Живот св. Саве

Поглавље 7: Св. Сава проналази благо и дели црквама. Подиже ћелију у Кореји, у којој усамљено живи. Привиђење св. Симеона св. Сави. Св. Сава искупљује три манастира од разбојника̂. Годишњи помен св. Симеона, кога Бог прославља истицањем мира из тела његова по молитвама св. Саве

А богомудри Сава, растав се од оца, биваше учесник и жалости и весеља: жалости што се лишио друга, супруга¹ и сатрудника и заштите у молитвама к Богу; радости, јер се удостоји да види оца како је до краја свршио живот, свима врлинама украшен, кога је напред послао Христу као топла представника у молитвама! Одслужив дан његова света помена, милошћу и дарежљивошћу убоге богато обдари и награди, тако да ништа не остави у себе него све раздаде мноштву које долажаше. Јави му се у срцу реч оне побожне жене о којој напред рекосмо, како му у царском граду рече да потражи два скровишта у Светој Гори, у области хиландарској, па, учинив одмах молитву Христу Богу, рече: „Чујем Давида како говори: Пролазноме богатству не предајите срца². Колико је пак више достојан порока и укора онај који, раскопавајући земљу, и оно тражи, које није оставио, трудећи се да га узме? Тога ради не дај, Господе, молитвама пречисте матере своје по вољи оних који гину³, да ми се поруга непријатељ мој⁴! и да не искусим зло, него ми је речено ради тебе Бога мојега, нека се по вољи твојој, Господе, јави оно што је скривено. Ако ли пак не, нека се опет и од нас, слугу твојих, скрије, као и од првих.“ И кад је дошао на означена места с учеником својим, мало копнуше, и гле, као да рукама земља издаваше оно што је чувала, и нимало не погрешише отвор рова у ком беху скровишта положена. Мислим да је то била сама пресвета Богородица добротворка, која је то Светоме казала, али из смерности Свети је тако изменио то јављање. И одмах, узевши многе који су му тајну чували и приведавши их, узеше велико мноштво злата и однесоше у своје стране, и зби се оно што Господ говори пророцима: „Моје је злато и моје је сребро, и коме хоћу даћу их.“⁵ Али и ово богодаровано сребро и злато не даваше Свети на камату, него један део даде у Константинов град манастиру пресвете Богородице Евергетице, други већи раздели манастирима у Светој Гори, а трећи по пустињи ћелијама и онима који усамљено живе, четврти својему манастиру Хиландару и свима убогим. Јер зато му се и јавило, као ономе који добро дели, јер беше извршилац анђеоских речи у свему, и, штавише, ових се веома срамљаше, када Бог кори неситост нашу и говори: „Када не бисте верни у туђем, ко ће вам дати ваше?“⁶ И тако много што му допадаше, сматраше као кал и раздаваше не као своје него као туђе онима који долажаху, јер се све што не можемо однети туђе назва. Али нам је ипак заповеђено да преко овог туђег тражимо своје, оно што је стално и небеско јер је наш живот на небесима⁷, рече апостол.

У почетку казасмо колику љубав, колику жељу имађаше Свети да се од свих одвоји и да у усамљености живи у мучању⁸, али му забрани игуман, управо Бог, због ране младости. Потом га задржа очев долазак, и да послужи старости његовој, и да га по могућству на труде поучава. Уз то и одласци к царевима и старање о састављању манастира̂. Али све с Богом добро манастирске послове сврши, и игумана постави да се стара о спасењу браће, и виде и проведе оца да добро стигне к Богу, и, примив од свих утеху, нађе изврсно место у месту званом Кареји, водама богато и плодоносним дрвећем украшено, и, купив га од проте, начини себи ћелију за мучање. И сазида цркву светога и пречасног оца Саве Јерусалимског, и одрече се многога, а задовољи се трима стварима⁹ оних који хоће да испуњују црквени устав, сам у тиховању у ћелији одвајаше се од свих појањем и молитвама к Богу, понављаше младићке труде, живљаше оскудним животом и, још хуђе него пре, пошћењем и бдењем, клањањем на коленима и ноћним стојањима још виши постаде. А ако бисмо хтели по достојању и како је било да испричамо све његове прве забораве¹⁰ простирањем унапред, узбуђења и тајна и јавна уздисања и сузне његове изворе, то би се чинило невероватно неискуснима и ленивим. Јер с таквом топлотом по смрти пречаснога свога оца поживе у том месту, сав помишљу к Христу плењен, сећањем на смрт умирући по све дане, те због многога и вечитог поста усахну му утроба, тако да му оболе слезина и изнутрица, нестаде му сваке масти, и тако се неисцелно оболести. И ако би кадгод хтео посластицом да послужи утроби, то би забрањивао себи и нехотице, болешћу. И тако сав живот његов беше пост. Болест ту као богодану помоћ љубљаше, судећи да је боље Бога ради смрт него живот са страстима, поучавајући се апостолским речима: „Колико више трулим као спољашни човек, и када сам болестан, тада више могу к Богу.“¹¹

