Живот св. Саве

Поглавље 10: Св. Сава, умољен од брата и осталих, остаје у Србији и настањује се у Студеници; путује по народу и утврђује хришићанство. Са братом Стефаном подиже манастир Жичу и мање цркве од камена и дрвета. Чудо са раслабљеним

Свети са онима који су са њим дошли из Свете Горе помену самодршцу (Стефану) о повратку свом у Свету Гору. А овај, чув реч ту, као да му прође копље кроз срце, па паде к ногама и мољаше Светога у име своје и благородника, говорећи: „Не остављај нас у овај час, о оче свети, и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене, и овде, дакле, умољен светим оцем нашим Симеоном, пребуди на челу браће цркве, од њега саздане, пресвете Богородице, не као да славе тражиш, него те молим да с њима пребиваш, него да штогод добро узакониш међу њима, и међу нама самим, и међу свим људима отачаства својега. Јер на то те и посла Бог, као што ја замишљам, да недовршено од оца пречаснога нашег ти испуниш. А ја, слуга твој у свем добром ка Господу, што год хоћеш и што год речеш, бићу добропослушан господину мојему. Јер ако би могао Господом наћи нам помоћи к Христу, па леношћу нас одбегнеш, имаћеш да даш реч (одговора) за нас.“

Шта је, дакле, могла та милостива и веома мудра и врло кротка душа, која никад никога није хтела ожалостити, и шта би хтела учинити, видев самодршца брата и све благороднике како падају на земљу пред ногама његовим, и оне пречасне оце који су с њим дошли како притичу у помоћ ради останка његова, и како ридањима срце растржу и не дају му отићи? Побоја се да штогод неочекивано, што га се лишава, не предузме његов брат, па, побеђен милосрђем, одмах се покори молби њиховој, говорећи: „Воља господња с нама ваше прошење нека испуни.“ А божанствени тај муж, који је и самодржац Стефан благочастиви, велим, кад чу ово од Светога, са свима благородницима, испунише им се душе радости божанствене, и, као да су нашли неко пребогато скровиште, разделише корист, наситивши се сладости и весеља. И тако Свети би постављен игуманом у великом манастиру, по имену Студеници, у цркви пресвете Богородице, коју пречасни Симеон, отац његов, без њега беше сазидао¹. Јер син пре оца, пре много времена, беше дошао у Свету Гору, као што испричасмо, где вршећи испоснички труд, много исцрпљиваше младићки цвет (снагу).

И тако примив тај манастир, заповеди да се зове лавра светога Симеона, а онај који у њој управља да буде и да се зове архимандрит, као што је и сам у Солуну граду од митрополита и архиепископа био постављен за архимандрита. А све ово премного човекољубно божје старање ради нас, промислом своје премудрости, на њему је тако изводило. Јер тако му ствараше да се од последњега на више пење. Јер не хођаше да се та велика светлост прикрива под одром у туђој земљи нити под судом², него хођаше је ставити на велики светњак да многе осветли, и тога ради доведе га таквим узроком у своје отачаство, и саветова да се покори молби братовљој. Јер га многа писма и сузе родитељске не могоше преодолети да раније дође и да их види, а да с њима живи, сувишно је и говорити. Јер имађаше несаломљиву и неослабну жељу да се од својих уклони, па, штавише, беше усрдан да у пустињи или туђини као убоги и заврши живот. Али што би би, и добро би, јер од Бога би.

