Живот св. Саве

Поглавље 14: Св. Сава враћа се у Србију и исцељује брата. Поставља епископе и крунише брата Стефана за краља. Беседа његова у Жичи о правој вери. Поставља егзархе и са̂м путује по земљи ради утврђивања народа у православљу

А кад дође Свети над болеснички одар самодршца брата, овај му, подигнут од других, једва могаде дати целив, и настаде плач од обојице и од свих благородника̂. Јер силна болест беше самодршчева, да се никако не надаше животу. Али Бог, који је доласком својим утолио сузе Марији и Марти¹, и доласком светога архиепископа промени све ово из туге у радост. Уми, дакле, крст часни и свети, и том освећеном водом и топлом молитвом напоји брата, и свега га окропи, полажући своје свете руке на часну његову главу, и, грлећи је, са сузама целиваше, много се молећи за њ тајним молитвама срца ка зналцу тајни и који види све скривено. И молитвом светом болесник се спасе, и наједном се опорави.

Господе Боже мој, прослављам те и појем име твоје, дивим се многоме твом човекољубљу и брзоме милосрђу, јер си дивна дела са светима својим учинио и чиниш да онај који је много времена од недуга̂ био мучен, и сасвим није могао усправити се, и за кога и најбољи лекари мишљаху да му је живот без наде, устане ненадно брзо са одра. И бледило самртничко одилажаше, и пужвице румене на лицу се појављиваху, јер сви недузи ишчезаваху метањем, у име Бога мојега, руке светога архиепископа. И одмах седе за трпезу са светлим архиепископом и са благородницима. Двострука је радост и весеље било благородницима и свима осталим због доласка Светога и због здравља самодршчева, и похваљиваху узрочника томе, Христа мојега, који је рекао: „Именом мојим бесове ће изгонити, на недужне ће руке полагати, здрави ће бивати.“²

Свети је за много дана био гошћен од брата самодршца, и све му је Свети испричао шта је Бог на њему учинио у Константинову граду. А он с радосном душом похваљиваше Бога због тога, клањајући се Светоме и говорећи: „Добро си дошао, Богом послан, да на̂с и све људе својега отачаства поучиш, да узакониш по законима и обичајима хришћанских народа̂ и да украсиш свим како ваља, а ја ћу бити твојој заповести о свем послушан слуга као господару мојем.“ Договори се и са благородницима³ где и у којим странама треба поставити епископе, и тако Свети дође у Студеницу, лавру светога Симеона. И пошто многим сузама љубазно изљуби цркву свету и часну, и мироточиви гроб свога пречасног оца, и пошто даде игуману и браћи целив у Господу мир и благослов, одмараше се у манастиру. У све недеље и велике празнике онде, као што имађаше обичај од Свете Горе, састављаше у цркви свеноћна појања, и, вршећи свету божанствену службу, освећиваше попове и ђаконе и подђаконе и чатце, све учаше правоверју покајањем људи својих, и да се обраћају Богу марљивим животом. Овим, говораше, чине се достојна дела покајању.

Бог, који увек задивљује изабранике своје свете, задивљаваше и ова два своја угодника тада као и увек. Јер у које год време Свети свршиваше свете службе у цркви где је гроб пречаснога оца његова светога Симеона, и када долажаше са̂м да га покади, отац даваше почасти сину својему просветитељу као награду, јер, истачући миро, омирисаваше богато њега самог и све људе који су напред стајали. И, уистину, гледаоци мотаху тада видети да нешто дивно бива. Мислим да је и сада богољубивим душама које ово слушају поучно до суза̂, јер као да су се по некој слози живи и мртви договорили, и овај, дакле, богоречним језиком све апостолски поучаваше, а онај, точећи миро из светих моштију својих, помазиваше, а обојица чудесни радошћу задивљаваху своје људе. А све то беше заповест Бога мојега, који влада живима и мртвима, да покаже колико стекоше слободе према њему Свети и онај који нам се јавља, и задивљаваше овим знамењима и чудесима људе који чешће двоуме о правоверној вери, да буду покорни и послушни учењу њихову о Богу. „Јер су знамења не вернима него неверним“, доброразумно рече божанствени апостол⁴, добро нам је, дакле, и сад рећи с Давидом: „Преко светих који су на земљи његовој, задиви Господ вољу своју у њима. И диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев.“⁵

