Живот св. Саве

Поглавље 2: Одлазак св. Саве у Свету Гору и потера за њим

Кад уђе у седамнаесту годину узраста, родитељи његови саветоваху се како ће га по закону оженити¹. А по молитви Богом дани божанствени младић непрестано жељаше како би и на који начин избегао свет, и да се одвоји од свих и прионе к Богу. Јер беше слушао о светој Атонској Гори и о испосницима у њој и у другим пустињским местима. А долажаху његову оцу од свих страна да приме што им треба, а иначе и сам шиљаше у света места ради раздавања онима који пречасно живе, јер бејаше човек благ, милосрдан, и даваше много. А Бог, готов на молитву и жељу људи својих, изврши и њему вољу, па га крену да дође родитељима из краја дарована му. И примише њега и благороднике², који су с њим дошли, с великом љубављу, и настаде неизмерна радост, и весеље, и пир због доласка драгога сина родитељима.

И тако се много дана весељаху, и гле, као Богом упућени, дођоше родитељима његовим неки калуђери из Свете Горе, Атона, да просе потребну им убоштву помоћ. И догоди се да међу њима један беше родом Рус. Овога божанствени младић узе насамо, па га распитиваше о Светој Гори, утврдив га најпре заветом да никоме не прича његове тајне. А овај му исприча све о правилу пустињском: о заједничком животу по манастирима и засебном, по два или три заједно, и о онима који, удаљивши се, усамљено живе у посту и мучању. Све му то исприча тачно, јер и тај калуђер не бејаше прост него зналац онога што прича, велим, од Бога беше послан. А младић саслуша све о животу калуђерском и о старању њихову према Богу, о добрим њиховим делима, па му се сузе реком изливаху из очију његових. После, одахнув мало, рече старцу: „Видим, оче, да је Бог, који зна све, видев вољу срца мога, послао твоју светост да утеши мене, грешна. Сада се утеши срце моје, и душа се моја обесели неисказаном радошћу. Сада разумех чему вечито жуђах. Блажени, преблажени они који се удостојише таква безбрижна и неметежна живота. Шта, дакле, да чиним, оче, како бих се могао уклонити од многометежног живота овога света, па да се удостојим таква анђеоског живота? Ако ме родитељи моји ожене, задржан љубављу према ономе што је телесно, нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да ме се како не би коснула сласт љубави овога света, те да ми и против воље моје отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, како му је могућно, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим.“

А старац, узев реч, рече му: „О пресветли, жудна је љубав родитељска, нераскидна свеза природна, а милосно јединство и заједничко живовање с браћом својом³. Али и Владика заповеда да се све ово лако презре и да се, узевши крст на раме, усрдно иде за њим, да се све лако подноси, угледајући се на страдања његова ради нас, да се не благује у мекоти, да се не тражи телесни мир, него да се, штавише, привикава на голотињу и глад, бдење и молитву, и да се на невољу и плач обраћа пажња с уздахом и узбуђеним срцем. Јер све се ово износи богољубивим душама као неки пут који лако води к врлини, а ово доноси истинску славу и поуздану част.“ И младић слушаше ово, и, као што родна земља прима семе, тако и он примаше к срцу старчеве речи, непрестано јецајући.

А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу, који је тако зажегао душу његову, слушаше његове речи пуне чедности и узбуђености, па му рече: „Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у божју љубав, него се пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла⁴ посејао кукољ у срце твоје, који би, укоренив се, угушио пшеницу твоју,⁵ добру мисао, те би се одрекао такве намере, а задржан љубављу према телу и љубавним сластима, како кажем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку и срамоти, које у Јеванђељу осуђујемо, као они који се ради течења имања, и јармова волова, и новобрачне жене одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и праведно се назваше недостојнима изабраног звања и весеља небеског цара Христа.⁶ Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу божјом спровешћу те до Свете Горе, камо желиш отићи, само нека буде коњ и за мене, како бисмо могли одбећи од оца твога.“ А он, чим ово чу од старца, одмах се покори вољи његовој и рече: „Хвала ти, Господе, што ми срце увери овим странцем.“ Старцу пак рече: „Оче, да си Богом благословен што укрепи душу моју.“