Јер, примив малу власт, ствараше велика дела у њој, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити рашири црева као стока, нити баци нахрањену утробу у меке одре, него, кад у пустињи живљаше, све већим трудима, постом и ноћним стајањем умртвљаваше пут, и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре светитељства³ показиваше радом апостол. Јер, идући по свој земљи својега отачаства, апостолски проповедаше Јеванђеље, казиваше разумно свима Тројицу, све учаше оваплоћењу сина божјега, заповедаше да сви исповедају да је он једнак Оцу и беспочетан и да је увек с њим, и да је пређе векова од њега рођен и једнобитан, и научаваше све да се Дух Свети који излази од Оца, који је једнобитан и једносапрестолан Оцу и Сину, слави и да му се поклања; проповедаше крштење покајањем ради отпуштања грехова, јереси разораваше, цркве подизаше на зидању и на основу апостола̂ и пророка̂, где је крајеугаони камен сам Исус Христос⁴. Предаваше о суђењу обичаја̂ (владања) људи од апостола, и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи, у црквама установљаваше сва предања по правилу славословљем и појањем, а која научи у Светој Гори, свима иноцима се сам угледом показиваше, јер беху као препорођени и благочашћем и иноштвом, и који у власти бејаху добиваху и запрећивања, због увреде⁵, и сви убоги бејаху утешавани, поуком његовом међу браћом се љубав утврђиваше. Јер и реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе не биваху далеко од светих, него се молитвама овога а помазивањем миром онога духови одгоњаху, болести се исцељиваху, раслабљени се подизаху, и много друго, о чем није време говорити, тако да се сви који су видели ово дивљаху и ужасаваху, да сви бејаху послушљиви вери благочашћа и да га сматраху не да је човек него пророк који им је послан, да се и сам самодржац дивљаше и говораше: „Благословен Господ Бог Израиљев, јер походи и избави људе своје, и подиже рог спасења нашег⁶, овога светог господина мојег и брата, у дому оца мојега Симеона, слуге својега, да да̂ разума спасења нама, људима његовим, на отпуштање грехова наших милосрђа ради и милости Бога нашега.“

Доласком Светога браћа се сјединише у многој љубави; велим, самодржац Стефан и велики кнез Вукан, тако да се поуком Светога Вукан, кнез, срамио и стидео што је преступио очеву заповед, и говорио је да је узрок његове непокорности наговор и подизање од властеле, а не од његове воље. Гоњење и плењење престаде, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља је тада била великога пространства, вера благочашћа се свуда по њој распрострањавала молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Тада почеше зидати и велику цркву господњега вазнесења у Жичи⁷, звану архиепископију. Друге многе цркве, мале и велике, сазида Свети, докле је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту његове државе Бог слави.

О подизању раслабљенога

У неко време дође са самодршцем да разгледа како зидају архиепископију, јер беше довео и многе раднике зидаре и мраморнике веште из грчке земље, и сам, бавећи се с њима, учаше их да све по вољи његовој украсе, као што се и до данас види, уистину, свим украшена. Једнога дана изишав, нађе човека, раслабљена рукама и ногама и свим удовима својим, донесена ради примања милостиње и остављена на путу да му Свети у пролазу да штогод. А овај богољубац, појући псалме Давидове, излажаше ван ограде, пешке идући са учеником својим, и, видев га да никако не може да се усправи, испуни се сузама, плакаше, размишљајући о трошности човечјој. И, одмах одбацив висину благородства и част архимандрита — слично Богу као што је мој Христос, нашав рањенога због грехова од разбојника̂, однео га у гостионицу⁸ — и он унесе с учеником у цркву раслабљенога, положив га у мантију, и постави пред икону Христа који је врач душама и телима. А кад паде ноћ, сам се удружи с раслабљеним у цркви, и никога не удостоји да им дође, сам се труђаше да послужи болнику. И одмах припаде Богу, и, као да се држи ногу његових, вером се удостојава, прво се сам о себи исповеда, смерношћу привлачи милост, проси молећи да се услиши, проси болнику милости.

