Живот св. Саве

Поглавље 4: Св. Сава, новцем, послатим од оца, подиже вишеспратне ћелије и цркве у Ватопеду и Св. Гори. Пише оцу да се покалуђери и дође у Св. Гору. Немања га послуша, сазива сабор у Рас, на ком се одриче престола, поставља Стефана за владаоца, а сам одлази у Студеницу, где се покалуђери; то исто чини и жена му Ана

Опет родитељи Светога пишу му, молећи га и наговарајући га да дође и да их види, па да се опет врати. Пошљу му и злато, више од првога, приложе и посебно манастиру Ватопеду, где је њихов син изабрао живети, много злато, и цркви свете сасуде златне и сребрне и завесе часне, златом ишаране. Доведоше и коње избране и друге, многе потребе за манастир, тако да су сви који су видели завидели Ватопеду, па и сам прота. Примив Свети писмо написано од родитеља̂, испуни се многом радошћу ради живота њихова, а уједно и многим сузама, па, захвалив Богу, многе молитве ради њих истакаше. Примив донесено му злато, оделив чест за убоге, осталим поче зидати ћелије двоспратне и троспратне. И цркву поче зидати на граду Зигу, иза велике цркве у име рођења пресвете Богородице. И другу цркву, у име светога Јована Златоустога. Трећу цркву начини на великом пиргу Преображења господњег. И с велике цркве скиде плоче камене, па је оловом покри, како се и досад види. Свршив ово све у унутрашњости манастира Ватопеда, рече: „Ако овај који гледа на ме, погледа и дадне ми Бог да овде видим господина оца мојега, уселићу се с њим у своје ћелије.“ Начини и много друго у манастиру, што није лако избројити, почем га називаху другим ктитором.

Кад је ово тако свршено, напише родитељима и својој браћи овакво писмо: „Вашим милостивим писмом, услед жалости због мене, душу моју из мене вадите, јер ни мени због тога није лако, нити сам неосетљив. Али није корисно никога јаче од Бога љубити, јер рече: „Онај који љуби оца или матер више од мене није мене достојан.“¹ Ради тих поглавља̂² ја сада забрањујем себи да вам дођем, него, падајући вам к ногама, молим и умиљавам се, говорећи господину мојему светоме оцу: у земаљском царству си се апостолски подигао, земље људи својих православљем си просветио, и, прогнав вукове јереси и порушив храмове бесовске, цркве си Богу подигао; научио си да је Син Оцу једнак и сапрестолан с Духом, с љубављу си сачувао љубав према странцима, и храњење убогих, и све што је благо од Бога Оца. Једно ти још треба извршити, реч у Јеванђељу Сина његова: „Ако ко хоће за мном ићи, да се свега одрече, и, узев крст свој, да смерно за мном иде.“³ Дакле, прими савет мој као благ⁴. Презрев царство земаљско и богатство као нестално и нестварно, оставив свет и красоте света и све видљиве доброте као таште и маловремено, прими крстоносно припремљени ти мноме пут смерности, па пођи за мном, и, изабрав туђину и живот у пустињи са мном, поживећеш, где ћеш, одвојив се од свих, постом и молитвом чистије разумети Бога, јер похитав рече о томе преко Давида: „Усамите се и разумејте да сам ја Бог.“⁵ И као што се удостоји апостолских дарова у животу земаљскога царства, украсићеш се и у пустињи испосничким венцима смерности иночког⁶ живота. Моју ћеш пак душу од туге што сам те се лишио утешити твојом љубављу и виђењем, као што ћу и ја твоју у Господу. А добра госпођа и мати моја на овај начин да се међу својима од свега одвоји ка Богу. Молим те, господару мој, да те ради славе царства и ради многог богатства не ожалосте ове моје речи, као што у Јеванђељу учи о свом делу⁷ млади мој Исус. Дакле, као поуздано ми говорим ти, и немој не веровати: место земаљског царства, које, ако мене слушајући, оставив к нама дођеш, бићу ти посредник за живот небески. Ако ли пак презреш моје речи, не надај се никако видети ме онде у животу твом. Божји мир и љубав светих отаца пустињских, велим, молитва и од мене грешног у Христу Исусу са свима вама. Амин!“ И одмах, савив писмо, предаде за оца посланима од оца.

А кад би донесено писмо, самодржац отац устаде с престола, и, клањајући се љубави синовљевој као светима, примив га, целива, и, разавив га, не могаде прочитати, јер огњене љубавне сузе покриваху зраке очију његових. После, умирив сузе, могаде прочитати. Дивљаше се саставу и силини речи, и, кад разумеде младићев укор да се он ради богатства ожалостио и да за Христом није пошао, сматраше за блажена ради тога — сина и учитеља.

О поласку светога Симеона у Свету Гору

И одмах напише заповести, и изађу по свој власти државе његове, сазивајући ипате и војводе⁸, тисућнике и сатнике⁹ и остале благороднике, и мале с великим, означивши нарочити дан сабора, и заповедајући да нико не може изостати, јер ће велики савет саставити. А он, докле је посланица обилазила, богатством својим добро управљаше, раздаваше убогим а и маломоћнима, хромима и слепим, сиротнима и удовама, прокаженима и свима ништим.