Испуњен ради тога великом радошћу, не одложив нимало, отиде родитељима да би измамио отпуст. По обичају запроси од њих молитву и благослов, говорећи: „Господари моји, рекоше ми да у тој и тој планини, и име јој помену, има много звериња. Ако задобијем вашу милост, ви ћете ме благословити и пустити да ловим, па, иако задоцним, немојте се љутити на нас, јер чух да онде има много јелена̂.“ Отац му учини по вољи и рече: „Господ нека је с тобом, чедо, нека те благослови и на добро упути.“ А мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. А не знађаху да он неће да лови јелене, него хоће извору живота, Христу, да њиме напоји јелену сличну душу своју, распаљену огњем жарке љубави његове.

Да би уверио своје родитеље, посла у гору ловце, па спремљеним, као да ће гонити звериње, рече: „Под гором чекаћу вас до ујутру.“ А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он одбеже са мало њих, који су знали за његову тајну, имајући Бога и калуђера за вође. И кад дан свану, они благородници тражаху господина свога, и гле, не могоше га ни видети ни наћи. Говораху међу собом: „Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?“ Потраже и калуђера, који бејаше с њим, и друге од слугу његових, па, не нашавши ни њих, говораху: „Какав је ово ужас с нама? Камо се деде господин наш?“ Тако жалосни и збуњени оставише лов и одмах се вратише господару, оцу његову, и испричају му да не знају где му је син. А родитељи, чувши о свом сину тако ненадан и непријатан глас, тако се ожалостише да умало не свиснуше. И дошавши себи, сетише се да нико други него га је онај Рус, калуђер, одвео у Свету Гору, јер још израније знађаху да је жудео тамо. Одмах се стекоше благородници, а слеже се и мноштво народа, говорећи: „Идимо да чујемо беду о којој се сад говори да је задесила нашег господина.“ И сви плакаху и ридаху много и неутешно, родитељи за сином, браћа за братом, а народ за господарем, гласно га призивајући ради утехе у жалости, и све се више растуживаху, јер их све избезумљиваше страдање господара њихова и красота младићева.

На један мах самодржац отац са страхом⁷ заповеди свима да престану плакати, па, захвалив Богу много, рече онима који су били и матери детињој: „Будите бодри, не треба због овога да тужимо, неће пропасти мој син. Бог, који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове.“ И одмах дозва једнога од војвода̂ својих, па му рече: „Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и који се никад неће угасити. Дакле, пријатељу, ако си икаква добра од нас примио, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, стигнеш и вратиш ми сина, те тако утешиш срце моје а матери ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш, у мени, друже, штавише, добротвора.“

Потом призва и многе благородне младиће, па, ободривши и њих истим надама, посади их на силне коње да их с њим пошље. Заповеди им да га гоне до у саму Свету Гору, и написа писмо ипарху⁸ солунске области да га отргне и од саме Свете Горе, па да га њему врати. „И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје“, додаде, „примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а, ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство.“

И војвода узе писмо и отпуст са благородницима⁹, па, уседавши на силне коње, гонише дан и ноћ што више могоше, и, не постигавши ништа, дођу у славни град Солун, у ком војвода с чашћу би примљен. Предаде ипарху писмо и исприча жалост свога господара. А ипарх, прочитан писмо, сневесели се због тога веома, јер га веома љубљаше. И, пошто је војводу и благороднике с њим љубазно угостио, одмах написа писмо проти Свете Горе с речима: „Пошто није мала ствар, по овом тражењу, просим и молим топло твоју пречасност да не презреш ове молбе. Ако је где тамо дошао син великога жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти све нас и многе друге ожалостио.“ И тако отпусти војводу, и посла с њим људе који ће их с чашћу провести до Свете Горе, дав им и писмо написано.

