Живот св. Саве

Поглавље 17: Св. Сава, по повратку из Св. Горе, путује по народу, који поучава како треба да живи. Завада између браће Радослава и Владислава. Св. Сава првога калуђери, а другог венчава за краља. Поставивши Арсенија за архиепископа, по други пут иде на поклоњење светим местима. Бог спасава св. Саву и ученике му од разбојника̂ и буре на мору. Поклонив се поново светим местима, св. Сава путује у Александрију и Вавилон. Потом иде опет у Египат и на Синајску гору, па преко Јерменске и Сирије долази морем у Цариград. На мору је болестан, али се исцељује рибом коју му Бог шаље

Дође Свети у лавру свете Богородице Студеничке. Поклони се у цркви божјој, и љубазно и са сузама целива часни гроб пречасног свог оца Симеона, у ком леже свете мошти његове издајући миро, помаза светим миром његовим своја чула, па мишљаше да се врло обогатио. Одморив се довољно времена у манастиру, настављаше игумана и браћу на боље иночке подвиге, и све који му долажаху поучаваше корисним и духовним речима, а и реч његова беше зачињена сладошћу као сољу, по апостолу¹. Позвав епископе и игумана и све црквене и часне свећене мужеве, одслужи с њима свету и божанствену службу о помену брата свога, Првовенчаног краља Стефана.

Откри гроб у који беше положен, и нађе свете мошти његове целе и неповређене, и сви се весељаху због пријатна мириса, нимало се не подајући жалости. И, похвалив веома због тога Бога, обрадова се. Са сваком достојном чашћу подиже их из Студенице, и положи их у божјој великој цркви, од Стефана сазиданој, у архиепископији званој Жичи, са песмама и сваком чашћу. И опет одслужи свету и божанствену службу о преносу светих моштију његових, и, пошто о успомени његовој обдари ниште и све довољно угости у архиепископији, свакога отпусти да иде у свој крај. Долажаху многи да виде Светога, па сви, научени и благословљени њиме, весело се враћаху у свој крај.

Потом и сам пропутова по земљи народа свога, све утврђиваше учењем у вери, у свима манастирима предаваше уставе и обичаје иночкога живота да их се држе, како је видео у Светој Гори и у Палестини и у Азији. Велможама и свима богаташима садашњега века апостолски запрећиваше да не мудрују високо, нити се уздају у богатство које ишчезава, него у Бога који га даје, да се богате више добрим делима, и да буду податљиви према свима, да се ни над ким не узносе, или да се ко мучи, него да помишљају да је над свима Бог и да је неприступна висина правога царства². Говораше им да буду тихи према свима, и да се влада човекољубиво као једнаким човеку и милостивно послушним. „Јер ви сте, рече, од истога земнога праха од којега је и он, и ви тражите од господара свих, Бога, исто човекољубље, као што и они од вас.“ Војнике учаше да се клоне увреде и неправеднога грабљења: увераваше их да се задовоље оброцима, својим супругама и царским давањем. Све људе утврђиваше у вери и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да ломе хлеб свој онима који гладују, да уводе у дом ниште без крова, да покривају наготу³, и да не презиру своје по крви; свему добро настављаше по писаном.

Јер, говораше, ово су духовна дела да се буде хришћанин и овим се плодоносом Бог весели више од сваке жртве. Са сузама мољаше свакога да се бе̂гом клоне блуда и прељубе, човеколоштва и скотолоштва и свакога блуда. Приводећи све покајању исповедањем, говораше: „Обличите овде сами сада грехове наше, да се не би о суду који греде, ставши као горки клеветници према лицу нашем, осилили противу нас. Реци ти, рече, најпре грехове своје да се оправдаш. Дакле, лечење од великих мука̂ је исповедање грехова и клоњење од ових. Јер, исповедићу, рече, на ме безакоње моје Господу, и он је већ отпустио нечасност срца мојега⁴, и изобличавани ранама, успеваће набоље.“

Поучаваше да милују и хране сироте и удовице и ниште, да нападнуте избављају и ослобођавају искупом из ропства. И веома много говораше о том. Учаше оне који су у браку да живе целомудрено, а који су у неженству — чисто. И свима, дакле, који управљаху, светитељима и велможама, иноцима, старим и младим, свима закон бејаху врлине. Таквим се богосветлим светилником тада српска земља просвећиваше, имајући таквог представника код Бога, и благе душе радоваше се у миру молитвама његовим.