И потом се Свети подиже и отиде на одређени му од Бога престо првосветитељства, к цркви Христа Спаса и Бога нашег у Житчи⁶. Црква велика, али још не беше исписана, и њу, дакле, освети, и украси светом трпезом и светим моштима светих. И у њој, творећи свеноћне молбе и вршећи свету службу, од ученика̂ својих, које знађаше као достојне и подобне, освећиваше за епископе, и постављаше свакога за сваку страну, називајући их апостолски учитељима, учинив све, колико требаше, с божанском влашћу освећивања. Ноћ и дан не престајаше свакога марљиво учити, говорећи им: „Ево сад, ако и не хођасте, послушасте ме и удостојисте се божје благодети. Чусмо од старина̂ божанственог Павла како говори својему Тимотеју; чујте, дакле, и мене сада по оном, који вам говори мојим језиком: Епископство је добро дело, јер се труди о Богу и к Богу, и има велике почасти од првога пастира, епископа душа̂ наших, Христа Бога. Епископ треба да буде без порока̂, да је муж једне у Господу законите жене⁷, да је трезвен, целомудрен, побожан, гостољубив, да није пијанац, да је марљив, неподсмешљив, да није лицемер, да није свађалица, да није грамзив, да није среброљубац, да је милостив⁸, и остало знате. Ваља вам се, дакле, постарати да се од ових и свих других зала најпре ви сами сачувате, и да свагда ваш живот бива тачан, да се утврдите као углед сваке врлине ради Бога онима који су под вама. А Бог мој Духом Светим својим да вас сачува од свих видљивих и невидљивих замки ђавољих, и по његовој вољи да вас научи свему, да говорите и чините оно што је корисно.“

Давши књиге законске да по предању светих апостола и светих отаца уче људе исправљању у вери у Господа нашег Исуса Христа, и, заповедив им да ове обраћају Богу покајањем, говораше им: „Пазите на себе и све стадо, у ком вас постави Дух Свети за чуваре, тј. епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу, знајући да ћете бити испитивани и о једном последњем јагњету од врховног пастира Исуса Христа на онај велики последњи дан, кад се јави.“⁹ И тако, дав свима мир и благословив, свакога пошље у своју страну, а сам се стараше о довршавању цркве, јер беше довео са собом из Константинова града мраморнике и сликаре.

А кад ускоро би свршена велика црква у Жичи са свима достојним лепотама, заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и свима благородницима. И одмах овај пошље заповести свима властима државе његове, које сазиваху ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале и велике. А свети архиепископ сазове опет своје епископе, игумане и све црквене служиоце, и сви се сабраше у великој цркви у Жичи, у архиепископији. А кад сабор би врло велики, Свети, седав с братом самодршцем на престо првосветитељства, рече сјајно о узроку сабора и о себи, говорећи:

„Знадосте и чусте раније о првом и другом бежању мом од вас у пустињу, и како, колико год има лепота̂ овога света, не претпоставих божјој љубави, нити сам што од видљивих доброта̂ на земљи сматрао за срећно, сем да молитвама приањам Богу. Али, дакле, вас ради, суплеменика ми, оставих свету и слатку ми пустињу, и не дођох да потражим ништа више до душа̂ ваших, тако рећи, ради душа̂ ваших и душу своју омрзох, сећајући се старих светих, који, осећајући срцем о својим суплеменицима, говораху Богу: Ако спасаваш, спашћеш људе ове; ако ли пак не, то и мене испиши из књига̂ које написа¹⁰, и опет: Изабрах са̂м да будем анатема од Христа, због браће моје који су по крви Израилћани¹¹. Њима подражавајући и саосећајући са вама, ради вашега спасења презрех, велим, и своје спасење. Али, ако ме послушате, па узаконим нешто добро у Богу међу вама, вашим спасењем и присвајањем к Богу још више ћемо стећи и удвостручити, нити ћемо изгубити наше спасење. Тога ради молим вас да будете послушни о свем, кад вам што кажем о Богу у вашу корист. Ево вас је Господ Бог ваш молитвама својега угодника светога и пречасног оца Симеона утврдио, умножио и распространио, многи су међу вама начелници и власти, ипати и војводе, многи су и жупани мали и велики. Није лепо да онај који вама у Богу влада достојанством власти буде и зове се с вама једним именом, него као што се ја, вас ради, поставих с влашћу свештенства и за главу цркве у Богу, тако исто и онога који у Богу влада народом треба украсити венцем царства, и ово је у вашу част и похвалу, славу и величанство. И кад ово буде, изговорићемо вам и друго о божјој благој вери и спасењу вашем.“ А кад ови чуше како је реч његова блага и с осећањем према њима, узбудивши се, поклонише му се с радошћу и говораху: „Од Бога си нам послан и како говориш божје речи, послушајмо у свем.“