А они, ушавши у Свету Гору, питаху за траженог да ли је ту дошао, описујући узраст младићев и красну појаву. Неки им рекоше: „Такав, каква тражите, ушао је мало пре вас у руски манастир¹⁰, и ту је још.“ А кад они ово чуше, пожурише да не би како чуо и побегао од њих, па оставише пут к проти и уђоше у руски манастир. И видеше га где хода по манастиру, са косом непостриженом и у световном оделу, јер, брзо гонећи, стигоше га, а да их ништа није плашило, као да хођаху гонити га до унутрашњости Свете Горе, али бол родитељски а уједно и одважност и то савлада. И, нашавши га, обрадоваше се неисказаном радошћу. И уђоше сви у цркву Светога Пантелејмона, и поклонише јој се.

И саставши се с њим, љубљаху га љубазно са сузама, тако да од радости заборавише на толику удаљеност места и на толики трудни даноноћни пут, јер нађоше кога су желели, а надаху се да ће добити и велике дарове и многе почасти од родитеља̂ његових, што им угодише. И помишљаху да га вежу, а опет га се бојаху као господина својега. Па, пошто су наредили стражу, која ће што оштрије пазити над њим, и пошто би се коњи, а и они сами, одморили од пута, да пођу с њим. А младић се дивљаше своме оцу како потруди толико господство војводино са благородним младићима, па се стиђаше да војводи у лице погледа, што се ради њега много потрудио да дође у туђу земљу. Па, одведав га насамо, упита га: „Како превалисте тако брзо толики пут и како се наканисте на тако далек и трудан пут?“ А он му тада исприча превелики срдачни бол и вечити плач његових родитеља̂. Рече му и о писму његова оца о њему, које је донео ипарху, и о ипархову писму проти. „И људи су, рече, за то послани, који ће нам те предати да те вратимо господину оцу твоме.“

Видев младић чврсту одлуку војводину, рече му: „Ако би хтео, драги мој, могао би ме оставити на миру, а знам, кад отидеш, да можеш, како си моћан, умирити господина ми оца. Ја бих му пак писао и одвратио бих га од такве намере, само ми ти учини братску љубав и остави ме при оном чему дођох.“ А он рече: „Не, господине мој, не почињи слузи својему такве молбе које ми није лако испунити. Јер господар мој, отац твој, сматрајући ме за верна, посла ме за то. Уз то, да смо тебе, господина мога, нашли у калуђерском лику, како бисмо се за то оправдали? А пошто је Богу било у вољи да се догоди онако како желе родитељи твоји, и велможе ваше, и браћа твоја, ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу. Зато те молим, господине мој, све такве мисли избаци из памети, па пођи весело с нама, твојим људима, да угасиш пламен родитељима својим чија си срца запалио својим одласком у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника̂. Ти сам знаш како си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак ти што противно помишљаш, и нећеш с нама да пођеш, принудићеш ме, тешко мени, на оно што ми није лако ни изрећи, (али оца се твога бојим), то јест да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест и примих.“

Видев младић да је војвода неумољив и да му је тврда вера према свом господару, и чув да хоће и на силу да га поведу, а да нема никога који ће га избавити од беде, због бојазни од оца његова, пошто је писао и ипарху, рече: „Нека буде воља Господња!“,¹¹ па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи с њим. А тајним уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, јер смишљаше дело и побожно и преварио, јер срцем бејаше прикован за мудрост, као што Давид каже, и смишљаше како ће разумом благога духа оборити оне премудре који му сметње праве. Шта, дакле, да ради? Замоли игумана да заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се утеши¹² са војводом и благородницима, јер ће сутра поћи кућама. Своју пак намеру каза игуману и замоли га да за ноћи отпочну јутрење песме. И тако се учини велика гозба, на којој игуман гошћаше војводу и благороднике, а младић сам их својим рукама служаше и весељаше. И кад при вечери дубоко зађоше у ноћ, заповеди игуман да се удари у би̏ло¹³, јер бејаше дан недеље. Устаде игуман, а с њим и младић, и пођоше у цркву на молитву. Устаде и војвода с благородницима да одстоје у цркви, јер га не смеђаху пуштати с очију својих. Појање се продуживало и читало много пута, по заповести, док сви они, и који сеђаху, и они младићи који стражаху, и стратилат¹⁴, не заспаше у заборав од путнога труда, а и од гозбеног весеља.¹⁵

Чим божанствени младић бодра ока осети да су заспали, устаде од њих и поклони се пред светим олтаром, и заветова се Господу, па, благословив се од игумана и узев једног старца, одликована чином свештенства, попе се на велики манастирски пирг¹⁶. И, затворив га око себе, захвали Богу речима: „Узносим те, Господе, што си ме примио.“

И јереј, пошто изврши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоскога лика, и измени му име Растко именом Сава. А он многим сузама окропи земљу, упућујући Богу захвалне и похвалне речи, говорећи: „Ти испуни жељу срца мога“,¹⁷ тако да се и старац постиде од силна плача његова.