А непријатељ људима, који од почетка мрзи на добро, ђаво, наоружав непокорношћу подиже млађега брата Владислава противу старијег, велим, противу благочастивог Радослава краља. Јер благочастиви краљ бејаше најпре у свем за похвалу и изврстан, али се после покори жени, од које и пострада умом. А властела, узнегодовавши због малоумља његова, одступише од њега и приђоше млађему брату његову Владиславу. И настаде међу браћом мржња и гоњење због горке славе краљевства, и Свети их много мољаше и запрећиваше да се смире, па, не могући их никако умирити, рече: „Ако је оно што радите од Бога, нека буде воља божја!“

И ускоро краљ Радослав би изгнан и одбеже у град Драч. Због лепоте жене његове завиђаху му, и после мало дана би лишен те злонаравне и лукаве жене, јер беше друга Далида, као прва Сампсону⁵. И ова се нађе грешна своме красном господару, јер по вољи њеној Фруг велики⁶, који владаше градом, оте је од њега, и на њега се окоми да га потпуно убије. Поменути Радослав, побегав од смртоносног мача, изагнан из краљевства и лишен жене, бивши одасвуд у недоумици, ускоро добегне светоме архиепископу као својему оцу. С радосном душом прими га Свети, и, пошто га довољно слатким речима утеши због невоље му од брата и лукаве жене, хотећи зауставити братовље непријатељство противу њега, украси га анђеоским и иночким ликом, назвав га Јован монах место Радослав. У безлобности и простоти поживе богоугодно, и похваљиваше Бога због овога неметежног и не много брижног иночког живота, говорећи: „Благословена вој ска небескога цара, којом се ослободих земаљске војске и зависти, мржње и смрти.“

А свети архиепископ венча краљевством и молитвама свога синовца, поменутога Владислава, иако је власт незаконито и разбојнички уграбио, расудив да је то воља божја, и доведе му за невесту кћер цара загорскога, по имену Асана⁷, и обоје благословом утврди. Тада и Владислав краљ, узев благослов од светога архиепископа, поче зидати манастир у месту званом Милешева, у име вазнесења Господа нашега и Бога Ису-Христа. Благочастиви краљ Владислав био је у свем о светим црквама добро послушан светоме архиепископу, и више од других, и мирно је са њима и у љубави проживео, колико је Господ хтео, и све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради, напредоваше. И кад виде земљу свога отачаства како сија, и украшену краљем и архиепископом, и епископима и игуманима, свештеним и иноцима, ипатима и војводама, божанственим и саборним великим црквама, светим и часним манастирима, и свима добрим законима, уставима славних и христоименитих људи, веома похвали Бога ради тога, јер не беху узалуд ни без ума многи његови труди о њој, него се богоугодно остварише, и прими их као од апостола, више од свакога приношења, онај који једини зна срдачне жеље.

А Свети, као што много пута̂ рекосмо, клонећи се људске славе, намисли да остави власт првосветитељства, и, ако буде воља божја, да изврши жељу своју, те да у туђим странама, рече, и заврши живот свој, и каже насамо Владиславу краљу своју намисао. Краљ и благородници његови, хотећи га одвратити од те намере, много га молише, падајући на земљу, и никако га не могоше задржати да Свети не путује до Синајске свете горе, па да им се, ако Богу буде воља, опет врати и да се, ван власти, усами у мучању⁸. И тим се од њих ослободи. Позва све своје епископе, па, учећи их много о уредбама црквеним и о законским правилима, говораше: „Ви знате како с вама бих, вршећи службу своју, како ништа корисно не пропустих да вам не кажем, да вас научим да сами ви најпре сачувате што се тиче покајања к Богу и о вери ка Господу нашему Исусу Христу, и да научите људе који су под вама. И сад опет молим свакога од вас мојих да све, колико вам предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и разуместе, чим се изучисте, сви сачувате тврдо и непорушно, да, сами, користивши се, друге научите, апостолски вам дакле, на данашњи дан засведочавам да сам ја чист од крви свију. Јер не пропустих казати вам савета божјег. Пазите, дакле, на себе и на све стадо у које вас Дух свети постави епископима да пасете цркву Господа Бога, коју створи својом крвљу⁹.“ Тако заповеди и свима игуманима да се по уставу законском старају о манастирима.

Дозва у велику архиепископију, у звану Жичу, благочастивог Владислава краља и његове велике благороднике, и заповеди им да се много старају о светим црквама, и изабра једнога од ученика својих, Арсенија јеромонаха, за кога испитније знађаше да је украшен безлобношћу и правдом више од других, мужа предостојна у свем, који се увек боји Бога и брижљиво чува његове заповеди. Овога Свети освети, вршећи свету и божанствену службу са свима епископима. Даде му сву власт коју је примио од Духа светога, да везује и разрешује кривице људских сагрешења̂, и, посадив га место себе за архиепископа на свој Богом му даровани престо, утврди га.

Пошто Свети довољно угости у архиепископији самодршца и великаше његове, новога архиепископа и епископе и све који су дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а он опет, дав свима благослов и последњи целив Господа ради, спремаше се на пут у туђину. Узев велико мноштво злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га собом ради раздавања у светим местима. Дође опет у Диоклитију на западно море¹⁰, и, гле, нађе као Богом спремљену лађу која вози у град Акр¹¹, па, укрцав се у њу, Богом штићен, путоваше.