И, кад дође одређени дан, долажаху и благородници, са свих страна̂ сабрани, и кад се стекоше сви тога дана, као на неки неисказано велики сајам, став посред свих, нареди да се прочита посланица његова сина да сви чују. А кад сви саслушаше, срцем се и душом узбуђиваху. И, узев реч, самодржац свима благородницима рече: „Другови, браћо, и чеда, чујте моју реч к вама. Ви знате из почетка мој живот, како с вама живех, како свакога од вас као сина отхраних, и као брата заволех, и као друга примих. А и ви према мени бисте покорни и верношћу добропослушни. И ја слушам¹⁰. И сви Господом сачувасмо живот свој, и земљу нашу нерасипану од најезде непријатеља̂; спасосмо се, надајући се не на лук или мишицу,¹¹ велим, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени, и силом крста укрепљени, непријатеље наше обарасмо. И сад, дакле, свакога од вас молим, и посведочавам вам¹², да сачувате веру у свету и једнобитну и нераздељиву Тројицу, чијим се крштењем просветисмо, непомешану с јересима, које од нас изагнасмо, и ономе кога вам место мене постависмо, да Богом и вашом љубављу влада, молим да будете покорни и верни као што бисте мени самоме, и дајте сваку част божјим црквама и служиоцима у њима, и све, дакле, што од мене видесте и научисте, то чините.“

Сви се чуђаху не разумевајући речи самодршчеве. „И опет да вам кажем, рече. Драги моји и Богом даровани саборе, дакле, сада чусте сина мојега да ме се у писму одриче ако не пођем за њим, да ме у животу не види. Нека ми је довољно с вама весеља и радости, земаљскога царства, уједно и војништва, јела и уживања богатих трпеза и свих красота̂ светских, насићавајући се онога што је маловремено, па молим, дакле, да вашом љубављу будем отпуштен, и да, крстоносно пошав за сином, отидем у пустињу, где ћу, усамив се, испитујући своја зла дела, разумети и о њима се постарати.“

Кад су ово сви чули, настаде од свих плач налик грома, тако да се чинило да се подиже место на ком сабрани стајаху. И синови, и синови синова, и сви благородници, по Господу и крви сродници, плакаху и жаљаху и ризе раздираху, шта не рађаху и какве узбудљиве речи не изговараху, чиме би га могли зауставити. „Не остављај нас, говораху, господару оче и учитељу! Ако ли не, и ми ћемо с тобом отићи. Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, то те молимо да седиш у свом манастиру, да, гледајући часни твој образ, будемо благо утешавани. Јер каква ти похвала да као један од туђинаца̂ у туђини живот свој завршиш, тако исто и у пустињи?“ А он им рече: „Шта радите плачући, те ми слабите душу? Чусте данас како ме се син у писму одриче, да ме неће у животу видети ако не пођем за њим. Дакле, ко ми је драг, молим све, умирите ми срце, не задржавајте ме да не идем, јер не могу више без сина.“ И кад ово рече, увери оне који га задржаваху, па му сви рекоше: „Воља Господња да буде!“¹³

И одмах дозва сина својега Стефана. Овога Стефана врлина̂ и витештва и разума према Богу није лако сада исказати. Овога узев отац самодржац, са свеосвећеним Калиником епископом и са свима благородницима, уђе у цркву светих и првопрестоних апостола Петра и Павла¹⁴. А кад је била служба и молитва, самодржац отац са светим епископом часним, крстом и полагањем руку обојице на главу, благослови Стефана за великога жупана, за господара и самодршца све српске земље. И сви се благородници поклонише, просећи му од Бога живота и говорећи: „На много лета̂ да буде!“, и биће. А кад су изишли из цркве, сјајне богате трпезе биле су постављене. Самодржац отац свима благородницима рече: „Приђите са мном да последњи пир с вама проведем, па да трпезу с месом од мене одбацим, јер ме трпеза, сјајна и с много меса, неће више с вама сакупити, никад.“ Отац прими сапрестоника сина, имајући га за сатрпезника, и светога епископа, јер много љубљаху и чин светитељства. И кад је пир био велики и много весеље, изнесу се светли дарови, и свакога од благородних према годинама, према верности и према части самодршци обдаре, један што је власт остављао, други што ју је примао, све су забављали, веселили и гостили. И тако је то било.

Кад су сутрадан изишли, отидоше у манастир пресвете Богородице, који је од самог тог Немање сазидан, у месту званом Студеница, и ту, поклонив се пред светим дверима светога олтара, даде своје завете Господу. А кад је служба и молитва била, руком истога епископа Калиника украси се анђеоским ликом крстоносно, у ком назван би Симеон монах. Тако исто и подружје његово, благочастива Ана прими од истога епископа светога Калиника анђеоски и иночки лик, место Ана назва се Анастасија монахиња, која, сабравши збор чрноризица̂¹⁵, провођаше у постовима и молитвама Богу. А више поменути отац Симеон монах оста у манастиру свете Богородице у Студеници, и ту, с иноцима од раније, вршаше посни канон¹⁶.

Напомене

1. Јеванђеље по Матеју (10, 37, 38).
2. Поглавља, тј. јеванђелског поглавља које је цитирао.
3. Јеванђеље по Матеју (16, 24).
4. Благ, добар.
5. Псалам (46, 10).
6. Иночки, калуђерски.
7. Алузија на јеванђ. стих: „Али тешко вама богати“… (Лука 6, 24).
8. Војне заповеднике.
9. Тисућник и сатник, заповедник над хиљадом (тисућом) и стотином војника.
10. Слушам, покоран сам Богу.
11. Псалам (44, 6).
12. Посведочавам вам, јамчим вам својим примером, собом.
13. Цитат. Јеванђеље по Луци (22, 42).
14. Црква у Расу, у којој је Немања био по други пут крштен.
15. Чрноризица, калуђерица.
16. Посни канон, правила о посту.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21