Тако трудећи се, навуче на се многе завиднике као и подражаваоце на добро, а и прошаше с много жеље у Бога да би се удостојио видети каква јављања о свом оцу. И једне ноћи, с неким светлима ходећи, јави му се пречасни Симеон преславно, неисказаним добротама украшен и сијајући пресветлим, јаче од сунца, венцем, и, подижући га од туге, весело му говораше: „Више не тугуј, нити жали ради мене, сине драги, него се радуј и весели, јер ево, по прошењу твом, јавио ти је Бог о мени, родитељу твом, и овом славом, коју пресветлу на мени видиш, обогати ме свеблаги, преблаги Бог, и вечним благима и истинитим и неотимљивим царством с Христом, и оно што ми некад у животу говораше, сада се радујем надом да ћу примити, и наслађавам се гледањем недомислених доброта̂, докле опет не примимо телесни лик за други живот. Благословен си ти од Бога, јер ми би посредник за вечно блаженство и за овај бескрајњи живот. Дакле, и твоји труди за мене, подвизи и молитве твоје и милостиње узидоше на памет Богу¹², и зато те очекују припремљена блага са мном. Али ћеш се најпре обогатити на земљи апостолском благодаћу и влашћу од Бога, да везујеш и разрешујеш узроке људских сагрешења¹³, и спасав, просветив и научив светитељством своје отачаство, вером и правдом и покајањем привешћеш к Христу људе своје, и поклонићеш се светим местима, која телом походи Исус Христос, где се извршише сва страдања нас ради његовом љубављу, написаћеш их на срцу свом, и многима ћеш се јавити као углед врлине, и, испунив у отачаству озакоњења Христова, која се оснивају на зидању¹⁴ апостола, доћи ћеш к нама, и тада ћеш се и ради мене и ради многих удостојити већих дарова. Двогубим венцима испосништва и учитељства бићеш украшен и заједно удостојени бесмртног блаженства, наслађујући се гледања пресветле и једнобитне и нераздељиве Тројице јасније и чистије од јаве и ликујући са свима светима, бићемо у бескрајњи век векова.“ А Свети, дошав себи од виђења, нађе срце своје утишано сваким весељем и радошћу, и мишљаше да је на небу а не на земљи, јер Небесни ово је с њим и говорио у облику појаве очеве. И одмах устаде са рогозине, и подиже високо руке светла лика к Вишњему, па громовним плачем и сузама као даждем напајаше земљу. Какве захвалности Богу због тога не изрече, клањајући се и величајући, хвалећи и захваљујући ономе који ствара велика и неиспитана, славна и дивна дела, којима нема броја. И, гледајући к пречасноме своме оцу као на земаљског, рече: „Славећи славим твоју вечиту љубав према деци, оче свети, јер и у животу и после смрти не одвајаш се од изданка срца твојега, и много си ми тужну душу и жалосно ми срце виђењем твојега лика у анђеоској појави осладио и развеселио. Ко сам ја, недостојни, да си ме светим твојим молитвама к Богу удостојио да ми дођу његови свети небесни и свети анђели и да ми твојим јављањем тако изречеш, и да ме од туге подигнеш и развеселиш душу моју? Сада си ми жив, господине мој, сада те видех, и уверавам се у оно што је речено: Праведници у веке живе, и од Господа им је награда, и делање, и сила од Вишњега¹⁵. Слава и част и поклањање благодети његовој, јер је и мене грешнога удостојио светим својим анђелима да те видим међу њима. Сада се, душе, поуздано радујем због тебе и срцем се веселим што и са̂м као земаљски примам оно у чем ти сада уживаш, надама се радујући. Сада ћу положити почетак рада Богу мојему да се борим и трептим од светога имена његова, и да заповеди његове, не уклањајући се, извршујем.“