Многи чуше о путу Светога у Јерусалим, па, знајући да носи много богатство са собом, крвници, звани гусари, уседоше у брзе галије, и, заседајући по лукама морским, вребаху га, желећи напакостити му. Али велики у милости и неизмењиви у благости Бог, који познаје и чува оне који га увек љубе, и као што је својим ученицима викнуо: „Ја сам с вама, и нико противу вас“¹², и овоме би помоћник и заштитник за спасење од ових убица. Јер густом маглом зави луке морске у којима бејаху заседе противу Светога и проведе га невидљива и неповређена од њих. А када се поменута магла диже с очију оних безумника̂, одмах угледаше лађу Светога у пристаништу града званог Брендич¹³, и, преваривши се у нади, од гнева сами се у себи растрзаху, јер им се разбише савети, којима се поучише на зло. Дођоше у град Светоме, говорећи да су пријатељи, и, поклонивши се, испричаше шта им се десило. „Колико се намучисмо у валима морским, вребајући тебе, говораху. Разумесмо да си, уистину, Богу угодан, јер нам не даде да те нимало ожалостимо. Сад, дакле, дођосмо преда те да се благословимо. Моли за нас богоугодно да се без пакости вратимо у своју земљу.“

А Свети, чув ово од разбојника̂, осећајним устима и мисленом благом захвалношћу у срцу похваљиваше Христа Бога који се о њему стара. А разбојнике оне због исповедања њихове злобе и што му се умилостивише, угости много љубазно и довољно, и, расудив човекољубно и не сећајући се злобе у њихову труду на мору који су поднели због њега, покори се заповеди: „Љубите и непријатеље ваше“, и даде им с благословом од злата које ношаше. А они, задививши се милосрђу Светога и поклонивши му се, отидоше у своју земљу.

Пошто довољно времена проведе у поменутом граду, опет путоваше лађом у Јерусалим. Пошто су много бродили, имајући од Бога погодно време, једнога дана, кад пловљаху пучином, наједном се подиже бура с неба и противни ветар, настаде сумрак и велики метеж на мору. Вали се около подизаху да преливаху лађу, и савише се једрила која се ад силе ветра замало не сломише. Крмар је због јачине ветрова употребио сву вештину управљања, и што вештије учинити није могао смислити, а лађарима који изгубише наду на живот, руке сасвим клонуше, и сви у невољи умираху од страха, јер сва нада да ће се спасти, пропаде.

И нико не помисли да је таква беда, блиска смрти, наишла на Светога случајно и без божје љубави, јер и овим напастима, како ја мислим, Бог га искушаваше и више присвајаше својој љубави, хотећи га удивити. И сви у лађи, плачући и очекујући смрт од дављења, дођоше Светоме с речима: „Види, оче, како пропадамо, а уздамо се да ћемо тобом смрт избећи.“ А Свети им рече: „Чеда, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек грешан, и мене ради, како ја мислим, би ово зло на вама.“ А они још више вапијаху: „Помилуј, оче, очајнике за живот“, и, павши му к ногама, мољаху га да приме помоћи од Бога молитвама његовим. А Свети не престајаше са сузама, и мољаше се мучањем, као Мојсије у старо време о народу, умним речима у срцу, за себе и оне с њим у лађи.

Али Бог чудеса̂ и безнадним нада, као што некада Мојсију рече: „Што ми вапијеш? Пружи на море руку своју!“¹⁴ и овоме је, помишљам, тако разумно рекао и одмах се Свети подиже и заповеди ученицима својим да га држе, јер не могаше од силине ветрова стајати у лађи недржан. Заповеди свима да одбаце страх и да призивају „Господи, помилуј!“, и сам, подигав пречасне своје руке, мољаше се говорећи: „Као што си некада спасао ученике своје у лађи који су се борили с валима, запретив мору и ветровима, тако исто спаси и нас који се давимо од њих, наставниче, јер гинемо. Јер и ми смо људи твоји, по Христу названи; Бога сем тебе не познасмо. Не презри дело руку својих, човекољупче. Твоја сам твар, помилуј нас! Нећеш, грехова мојих ради, потопити и оне који су са мном, да гроб један, дубина морска, прими све нас данас, прогутавши нас. Као што си пре ученике, услиши и нас сада, који смо у беди и смрти. Јер ти си био исти тада, и сада си ти исти. Све је теби могућно, ништа ти није немогућно. Јер по твојој заповести све оно чиме се управља држи се, и стоји, и по твојој вољи се мења и опет саставља у свој чин. Заповеди сада ветровима да иду у своја скровишта и водама морским да се утишају.“