А кад се ово извршило и читање довршило, бејаху сви устали, и они који су стражарили потражише господина својега, и гле, он се не могаше нигде видети. Потражише га свугде, и у цркви, и у манастиру, вичући, па, не нашавши га, почеше нападати на игумана и бити калуђере. А војвода, утишав узбуну, рече игуману и калуђерима: „Каква је ово неправда и срамота од вас, о часни оци? Ми пак, стидећи се лика који носите, презресмо вашу пакост, па бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, па показа на једног који, презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великоме труду. А сад пак, кад смо дошли, од руку наших сакристе господина нашег, и једнако радите по својој вољи. Што вам тако паде на ум да нам се поругате? Или ви мислите да се ми потрудисмо залуду, тражећи ваздуха, а не господина нашег? Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе нашег господина?“

Младићи пак, чувши ово од војводе, будући готови на суровост, љуће и нештедно почеше бити калуђере. А кад то чу тражени, ради кога овај метеж биваше, побоја се да се свађа не заврши убиством, па се наже преко стуба и позва их у мраку. А кад они чуше његов глас, испунише се многе радости, и сви потрчаше стубу, и гледаху увис, кад би било могућно таму уклонити да би га видели и утешили се. И, узев реч, рече војводи: „Много си мудар, а понашаш се као дете; имајући пук људи са собом у туђини, високо мудрујеш.“ А благородницима рече: „Зар се не постидесте образа, како се не побојасте Бога? Зар је то лепо нападати с оружјем такве људе у цркви? Шта вам они зло учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам. Сад сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите.“ А кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да одговоре него, ућутавши, лежаху око стуба, стражарећи.

А кад свану, он опет, прегнув се преко стуба, позва војводу и благороднике и показа се свима украшен анђеоским калуђерским ликом. Они пак, угледавши га тако и у таквом облику, не знађаху шта да раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљу. А он, видев их у крајњој срдачној тузи, изговори многе речи и утеши њихова срца, говорећи: „Све ово што се збива са мном, Богу је тако у вољи, јер онај који ме је провео од оца мога довде, и ви ме не стигосте, и сада ме избави из руку ваших. Јер ви хођасте отргнути ме од благога и жељеног пута, па да се мноме похвалите господару својему како сте му угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и коме изиђох, би ми помоћник, као што видите, и он ће и у напредак изводити мој живот по својој вољи. А вас пак, моје драге, молим да ради тога не тужите и не жалите него, штавише, да са мном Богу захвалите што ме је удостојио лика који сам одувек желео. Узмите, дакле, моју познату вам хаљину и власи с главе моје, па се вратите мирно кућама, а ове знаке дајте родитељима мојим и браћи мојој, како би веровали да сте ме жива нашли, и то као калуђера с божјом благодаћу, а Сава је моје име.“ То рекав, сврже са стуба хаљину своју и младосне власи с главе своје, а с њима и писмо написано родитељима ради утехе: „Немојте ради мене никако туговати, мољаше, нити оплакивати ме као погинула, рече, него, штавише, молите Бога, молим вас, да бих молитвама вашим добро извршио дело на које изиђох. Ви, пак, колико вам је могућно, старајте се о својој души, и не предузимајте поново да ме опет онде видите за живота свога, него, ако усхте Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца мог, и насладићу се свете и часне старости његове, и наситићу се слатке и вечите љубави његове.“ И, поменув им многе јеванђељске речи о правди и милости, о истини и суду, и што није човек рад себи да не чини ни другом, додаде и ово: „Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и села, и остало, наследиће небеско царство занавек.“¹⁸

