Живот св. Саве

Поглавље 18: Св. Сава одлази из Цариграда морем у Бугарску цару Асену Другом, који га дочекује с чашћу. Одслужив службу на Крстовдан уочи Богојављења, разболи се и ускоро умре у Трнову, где буде сјајно сахрањен. Краљ Владислав тражи тело св. Саве, које с муком добија. Спровод и сахрана св. Саве у Милешеви, у Србији. Чуда на гробу св. Саве, у Трнову, исцељење монаха Неофита. Похвала и молитва св. Симеону и св. Сави

И од Константинова града опет лађом пође; путоваше морем на загорску страну, хотећи видети пријатеља свога Асена, цара загорскога¹ јер овога кћи беше удата за Владислава краља. Дође у град Јесебар², и посла поменутоме Асену да му јаве о његову доласку. А цар посла благородне слуге своје, и са својим коњима, да са сваком почашћу узму с мора Светога и с његовим потребама.

А кад дође Свети у град Трнов³, цар га пресрете и љубазно дочека, и учини велико тржанство о његову доласку. И заповеди да станује у његовим топлим палатама због студени која је била. А кад дође светли и велики празник божанственога Богојављења, цар и блажени Јоаким патријарх, претпостављајући Светога, заповедише му да уочи Богојављења одслужи свету службу, а сутрадан ће опет патријарх такође служити. А Свети, послушав цара и патријарха, служећи уочи Богојављења свету службу, дође на свету купљу, тј. крстионицу⁴. И прочиташе над водом молитве освећења, и кад у виду крста благосиљаше воду, раздељиваше се у купљи и опет се састајаше. А кад цар и они с њим видеше чудо, прославише Бога због онога што је било. Свети просвећењем крштења Христова и кропљењем свете воде освети и просвети цара и све који су били. И тако, бивши саобедници за једном трпезом са царем и патријархом, одморише се.

Потом цар, хотећи ловити звери у подгорју, хођаше изићи из града. Призва Светога и много га мољаше да не одлази од њега скоро, говорећи: „Због зимње невоље, владико свети, пребуди с нама као у свом дому, чак до Васкрсења Христова, и кад цотом буде погодно време, отићи ћеш у своју земљу.“ Остави га у својим топлим палатама, као што рекосмо, а служиоцима заповеди да му дају све довољно од царева дома. Даде му цар и много злато да има на своју потребу и да даје ништима који му долазе. И тако цар, примив молитву и благослов од Светога, изиђе, радујући се, у лов свој.

По одласку цареву обузе болест Светога; разуме свој позив к Богу, па, призвав ученике своје, и пописав све свете и часне ствари, које купујући беше сабрао у Палестини и у Сирији, у Египту и Вавилону, у Азији и у Константинову граду, часне одежде свештенства и свећњаке златоковане и бисером украшене и друге сасуде црквене, много моштију светих, заповеди да се однесу у архиепископију, а друге и у Студеницу. Дарован посланицом мир и благослов Владиславу краљу и намеснику својега престола, блаженоме Арсенију архиепископу и свој земљи људи својих, отпусти тако ученике своје у српску земљу, и сам с мало њих остаде. Даде и у патријаршију бугарску свештене часне одежде и књиге златом оковане и свећњаке, камењем и бисером украшене, и остале сасуде црквене, што и досад стоји сачувано на част божјој цркви и на успомену Светога. И, пошто је ниште довољно обдарио, да ништа није код себе оставио него раздао, и, пошто се спремио на лак одлазак од света, похваљиваше Бога што је његову молбу испунио и што хоће да прими дух његов у туђим странама. Дође му блажени Јоаким патријарх и, видев га да је близу смрти и да последњи дах дише, рече му: „Ако заповедиш да јавимо цару о твојој болести?“ А Свети га је много молио, говорећи: „Не мећи ме тим на велики труд, владико свети. Пошто си ми милост учинио, отићи ћеш и сам у своју ћелију и не сметај ми да у тишини дух свој предам Господу.“

И у поноће дана васкрсења⁵, када је недеља освитала, Свети, причестив се пречасних и светих и животних Христових тајни, рече што и увек говораше: „Слава Богу ради свега.“ И одмах, као да су му дошли неки одавно му драги саиграчи, би весео духом, и долазак божјих анђела̂ к њему потврђиваше се овим весељем — светао и у лицу неисказано се показиваше, и тим чистоту своје душе изјављиваше. И тако, до краја захваљујући Богу, предаде у руке његове душу своју.