С вером и великом слободом к Богу, правећи знак крста на противне ветрове и на вале морске који се веома подизаху, пружаше руке и запрећиваше им говорећи: „У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је од нејестаства све у јестаство¹⁵ и од небића све у биће привео, и ветрови и море, утишавши се, станите!“ И одмах именом Господа Исуса Христа и устима његовим ветрови и море легоше, и вали се у себе срушише, и сунце пресветло обасја, и би велика тишина. Сви у лађи, видевши како су се речју Светога море и ветрови убрзо укротили, ужаснуше се чудом, па слављаху Бога, који је дао такву власт људима, и, павши к ногама Светоме, поклонише се, називајући га божјим човеком и угодником његовим, што су молитвама његовим избегли од морске пучине, од гроба воде слане, и говораху да су Богом добили живот њега ради. А Свети, захваљујући Богу многим сузама због божјих дарова, говораше им: „Вас ради, чеда, тако и убрзо Бог задиви милост своју на нама. Јер ваша вера према мени грешном и моје молитве Богу помогоше да се добије оно што се просило. Дакле, сви заједно похвалимо Бога и незаборавношћу дарова његових који су били сада на нама, управимо у напредак наш живот угодно њему.“ И тако свима заповеди да узму брашно¹⁶, и да се окрепе.

И, добивши угодно време, Богом штићени, дођоше у град Акр, где лађа имађаше да истовари товар. Узиђе Свети у град, у цркву Светога Ђорђа, у метохију лавре Светога Саве, коју беше Свети о првом доласку искупио, од Латина̂ поробљену, и повратио лаври. И ту се одмори; а бродари они, допловивши са Светим, испричаше старешинама града све што им се десило и о чудесима Светога на мору, и сви, покорени задивљеношћу, дођоше Светоме, и, клањајући се, мољаху да приме од њега молитве. Сваким га почастима и гошћењем одликоваше као, уистину, божјега човека, и, пошто се Свети одмори код њих и укрца у другу лађу, снабдеше га довољно свима потребама за пут, и тако с љубављу испратише.

Дође Свети у велику Кесарију¹⁷ и поклони се на месту где Господ наш Исус Христос, смилосрдовав се на народ, и чудо чинећи с пет хлебова, по јеванђељском казивању, насити пет хиљада̂ људи, осем жена̂ и деце. Одатле отиде на Јоп¹⁸, и тако по други пут дође у божји жељени свети град Јерусалим. Уђе у свој манастир, у дом Јована Богослова, који, први пут дошав, искупи од Сарацина̂ за своје име. И тако, с браћом и игуманом лавре Светога Саве, уђе у цркву пресветога Христова Васкрсења да се помоли, и, клањајући се, с топлим сузама целива животворни и пресвети гроб Христа Бога нашег, и свету Голготу¹⁹, и сва света места на којима вољна страдања претрпе Господ наш Исус Христос, па, испунив се многе радости, похваљиваше Бога. А часни патријарх јерусалимски, Атанасије, од првога доласка познати Светоме, чув о доласку његову, брзо потече у цркву, Христову гробу, да га види, па, љубазно се целивавши ради Господа, часни оци похваљиваху Бога. Патријарх узе Светога у свој дом, и питаше га како је на путу провео и како га опет доведе Бог, о свем. Заједно бише за трпезом и угости Светога с многом радошћу, па га отпусти Светоме Богослову, где ће наставати. Сви ништи²⁰, чувши о доласку Светога, журно му долажаху као њему обични, као својему оцу. А он, нештедан и сејач благослова, милошћу према њима бејаше тихи давалац, и не само према ништима него и у свима светим местима, и у лаври Светога Саве, и у осталим манастирима; као и о првом доласку, и опет дошав, такође милошћу Бога ради, више у њима учини.

Узе благослов од светога патријарха и оне који ће га пратити до Александрије, и, Богом чувани, дођоше у александријски град, и бише у великој цркви Светога апостола и јеванђелиста Марка. С многим сузама као увек од Бога дарованим поклони се Свети, њима се потврђиваше топлота срца и љубав душе његове ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе труде, па не штеђаше се и веће предузети. Свети беше часно дочекан од светога патријарха александријског, јер беше чуо од Јерусалима да се говори како му долази архиепископ од Далмације и Диоклитије. Љубазно се целиваше Господа ради, и тако се Свети отпусти у дом где ће се одморити. Сутрадан велики патријарх позва Светога, и питаше га откуда је и о путу његову. А Свети опет причаше патријарху истинито о себи. Чув патријарх како је Свети син самодржавног оца, како је живео из младости у Светој Гори атонској, и како је у Константинову граду постављен за архиепископа своме отачаству, и како је опет високи престо својом вољом оставио, и како ради поклоњења у светим местима и Христа ради иде по туђини, дивљаше се, размишљајући о трудовима његовим због дугога пута, па га прими у душу своју, и веома га заволе. Много дана патријарх позиваше Светога, заједно су за трпезом бивали, наслађиваше се љубави његове, а Свети, питајући, научи се од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и беседама много се користише и један и други. Обдаривши један другог различним и изврсним почастима, љубазно се растадоше часни и свети оци.