А празник је тада био Христа Спаса и Бога нашег, и Свети сврши са свима у цркви свеноћно појање с молбама, па, служећи са свима епископима, и игуманима, и с многим свештеницима свету и божанствену литургију, у време кад треба освећивати, узе за венац одређеног брата великога жупана Стефана к себи у свети жртвеник, у светињу над светињама, и, благослови га молитвама и мољењем к Богу, препаса га и украси багреницом и бисером и венча часну главу његову венцем царства¹², и, помазав га миром, назва га у Богу самодржавним Краљем Српским. А благородници и сви људи поклонише се, и молећи му од Бога дуги век, говораху: „Нека буде, нека буде!“¹³

А кад изађоше из цркве, сви седоше за трпезе. Учинише пир врло велики архиепископ и краљ. Благородници, епископи и сав народ весељаху се, а уз то убоги по заповести Светога бејаху довољно обдарени, и тако сви одлажаху да се одморе. Благочастиви краљ неисказаном се радошћу радоваше, не ради венца царског, не ради скупоцене багренице, јер размишљаше да су и они, с многим лепотама овога света, трошни и да пропадају, него што је било сабрано толико мноштво с многих страна̂, и што су видели како је његова црква красна. О том се више радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и својим многим, без броја даривањем беше је украсио: иконама светим, свећњацима и завесама и свима светим сасудима и свим скупоценим изврсним потребама, да је сваки видев помислио да је земаљско небо и говорио: „Господе, заволех красоту дома твојега¹⁴, Свети оних који те љубе и оних који благолепношћу украшавају овај, прослави их божанственом твојом силом.“ Али сада није време причати о свем красоту цркве. Него опет да се вратимо речју о сабраном сабору.

Сутрадан свети архиепископ драгога свог брата, велим, благочастивог краља Стефана, са̂м украси багреницом и красним сјајем и сваким царским ликом; и, научив га о свем што ће у сабору говорити, заповеди да се опет сви сазову у цркву. А кад се епископи и благородници и сви људи сабраше, свети архиепископ са самодршцем братом седе, и, отворив свима богоречита света своја уста, говораше:

Браћо, и друзи, и у Богу чеда, нека моја реч буде с пажњом ваше љубави и на вашу корист. Поука. Једночедни син и реч божја Господ наш Исус Христос, када се по божанственом свом васкрсењу из мртвих јавио ученицима и јео с њима, поучаваше их о свем, и када је, овапутив се нас ради људи, извршио сву вољу Бога оца на земљи, и кад се хтео узнети њему у слави као Бог на небеса, узе их са собом на гору Јелеонску, као што чујете, па им рече: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и светог Духа, учећи их да чувају све што вама заповедих¹⁵. И опет: Проповедајте Јеванђеље свакој твари; ко узверује и крсти се, биће спасен, а који не узверује нити се крсти, биће осуђен¹⁶. И апостоли по заповести изиђоше у васељену, и проповедаше Јеванђеље, научише и крстише у име Оца и Сина и светога Духа, што и постигоше, и преставише се ка Господу кога заволеше. А благодет Духа светога и предану им свету заповед остави и по њима будући светим, и досад је не одузе Христос, син божји и Бог. Јер, узлазећи на небеса, рече: И ево ја сам с вама све дане до свршетка века¹⁷. Апостоли починуше у свој век. А до свршетка века Христос сматра да је с вернима му као са апостолима. Јер, када с апостолима мољаше својега оца, рече: Не молим се само о њима, него и о онима који верују речима њиховим у мене, да сви једно буду, као што си ти, оче, у мени и ја у теби, да они у нама једно буду¹⁸. Јер не даде се апостолима самим благодет светога Духа, него и сваком који живи по благодети. Јер Павле апостол говори: Свакоме од нас даде се благодет по мери даривања Христова¹⁹. И многи од светих после апостола̂, благодећу Духа светога, као и апостоли проповедаше Јеванђеље. И такође учинише чудеса, силе и знамења. И бише укрепљени да многе муке претрпе за Христа, научише и крстише људе у име Оца и Сина и светога Духа свако у својој страни, где Богом би одређен, као што ред достиже и до нас на крају века. Бог је хтео да вам моји дођу и да вам објаве веру праву, без које нико неће угледати Господа, коју, ако примивши ушчувате, спашћете се, јер вашега ради спасења и ми ћемо бити удеоничари реда старих светих. Тога ради нећу о вама мучати, и камо ће свако од вас добити ако заблуди незнањем од праве вере, јер није лепо да гледајући своје будем најамник, а не прави пастир. Хоћу, дакле, да се известим како исповедајући веру, сви верујемо. Знам, дакле, да се као верни сматрате, и да смо најпре насађени у правоверју светим и пречасним нашим оцем Симеоном, али је Бог благоволео о нама да се оно што је насађено оцем и напоји, да речем: Павле насади, а Аполос напоји, али Бог учини да узрасте²⁰. Зато ни отац мој, који вас је насадио вером, ни ја, који вас напајам учењем, нисмо штогод, него Бог који чини да ви узрашћујете. Отац мој, који вас је насадио, и ја, који вас напајам, једино смо служиоци Богу, коме веровасте. Нека вас Бог својим милосрђем прими, као Павлов и Аполосов, и наш вером насад и учењем напој нека вас утврди и учини да узрастете, да му служите на страх његов²¹ предостојношћу и правдом, амин!