А блажени Јоаким патријарх дође с епископима и с игуманима и с начелницима града да погребе свето тело његово, а недоумеваху се где би положили тело његово, пошто Свети о том ништа није био наложио. Потребно је било јавити цару где ће заповедити да положе Светога. Цар, чув о престављењу Светога, много је негодовао на патријарха што је утајио болест Светога од њега, послав, рече да положе Светога у манастиру који је он сазидао, у цркви Светих и великих четрдесет мученика̂, заповедив да се и довољно злато разда ништима на погреб његов, јер цар веома љубљаше Светога. Тога ради, и по престављењу његову, показиваше такву љубав према њему.

А часни и свети Јоаким патријарх с напред поменутим светим и часним мужевима ужеже много свећа̂, свршише псалмима и песмама све што је узакоњено над Светим, и тако га положише у припрати црквеној, у цареву манастиру, славећи ради покоја његова Оца и Сина и светога Духа. И ниште, по заповести царевој, довољно обдарише.

После тога, када .дође у град цар из бављења у лову по горама, пре свога дома дође у свој манастир, поклони се божјој цркви, па, пришав гробу Светога и, радујући се ради њега, похваљиваше Бога што га је удостојио да га има у свом манастиру. И, нимало не задоцнев, заповеди да озидају и гроб његов. И положи частан⁶ камен врх гроба, и покри га царском багреницом, постави и свећњаке и у злату оковано кандило над гробом у част Светога да осветљују гроб његов. Такву, дакле, веру и љубав показа цар према Светоме за живота и после смрти његове, да се сви дивљаху и због благочашћа царева похваљиваху Бога.

А кад година прође, откако се тело Светога у граду Трнову чува у земљиним недрима, часни и свеблажени намесник престола Светога, Арсеније архиепископ, сажалив се за Светим као за својим оцем и учитељем, дошав к благочастивоме и државном Владиславу краљу, рече: „Није лепо, нити прилично ни пред Богом ни пред људима, оставити оца нашега, дарована нам од Христа, једнака с апостолима, који је поднео многе подвиге и безбројне труде ради српске земље, како би је украсио црквама и краљевством, архиепископијом и епископима и свима уставима и законима православља, да његове свете мошти леже ван својега отачаства и престола своје цркве, у туђој земљи. Дакле, колико је могућно, постарај се да га донесеш из туђе земље у своје отачаство.“ А краљ се томе веома обрадова, па посла једнога од најчаснијих својих благородника̂ к своме тасту Асену цару, да однесе молбу цару о Светом, ако заповеди, да се испуни. А цар, чув из писма и од посланика такву молбу, веома се ожалости због тога, па му рече: „Кад би Свети и свето његово тело лежали без части и без пажње, праведно би било да га тражите да бисте га поштовали. Али, пошто се Свети у Богу упокојио, као што би и међу вама, и пошто његово свето тело лежи у божјој цркви с великом почашћу, што, дакле, задајете Светоме и нама труда, просећи га?“ И тако га отпусти празних руку.

И опет краљ посла још више благородника̂ к цару, молећи и говорећи: „Ако сам нашао благодати пред тобом, мојим родитељем, не затварај од мене царскога милосрђа, не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светога господина мојега и оца да га донесем у своје отачаство.“ А цар се недоумеваше шта да учини, сматраше да се лишава Светога као од царства, штавише ради њега⁷ и беше положено у светом манастиру његову. Призва патријарха и своје саветнике и питаше да ли да да̂ Светог, а они рекоше да никако то не чини, јер, рекоше, велможе и сав град врло негодују због тога. Цар опет написа утешно писмо својему зету Владиславу краљу, и, ово додав, рече: „Ако је Богу било по вољи да се упокоји међу нама, вернима Христовим, ко сам ја да се вољи божјој противим или да се дрзнем потрести гробом или светим моштима Светога, а уз то Свети ништа није завештао о свом преносу? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, није ти забрањено, сине мој, рече; а што ми није лако дати, немој ме приморавати, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују.“ И тако, обдарив довољно посланике, отпусти их.