Свеноћним стајањем и падањем на земљу, бив у многом труду, марљивије се моли и натклања се над труп раслабљенога. И као неким врачевским⁹ помазањем помазује раслабљене му удове, растварајући својим топлим сузама и молитвама, и, кад их је довољно одаждио¹⁰ и био умом као на небу, и подигао у висину пречасне своје руке, зовући из дубине душе, призиваше бездан милости, говорећи: „Владико, сведржиоче, Господе Исусе Христе, Боже наш, сине и речи Бога живога, који си од искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једнобитан и који си увек, беспутан, невидљив, неопипљив, бестрастан, после времена, милосрђа ради и милости Бога и Оца, благоизволе нас ради оваплотити се; који си примио света страдања часним својим телом и поднео болести да нас ослободиш од страдања због греха и избавиш болести смртне; који си се оподобио да будеш опипан и виђен, а који се ниси као Бог од неба одлучио; који си по земљи ходио, уверавајући нас чудесима дивним да верујемо теби, истинитоме Богу, који си се нас ради очовечио; који си, видев раслабљенога код Овче бање, исцелио га и са одра подигао и заповедио да узме одар на уверење дане му тобом снаге¹¹; који си удовичина сина, на погреб ношена, улазећи у град Наин, ускрсао са одра¹²; који си четвородневнога Лазара¹³ у Витанији свесилном својом речју из чељусти ада извадио; ти и сада, многомилостиви, преиздашни Господе, и овога овде преда мном раслабљенога ослободи од болести која га држи, пошљи Дух твој Свети, и обнови твар своју, сабери разнесене удове његове, и освежи жиле, пути његове твојом неисказаном влашћу и силом невидљивом. Подигни га свега цела, слободна од телеснога вреда и душевнога, да и ови људи твоји нови, вером к теби, видевши безбројно твоје милосрђе и бескрајњу благост која међу њима бива, шаљу, нама научени, славу Теби човекољупцу, са Оцем и Светим Духом, сад и увек и у веке векова.“

И, завршив молитву, рече раслабљеноме: „У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!“ О ко да изговори силе твоје, Христе, или ко ће избројити мноштво дарова твојих којима си људима даровао власт да дивна дела чине вером у име твоје?! Одмах, дакле, са речју¹⁴ недужни, као да је од много година̂ здрав, искочи из мантије као са одра и хођаше. И Богу, који га је подигао заједно с оним који га је дигао к њему, узашиљаше молитвом славу, многим корисним речима Свети поучи отрока¹⁵, да не би неразумо, нити заборавношћу, покрио божју милост која је на њему била, и поучи га да се отреса онога што је зло, „да ти не буде, рече, гори доцнији живот од ранијега.“ И уместо награде за исцељење, Свети га обдари, па отпусти својима.

А кад глас прође о исцељењу раслабљенога, сви који имађаху недужне доношаху их и полагаху их пред ногама Светога. А он, на свакога од њих полажући руке, молитвом их исцељиваше, а када се у манастиру налажаше, узимајући недужне, уношаше их к светоме гробу пречаснога свога оца, и миром светим из светих његових моштију помазиваше их, и, молитвама светога Симеона обогаћени, сви исцељени и здрави одлажаху својим домовима.

И беше син диван оцем, а отац хваљен сином. Таквим се светлилима светљаше тада српска земља, таквим се мужевима украшаваше да и други светодршци¹⁶, слушајући о дивним чудесима која бивају од Светих, мољаху да се придруже љубави самодршца Стефана, нити смеђаху што противно почињати противу државе његове.

Напомене

1. Студеница је била подигнута око 1190. године.
2. Парафраза стиха из Јеванђеља по Матеју (5, 15).
3. Пре него што је постао архиепископ.
4. Посланица Ефесцима (2, 20).
5. Тј. претио је божјом казном представницима власти који су рђаво поступали с народом.
6. Јеванђеље по Луци (1, 68—69).
7. Стефан Првовенчани и Сава подигли су Жичу између 121—1216. године. Када је постао архиепископ, Сава је прешао из Студенице у Жичу.
8. Алузија на познату јеванђ. причу о милостивом Самарјанину (Лука, 10, 30—35).
9. Врачевским, чаробним.
10. Одаждио, оквасио.
11. Алузија на слично исцељење које је Христос учинио у бањи код Овчих врата у Јерусалиму (Јеванђеље по Јовану 5, 1—9).
12. Јеванђеље по Луци (7, 12—15).
13. Четвородневни Лазар, алузија на јеванђ. причу (Јован 11, 1—44) о Лазару из Витаније, који је четири дана лежао мртав у гробу, а после тога га Исус, на молбу његових сестара, оживео.
14. Са речју, тј. чим је то Сава изрекао.
15. Отрок, роб, човек из најниже друштвене класе.
16. Светодржац, владалац.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21