Живот св. Саве

Поглавље 16: Болест Стефана Првовенчанога. Св. Сава га калуђери на смртном часу. Смрт и сахрана Стефанова. Св. Сава венчава краљевством сина његова Радослова. Путовање св. Саве у Јерусалим да се поклони гробу Христову и осталим светим местима. Његов повратак преко Никеје, Св. Горе и Солуна у Србију

Потом Стефан, благочастиви краљ, обузет болешћу, призва брата свога, сада хваљеног, и много га мољаше да га удостоји светога и анђеоског иночког лика. А Свети га о том никако није послушао. „Кад дође време, рече, таквој твојој молби, ја ћу те сам у том послужити.“ Опорави се од болести, и свети архиепископ отиде у свој крај. И опет Стефан оболи од теже болести, па с плачем написа Светоме, молећи га да дође и да га удостоји светога и анђеоског иночког лика, „јер, рече, нећеш ме више у овом животу видети.“

Свети се подиже и брзо иђаше својему брату, али Стефан брже изиђе из живота, отиде ка Господу, и нико не смеде га удостојити иночког живота, очекујући Светога. И ни краљевство не беше оставио никоме од својих синова, говорећи: „Краљевство није моје него божје и онога који се трудио о њем, светога владике и брата мојега. И, као што га пређе даде мени молитвама и благословом, и сада, Богом учен, тако ће да га да̂ коме хоће.“

Синови његови и сви, мали и велики, плакаху и спремаху за погреб, па на сретање Светога послаше говорећи: „Владико свети, трудним путовањем не бацај себе у болест; брат твој и без иночког лика отиде ка Господу.“ А свети архиепископ, кад чу о смрти брата својега, оружје болести пролажаше му кроз душу. Сјахав с коња, који га је носио, захвалив Богу с много сузног ридања, рече: „Слава Богу за све.“ Ражалостив се много, више што не удостоји брата својега да прими анђеоски лик него што је умро, рече: „Ја, бедни, бих крив овоме господину брату мојему; него као увек, и сад још више, Господе, Господе, не остави ме да се због тога увек у животу мом потапам тугом.“ И, падајући на земљу с плачем великим и опет устајући, мољаше се, говорећи:

„Владико Господе, Исусе Христе, Боже наш, који си с беспочетним Богом и оцем својим сабеспочетан¹, који си увек с њим и једнога јестаства², син једнородни, и који си се и после времена по вољи његовој ради нашега cпасења неизречено оваплотио у утроби пресвете и свебезгрешне деве Марије безмужно, од Духа светога и пресвете њене крви, и родив се двогубо на земљи поживео с нама као Бог и човек; који си по природи човечјој просузио над Лазаром, и по природи божанства влашћу истргао овога из утробе ада, и подигао из гроба после четири дана, и, представив га жива Марти и Марији, сестрама његовим, утолио си им сузе³; који молбе сатникове за слугу ниси презрео⁴; који си помиловао Хананејку⁵ када се мољаше за кћер болесну; који си подигао Јаирову⁶ кћер из смрти као иза сна; који си подигао удовичина сина⁷ са одра, када су га носили на погреб; и ја, грешни, данас се угледам на њих, па, падајући молим се твојој благости, као њих у старини, и мене данас услишав помилуј, јер ти си тада и сада и увек исти. Све је теби могућно, није ти немогућно ништа. У рукама твојим је душа и дисање свакога створа, јер ти живот држиш и смрћу владаш, и осим тебе нема спасиоца. Свесилном речју твојом заповеди пресветломе твојему и благом анђелу да врати душу слуге твојега, брата мојег, да буде опет жив данашњи дан до ноћи која долази, у твоје благости просим, у који ћу моћи да га украсим анђеоским и иночким ликом, што му беше жеља. Смилуј се, дакле, сада и на мене грешна, као што ниси презрео ни оних некада, да и ја, слуга твој, памтим твоју милост на нама, да будем смео и усрднији у остатку живота мојега да теби Богу мојему служим.“ Па с многом вером и слободом рече: „Анђеле божји, у име Господа нашега Исуса Христа говорим ти: Врати душу слуге својега, брата мојега, да, дошав њему, опет га нађем жива.“ И тако, уседав на коња, брже гоњаше путем, говорећи: „У те се, Господе, уздах, да се не постидим!“⁸

