Живот св. Саве

Поглавље 8: Св. Сава постаје јеромонах у Св. Гори, а у Солуну архимандрит. Рат између синова Немањиних у Србији. Стефан, вратив се на престо, моли св. Саву да пренесе мошти очеве у Србију. Св. Сава то чини. Свечани дочек моштију и св. Саве

А пречасни прота Дометије, који је назван Јерусолимит¹, удостојив се да има благодет божанственога духа, гледаше душу божанственога Саве плодну врлинама и виђаше дар пророштва на њему откада су од њега били позвани на помен оца његова, када му је он, провидев чудеса од Бога која ће бити — изливање мира из светих моштију његових, рекао: „Када Бог прослави слугу својега, оца мојега, позваћете ме, доћи ћу и ја“, па се дивљаше пророштву и вери и слободи овога мужа. И, проричући о обилној благодети која ће на њему бити, овако говораше: да ће бити с многим наставник за богозвање², да ће спасти добро душе заблуделих жазлом вере, и да ће речју призвати на ливаду благочашћа³, и да ће бити милостивна утеха свима тужним. Због тога га преко мере љубљаху и поштоваху, и када су у сабору седели оци, даваху му место с првима. И ко не би љубио онога кога Бог љубљаше?

Много пута̂ прота, хотећи се благословити од њега, нуђаше га да прими чин свештенства. А он, клонећи се славе, називаше себе недостојним тога. А прота говораше: „Кад бих ја био тако недостојан!“, па, призвав многе другове, једва могаде уверити га. Рече проти: „Воља Господња, оче, нека изврши заповест твоју на нама!“

И, кад дође у свој манастир Хиландар, позван би у Хиландар тадашњи епископ ериски Николај, који, служећи свету службу с многим свештеницима, освети Светога за ђакона, а сутрадан га учини јерејем. Потом се утеши⁴ с браћом и с убогима, и убоги бише обдарени, и епископ и они који су дошли с њим обдарени отидоше својим домовима. А Свети, као новоосвећени, благословив игумана и браћу и дав свима мир, опет отиде у ћелију мучања у Кареји. А кад дође к проти, као извршив вољу његову, управо божју, хотећи се благословити од њега, прота га пресрете и као сина љубазно дочека, и као од оца се благослови, и, целивајући новоосвећену руку његову, полагаше је на главу своју. И, бив с њим љубазно заједно за трпезом и утешив се речју, отиде у своју ћелију, где провођаше живот испоснички.

Због манастирских потреба̂ отиде отац у град солунски, и, ушав у свету цркву светога страстоносца Христова великомученика Димитрија, љубазно целива свети мироточиви гроб његов, и, помазав се светим миром његовим, уђе у свој манастир у Филокалији⁵ и живљаше, јер и ту беше дао много злата за подизање тога манастира, па га зато они који живљаху у њему сматраху за ктитора. Потом отиде к светоме оцу митрополит тадашњему Костандију⁶, и овај га љубазно прими, јер беше од многих слушао о његовим врлинама, па га жељаше видети. А деси се да је у то време дошао епископ Свете Горе, вишепоменути Николај, и овај све потанка исприча митрополиту о блаженом Сави и о оцу његову пречасном Симеону, како га у наше време, говораше, извирањем мира из светих моштију његових Бог прослави и задиви. Чув ово митрополит, зачуди се и Бога похваљиваше, па, призивајући чешће Светога, наслађиваше се љубави његове. И кад дође нарочити дан светога празника, митрополит хођаше служити свету службу, а са њим Николај, ериски епископ, и Михаило, касандријски епископ, и Димитрије, адрамерски епископ, и умолише Светога да буде с њима служабник. А он, покорив се заповести, би саслужабник бескрвне службе и саудеоничар с њима светих тајни, и тада га митрополит и епископи благословише, и назваше га архимандритом, и благословише га да носи набедреницу када служи свету литургију. И, кад изиђоше из цркве, бише учесници и телесне трпезе као и страшне и свете.

И тако се љубазно растаде Свети с митрополитом, свршив потребе манастирске, а стакленицу мира од светих моштију пречаснога оца свога, коју ношаше, посла љубазноме брату своме самодршцу Стефану, и све што Бог на Пречасном учини написа на хартији, и са светим миром предаде. И тако се опет у Свету Гору врати. А кад посланици дођоше у српску земљу, предаду стакленицу мира с писмом самодршцу Стефану. А овај христољубац, устав с великом радошћу, целиваше их, клањајући се и примајући их. И, кад писмо прочита и кад је разумео све шта је било божјим даровима због пречаснога Симеона, оца његова, обузе га радосни плач задуго, па, захвалив Богу с многим удивљењем, похваљиваше његову дарежљивост, и, при звав светитеља својега и све благороднике који су ту били, заповеди да се посланица прочита, да сви чују. И сви, чувши о благодети божјих чудеса, која су се збила на пречасном оцу његову, биваху задивљени и Бога похваљиваху.