А краљ Владислав виде да је цар неумољив, и недоумеваше се шта да чини. Сматраше да је на њему укор и срамота од људи а гнев од Бога, док Свети лежи у туђој земљи и ван свога народа. Намисли да отиде сам цару и да своју молбу добије. Узе са собом мноштво својих благородника̂, епископа̂ и игумана̂, и посла пред собом гласнике, јављајући цару о свом доласку. Даде им да понесу и много злата, да даду патријарху и саветницима, да, кад он буде дошао цару, нађе све готове да му помогну у молби његовој.

И кад дође Владислав краљ, таст његов цар Асен надалеко га испред града пресрете, и дочека га са сваком почашћу и љубављу. И, кад краљ Владислав дође у град, најпре замоли цара да отиде у манастир где Свети лежаше да се поклони. И дође са епископима својим и са свима благородницима, и учинише достојно поклоњење као својему оцу и учитељу и божјем угоднику. А краљ Владислав немађаше мере сузама, бијући главом пред гробом Светога, исповедајући му се као живоме, као да му је што сагрешио. Мољаше од њега опроштаја, говорећи: „Знам, оче, да мој грех најпре учини да од мене одбегнеш, и да ти забрани⁸ да се преставиш ван својега отачаства, и да сада опет жести царево срце да нам те не да̂. Али умилосрди се према мени, опрости ми, иако због недостојних својих грехова нисам достојан да се назовем син твој⁹, али ме не одгуруј као пород брата својега, раскај се¹⁰ на злобу моју, који ти се кајем, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју, не остављај својега отачаства ради кога си поднео многе подвиге и безбројне труде и болести, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу цара ћеш научити да моју молбу о теби изврши, да се не вратим ташт и без наде, и да будем поруган, немајући, оче, тебе са собом.“

И, пошто је ово и друго краљ с плачем изговорио над гробом, тако да је од многих суза̂ лице његово било подбухло, позван од цара, уми се и уђе¹¹. Тржанство је било велико, и много весеља и љубави учини цар зета свога ради. Те ноћи у сну божји анђео у лику Светога говораше цару да да̂ Светога да га однесу у земљу народа његова. А цар, ужаснув се због тога веома, сутрадан призва патријарха и своје саветнике, па им причаше шта је сањао, а они говораху да је сан истинит и да је божја похода Светога ради. Много мољаху цара да да̂ Светога да га однесу у своју земљу, да се не би тога ради, рекоше, догодило царству нешто ненадано.

Цар дозва зета својега Владислава, а краљ, пре него што ће се ући на обед, приступи са епископима и благородницима својим к цару и поднесу му молбу о Светом, молећи да им га да̂. А цар због тога бејаше веома жалостан, али се због појаве Светога бојаше да га задржи, да не би што пострадао. И показиваше се као да неку благодат чини зету својему Владиславу краљу, говорећи: „Ја, дакле, као од Бога дарована, хтедох да имам Светога код себе у мојем манастиру, и свети гроб његов поштовах и украсих, као што си видео, и никако не помишљах да се Свети од нас изнесе. Али, како си потрудио висину краљевства к мени, својему оцу, и, сам си дошао, нећу да те, сина мојега, отпустим тужна. Узми, дакле, свога у Господу оца, и однеси га у своју земљу, као што хоћеш.“

А краљ Владислав и епископи и благородни његови помишљаху колико није лако то узети од цара, па, чувши да се све ово наједанпут дарује, од несхватљиве радости падоше на земљу и цару се поклонише, и оправдано, јер се обогатише од Светога великим богатством, више од царских скровишта̂. И тако сви с царем за светлом трпезом примаху утеху у радости и многом весељу срца.

Потом краљ Владислав, спремив царску багреницу и све што је потребно на подизање светога тела из земљиних недара, заповеди да се учини служба Светоме у помен његов, а са̂м са својим епископима, докле се служба служила, отвори гроб Светога. И видеше га, уистину, света духом, и телом свега цела и непорушена, како су власи из главе и браде све светле и целе, и како лежи као да спава, јавио се, обеселив пријатним мирисом као миром ароматом све који около стајаху, и не одајући ни најмање од онога што је тужно. И не само свето тело Пречаснога него и дрво које је било около њега и гробни прах Бог обогати пријатним мирисом и целбама.

