Живот св. Саве

Поглавље 6: Немања и св. Сава обнављају манастир у Просфори; историја подизања српског манастира Хиландара. Смрт Немањина

При улазу у Свету Гору, у месту званом Просфора, био је манастир који је од почетка имао цркву Светога Симеона Богопримца. Овај је, дакле, био разорен од најезде гусарске, а црква је због крајње запуштености била пала. О том игуман Ватопеда и браћа помену пречаснима, а ови, одушевивши се тим много, дадоше много злата, јер им много доношаху од самодршца Стефана. Они одмах подигоше цркву, и украсише сваком лепотом, и сазидаше велики пирг, који и досад стоји, и градом оградише, па предадоше Ватопеду, пречистој Богоматери. Сазидаше унутра многе палате двоспратне и троспратне, неке у име Оца, неке у име Сина, насадише и многе винограде, трпезарију проширише и исписаше, и метохије¹, испросивши од цара Алексија², који тада управљаше скиптром грчким, приложише Ватопеду. А и цар испуњаваше молбе богоносних отаца, не ради задобивања њих само себи него више дивећи се смерности њиховој и туђиновању. И с љубављу испуњаваше њихову молбу, старајући се целога живота о потребама манастирским, тако да је време дошло да и сам игуман пође цару ради неке молбе.

А игуман, стидећи се велике молбе, па, ако моливши не добије, смисли с браћом и пошље добросмисленог Саву уместо себе. А кад је он дошао у царски град, пријатељ³ цар га дочека с великом чашћу, зато што је овај био као анђео од младости. Цар га запита о здрављу и животу светога старца, оца његова. А он, знајући све о свом оцу, исприча све цару. И цар, задивљен свим, хваљаше Господа и светога старца, и сматраше га за срећна што се уклонио од многих брига̂ и што је, вели, штавише, изабрао благи неуграбљиви део. А богомудри Сава, много дана̂ од цара гошћен и љубљен, исказа све о манастиру зашто је цару послан, а цар му ову молбу његову испуни и обећа да ће благоволети испунити ако још што моли.

И богомудри Сава и другу молбу цару изнесе, говорећи: „Има један запустели манастир, по имену Хиландар, па, ако царство ти⁴ благо учини мени и мојему оцу, даћеш нам га, а ми ћемо опет, као од нас, дати овај Ватопеду, а милошћу царском назваће се наше предање.“ А цар, видев га као да се снебива када што моли, предусрете га храбрећи и рече: „Све што год хоћеш да молиш, малочас рекох, усрдно ћу дати вашој светости.“ И даде му Хиландар са свим насељем, утврдив царским писмом и својим златним знамењем. А цар обдари богомудрога Саву многим почастима, и тако га отпусти, и даде с њим много злата на потребу пречасноме Симеону, оцу његову, оплетајући му у царском писму многе похвале што се одрекао света и молећи га да се моли за њ. И тако заврши посланицу.

А кад богоносни Сава дође у Свету Гору и уђе у манастир Ватопед, исприча игуману и свој браћи како је молбу њихову цар испунио. И сви, захваливши Богу, величаху спасење⁵ царево, и благосиљаху Светога што се потрудио. Потом отиде пречасноме оцу, који, седећи мучаљиво, не излажаше из ћелије. А овај сматрајући долазак синовљев за зрак светлости, тако се душом и свима осећањима просветле да, подигав пречасне руке своје к Богу, захваљиваше, и, загрлив га њима, љубљаше га са љубављу у сузама. А богоносни син Сава изручи оцу поздрав царски, даде му писмо од цара, и с њим принесе и злато дано му од њега, исприча како им је и Хиландар дарован од цара са сваким достојањем и потврђењем царским, па Пречасни, захвалив за све Богу и пречасној његовој матери, прими са сином утеху и одмор. Сутрадан призва пречасни Симеон игумана и браћу, па им преда заповест царску, и манастир Хиландар приложише Ватопеду, и злато, даровано им од цара, предадоше игуману и браћи на службу манастиру, јер такву наду с љубављу имађаху према манастиру Ватопеду да су ту хтели и живот свој у Господу завршити. Зато га и врло много обогатише.

Али, као што је у древности Бог чудесима, по доласку у туђину, телесно умножио и распространио Јакова са прекрасним Јосифом у Египту⁶, тако је хтео данашњег оца Симеона, новога Израиља, и са по души прекрасним Савом, умножити и распространити не телесним него духовним чедима доласком у пустињу у туђој земљи, у Светој Гори. И поучив подиже некога старца богобојажљива да дође блаженоме Сави па му рече: „Љубиш с оцем туђинце и убоге и имате љубави у Господу према светим манастирима, особито према Ватопеду. Добро чините, јер је добро и угодно пред Богом свако дело о Богу⁷. Али њих само за време живота вашег спасавате. Зато благоразумно прими мој савет као благ, као од онога који ти од Бога за добро посредујем. Све вам је сада у Господу могућно, у својој сте земљи властодршци, и онима који сада владају сродни сте по крви⁸, ако што изволите молити, молбе ваше неће бити узалуд. Потрудивши се, испросите место или запустели манастир, па, обновивши га, утврдите га за своје отачаство, да се српски манастир зове, да они који од вас љубе Бога и одреку се светскога живота нађу после вас пристаниште спасења и да ради многих који се спасавају примите од Бога веће почасти.“