Свети хтеде да обиђе свете који живе у пустињама око Александрије у мучању и посту. Желећи да види ове нарочито, потруди се, сматрајући да ће што више од њих као старих видети и чути. Јер говоре да је све боље код старих него код нових. Патријарх, испуњујући му молбу, даде му за то вичне људе који знају пустиње, да га прате. Свети се поклони у цркви Светих мученика̂ и чудотвораца Кира и Јована, и цркви Светога и великог и дивног мученика Мине, и ниште обдари, и тако изиђе из града александријског. Дође светим и пустињским оцима у Мареоти²¹. Ови мученички живљаху крај Ливије²² у мучању анђеоском и молитвама и посту. Са свима се питаше о духовним пословима, и много користи задоби од њих, као што и очекиваше, и, пошто све довољно милостивно обдари, обогаћен од њих благословом и молитвама, иђаше на пут свој, радујући се.

Дође у Тиваиду²³, потом у Скит²⁴ и Црну Гору²⁵ и у остала света места, где нађе изврсне и богобојажљиве и пречасне мужеве, који сијаху својим врлим делима као сунце, од којих речју и животом многу корист задоби, и дивећи се трпљењу њихову у тескоби, расташе у души. Обдарив богато све од богатства које ношаше, прими од њих молитву и благослов, па, као да је многу корист добио, похваљиваше Бога, радујући се што достиже видети такве свете с којима се удостоји и говорити и благословити се од њих.

Потом се Свети врати у свети град Јерусалим, и, пошто се одмори у многој љубави с часним Атанасијем патријархом, хтеде отићи и у велики Вавилон²⁶ и у Египат, а из Египта, говораше, ако буде божја воља да аде у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона²⁷ и прешав пустиње јорданске, дође у Каламонију²⁸, и ту се одмори у манастиру пресвете Богородице, где се одморила и сама пресвета дева Богородица са заручником Јосифом, када су са Исусом бежали од Ирода у Египат. Од Каламоније Свети дође у град звани Корак²⁹.

Одавде опет, после много дана̂ и мучног путовања, Богом помаган, стиже у велики Вавилон. Посла глас преко ученика̂ својих султану који тада владаше Вавилоном, да заповеди да му се да дом где ће становати. А султан, иако противан вери Христовој, као да га бојазан обузе, и као покоран свачим се умили, па заповеди да се спреми пресветао дом где ће Свети становати. А Свети дошав, поклони се у цркви трију младића̂ Ананије, Азарије, Мисаила³⁰. Љубазно би примљен од хришћанског митрополита, па с њим заједно дође султану. А султан прими са сваком почашћу Светога, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. Заповеди султан да му се даје све што је потребно од његова дома, и запретив рече да ни у чем не оскудева човек божји.

Пошто се Свети довољно одмори, јави султану о свом путу у Египат. А султан му даде проводнике, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском султану³¹. И тај султан, чув о доласку Светога, Богом учен, такође га прими са сваком почашћу, и заповеди да се одмори у митрополији. А Свети, ушав у митрополију, поклони се у цркви пресвете Богородице, где живљаше сама Богороцица са Исусом и заручником Јосифом, када је од Ирода у Египат добегла, док се не вратише у Галилеју, у град свој Назарет. Задиви се Свети безбројноме божјем човекољубљу, јер беше ту у Египту чудотворна икона пресвете Богородице, како држи у рукама Христа Исуса. Ту је икону преобразио Бог по неисказаним својим судбама у црни лик египатски, јер је, мислим, хтео узети ово црнило на икони због оцрнелога Адама у аду, хотећи обући у пресветли лик и подићи палу своју икону, и, претворив је у прву своју красоту, и украсив је, поставити је на престо славе своје³².

И ту, дакле, с митрополитом одмараше се у многој љубави, а султан заповеди да се, докле се онде бави, задовољава свима потребама из његова дома, да се и митрополит дивио многој почасти султановој коју је учинио Светоме, коју никада никоме од хришћана̂ није се показао да је учинио. Свети хтеде да дође и у пустињска становања светога оца Андонија Великога³³ и светога Арсенија Великога³⁴, и, испросив у митрополита инока који ће га проводити, дође у та места, и обилажаше их с топлом љубављу коју имађаше према светима, и пустињске њихове станове с многим сузама целиваше, и колико их нађе у њима да трпе Бога ради, с љубављу их дариваше, и, узев од њих молитву и благослов, врати се у Египат. Јави египатском султану о свом путу у свету Синајску Гору³⁵. А султан припреми оне који ће га проводити до Синајске Горе, и снабде га свима потребама за пут, јер га веома заволе, јер беше и разумео да је син самодржавнога оца и да је архиепископ са запада, па му даде на част и варсамојелеја³⁶ и велики трупац одабрана ксилалога³⁷ и пријатна мириса аромата̂ индијских, сахара³⁸ и финика³⁹, колико му је требало да узме. А велможе, који су и аримаде⁴⁰, видећи велику љубав султанову према Светоме, хитају, једни рукама његовим, други мантији његовој, да их се дотакну говорећи: „Тако љубазан хришћанин пре овога није нам дошао, него нам је, по истини, човек божји, као што и слушасмо.“ И тако га с великом љубављу проводише. А све ово биваше по настави Господа Бога мојега Исуса Христа, који је заповедио да не само људи него и зверови и птице служе људима његовим и да им почасти чине, и обично је да врлине удивљују не само благочастиве него и противнике велим и поганике.