Грађани, чувши то, у множини стицаху се да виде Светога, и добиваху додиром светих моштију његових исцељења многим болестима, јер не бивају далеко силе од Бога светима у част Светога, јер, мучени духовима нечистим, биваху слободни, дароваше хромима ход, и грбавима исправљање, и глухима да чују. А који не могаху због мноштва народа приступити светима његовим моштима, узимаху гробни прах пријатна мириса и, призивајући Светога, метаху га на своје болести, и сви добиваху здравље молитвама његовим Богу, тако да сви који ово виђаху слављаху Бога, и дивљаху се светости Светога, па, разграбивши гробни прах пријатна мириса као злато или бисер, хитаху да однесу у своје домове благослов овај, негодујући на цара што је дао Светога од њих. А краљ Владислав, чув то и побојав се да се како цар не покаје, и опет отврднув задржи Светога, заповеди да одмах подигну Светога и понесу у своју земљу.

Потом цар позва краља Владислава за трпезу весела и љубави, па га назва отимачем место сином, говорећи: „Дошав, отео си ми Светога, Богом даровано ми скровиште, и послао га у своју земљу. Насити се, дакле, јер си испунио жељу срца својега, учини да и ми молитвама његовим добијемо милост од Бога, јер одржасмо љубав према њему и за живота и после смрти његове.“ И краљ многим даровима, изабраним коњма и другим почастима, обдари цара и патријарха, а још више цар обогати краља и све који су с њим дошли, и тако се самодршци у љубазном праћењу растадоше.

А грађани потом и од спољашњих страна̂¹² опет долажаху гробу Светога, и свако приношаше своје болне, помазујући их прахом пријатна мириса из гроба Светога као миром и, примајући молитвама његовим целбе својим недужнима, радосно одлажаху својим домовима, славећи Бога. И, док су ова чудеса од гроба Светога тако бивала, благочастиви цар Асен радоваше се томе неситом душом, и замишљаше као да је Свети ту и да није однесен из његова манастира. Заповеди да се гробне даске које бејаху држале Светога у гробу, и чудотворни прах пријатна мириса положе у гроб Светога, и да се положи први камен врх гроба, и да се покрије царском багреницом као и пређе, и да се метну свећњаци и златом окована кандила у част Светога, да осветљавају свети гроб његов, како и досад тај гроб стоји украшен у част Светога у манастиру цареву, у цркви Светих четрдесет мученика̂.

У том манастиру цареву беше неки инок, по имену Неофит. Он од много година̂ беше искривљен, и нимало се не могаше исправити, и цар беше заповедио да се храни у манастиру његову. И Свети још за живота, када је дошао у тај манастир, указивао му је човекољубно много милости, јер овај, опирући се рукама о колена и о штаке, пузећи по земљи, врло бедно провођаше живот. По престављењу и преносу моштију Светога, дођоше неки странци у тај манастир, и примише овога Неофита за трпезу, Бога ради, и, пошто су га довољно угостили и напојили да није могао допузити ни до своје рогозине да се одмори, странци изиђоше и оставише овога Неофита у припрати црквеној. А он, вином отежао, не знајући шта да чини, не сумњајући се, леже на камен који је врх гроба Светога, и на њему се одмараше спавајући. И у поноћи, као од некога светлога пробуђен, наједном скочи с гроба Светога, и, осетив се одмах да слободно стоји на својим ногама, дивљаше се од ужаса, говорећи у себи: „Јесам ли ја, Неофит? И ако сам ја, како слободно стојим и ходим? Не пужах ли јуче по земљи на коленима и штакама, а сад сам здрав и ходим без сваке помоћи? Какав је то ужас са мном? Не знам да ли сам то ја, Неофит?“ И, потражив штаке с помоћу којих пужаше, опирући се рукама, нађе их на гробу где беше лежао, и, опипав се по коленима, и осетив их месом и кожом обложена, рече: „Заиста сам ја Неофит, без свакога спора. Јер ево и трагови по земљи страдања мојега показују да сам ја.“ Весео и врло радостан због својега здравља, похваљиваше Бога, и, бијући главом о гроб Светога и узбуђујући се, говораше: „С каквим ћу се благодетима јавити дароносан ја убоги према теби, оче? Којим ћу почастима моћи украсити чудотворни свети гроб твој? Похваљујем те, благи оче Саво, што ме за живота човекољубно помилова милошћу, кад сам по земљи страдао, а кад си отишао ка Господу, што ме слободом од њега подиже здрава од пужења по земљи. Требало је да ја, паћеник, будем од Бога сажежен огњем, да будем предан бесовима да ме муче, или да ме по заповести његовој земља прождре, јер сам од многога пића, не знајући, легао на твој свети гроб и спавао, а ти си ме, место казне, одрешив ме од духа који ме је свезао, излечио, и за зло си ми био благодатљив. Славим те и опет славим, свече божји, док ме и гроб не прими. Уистину, ученик си благога и безлобног и истинитог Бога, и чувајући његове заповеди, тако си са мном учинио.“