А кад дође над брата својега, одгуриваше од њега оне који плакаху, и, окропив довољно часно лице његово огњеним сузама, мољаше се много о њему тајним речима у срцу к зналцу тајни и свевидеоцу скривенога. И, прострв на срце његово своју десну свету руку, у име свете Тројице написа по нагу знак крста, и одмах осети у рукама својим да се кренуло, и, опипав по прсима његовим, нађе и ова опет топла и жива, и како се молио силно, би услишан и зарадова се, па говораше реч Христову синовима његовим, који напред стајаху, и свему народу: „Не плачите, нити вичите, не умре краљ него спава, и душа је његова у њему.“ И буђаше га као иза сна, говорећи му: „Устани, господине мој, и говори ми!“ Тада он, из самртног сна отворив очи своје и познав Светога, дохватив се руку његових и целиваше их, а Свети га подиже, и одмах устаде и седе. Ко ће, Христе, твоје силе изрећи? Ко ће испричати мноштво твојих дарова да онај који је био умро и без душе угашен, и укочен, и спремљен погребно да се преда матери земљи, опет оживи молитвама Светога, и ускоро беше жив? Беше и дивљење и ужас у оних који су стајали напред, и сви се слагаху у једном: „Господе, помилуј“, зваше се.

Потом га свети архиепископ украси светим и анђеоским и великим ликом иноштва, именовав га Симон монах место Стефан. Тада и најстаријег сина његова Радослава приведе руци његовој, и Свети заповеди да њему преда краљевство. Он рече: „Ја влашћу скиптар, а ти молитвама благослов.“ И тако, примајући иночко одело у које беше новоодет, целиваше га, и више од првога царског бисерног радоваше се овим последњим власеним. Потом га свети архиепископ удостоји да прими пресвете страшне, ужасне и животворне Христове тајне⁹, и пошто сврши на њему све по уставу, рече: „Захваљујем ти, Господе, што услиша молитву моју, и како жељах, видех слугу твојега, брата мојег. Прими опет у мир Господе, душу његову, да се као о уздигнућу његову и о престављењу његову опет прослави име твоје свето.“ И тако поменути Симон, држан у рукама светога архиепископа, слатко се веселећи и Богу захваљујући, у рукама његовим предаде дух свој. Сви који стајаху напред од удивљења оставише се плача, и, славећи Бога и Светога, чуђаху се светости његовој, што Бог учини међу њима таква чудеса молитвама његовим.

Свети архиепископ с епископима и свештеницима, са синовима његовим и многим благородницима подиже га, и с њима дође до велике лавре светога Симеона у Студеници, и тако му псалмима и песмама и милошћу према ништим, како је достојно и Богу угодно, указаше пошту, и ту га, дакле, положише у цркви свете Богородице, близу светога Симеона, оца његова. И ова чудеса, дакле, учини Бог о подигнућу и престављењу Стефана, благочастивога и првог краља, преко светога архиепископа. И нико који је слушао о чудесима која су била раније у старим и светим временима, немој да не верује и овима новим која су сад учињена. Јер и овај Свети не би хуђи од старих и великих, и неке многим врлинама и надмаша. Тога ради о овоме не колебајмо се двоумним помислима, утврдимо се Павлом великим и верујмо што говори: „Исус Христос јуче и данас, исти је увек.“¹⁰ Дакле, и у старим и у данашњим временима, онима који љубе Бога све иде на добро. Јер све је могућно ономе који верује, рече Господ.

По престављењу благочастивога и првог краља свети архиепископ венча краљевством сина његова Радослава у великој цркви, званој Жичи, и, утврдив га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена проведе Свети с њим, па похита потом да отиде камо имађаше много жеље, у свети град Јерусалим, и да се поклони спасноме и животворном гробу Христа Бога нашег и свима светим местима онде, и уједно и да учини милостињу у њима и свима ништим. Епископи и сви благородници, и сам Радослав краљ, мољаху га многим сузама да не одлази од њих, и не могоше га задржати, па, пошто утеши срца њихова надом да ће им се опет вратити, отпустише га. Многа злата и сребра, па да је хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.

Свети, даровав свима мир и благослов и целив ради Господа, дође тако на западно море у Далмацију, и отуда се са својима лађом навезе на море. Божјим промислом, имајући повољно време, ускоро стиже у свети и жељени град Јерусалим, и, ушав у свету божанствену цркву Васкрсења, поклони се. С много изливања суза̂, и очима и телом дотичући се животворнога гроба владике својега Христа и грлећи га рукама, изљуби га љубазно. На светој и часној Голготи и у свој великој цркви изљуби са сузама, и, поклонив се, захвали Богу што се удостоји да добије по благој жељи својој. Би сјајно примљен од часнога и светог патријарха Атанасија, дав му целив у Господу, и тако би отпуштен да се одмори.