Дође Свети у свету Гору Синајску и уђе у манастир у цркву пресвете Богородице и поклони се на месту светом, где купина, огњем горећи, не сагореваше, него се и неопаљена јавила Мојсеју, где и сам Господ из купине, која је огњем горела, рече Мојсеју, говорећи: „Ја сам Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев, изуј обућу с ногу твојих, јер место на ком стојиш, света је земља.“⁴¹ Због тога, дакле, и јереј босоног врши свету службу на светом месту том. Би љубазно примљен од епископа, који је на месту игумана, и од све браће. И тако, пошто се у манастиру одмори, успе се на свети врх да се поклони, где је Господ много пута̂ слазио и, говорећи с Мојсејем, давао закон Израиљу, људима својим. И, бивши у цркви светога пророка Илије, клањајући се, с многим сузама целиваше место о ком рече Господ Мојсеју: „Ево место код мене, и стаћеш код камена, и покрићу те руком мојом, скинућу руку моју, и тада ћеш видети мој последак. А лице моје неће ти се јавити, јер не може човек, виден лица мојега, бити жив.“⁴² На том камену, дакле, и сад се познаје полагање државне⁴³ деснице господње.

С многим узбуђењем похваљиваше Бога што га је удостојио узићи на тај жељени и свети врх, и поклонити се, и видети на њему таква страшна, дивна и света божја дела. И, испуњен весеља духовнога што се много обогатио, радосно сиђе у манастир. Сву свету четрдесетницу⁴⁴ у манастиру проведе с браћом у посту, и сваке суботе пењаше се на свети врх, и испуњаваше у недељу свеноћно тамошње стајање у песмама и молитвама. И свршив свету и божанствену службу, опет долажаше у манастир к браћи на борављење, заволев веома њихов добар живот Бога ради, и, дав много злата у манастир, уписа себе и своје родитеље и првога краља, брата својега Стефана, у помен манастиру с браћом.

И тако, епископом и свом браћом љубазно испраћен, дође опет у свети град Јерусалим. А патријарх га прими радосном душом и питаше га како га Господ на дугим путовима сачува без ичије пакости. Захваливши Богу, утешени, одморише се. Потом, свршив свету и божанствену службу у пресветој цркви Васкрсења и код животоноснога Христова гроба, помоли се у цркви и о себи и о царевима и о свима народима господњега имања, које је искупио часном својом крвљу. И тако, пољубив с многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва света места на којима је Христос вољно примио тело и пречасна страдања нас ради, и, пошто је дао у Господу целив часноме и светом оцу Атанасију, патријарху и свима начелним црквеним, пратише га с многом љубављу.

И Свети, изишав из светога града Јерусалима, дође у велику Андиохију⁴⁵, па, поклонив се у светој и саборној великој цркви, часно и љубазно би примљен од светога андиохијског патријарха. И, састајући се много дана̂ ради утехе, и говорећи међу собом о духовним промишљеним питањима, измолив благослов од светога патријарха, дође до свете ограде Светога Симеона, који је на дивној гори, и поклони се с многим сузама светој цркви и часноме гробу у ком пречасни лежи, па сјајно би примљен од игумана и браће. И тако, дав манастиру од злата које ношаше, изиђе из ограде, и опет дође у Андиохију. Патријарху и служиоцима цркве даде благослов, а патријарх обдари Светога моштима светих и часним црквеним потребама, и тако се свети оци целиваше, Господа ради, и љубазно се растадоше.

Одатле дође у Арменију да потражи мошти светих⁴⁶. Прође Арменију и турску страну, и дође опет на Сиријско море, и, нашав лађу која вози у Константинов град, укрца се у њу, и брођаху. А болест велика због многих напора̂ обузе Светога у лађи, јер, пловећи пучином великом, Свети није могао где изићи да нађе лека болести, и беше у великој беди, и душа му беше близу смрти. Ученици пак, недоумевајући се шта да учине, плачући му говораху: „Знамо, владико, да ће те Бог и сада као свагда послушати више нас ради, него му се моли о животу твојем, док смо у туђим странама до познате земље, или док нас не изведеш из пучине ове до верних људи, оче. Јер, ако ти не будеш с нама, ови иноверци који нас возе продаће нас у ропство, или ћемо због богатства које с нама носимо бити потпуно заклани на овој пучини и предани дубини морској.“