Таквим се речима поучаваше и са сузама мољаше код гроба Светога поменути Неофит, кад одмах уђе у цркву на јутрење парамонар¹³ цркве Светих четрдесет мученика̂ да ужеже кандила. Видев човека где стоји крај гроба, веома се поплаши и смете страхом, јер мишљаше да је привиђење или да су крадљивци ушли у цркву. Дошав к себи, рече: „Ко си ти? И откуд си дошао у цркву пре свих?“ А он, пав на земљу, поклони му се, говорећи: „Ја сам грешни Неофит, који се до јуче искривљен ваљах на коленима.“ Парамонар, видев га свега читава и да здрав ходи, би обузет још већим страхом, мишљаше да је нека утвара, па, укрепив се крсним знаком, рече му: „Ако си ти искривљени Неофит, као што говориш, како си здрав, и како сад ходиш са сваком снагом?“ А он рече: „Не знам, оче, Бог зна. Само знам, кад су на јучерашњи дан дошли они странци и кад су ме љубавно довољно нахранили и напојили, да нисам могао допузити ни до рогозине моје да се одморим, па се склоних на гроб светога Саве Србина. И, несвестан, легав врх њега, спавах. Кад би у поноћи, неко светао, одевен у свештеничко и светло одело, са жезлом, дође нада ме који спавах и, гурајући ме, рече: „На гробу мом спаваш? Устани и одмах сиђи.“ А ја, поплашив се од светлости његове и, без икакве помоћи, по речи његовој скочих с гроба, и, кад се расаних од страха, одмах осетих да стојим здрав код гроба Светога. Много стајах, плачући к Светоме и молећи се због помиловања моје несреће, док ти не уђе, оче.“

А парамонар, чув од њега, измени страх у дивљење чуду, па му рече: „Ако је тако као што говориш, хоћу да видим штаке на којима си се мучио, опирући се по земљи, и да се уверим на њима.“ А он их показа где леже близу гроба Светога, показа и колена своја, месом и кожом обложена, и увери се да истину говори. А парамонар, дивив се много чуду и захвалив Богу, попе се к архимандриту да узме од њега молитву за клепање¹⁴. И исприча му све што је Бог учинио на Неофиту преко Светога. А архимандрит и сви иноци с њим, дошавши у цркву и видевши Неофита како здрав ходи, дивљаху се. Исприча архимандрит све цару и патријарху, и сви захвалише Богу за сва дивна дела од њега која бивају преко Светога, и цар се томе веома радоваше. И како су расла чуда од гроба Светога, мноштво народа, долазећи, досађиваше манастиру, а да му забране, бојаху се цара.

Кад после тога умре и благочастиви цар Асен и к Богу отиде, и иноци у манастиру његову охрабрише се, хођаху забранити народу да долази у манастир гробу Светога. У то време престави се неки свети митрополит који је измолио од њих, по цену сребра, да га положе у гроб Светога Саве. А они, хотећи сакрити чудеса, учинише и ово с радошћу. И тако, положивши га, зауставише народе да не долазе гробу Светога. Али ни тако не могоше затајити. Јер и досад тај гроб Светога даје исцељење онима који с вером долазе. И таква су, дакле, чудеса која Бог учини у Загорју и у граду Трнову преко Светога. Причајући чудеса гроба и гробне земље задржасмо се да причамо о самом Светом, али, ослободивши се гроба и земље, опет дођосмо к Светоме.