Наумих вам говорити реч и о јересима, јер много ових од почетка па до сада ђаво намисли посејати и расплодити, много кукоља зловерја у васељени преко безаконитих јеретика̂ који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом светим: Ја знам да ће, по одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ће говорити оно што је развраћено²². Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назва јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, уистини неупућени, који говоре да је слатко горко, а горко слатко. Тешко њима, јер не вероваше истини!

Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољног учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и светога Духа, да се, изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере; свети богоносни оци заповедаше да се ово говори сваки дан и вече и сваку ноћ; штавише и пред спавање корисно је поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула, бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђењем уз гусле²³, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу свету у једно божанство? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити. Јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро, имајући јереси, чисто исповедати божанство свете Тројице, као што није лако ни на воску поставити других писмена, не загладивши првих²⁴.

Тога ради молим Вас да свако од вас не утаја у себи богомрске јереси, ако је ко којом од вас досад био обузет из незнања; и апостолски ћу рећи, Бог ће презрети године вашега незнања. Ево сад вам преко мене много запрећује: да му се обраћате вером и покајањем, јер је поставио дан у који ће судити васељени правдом, пред којом је све наго и јавно и ништа се наше неће скрити, јер је реч божја жива и раднија и од мача с обе стране оштра, и биће расудилац мисли и помисли срдачних, и, пошто ће судити Господ тајнама људским, то је страшно упасти у руке Бога жива²⁵.

И сви, чувши страшну им поуку, говораху: „Верујемо како ти заповедаш, и исповедамо како ти, владико, научиш.“ И, пошто је ово тако било, Свети са свим епископима и са свештеницима уђе у светињу над светињама да сврши свету и божанствену службу. По прочитању светога Јеванђеља, сапрестоник апостолскога седења, Свети, сазове све, и сам светло и прво, да сви чују, поче по једној стасији²⁶ говорити образац свете вере, то јест: Верују ва јединаго Бога, а самодржац Стефан, благородници и сви остали такође говораху и исповедаху божанство Свете Тројице, а неки и јерес, којом беху обузети, изобличаваху, пошто су у три пута сви исказали образац божанствене вере, као што их је Свети научио. Уз то опет Свети, и сви по њему, говораху: „Примамо све свете саборе састалих се светих отаца, по временима и местима, на утврђење божанствене православне вере, и чега се они светло одрекоше, одричемо се и ми, и које они проклеше проклињемо и ми. Клањамо се и целивамо свечасну икону човечанског овапућења Христова, нас ради речи божје и очеве. Клањамо се и целивамо икону пречисте његове матере, и њу, увек деву и Богородицу, исповедамо. Клањамо се светоме дрвету, часном Крсту, и њега целивамо, јер се на њем прикова Христос, живот свих. Клањамо се божанственим и светим тајнама Христа Бога нашег, и, причешћујући их се вером, примамо и не помишљамо да је то прост хлеб или вино, него да је сама пут Христа Бога нашег и да је сама света и животворна крв његова, изливена за живот света. Клањамо се светим и божанственим црквама и местима светим, поштујемо и свете сасуде, и клањамо се ликовима свих светих божјих угодника̂, и њих, достојно поштујући целивамо, и, идући у свем за апостолским предањима и учењем светих отаца, тако верујемо и тако исповедамо, и проклињемо све јеретике и сву злу јерес њихову.“

Све ово и више од овога с многим сузама исповедаху, као што беху научени од Светога, и беше видети достојан призор божјег милосрђа! Стајаху сви у цркви, исповедајући божанство и изобличујући јерес, као што су стари у Јордану исповедали грехе своје, када моје очишћење, Исус, једнако с грешницима, безгрешан крстећи се, очишћаваше грешнике. Свети, као други у Богу претеча и крститељ, стајаше посред народа, и свима вапијаше: „Покајте се!“ А Стефан краљ, као увек неуздржљив, видећи да је брат учинио што пређе у њих није било, дивљаше се и многим сузама кропљаше земљу. И тако је то, дакле, било, и кад се литургија свршила, у радости и многом весељу, заседоше за трпезе, јер и дан беше превалио, па отидоше да се одморе.