А Свети им рече: „Не плашите се због тога, чеда, нити тугујте. Уздам се у Бога да вас неће таћи ниједно од ових зала која рекосте.“ А они му рекоше: „Послушај нас, оче свети, мало што окусив, обесели душе наше, да ти се у болести не би од нејела за много дана догодила смрт пре времена. Сва, дакле, добра земаљска која знаш, твојим су молитвама у нас. Ако које од њих волиш, донећемо ти га.“ А Свети им рече: „Све што се сад у нас налази, ни за једно од тога не марим. Само ако би било могућно наћи сада свеже уловљене рибе, од ње, ако бих окусио, помишљам⁴⁷.“ А ученици припадоше господару лађе⁴⁸ и мољаху га, ако би било могућно каквом вештином испунити молбу Светога; а он, као да су грубо говорили, прекори их и рече: „Непромишљена је ваша молба; видите како је море усталасано и како лађа не стоји него је вали скоро носе, и на пучини која нема краја иштете свеже уловљену рибу, коју сад није лако ни паметно наћи и дати вам.“ А они због тога умукоше, а Свети им рече: „Не трудите се, чеда, воља господња нека буде на мени.“

И још је била реч на устима Светога, а одмах се од мора узвиси вал више лађе, и као да рукама држи превелику рибу, положи је у руке Светога, на прси његове, где лежаше у лађи, и вал, не окропив га, опет се врати. А Свети, видев чудну ту рибу, узимајући је с многим узбуђењем, похваљиваше Бога што је тако брзо ускорио да му донесе по жељи и да̂ храну, те говораше ученицима својим: „Ево испуни Бог жељу нашу, и спремив, изнесе нам храну, не с трудом. Узмите је, дакле, и како знате, и, сваривши и испекавши, изнесите је нама и свима који су овде.“

А господар лађе, видев брзу походу божју к Светоме, јер покори море да му дароносно рибом послужи у болести, ужасну се и, са свима својим, припаде к светоме болеснику, мољаху да приме опроштај за грдњу када су молили за рибу, и помиловање благословом молитве, говорећи: „Сада разумесмо да си божји слуга и да си му угодан, него нам опрости сагрешење наше, молимо се, јер, твојим молитвама спасавани, уздамо се да ћемо без икакве пакости доћи домовима нашим.“ И, добивши опроштај, сви са Светим прославише Бога, који дају храну свакоме створу, као што Давид казује⁴⁹, који се због своје дарежљивости стара не само о људима него и о малим животињама и птићима враниним кад га призивају, а колико више слуша оне који га се боје и вољу његову творе, и даће блага онима који их просе у њега.

А Свети, окусив од богопослане му рибе, дивљаше се неисказаној сладости њеној; исто то рекоше ученици и господар лађе и сви који су били, да пре тога такве рибе нису окусили. И заиста, јер би послана од благога и преблагог и свеслатког Господа Бога и цара Христа својему присноме и драгом, благоме и верноме слузи на велику част с многом љубављу. И наједоше се Свети и сви који су били у лађи од Богом послане оне рибе, и одмах недуг који је држао Светога ишчезе од њега без трага. И, Богом чувани, пребродивши велику пучину, дођоше у царски Константинов град, у коме се Свети поклони светим црквама, у манастиру пресвете Богородице, која се зове Еверготица. Много се дана̂ одмори, и набављаше потребе и часне црквене сасуде, и, увек истражујући мошти светих, куповаше. И тако, дакле, испричасмо ово о обилажењима Светога.

Обиђе усрдно сву Палестину, Сирију⁵⁰, Персију⁵¹, Вавилон и Египат, Азију⁵² и Тракију и друге земље као сунце или као птичјом природом, јер жељаше да се гдегод поклони светоме месту или светим местима; ако би чуо гдегод више о чрнцима⁵³, ради њих се још више труђаше, хотећи их видети, и научити се од њих потање о духовним пословима, и благословити се, и учинити с њима милостивну братску љубав, и заиста се његова жеља Бога ради испуни, и нада његова не би ташта. Јер дође светима и у света места, и поклони се, и виде силне и изврсне чрнце у пути као анђеле, и наслади се светих њихових речи, и много се користи благословом и молитвама њиховим, и, обогатев се много свима добрима, велим, за душу корисним, моштима светих, часним сасудима и потребама црквеним, хођаше све ово донети у своје отачаство.