Благочастиви Владислав краљ, подигав Светога цела и непорушена из загорске земље, заповеди да се понесе у своје отачаство, српску земљу, а сам, као што рекосмо, позван од цара, уђе за трпезу весеља. И цар обдари њега и оне с њим многим даровима и почастима, и тако се у љубавном праћењу самодршци растадоше. Убрзо Владислав краљ стиже Светога у ношењу и радоваше се као некад Давид пред ковчегом¹⁵, предњачећи пред светим моштима његовим. Примив глас пророка Исаије, говораше: „Нека се обрадује душа моја због Господа, јер ме обуче у ризу спасења и одену ме одећом весеља¹⁶, даровав ми господина мојега, светога ми оца и учитеља, заступника молитвама мојему отачаству и почаст достојања мојега.“ И опет: „Узнећу те, Боже мој, јер си увеличао милост твоју на мени. Сад се, дакле, усрећих, сад се благо украсих, више од царева земаљских се узвеличах, више се од свих људи обогатих, колика је за мене царска милост твоја, Господе, колико си ме заволев одликовао, Боже мој, милости моја! Нека буде име твоје благословено за веке векова!“¹⁷

Веселећи се оваким благопохвалним речима к Богу, ношаше Светога са епископима и благородницима. А кад се приближио са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима и са игуманима, и с многим благородницима, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као божјега угодника. Изливаше се народа са свих страна̂ да види и поклони се кад чу о доласку Светога. А Бог богато даваше благодети од моштију Светога онима који их се с вером дотицаху. Јер многи, добивши молитвама Светога исцељења од недуга̂ који их држаху, весели одлажаху својим домовима, славећи Бога.

Краљ и архиепископ, са епископима и игуманима и с многим благородницима, сви заједно с малима и великим, ношаху Светога у многој радости, са псалмима и песмама. И, кад су дошли у манастир који сам тај краљ Владислав сазида, у место по имену Милешева, ту га са псалмима и песмама, увек славећи Бога, славно и часно положише, у великој цркви Вазнесења господњега, у свети и часни гроб који му беше краљ Владислав спремио. И благочастиви Владислав учини велики празник тржанства¹⁸ помену Светога, и на којем обдари архиепископа и епископе и благороднике, и подели довољно ништима. И тако сви одлажаху својим домовима. После не много времена јави се Свети у сну једноме пречасноме старцу у манастиру, богобојажљивом и побожном, говорећи да његове мошти не буду више у земљи него да лежи напред, ван гроба у цркви. То и учинише, јер, подигавши опет пресвето тело његово из гроба цело и непорушено, иставише га пријатна мириса напред у цркви, свима на виђење и поклоњење.

И потом беше многа чудеса осењењем светога Духа од светих моштију Светога, многа исцељења дају и сад онима који болују од многих недуга̂ и с вером долазе. И отачаство своје, српску земљу оба заједно, велим, Симеон пречасни и свеосвећени Сава, утврђују молитвама к Богу, и бранећи чувају од најезде непријатељске. И нико се други од другога колена не огосподи међу Србима, него само од племена њихова, предајући краљевство отац сину и син сину. Јављају се и пред пуковима српских скиптара¹⁹ божји анђели у облику њихову, послани од Бога молитвама њиховим на помоћ у биткама, тако да су многи од војника̂ говорили: „Видесмо светога Симеона и светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у смерном иночком оделу, а овога украшена светло светитељски.“

Многе непријатеље који су се били подигли на отачаство њихово, на српску земљу, молитвама к Богу одвратише, а неке и докраја оборише и убише. Свете мироточиве мошти пречаснога Симеона леже у великој, њиме сазиданој, лаври у цркви пресвете Богородице, у месту по имену Студеница. А овога син, свеосвећени Сава, који је једнак апостолима, први архиепископ и учитељ српски, лежи непорушен и пријатно миришући у великом манастиру, у цркви Вазнесења господњега, коју је благочастиви краљ Владислав сазидао у месту по имену Милешева. А обојица су свети и чудотворни, који, и до данас дају целбе²⁰ онима који им с вером и љубављу долазе, јер таквим их чудесима за живота и после смрти њихове задивљаваше дивни у светим својим делима Бог.