Сутрадан сврши свету и божанствену службу у светој и великој цркви Васкрсења са светим патријархом и са часним његовим саслужбеницима, и као што божанствени оци у цркви бејаху заједно удеоничари божанствене, тако исто беху и телесне трпезе у дому патријархову. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву божју, и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште, па, узев благослов и заповест од светога патријарха да по свој области његовој у Палестини може вршити свету службу, поклони се лако у Витлејему¹¹, и у светом Сиону¹², и у светињи над светињама¹³, и у Гетсиманији¹⁴, и на гори Јелеонској¹⁵, и у Галилеји¹⁶, у Витанији¹⁷, и у поници¹⁸ Господњој, и у свим светим местима око светога града, и свету службу у њима одслужи, и милостињу у њима раздаде. Потом, одморив се, дође на реку свети Јордан¹⁹, и, с много узбуђености захваљујући Христу, поклони се на месту где се Христос Бог крсти телом од Јована, владика који није знао за грехе, хотећи опрати грехе наше од човека, где се видело како Дух свети слази на њега у облику голубијем, а уједно се чуо и глас Бога Оца који га потврђује: „Ово је мој драги син који ми је у вољи.“²⁰ Прешав Јордан, поклони се и у цркви светога Јована Крститеља, и у њој одслужи свету службу, љубазно примљен од игумана и браће. И, дав довољно благослова који ношаше, прими Господа ради целив и молитву од свих, па, допраћен од њих опет до Јордана, иђаше својим путем, радујући се. Ушав у ограду²¹ Светога Герасима, и онде то исто сврши.

Дође у велику лавру Светога оца Саве²², и поклони се у њој свима божанственим и светим црквама, и дошав гробу светога имењака свога пречаснога оца, ороси га довољно сузама и целива. Сјајно примљен од игумана и браће, одморив се, сутрадан одслужи у лаври свету и блаженствену службу. Пошто су га игуман и браћа гостили много дана̂, испита пећину светога оца Саве и сва места у пустињи, где је живео у мучању, посту, болести и страдању, и, обишав усрдно све пречасне, који су живели усамљено и у мучању око свете лавре и дужином к Содомском мору²³ и у дољи, и, видев по природи људе који живљаху скоро беспутно, дивљаше се и одушевљењем расташе у души. Пошто се много испита о духовним пословима с поменутим пречасним мужевима, и пошто све богато обдари милосрдношћу, и молитвама их и благословом обдари, весело се врати у лавру. Многе почасти даде Свети у лаври на лепоту божје цркве и оно што је потребно игуману и свој браћи, више од других манастира̂. Узев од свих љубазни целив ради Господа и молитву, хиташе на пут ради обилажења светих места̂.

Дође и у лавру Светога Јевтимија и у ограду Светога Николе, и у ограду светога и великога Теодосија општежитеља²⁴, и тако Свети учини у њима и у свима светим местима око Јерусалима. Дође и у свети град Назарет²⁵, где је, послан од Бога, свечистој безгрешној деви Марији арханђел Гаврило, пришав јој, јавио благи глас да ће без мужа, наиласком Духа светога и силом Вишњег, осењењем, од пречисте своје девојачке крви родити телом Христа Бога нашег. Јер у том Назарету, пошто се врати од телесног бежања у Египат, би телом отхрањен чувар свих, Бог мој Исус, и зато се назва Назарећанин. Пошто Свети одслужи свету и божанствену службу у светој цркви Благовештења Богородице и божјој, и пошто даде служиоцима цркве што ношаше, и нарочито обдари ниште милосрдно, изиђе. Одатле стиже и на свету Тавор-гору, и обилазећи целиваше топлим сузама у цркви свето место и врх свесвете горе, где Христос, преобразив се, малим зраком, показа славу божанства својега ученицима својим, као што мољаше, одакле и глас из светлога облака о драгоме сину који га је послушао²⁶. И тако Свети, обишав све пустиње и манастире у Палестини, и поклонив се у свима и раздав милостињу, врати се у свети град Јерусалим. А поменути свети патријарх опет га радосно прими, и дивећи се усрдности његовој за обилажењем светих места̂, похваљиваше многе труде његове ради Бога, састајући се за много времена потом и договарајући се о црквеним правилима и поучавајући се, радоваху се божанствени оци, Господа ради.