Како је говорио, тако је и творио, јер се могаше видети како се све више и више назидава добрим делима по души, и узлажења к Богу виђењем оних полагаше у своје срце, и с духовним мужевима се споразумеваше, и по пустињи оне који бедно живе обилажаше и миловаше и убоге обдариваше, и ако би ко од туђинаца или из пустиње оскудевао у потребама или — лађу свршити, или дом назидати, или ради заштите и убоштва и помоћи, или ако што требаше од потреба — сви, буром убоштва узбуркани, прибегаваху к њему као пристаништу и добиваху мир милости. Јер се свима сав у помоћи налажаше, јер ниуколико не оскудеваше за њега скровиште Христово, јер му и земља откриваше скровиште, као што испричасмо. А много му, и све више, доношаху од брата његова самодршца Стефана, јер га веома љубљаше, и бојаше га се као божјега анђела и служаше га. Уз ове, чујте много милосрђе његово и богато милошћу даривање.

Манастир светих апостола̂ је у Светој Гори по имену Каракал. Морски разбојници нападоше га ноћу и освојише и игумана и браћу свезавши одведоше у своје лађе, и, запленивши све манастирско, однесоше са собом. Мучаху их, и ови ништа немађаху дати ради откупа, па, привезавши их, у Лаври их продаваху као стоку, и говораху ако ко хоће да кога искупи од клања. Како их је било много, нико их није могао све искупити, јер они говораху: или да се сви покољу или ослободе. И сви с игуманом утврдише да манастир са свим имањем предаду Лавранима, па да се избаве нечовечанске смрти. Лаврани, у почетку неумољиви, потом због неситости све оне искупивши, примише манастир са свим насељем и ставише под своју власт. А они изгнани с игуманом, прибегавши к Светоме као к пристаништу свих, запросе да добију милости. Испричају све шта је с њима било. А овај богољубац није могао отрпети да слуша шта им се учинило, па се растужи многим сузама, јер тако беше због благога и незлобног срца увек потиштен и сузама потопљен. И одмах радосном душом испуни њихове молбе. Дакле, искупив манастир са свим достојањем, усели у њ изагнане, игумана с браћом. Не само ово, него и све што је недостајало манастиру и што је било разорено назида, и обећа да ће се до живота о њима старати.

Има и други манастир светих четрдесет мученика̂ у месту званом Ксиропотам. И овај такође од истих разбојника запусте и паде у крајњу порушеност. И овога игуман с браћом дође к Светоме, тражећи руку помоћи и милости и говорећи да ће отићи из места због убоштва. А овај с Богом богати даровалац и њима учини милосрђе, даде им помоћ убоштву, и продана манастирска имања откупи и разорено утврди и, цркву исписав и сваком благолепношћу украсив, назва се ктитор.

Филотеј звани, манастир, њега поче зидати неки богољубиви, али се не могаде свршити због оскудице. И овај, као и сви, дође к Светоме. И њега, уводећи га као ктитора, замоли за помоћ ради довршења. И Свети, покоравајући се овој смерности веселом душом, богато даде на довршење.

Причајући милости — о чем је напред реч — задржасмо се, али и ово је милостивим и богољубивим душама добра прича, јер је брз и угодан пут који к Богу доводи, који свакоме од нас који хоће милости више вреди од спаљивања телесног¹⁶, поста велим, и више од сваке жртве и молитве. Добра је, дакле, чистота и молитва и пост, када су с милошћу и правдом, када се сијају правдом као златне вериге бисером. Јер се срамим безумља лудих девојака што девичанство бедније сачуваше, а што нису имале уље милости у чистоти и молитви и посту, ради чега имају угашену немилосрђем своју светиљку, па се праведно не удостојише брака и ложнице, радости и весеља, да не уђу с Христом жеником него, уздајући се на чистоту и пост, дрско зваху: „Господе, Господе, отвори нам.“ И гле срама достојна последњега плача, да су га, мислећи да су ради женика чистоту постом чувале, још и дрско звале да им отвори! А он их се клетвом одрицаше, говорећи: „Заиста вам кажем, не познајем вас.“¹⁷ Погледајте коликих се радости због малога лишише! А погледајте опет колика је милост драга: „Дођите, рече, благословени од оца мојега, наследите спремљено вам царство.“¹⁸ Колико ли више од свих добрих дела̂ може, колико се више хвали милост на Суду¹⁹! Колико је оних који се лене о њој и који, ништавци, Богу не угађају! Треба се поплашити од левога стајања²⁰ и састављања с јарцима и претње речене: „Немилостив је суд онима који нису учинили милости“²¹, и овим је требало разумети сведарежљивога и благог судију и Бога, када никад ни о каквим сагрешењима није тако јаросно говорио као о немилосрђу: „Одлазите од мене, проклети, у огањ вечни, спремљени ђаволу и његовим анђелима! Јер огладнех, и не дадосте ми јести, бејах наг, и не оденусте ме“²² и остало свима општа реч да почека ред.