Напомене

1. Посланица Колошанима (4, 6).
2. Цела реченица је парафраза одговарајућег места из Прве посланице Тимотеју (6, 17). Неки наши историчари, не знајући да је ово цитат из апостола Павла, закључивали су на основу овог места да је Теодосије пореклом из нижег друштвеног сталежа.
3. Тј. да одевају наге.
4. Псалам (32, 5).
5. Далида и Сампсон, позната библијска прича о неверној Далиди, која је лукавством издала свога мужа Самсона Филистињанима (Књига о судијама, глава 16).
6. Краљ Радослав (1227—1233), наследник Стевана Првовенчаног, био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора Анђела. Био је под јаким грчким утицајем и због тога је свргнут са престола. Побегао је после тота у Драч са женом, а када га је ова напустила, вратио се у земљу, где се закалуђерио.
7. Јован Асен Други (1218—1241), бугарски цар, таст краља Владислава.
8. У мучању, у ћутању
9. Дела апостолска (20, 26).
10. Сава је у ствари пошао из Будве.
11. Акр, данас Ака, пристаниште у Палестини.
12. Јеванђеље по Матеју (28, 20).
13. Брендич, Бриндизи, италијански град и лука на јужној обали.
14. Алузија на причу о бекству Јевреја под вођством Мојсија из Египта: када су, наиме, Јевреји, гоњени од египатске коњице, дошли до обале мора, море се одједном раставило и пропустило бегунце, а затим се понова склопило и прогутало фараонову потеру (Друга књига Мојсијева, гл. 14, 16—26).
15. Од нејестаства у јестаство, од неприродног у природно.
16. Брашно, хлеб.
17. Кесарија, постоје две Кесарије: Кесарија Палестинска, која је сада у развалинама, и Кесарија Филипова (иначе звана Панеас, Баниас). Сава је вероватно био у Кесарији Палестинској.
18. Јоп, данашња Јафа, град и пристаниште у Палестини.
19. Голгота, брдо близу Јерусалима на коме је Христос распет.
20. Ништи, убоги.
21. Мареота (Мареотис), покрајина у доњем Египту, код Блатног језера, западно од Александрије.
22. Ливија, пустињски предео у доњем Египту.
23. Тиваида (Thebais, Тива), предео у Египту где су настали почеци монаштва у хришћанству.
24. Скит, пустињски предео у Египту.
25. Црна Гора, област близу реке Нил, названа по црној, плодној земљи.
26. Вавилон, стари Каиро, или Мемфис, у Египту, где је, по предању, становала Христова породица када је бежала од Ирода.
27. Јерихон, некадашњи стари град у Палестини, на западној обали реке Јордана, о коме се говори у Библији.
28. Каламонија, стари манастир (Каламонос), који се налазио у области Јордана, и у коме се, по предању, одмарала Христова породица када је бежала од краља Ирода у Египат.
29. Корак, вероватно стари град Кир Моав (данас Кирхарешет), који се налази у источној јорданској покрајини.
30. Ананије, Азарије иМисаило су позната три отрока из Књиге пророка Данила (1, 6; 2, 17), који су по наредби цара Навукодоносора били заједно са пророком Данилом бачени у ужарену пећ, па ипак остали живи.
31. Tj. вавилонски (каирски) султан послао га је египатском султану. Вавилонски султан у то доба био је Малек ал Камил (1218—1238).
32. Тј. тиме што је Христос примио црни лик као Адам и човек, изједначио се с њим, и својим страдањем повратио је својој икони-лику, по чијем лику је и човек створен, њен пређашњи сјај.
33. Андоније, Антоније Велики, чувени египатски пустињак, познат по својим бројним аскетским подвизима и искушењима.
34. Арсеније Велики, познати хришћански светац, који се слави 8. маја.
35. Синајска гора, или Синај, брдовито полуострво у Египту, између Суецког канала и црвеноморског залива Акабе. По библијском предању, на Синајској гори је Мојсије примио од Бога закон по коме су се доцније управљали Јевреји. У Савино време, па и данас, на Синају има много хришћанских манастира и светиња.
36. Варсамојелеј, тј. помазаник балсамским пречишћеним уљем.
37. Ксилалог, лековито и миришљаво дрво.
38. Сахар, шећер од шећерне трске.
39. Финик, палма.
40. Аримаде, или аримани, врста ратоборне секте.
41. Друга књига Мојсијева (3, 5).
42. Друга књига Мојсијева (33, 20—23).
43. Државне, оне која држи свет, васељену.
44. Четрдесетницу, тј. време ускршњег поста.
45. Андиохија, Антиохија, град у Турској (Александретски санџак), седиште четвртог православног патријарха.
46. Вероватно је Сава ишао у Севастију (турски део Јерменске), где се налазе мошти четрдесет мученика.
47. Помишљам, тј. помишљам да би то помогло.
48. Господар лађе, заповедник, капетан брода.
49. Према Псалму (136, 25).
50. Ово неће бити данашња Сирија, него вероватно Сурија, тј. пустиња Сур, која се помиње у другој и четвртој књизи Мојсијевој.
51. То није садашња Персија, већ вероватно локалитет Персеја, на десној обали Нила, где се по предању одмарала Христова породица (Јосиф и Марија).
52. Азија , тј. Мала Азија.
53. Чpнцима, калуђерима.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21