Свети архиепископ потражи и покупова мошти многих светих по манастирима и у Јерусалиму и од патријарха, и свете службене одежде и часне сасуде црквене — куповаше и по свој Палестини, ако би нашао што свето и часно, — хотећи донети у своје отачаство. И опет одслужи свету и божанствену службу у светој великој цркви Васкрсења, и изљуби са сузама Христов свети и животворни гроб, и љубазно целива светога патријарха, Господа ради, и тако се часно растадоше божанствени оци.

Свети, подигав се од Јерусалима, дође у град звани Акр, и ту остаде дотле док не потражи и купи што часно и свето. И, укрцав се у лађу са својима и потребама, навезе се за Азију²⁷, и, Богом штићени, ускоро дођоше у Азију, где бејаше цар²⁸. Јер царски град Константинов Фрузи²⁹ су били тада освојили и држали, царство се грчко надвоје расече. Свом Тесалијом и Илиријом у Солуну цареваше Теодор³⁰, који би после у битки ухваћен и ослепљен од Асена, цара загорског, а свим Понтом³¹, Галатијом и Витанијом у Азији³² цароваше благочастиви цар Калојован Ватац³³. Добродив к овом, јави му о свом доласку. А цар се обрадова доласку његову, посла своје послушне слуге са својим коњима да подигну Светога од мора са сваком почашћу. Са великом га љубављу прими цар, и слатко га распитиваше о светим местима која беше обилазио, поклањајући се, па с хвалом похваљиваше цар труде његове Бога ради. Много дана̂ с много љубави и почасти Светога су цар и царица држали, док је онде био. И увек, тражећи, мошти светих куповаше и од цара мољаше.

Потом Свети јави цару о путу свом морем у Свету Гору, Атон, а цар спреми једну од својих катрга̂³⁴, и даде од свога дома сва блага земаљска на потребу Светоме, обдарив Светога часним дрветом Крста и моштима светих и свештеним одеждама и сасудима црквеним и многим различним почастима. Даде му и много злата, говорећи: „Дуго ћеш путовати до Свете Горе и твојега отачаства, владико свети, а имаш обичај и да увек дајеш онима који траже, узми, дакле, ово и располажи како хоћеш, моли се и за нас грешне.“ И тако, пошто благослови цара, љубазно се растадоше Господа ради. Царица га опет позва, хотећи се од њега благословити. И она га одликова горепоменутим почастима, и тако Свети изиђе из цареве палате радујући се. Посла цар у катргу с оружаним људима и једнога од слугу својих да прате Светога без бојазни и са сваком почашћу.

Тако су, с божјом помоћу, путовали морем оставивши надесно Константинов град, и ускоро стигоше у Свету Гору, Атон, и, стигавши у пристаниште, и товар из лађе истоварише. И сви, пошто добродише, у гошћени са Светим, одморише се у манастиру, па говораху да ће поћи у своју земљу. А Свети, пошто довољно обдари благородника царева и оружане људе и све с њима у лађи, написа захвалницу и молитву с благословом за сва доброчинства царева, и даде цареву човеку да је однесе цару. И тако, пошто их све угости и задовољи потребама за пут и благослови, отпусти их с лађом цару.

А свети архиепископ, поклонив се у Светој Гори и у светим манастирима, раздели царево и своје нетврдичко злато у њима, о пречасни прота и часни игуман и сви богобојажљиви људи љубазно га дочекиваху као изданак Свете Горе и клањаху му се. Многи из пустиње које, Богом учен, беше раније хранио, долажаху му на виђење да се благослове, па благодушно од њега примљени, а уједно и обогаћени од њега благословом и потребама, одлажаху у свој крај. И, пошто се Свети довољно одмори у Хиландару, у манастиру сазиданом његовом руком, поучаваше на добро игумана и браћу на шта и ради чега изађоше из света да се труде, и говораше шта треба Бога ради трпети, ако је потребно. И утврђиваше их молећи, јер разлике између обојега: широкога и тесног пута лепо је изјавио Господ наш Исус Христос у свом Јеванђељу: „Чујте, рече, онај који се подвиже, да се уздржи од свега.“³⁵

Пошто потом сврши свету божанствену службу и прими свете и страшне Христове тајне, пошто љубазно целива свети и мироточиви гроб пречаснога свога оца Симеона, и пошто насити као ливадом духовном речима игумана и све Господа ради сабрано њиме разумно стадо, а и уједно угости телесном храном, даде свима мир и благослов и последњи целив Господа ради, те тако изиђе од њих.