Пређимо опет к Светоме. Видев, дакле, свога пречасног оца у несхватљивој и неисказаној слави, као што напред рекосмо, разумеде да је примио велику благодат од Бога, па се весељаше ненаситом душом због њега и усхођаше све више добрим обичајима иноштва, постом и бдењем и молитвама. И ко би могао све исказати, чиме је био усрдан да у трошном телу постигне живот беспутних²³? Све се више украшаваше милошћу према свима, по Соломону: „Милостиња и вера да те не остави.“²⁴ И тога ради све се више к Богу труђаше. И, имајући га као послушна, смело и небојажљиво, јер га љубљаше, говораше: „И шта ће ми помоћи, Господе, што се само ја, видев у тајности твоју благодет према мојему оцу, радујем и тим само ја задивљен благо похваљујем милост твоју, ако не покажеш твоју благост о њему свима јавно? Знам, Господе, да је све теби могућно што год усхтеш²⁵, и да за речју иде дело које се дахом уста̂ твојих извршује. Чуј мене, слугу твојега, и не презири мољења мојега, о чем се теби, Богу мојему, марљиво молим²⁶. Пошљи пресвети твој Дух, и обнови кости онога који је тебе ради, нас ради с небеса на земљи туђиновао, које у туђини на страни леже, и напој их росом благодети твоје, да се напију од обиља дома милости твоје и да искипе миро блага мириса, којим ће се намазати душе и лица слугу твојих, који се боје тебе. Нека разумеју сви силу твоју и безбројну милост, и колики си благ давалац онима који се боје тебе и који чувају заповеди твоје, и као што си на небу пред анђелима слузи твојему, оцу мојему, указао милост твоју, и на земљи ћеш га, пред људима, Господе, задивив прославити, да и ја, недостојни слуга твој, добијем поузданију слободу да си послушао моје мољење, и да се у будућем мом животу потрудим како ћу ти угодити, и сви људи који знају име твоје и славе га. И да те опет прославим, с Оцем и светим Духом, сада и увек и у веке векова, амин! Видим дар пророштва на мужу, чији дар од Бога похваљујем, а слобода његова и вера према Богу диви ме и ужасава.“

Јер знађаше да ће Бог извршити мољење његово, као да би син што молио од оца, и надаше се да ће му дати. А слобода и вера његова је чудна, као неко који држи у рукама царев дар, па позива другове и суседе, говорећи им: „Дођите, и, видевши на мени милост цареву, сматрајте ме за срећна, као онога који је добио нешто велико.“

Тако се и овај надаше, и, имајући Бога за послушна и у својој вољи, призва проту с осталим игуманима и старцима, делима знаменитим, на помен пречасног свог оца. И кад дође мноштво званих и незваних, тако да се манастир стешњавао, Свети, украсив цркву свету сваком благолепношћу, и светло удесив гроб Пречаснога, кад је било навечерје, отпојаше на гробу светога оца псалмска узакоњења о помену. А кад су вечерали и хтели се одморити, Свети, узев светога оца проту, уведе га у цркву, па му рече: „Ја, дакле, оче, узлазим на пирг да на свом језику²⁷ са својом браћом свршим јутрења славословља, а ти, оче свети, са свима својима овде у великој цркви отпојте прописна јутрења појања о помену на гробу оца мојега, и, молим, молите се о покоју његову, и, када Бог прослави слугу својега, ако ме позовете, доћи ћу вам.“