И узеше војвода и благородници збачену с врха хаљину, и чисте власи, и писмо, и положише их поред себе, па оплакиваху живога као мртва, говорећи: „О невоље од тебе, господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад, кад си се нашао, него пређе, кад си од нас одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О хаљино жељенога, каква си ватра онима који га желе? Како да те понесемо и дамо родитељима и браћи, кад си као копље или мач оштар с обе стране? О власи с љубљене главе, које треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо као дар њима? О дара, који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања, како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О пира ноћи ове, испуњене и весељем и преваром, па ако се и каже: „И одобри лукавство, превару“ којом Јаков,¹⁹ преварив Исава, узе благослов његов. О чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда љубави, а која нам је горче од жучи припремила. О ноћи, које заспасмо, буди по Јову²⁰ тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О нас и од лудих безумнијих! За толико дана га трудно гонисмо, па, ухвативши га, како га испустисмо у једном часу! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан задржа, те тако заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, како и заповест примисмо, па бисмо били ослобођени самртне туге? Сад пак шта да радимо? Како да изађемо пред свога господина? Који је то камен, која је то гвоздена природа која ће одавде понети тако тежак глас који ми имамо да носимо родитељима и браћи?“

Изговорише ове и многе налик плача речи, тако да су задуго плакали; плакаше и онај горе на стубу и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало. После, пошто су мало одахнули, гледајући горе к њему и клањајући му се, даваху му опроштајне целиве, и, милостивно и са сузама прекоравајући га и замерајући му, говораху му: „Остани здраво, господине, остани здраво, распространи се сам без нас, насити се, каменосрдни²¹, немилостиви, а хоће ли те примити Господ? Превари оца, па превари и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?“

Ово и још више изговоривши му с болним срцем, и испросивши молитву и благослов од њега, и узевши тужне хаљине његове, одлажаху кућама. И идући тако, опет се окретаху стубу, застајкујући с плачем и јецањем, докле су год могли догледати га. И тако отидоше својим кућама.

Он пак, сишав са стуба, захвали Богу, поклони се игуману и свој браћи, и сви га целиваше као нова брата, анђеоским ликом украшена. А он, грлећи увређене њега ради, мољаше их све светло за оне који су их нападали, да би на миру и без вреда стигли кућама, говорећи: „Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник кад нас је задесила невоља. Ђаво, дакле, који се надао да ће им превеликом тражњом мојих родитеља̂ смести стопе моје ка Господу и отргнути ме од вашега у Господу сродства, изиђе посрамљен и без успеха, с помоћу ваших молитава̂ Господу, а и телесних напора̂ за мене.“²²

А они, чувши такву смерну и покорну реч његову, како је пуна сваке мудрости, заборавише ране на телу, нанесене им од младића̂, па, као да су неку добит задобили, радоваху му се.

Напомене

1. Ово Теодосијево причање о тобожњој Растковој женидби вероватно је начињено према светачкој легенди о Алексију божјем човеку.
2. Благороднике, властелу.
3. Парафраза Псалма (133, 1).
4. Сејач зла, ђаво.
5. Алузија на јеванђелску причу (Матеј 13, 24—30).
6. Парафраза приче Јеванђеље по Луци (14, 15—24).
7. Са страхом, тј. уливајући страх другима.
8. Ипарх, заповедник.
9. Са благородницима, са властелом.
10. Пантелејмон.
11. Јеванђеље по Луци (22, 42).
12. Утеши, тј. да се почасти.
13. Било, клепало (служило уместо звона).
14. Стратилат, војвода.
15. Тј. како је јутрење било одуговлачено, они су седећи заспали.
16. Пирг, висока четвртаста кула, на чијем се врху налази и црквица.
17. Псалам (37, 4).
18. Цитат Јеванђеље по Матеју (19, 29).
19. Алузија на библијску причу по којој је Јаков, користећи се слепилом очевим, добио од оца благослов и старешинство уместо свога старијег брата Исава (Прва књига Мојсијева, гл. 27).
20. Праведни Јов (кога је Бог кушао), и поред беде у коју је запао, није се одрекао Бога. (Књига о Јову, гл. 3).
21. Каменосрдни, немилосрдна и камена срца.
22. Псалам (46, 1).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21