С њима се и ми сада смерно и, свагда припадајући Богу, молимо. Рецимо, подигавши глас, благо смишљено оно што треба о пречасној и свештеној и свечасној глави, много украшеној делима врлине. О двојице, Богом изабрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци, Симеоне и Саво, како сада заједно стојите пред Тројицом и чијом сте светлошћу светло обасјани, погледајте од њих одозго на нас, не заборављајте људи својих, добро се старајући о нама, не сећајте се злоба̂ којима гневљасмо Бога, не срамите се наших нечистота̂ којима му грешимо и због којих стојимо далеко од њега, него као чедољубиви оцеви, умивши нас од њих, покајањем, присвојте нас к њему чисте, и увек нам, просећи од њега, дајите благе дарове. Спасавајте молитвама од најезде безбожника̂ и свакога ожалошћења. Јер знамо да вас много оневесељавамо, ожалошћујући вас прљавштинама безакоња̂ наших дела̂.

Али нас не остављајте, нити одгурујте, нити нас се одричите као туђеродних, јер смо ваше судбе достојање, и већ од Бога вашега суђења²¹. И не тајимо многе труде и знојеве ваше нас ради, благо похваљујемо и проповедамо ваша блага дела међу нама: веру православља, ослобођење од јереси, истинито крштење, подизање цркава, велелепност светитеља̂, украшење царским венцима, узакоњење људи, науку о покајању, сабирање инока̂, храњење ништих, миловање сиротних, дивна чудеса за живота и после смрти, представништво к Богу молитвама, и помагање у биткама, отачаско милосрђе, и вечиту милост. Не заборависмо свих ваших добара која су била нас ради и међу нама, нити ћемо заборавити. Иштемо опет присну помоћ и благодет и заступање ваше, просимо молбу и посредништво за нас, и, падајући вам к ногама, молимо се: не престајите творити молитву човекољупцу Богу о стаду вашем, које сте од душе заволели, о коме се чак до смрти труђасте да се избавимо од таме грехова и страсти, од сваког држања злих бесова и убилаца и превара̂. И као што нас, док сте били с нама у овом маловременом и земноме животу, настављајући чувасте у обојем, велим и у оном што је душевно и што је телесно, тако му се још више сада, када сте код Христа, молите о нама, да у миру и тихости проживимо покајањем живота нашега, а по смрти да га нађемо милостива и љубазна да нам на страшни дан давања суда буде доброодговоран²² и благодатљив. Јер смо његова твар, и за њега живимо и јесмо, и осим њега Бога не познасмо, коме и припада свака слава, хвала и величање, част и поклањање заједно с Оцем и свесветим Духом, и сад и увек и у веке векова, амин!

Напомене

1. Иван Асен Други (1218–1241), бугарски цар чија је кћи Белослава била удата за краља Владислава.
2. Јесебар, Месемвриjа, град на црноморској обали у Бугарској, изнад Бургаса.
3. Трново, ондашња престоница Бугарске.
4. Купља, крстионица, нарочити суд с водом у коме се освећује, тзв. богојављенска вода.
5. Тј. недеље.
6. Частан, скупоцен.
7. Тј. ради царства, да га св. Сава штити у невољама.
8. Забрани, тј. учини.
9. Јеванђеље по Луци (15, 18).
10. Раскај се, смилуј се.
11. Тј. уђе у двор.
12. Тј. из унутрашњости земље.
13. Парамонар, калуђер црквењак.
14. У то време није још било звона на црквама већ су била клепала.
15. Алузија на место из Библије о весељу краља Давида када је преносио божји ковчег (Друга књига Самуилова, 6, 12—16).
16. Књига пророка Исаије (61, 10).
17. Псалам (86, 12—13).
18. Тржанства, славља.
19. Скиптар, жезло, симбол владарске власти.
20. Целбе, излечења.
21. Тј. онако како сте ви хтели и судили, а тако је хтео и судио Бог.
22. Доброодговоран, који добро и милостиво суди.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21