И затворив цркву свету, даде проти кључе, и, узев молитву, попе се на пирг. А прота, не разумевајући смисла Светога о чем говори, рече: „Воља Господња да буде.“ И даде кључ служиоцу и уђе у ћелију да се одмори, и, док су се сви одмарали, Богоносни отпоче свеноћно бдење стајањем, падаше на колена, прошаше милости од свемогућега Бога, говорећи: „Сведржиоче, преблаги Господе, услиши слугу својега, који те моли свагда и сада, да, излив росу благодети Светога ти Духа на смирене постом исушене кости тебе ради, на слугу твојега, оца мојега, обновив их миром, учиниш да искипе, и, као на небу, и на земљи ћеш прославити служиоца својега, да се, прослављајући ти оца мојега, и ја с њим прославим тобом њега ради, и да сви, који су данас дошли, видевши твоју милост на нама, прославе тебе и нас познају како смо и ми твоје верне слуге, који се на тебе надамо, и како, оставивши своје, за тобом пођосмо.“

А кад је дошло време јутрењега славословља, и кад прота и сви с њим у цркви то вршаху, појући што је установљено у помен Светога и просећи му олакшања и места покоја од Бога, наједном се црква испуни као неким ароматима блага мириса, благодети Духа Светога, осладивши све душом и срцем, учини весеља и тишине²⁸, и сви, задивљени невидљивом благодећу, говораху: „Откуд ово?“ И гле, као да дух шумећи врцаше од гроба Светога, и који близу стајаху иђаху да виде шта бива, и одмах видеше како се мраморни гроб Светога благодећу Светога Духа наводнио миром као водом, и како је свугде испуњен, и како тече извор који цркву багри и испуњава пријатним мирисом, и, задивљеношћу ужаснути, одскочише и проти јавише. А прота и сви с њим притекоше и, видевши гроб извирањем мира одасвуд испуњен, задивљени а и ужаснути обиљем извора који је текао на земљу, оставише јутрења појања и у сузама зваху: „Господе, помилуј!“ Тада се прота сети речи Светога које му рече: „Кад Бог прослави својега угодника, ако ме позовете, и ја ћу доћи“, и одмах заповеди да га брзо позову. А кад дође Свети, видев оно што знађаше, похвали свеблагога Бога, и, грлећи свети и мироточни гроб његов као самога оца, целиваше га, окропив га изливањем многих суза̂ и топлом љубављу.

Потом прво прота светим и пријатно-мирисним миром, мажући, ознаменова у облику крста сва своја чула. Тако ознаменова, мажући, и Светога. Потом и све друге прота помаза светим миром, и биваху освећени као оцем. И нечистим духом кушани и од сваке болести оболели додиром гроба и мазањем светим миром наједном сви добиваху исцељење и здравље, захваљујући много Богу и славећи Пречаснога. А миро истицаше не само од светих моштију него и из сухога камена и вара, где беше лик Светога на стени исписан, и ово извирање мира учини Бог на веће удивљење, показујући свима колику љубав има према светима ради њихове љубави према њему, „јер оне који ме славе, рече, прослављам.“²⁹

Видевши ово, прота и сви с њим, чудом ужаснути, понављаху с њим плач, „Господе помилуј“ зовући и, исповедајући се и захваљујући се, говораху: „Велики си, Господе, у делима твојим, и диван у даровима; нама грешним довољно је ово извешће твоје милости колику љубав божанства имаш према људима који твоје заповеди чувају. Ко може исказати силе твоје, или ко да стигне изрећи твоју милост?³⁰ Слава твојему милосрђу, слава твојим даровима, слава твојему човекољубљу, слава твојој милости, за све, благи Господе, слава теби!“

Потом, пошто се сврши јутрење славословље, па и божанствена света служба, одмах прота призва Светога са свима игуманима и старцима и са свима који су дошли, и благословише га да стави живот Пречаснога на писмено ради успомене и да се празнује са светима³¹. А он начини велико тржанство³² свима који су дошли, љубазно их угости и обдари све, од првога до последњега, милостивном душом и широком руком, задржав проту и све који су с њим дошли три дана, частећи их, и, обдарив их много почастима, свакога од њих отпусти својој кући.