Хтео бих овде да испричам мржњу између браће, а устежем се од стида. Али нећемо осудити браћу, него онога који је био узрок мржње њихове, онога који је у почетку, грдошћу узнесав се, рекао у себи: „Поставићу престо мој на облаку и бићу као Вишњи,“⁷ са чега је са свима силама које су с њим одступиле био свргнут на земљу; отац зависти и мржње и лажи, од искони човекоубица, ђаво⁸, који се, позавидев почасти првога човека Адама, мржњом подигао на њ. Истим високоумљем и равнобожношћу, због кога и сам испаде (из раја), смисли и онога на зло наводљиви оборити, кога као младоумна превари змијињим саветом, и женом, и слага да се нада да ће бити Бог, и, бедни, учини да одмах буду изгнани од дрвета живога и раја, а уједно и од Бога; који и Каина⁹ на Авеља подиже, и прво убиство руком учини, и тога ради се од искони назва човекоубица; који учини да и Исав буде непријатељ Јакову¹⁰, брату своме, због благослова очева; он и тада беше подигао мржњу међу браћом.

И велики кнез Вукан бејаше непријатељ брату својему самодршцу због благослова очева. Јер, одлазећи пречасни Симеон у Свету Гору, узев сина својега Стефана место себе, постави га за господара и самодршца све земље српске, утврдив молитвама и благословом и рекав: „Онај који те благосиља, благословен, а који те проклиње, проклет, и да ти се поклоне синови оца твојега, а руке твоје да су на плећима непријатеља̂ твојих, и брату твојему бићеш господин.“¹¹

По одласку очеву, Вукан, непокорношћу обузет, и бив роб зависти, рече у себи: „Када се приближе дани оца мојега, тада ћу се осветити.“¹² По смрти очевој труђаше се на све начине, ратујући и озлобљавајући брата свога Стефана самодршца, и, примајући многе иноплемене народе у помоћ, устајаше на њ много пута̂, хотећи му узети земљу, озлобити па и уклонити из отачаства, подизан саветом злих¹³. И свима борбама се труђаше више поменути велики кнез Вукан, али, град необорљиви — молитвама и на благослову очеву беше основан, — самодржац Стефан, говораше: „Додирујући га растурише се, и ништа не могоше успети намишљу својом.“ Јер много пута̂ бив посрамљен и одбијен и, са иноплеменицима с њим дав плећа, враћаше се са стидом у своју земљу, и због страха од Стефана зазиђиваху путове за собом у тесним местима. И због овакога непријатељства и гоњења међу браћом српска је земља била у великој невољи, као у некој тескоби, запустевши од плењења и пролића крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи по туђим земљама разишли. Такав плод тада пожњеваше од искони сејач злобе и мрзилац добра, ђаво.

Написа богоносноме и блаженом Сави христољубиви брат, тада самодржац, Стефан, молећи и говорећи: „О много љубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, чуј глас плача мојега, и послушај уздах мој, и не презри молбе ове. Учини милост на нама, узев свете и мироточиве мошти светога и пречаснога оца нашег и сам, смиловав се на нас, донеси нам их из туђе земље у своје отачаство да се молитвама вашим светим отачаство ваше просвети, и сви ми благословени будемо. Јер откад отидосте од нас, земља се наша оскврни безакоњима нашим, и би убијена крвима, и упадосмо у плен иноплеменика̂, и непријатељи наши поругаше нам се, и због наше мржње бисмо на прекор и поругу оних около нас¹⁴. Да би вашим светим молитвама и вашим доласком свемилостиви Бог био милосрдан према нама, и да расејане наше сабере уједно, и да нам уништи противнике!“

Чув то божји човек и подражавалац његова милосрђа, ожалости се душом због тога и труђаше се по брату, хотећи тужну душу његову утешити вером негинљивом према Христу, као што он рече ученицима: „Што год ви који верујете просите, биће вам.“¹⁵ На ово се и он надаше да ће му се све што проси од Бога дати, и, као што је у Светој Гори чудотворством и изливањем мира учинио дивним пречаснога оца његова, смело се надаше да ће га тако Господ и у српској земљи пред синовима и народом његовим опет прославити и удивити.

И при виђењу чудних чудеса, којима је диван Бог међу светима својима,¹⁶ узме са собом пречасне мужеве из Свете Горе, који тада својим богоизврсним животом сијаху као сунце. Узев свете и мироточиве мошти светога и пречаснога оца свога, путоваше са овима у своје отачаство, у српску земљу, да, као што су на истоку у Светој Гори били очевици божјих чудеса, којима Бог прослави својега угодника, то истинито објаве и западнима, и да опет оно што се на западу деси, дошавши у своју земљу, причају о том источнима, и да се од свих једногласно прославља Бог, прослављен у светим саветима својим.