Дође у град звани Солун, и поклони се у цркви Светога Димитрија, Христова мученика, и с топлом вером и љубављу целива свети гроб његов, у ком леже свете мошти његове, точећи миро. Прими га цар Теодор³⁶, за кога рекосмо да га је после цар Асен ослепио, и он га одликова многом љубављу и гозбом и даривањем. Цар и митрополит много изговорише Светоме да благочастиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у миру, и тако га љубазно отпустише да пође у своју земљу, рекавши: „Пошто ниси далеко од нас, јављај нам о свом здрављу.“ Даде му цар заповест и писмо да га са сваком почашћу дочекају и прате чак до међе грчке државе.

Чув благочастиви краљ о доласку Светога у своје отачаство, заповеди епископима и игуманима да с благородницима дођу и до краја српске државе, да га дочекају, а и сам, кад се приближи, изиђе му далеко на сретење. Поклонив му се лицем до земље, радоваше се недостижним весељем своме оцу по Господу. А свети архиепископ, видев самодршца и његове благороднике и сва чеда својега отачаства, похвали Бога дав мир и благослов свима и целив Господа ради. И, тако, пошто се сви много погостише, одморише се.

Напомене

1. Сабеспочетан, тј. Исус Христос је без почетка, као и његов отац.
2. Јестaство, природа.
3. Јеванђеље по Јовану (11, 38—44).
4. Алузија на причу о томе како је Исус исцелио капетановог (сатниковог) слугу у Капернауму (Јеванђеље по Матеју 8, 5—10).
5. Алузија на причу о исцељењу кћери жене Хананејке, која је заслужила то исцељење захваљујући само својој великој вери (Јеванђеље по Матеју 15, 28).
6. Јеванђеље по Матеју (9, 18—26).
7. Исцељење у Наину (Јеванђеље по Луци, 7, 11—14).
8. Псалам (25, 2).
9. Tj. причест.
10. Посланица Јеврејима (13, 8).
11. Витлејем, место у Палестини, у племену Јуда, где је рођен Христос.
12. Сион, брдо у Јерусалиму, које се често узима као синоним Јерусалима.
13. Светиња над светињама, црква у Јерусалиму у којој се налази гроб Христов.
14. Гетсиманија, село близу Јерусалима, где се налазила Маслинова гора.
15. Јелеонска гора, Маслинова гора, на којој се Христос молио уочи своје смрти.
16. Галилеја, област у северној Палестини, близу Гетсиманског језера, где је Христос најчешће држао своје проповеди.
17. Витанија, место у Јудеји, близу Јерусалима и Маслинове горе.
18. Поница, ћелија.
19. Највећа река у Палестини, У хришћанству сматрана као света река, пошто је по легенди у њој крштен Христос од стране Јована Крститеља.
20. Јеванђеље по Матеју (3, 17).
21. Ограда, (тј. у Манастир — манастир је обично ограђен високим зидом).
22. Сава освећени, светац из 6. века, по коме је Растко Немањић узео своје калуђерско име, и коме је посвећен манастир (лавра) у Палестини.
23. Содомско море, данашње Мртво море, близу којег се, према Библији, налазио стари град Содома, који је спаљен.
24. Општежитељ, који живи у монашкој заједници (општежитије).
25. Град у Палестини где је живела породица Исусова.
26. Алузија на причу (Јеванђеље по Матеју 17, 5) по којој је Христос са својим ученицима изишао на брдо Тавор, када је божји глас из облака рекао: Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи и њега послушајте.
27. Тј. за Малу Азију.
28. Значи дошао је у Никеју, где је тада било седиште византијског императора.
29. Латини.
30. Теодор Анђел, епирски деспот, који је у битки код Клокотнице (1230) побеђен од Бугара.
31. Понт, североисточна област у Малој Азији.
32. Тј. у Малој Азији.
33. Јован Ватац (1222—1254), византијски император.
34. Катрга, лађа.
35. Прва посланица Коринћанима (9, 25).
36. Теодор Анђел, чија је ћерка била жена краља Радослава.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21