А Свети, ослободивши се оних који су били дошли, уђе у цркву и, затворив је за собом, падаше на земљу и припадаше к Богу, бијући прса непоштедно, изливајући огњене сузе и, захваљујући и похваљујући, говораше му: „Ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мојега да овако милошћу својом на нама задивљаваш свет,³³ и ниси презрео мољења мојега, недостојнога и грешнога слуге својега, и који си испунио прошење моје к теби? Шта да ти вратим за сва твоја добра? Изнемогава ми ум, дивећи се твојој благости, не могу те достојно хвалити и појати. Слава теби преблагоме, слава теби предарежљивоме, слава теби благопослушноме према онима који ти се с вером моле, слава теби, сабеспочетни Оцу Сине, слава и беспочетном ти Оцу, заједно са светим и једнобитним Духом! Владико Христе, царе бесмртни, осим тебе другога Бога не знам, који владаш животом и смрћу. Јер видеше очи моје спасење твоје, којим си и после смрти сада задивио слугу твојега, оца мојега, пред лицем свих људи³⁴ који су у овим странама. Светлости на откровење наше, како да познају тобом да смо и ми истините твоје слуге и верни тројички поклоници и на славу мојему отачаству, људи твојих, новога Израиља. Ко ти се не диви великоме милосрђу? Слава теби, Боже, слава теби!“

И, пришав светоме гробу пречаснога свога оца, и грлећи га, целиваше, растварајући многе своје сузе миром његовим, и, приносећи срце, и усне и очи, уједно и све своје удове мажући, освећиваше их. И он са̂м њему самоме, као живу, сагнув се, говораше и истављаше га за молитвеника за минули и за представника к Богу за будући живот свој. Јер, рече, овај је живот варљив и човечје је јестаство трошно, и нико обузет страстима или пороку потчињен неће се никако удостојити³⁵, сем једнога Бога. Ово и много друго изговорив као у уши оцу на гробу, и, налив стакленицу часнога мира од светих његових моштију, хотећи даривати самодршцу Стефану благослов од очеве благодети, изиђе к браћи и ову утеши, наситив душе њихове празновањем оца и речима духовним, и, дав мир игуману и свима који су били, успе се к ћелији мучања у Кареји.

Напомене

1. Супруг, у духовном смислу: друга половина једне духовне целине.
2. Псалам (62, 10).
3. Тј. они који гину душом, грешници.
4. Стих који се често понавља у Псалмима.Стих који се често понавља у Псалмима.
5. Књига пророка Аreja (2, 8).
6. Јеванђеље по Луци (16, 12).
7. Посланица Филибљанима (3, 20).
8. Мучање, ћутање.
9. Тј. самоћом, постом и молитвом.
10. Забораве, заборављање на самог себе.
11. Друга посланица Коринћанима (12, 10).
12. Дела апостолска (10, 4).
13. Парафраза из Јеванђеља по Матеју (16, 19).
14. Зидању, учењу.
15. Псалам (37, 29).
16. Тј. више вреди него старозаветно приношење жртве, спаљивањем заклане стоке.
17. Скраћено препричавање јеванђелске параболе о пет мудрих и пет лудих девојака које су у поноћи са жишком у руци чекале своје женике. Пет мудрих девојака понело је уље за жишке, док пет лудих није то учинило, и због тога су остале неудате. (Јеванђеље по Матеју, гл. 25, 1–12).
18. Јеванђеље по Матеју (25, 34).
19. Посланица Јаковљева (2, 13).
20. По причи о страшном суду, на левој страни стајаће грешници-јарци.
21. Посланица Јаковљева (2, 13).
22. Скраћен цитат из Јеванђеља по Матеју (гл. 25, ст. 41—43).
23. Беспутни, бестелесни.
24. Из прича Соломонових (3, 3).
25. Књига о Јову (42, 2).
26. Парафраза Псалама.
27. Прота је, као Грк, служио на грчком језику.
28. Тј. сви су се, весели, ућутали.
29. Прва књига о царевима (2, 30).
30. Парафраза Псалама.
31. Тј. да Немању прогласи за свеца и да му напише биографију
32. Тржанство, славље, свечаност
33. Друга књига Самуилова (7, 18).
34. Јеванђеље по Луци (2, 30).
35. Треба допунити: царства божјег.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21