Писмо 13
Седим и ручам у великом салону до парка. Данас је необично много света. Све је пуно. Киша их је дотерала да под кровом ручају. Овде су сва јела по француском начину, и све су цене по француском начину. Гости су измешани, има и Енглеза: немачки језик не чује се никако. Кувар и лонци из Париза су. Французи се радују кад у туђој земљи нађу француску кујну и француске фризере. Француз је као пуж: сваки би, да може, понео собом један комадић Париза.
Наједанпут неки део гостију престаде јести, и дође у неки необични жубор. Неке телеграфске депеше, што су ишле из руке у руку, томе су узрок. „Гласно нека се чита!“ повикаше неки Французи са дна салона. — Један се подиже с депешом у руци; сви ућуташе: „Дакле чујте! На париској трки кобила Сорнета добила је прву награду од сто хиљада франака. Император и преко триста хиљада људи били су присутни. Откако постоје кошије то је прва победа францускога соја над енглеским. Император и непрегледна маса света пљескали су рукама, и викали: живела Сорнета!“
Тек што је тај свршио, други уста са другом депешом: „Господо, мени јавља директор мојих добара опширније: Сорнета припада мајору Фридолину; има јој четири године и седам месеци; мати јој се звала Муња а отац Чудило. Због ове прве победе над енглеским коњским сојем, читав Париз плива у радости“.
Сви Французи, а то беше већи део гостију при ручку, дођоше у право смушило од радости. Подигоше чаше, вичући: „живела кобила Сорнета! живео император Наполеон!“ — И вино шампањско кипело је преко чаша. Овако су се негда њихови дедови радовали, кад им је дошао глас о победи француске републиканске војске на Маренгу.
Данас, при овом ручку, само се о Сорнети говори. Још је дошло десет депеша, и свака је ишла из руке у руку. Енглези су ћутали. Неки од њих нису могли подносити тај жубор и весеље, па су устали и отишли у пола ручка. један, што сеђаше према мени, није се могао уздржати, да, гледећи у таван, сам за себе не рекне: „Отац Сорнетине мајке, као ждребе, украден је из Енглеске!“ Срећом, ниједан Француз није га чуо и тако је прошло без дуела.
Каква слава за ту хитру бедевију! Хиљаде депеша разнеће њену победу на све стране света; милионе пута поновиће се њено име у свима деловима земље: све илустроване новине донеће њену слику; шах персијски платине две хиљаде франака за комадић потковице Сорнетине. На сваком господском ручку и састанку говориће се неколико дана само о Сорнети. Неће ни једнога барона ни грофа бити који неће купити њену фотографију. Име њенога госе, које се досада нигде није чуло, проћиће кроз све народе и кроз све новине. Сви краљеви и цареви, када спомену име Сорнете, споменуће и име мајора Фридолина. Слава не бира славне путове, дигне на висину из прашине мрава на орловим крилима.
Сиромах филозоф Шопенхауер, који није доживео оваку славу, можда се каје што се у слици човека родио. Брзина коју је он у мислима имао, прешла би у брзину ногу, да се, којом срећом међу људима као коњ појавио па би данас сва аристократска уста, са особитом радошћу, спомињала његово име, као што спомињу славно име бедевије Сорнете.
Његово Величанство император Наполеон пљескао је обема рукама у славу кобиле Сорнете, а заповедио је: да Беранжеа, најмилијега француског песника, полиција са оружаном стражом сахрани, да му народ не би могао своју љубав на гробу изјавити.