Објави самодршцу брату о своме доласку к њему са светим и мир оточивим моштима очевим, рекав да припреми достојан дочек овима. А кад то чу добри, христољубиви Стефан, испунив се недомислене радости, говораше: „Шта да ти вратим, Господе, за све што ми даде?¹⁷ Како ме то постиже да се удостојим угледати свете и мироточиве мошти светога и пречаснога господина и оца мојега од туђине, од Горе Свете, и са овим видети од много година̂ жељеног ми, кога у срцу мојем носећи не виђах, саму душу моју, велим, господина брата мојега, и да се наситим свете неисказане љубави његове? Слава теби за сва добра, преблаги Господе, јер људе од нас одведе, и, анђеле од њих створив, опет си нам их по твојој благости послао. Не знам, Христе мој, како да те похвалим, земља сам и пепео, дивећи се твојој милости.“ И одмах узев светитеља својега са пречасним чрнцима, и са свим сабором црквеним, и подигав се с многим благородницима, дође до краја своје и грчке земље и ту часно часни пресрете часне и свете са светима моштима свога пречаснога оца. С кадионицама и пријатним мирисима испуњујући ваздух, дочекиваху их, певајући псалме и песме, прописане за помен пречаснога оца, са сузама и радошћу и клањајући се, с љубављу их целиваху, очима и лицем их се дотицаху, хотећи се као осветити, и, дижући их на својим рукама, ношаху их. Светога и богоносног Саву с таквим истим сузама целиваху, љубазно све грлећи, и оне свете мужеве који су из Свете Горе с ким дошли; говораху да им се не могу захвалити уздарјем¹⁸, јер су такво преблаго скровиште донели у земљу њихову. А ови се опет дивљаху многој љубави самодршца Стефана и превеликој његовој смерности, јер не штеђаше царске багренице. Шта ја говорим о малолепној? И саму ту часну своју главу меташе у прашину земну, падајући пред ногама пречасних, просећи да прими молитве и благослове од свих. А ови по Давиду говораху: „Род праведних ће се благословити¹⁹, и од нас буди благословен.“ И тако сви, захваливши Богу, примише утеху и одмор.

Дивно беше видети од Бога људима, па мислим и анђелима, преношење светих моштију овога пречаснога оца нашег и више од древнога Израиља, јер не беше из Египта с робовима и погребаоцима, с обичном чељади, него га из Свете Горе и свети мужеви ношаху, од сина анђела донесен, од сина благочастивога самодршца дочекан. И тако, с великом чашћу одседаху, и подизаху се, и ношаху га као другога Јакова и новог Израиља патријарха оца нашег Симеона, синови и синови синова са свештеницима и са свима благородницима, и допратише га до спремљена му гроба, и у манастиру, у цркви пресвете Богородице, коју беше сам Пречасни сазидао, у месту по имену Студеница, са псалмима и песмама положише часно часне и свете мошти његове у гроб од мрамора, часнији од злата. И одслужише свету и божанствену службу за покој његов, и отпразноваше с великим тржанством помен његов, и све убоге, којих је много дошло, самодржац насити довољно љубављу и обдари милостивно, и тако сви својим домовима отиду. А Свети с пречаснима који су с њим дошли из Свете Горе оста у цркви свете Богородице, у којој су биле положене свете мошти пречаснога оца његова, очекујући време, дан помена смрти његове, и, отпразновавши овај, врате се у Свету Гору у свој манастир²⁰.

Напомене

1. Јерусалимљанин, онај који је посетио Христов гроб у Јерусалиму.
2. Богозвање, призивање Богу.
3. Благочашће, права вера.
4. Утеши, почасти
5. Манастир Филокал су после оснивања Латинског царства држали католички темплери, и чудно је да је Сава живео у манастиру којим су владали католици (в. о томе више: Михаило Динић, Доментијан и Теодосије, Прилози за књижевност, 25, 1—2, ст. 7).
6. То је у ствари познати Константин Месопотамит, који је у два маха био архиепископ Солуна: први пут око 1198—1199, када је збачен, побегао је на запад, придружио се крсташима, око 1203. постао опет солунски архиепископ.
7. Пророка Исаија (14, 14).
8. Јеванђеље по Јовану (8, 44).
9. По Библији, Каин, први син Адама и Еве, убио је из зависти свога брата Авеља.
10. По библијској легенди, Јаков је, коpистећи очево слепило, успео да лукавством добије од свога оца првенство над старијим братом Исавом.
11. Прва књига Мојсијева (27, 29 и 49, 8).
12. Тј. када отац умре. Прва књига Мојсијева (27, 41).
13. Вукан је заиста после Немањине смрти збацио Стефана и завладао читавом Србијом (1202), али је Стефан помоћу Бугара успео да поврати престо (1203), а затим се, посредством Савиним, измирио са братом.
14. Парафраза Псалам.
15. Јеванђеље по Матеју (21, 22).
16. Псалам (68, 35).
17. Псалам (116, 12).
18. Тј. не могу му се одужити.
19. Псалам (112, 2).
20. Сава се није вратио у Св. Гору, већ само његови пратиоци.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21