Сутрадан опет, у трећи дан, позва Свети све у архиепископију, па им изрече много од божанствених му дарова, и, пошто их довољно научи шта треба чинити по вери и крштењу, додаде томе и ово апостолово и рече: „Ни старање о животу без праве вере у Бога не може нам што помоћи, нити нас право исповедање вере без добрих дела̂ може представити Господу, него треба обоје заједно да бива, да божји човек буде савршен, нити да храмље ма једним недостатком. Јер вера спасава, када чини добра дела љубављу према Богу.“ И тако, пошто свима даде мир и благослов, отпусти благородног краља Стефана са свима благородницима својим домовима, а оне који су исповедали јерес задржи са собом у цркви, па их насамо тачно испита. Некрштенима, проклевши најпре јерес у којој бејаху, заповеди да држе оглашене²⁷ дане у чувању чистоте, и тако им заповедаше да се крсте; а онима који су били крштени у латинској јереси, пошто проклеше такође најпре своју злу јерес, и пошто изговорише символ вере и прочиташе молитву светоме миру, заповеди да се помажу тим светим миром по свим удовима, и да тако буду с нама у вери. Тако заповеди Свети и свима епископима да чине с таквима који му долазе.

Пошаље и многе егзархе²⁸ који ће тражити оне који су као поганици²⁹ узели жене без благослова и молитве, и заповеди да ове венчавају. Ако су они у старости, па буду и деце имали, и ову узети под окриље материно, и да се венчавају с њима. И сам Свети похођаше и обилажаше сву земљу народа свога, утврђујући вером православља и поучавајући, предајући им добре нарави и обичаје, настављајући све исповедањем к покајању. Иноке сабираше зборовима у манастирима и предаваше им да држе уставе законске и службе црквене. Које од благородника̂ налажаше у јересима, мољаше их много и поучаваше да се придруже саборној и апостолској цркви. Обећаваше им почасти и дарове велике, и који га је послушао, био је од њега с многом љубављу примљен, и добиваше многе дарове од самодршца краља, брата његова; а ако би се утврђивао у богомрској јереси, не покоравајући се, њега проклевши с многим бешчашћем изгоњаху из,све своје земље, расудивши да није достојно да виноград и трње буду заједно. И тако с божјом помоћу браћа свим добро управљаху, и све више напредоваху, јер с Богом иђаху, у многој радости и весељу беху им душе ради Господа.

Напомене

1. Марија и Марта, сестре убoгoга Лазара, кога је Христос оживео.
2. Јеванђеље по Марку (16, 17—18).
3. Са благородницима, са властелом.
4. Прва посланица Коринћанима (14, 22).
5. Псалам (16, 3 и 68, 35).
6. Вероватно је ово старији назив за село Жича, у коме се налази познати истоимени манастир.
7. У првим вековима хришћанства епископи су били обични људи, и могли су бити жењени. Касније, када су установљени монашки редови, епископ је могао бити само калуђер.
8. Све из Прве посланице Тимотеју (3, 1–3).
9. Дела апостолска (20, 28).
10. Друга књига Мојсијева (32, 32).
11. Посланица Римљанима (9, 3).
12. Царство, у ширем значењу: владалаштво.
13. У ствари, Стефана је крунисао за краља папски изасланик, и то, изгледа, без Савиног присуства. Теодосије, међутим, из верских разлога прећуткује ту чињеницу и приписује крунисање Сави.
14. Псалам (26, 8).
15. Јеванђеље по Матеју (28, 19–20).
16. Јеванђеље по Марку (16, 15).
17. Јеванђеље по Матеју (28, 20).
18. Јеванђеље по Јовану (17, 20–21).
19. Посланица Ефесцима (4, 7).
20. Прва посланица Коринћанима (3, 6).
21. На страх његов, тј. на страх од њега.
22. Дела апостолска (20, 29—30).
23. Алузија на причу о краљу Саулу, који је када га узнемираваше зао дух послао по Давида да га свирањем, ударањем у гусле разоноди; Прва књига Самуилова (16, 23).
24. Некада се писало на даскама превученим слојем воска.
25. Посланица Јеврејима (4, 12—13 и 10, 31) и Посланица Римљанима (2, 16).
26. Стасија, (грч.) став, део текста који свештеник чита, а верници за њим понављају.
27. Оглашени, они који се припремају за крштење. Овде, у значењу одређен.
28. Егзарх, изасланик.
29. Поганик, неверник, јеретик.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21