А блажени Сава, расудив да је савет не змијин него од Бога и анђелов, прими га добро у срце, похваљиваше Бога, па, поклонив се старцу као анђелу божјем, љубазно га угости и отпусти своме дому. Одмах уђе к пречасноме оцу, па му исприча све што му је рекао старац. А Пречасни се као иза сна прену, и, како су му колена од старости била ослабела и од поста потпуно изнемогла, једва се подиже сином држан, и на њега ослоњен као на жезао стаде на молитву и, подигав пречасне своје руке, захваљиваше Богу са сузама за такав савет, па драгоме сину рече: „Веруј ми, господине мој, чедо божје, Бог који хоће наше спасење, да и ми као дошљаци под заповедницима поживимо и да се туђинујући не управљамо по својој вољи него да под влашћу другога стечемо унижење, сакри од нас и такву помисао, а сад тога сматрам да је анђео послан од анђела̂ или, још више, од бога.“

И блажени Сава уђе с оцем својим к игуману, па искаже замисао, а игуман, посаветовав се с многима, каже да је замисао противна и да није од Бога, и тако им не дадоше то почети, јер су хтели да их имају у себе, јер многа добра, од почетка живећи онде, донесоше манастиру. И богомудри Сава, ушав у Кареју, исприча проти⁹ о свима својим намерама с оцем, а прота рече: „Добра је ваша замисао, пошто је о Богу, а и могућни¹⁰ сте. Дакле, који хоћеш опустели манастир у Светој Гори, подигните га своме отачаству. Или Хиландар, који вам је цар најпре дао, или где другде волите.“ И кад дође пречасноме своме оцу, исприча му о протиној љубави и да је молба њихова испуњена. А старац, узбуђен топло, хођаше да сагледа место где ће, с божјом помоћу, подићи манастир. Али, као што рекосмо, старошћу и постом изнемогао не могаше ни на коњу седети, па га богоносни Сава подиже усред два коња¹¹ као на одар и тако ношен разгледаше. Нигде му се не свиде осим Хиландара, и одмах се вратише у Ватопед.

Игуман и браћа, осетивши шта бива, међу собом говораху: „Знамо колико смо добра примили од њих за много година̂, па их и досад имамо за храниоце с Богом, па зар да сад отиду од нас разгневљени? Дакле, ако хоћемо да их имамо за пријатеље себи, манастир Хиландар, који нам они, измоливши од цара, дадоше, даћемо им опет од наше стране, и тако ће ради тога бити с нама у љубави.“ Призваше светога Саву, и тако им са свом љубављу дадоше Хиландар, који свети старац беше и заволео, и положише завет да Ватопед и Хиландар љубављу буду један манастир¹².

Пишу самодршцу Стефану и јаве му да хоће да подигну манастир „у наслеђе теби, веле, а по теби синовима синова твојих.“ А он, благочастиви и христољубиви, врло се обрадова томе, па им посла велико мноштво злата и мазге на службу, како му јавише, молећи их да траже и узимају све што им је на потребу, захваљујући им за сва добра која они траже за душу његову. А ови богоносци принесоше у срцу молитву Богу, који је ни на чем основао и створио земљу, призивајући и пречисту његову матер у помоћ делу, па, узев молитву богомудри Сава од игумана и од пречаснога свога оца, сакупи врло много радника̂, јер је хтео да за мало времена много сврши. Дође у запустели Хиландар, где не нађе ништа сем цркве, па и то разорено, и одмах га градом озида, и подиже цркву из основа, и сазида довољно ћелија̂ браћи, и цркву обнови, и златом пописа, украсив је довољно иконама и завесама и сасудима светим. Божјом помоћу и богатом руком све сврши срећно, а и пречасни га Симеон помагаше, говорећи: „Ако ме удостоји Бог видети да се наш манастир зове, сматраћу за срећу ако у њем завршим живот.“ Одмах одведоше Пречаснога из Ватопеда у свој манастир, звани Хиландар, а цркву посветише уласку матере Христа Бога у светињу над светињама¹³.

Сакупише у Господу братство, и узаконише по обичају устав о служби и појању, као што научише од Ватопеда. Поставише игумана да се брине о црквеним пословима, испросише у проте запустеле ћелије, маслињаке и винограде, који су били око Хиландара. Уз то купише од проте место Светога Ђорђа Имологите и Светога Николу у Милејама и у Кареји. Сазидаше многе ћелије двоспратне на одмор, када дођу игуман и браћа у манастир. И то све би дано у наслеђе Хиландару многом куповином. И кад ово добро имађаху, зажелеше да још боље утврде и распростране манастир.

Пречасни Симеон пошље богоноснога Саву да извести о свем пријатеља свога, цара Алексија, и за потврђење манастира, и да се назове царски, и да њиме не влада ни прота ни когод други него сам цар. А кад дође Пречасни у царски град, би дочекан од цара с великом љубављу. Пресрев га, упита га цар: „Да ли је још жив свети старац, отац твој?“ Одговори му: „Још је жив молитвеник царства ти, отац мој.“ Цар, дубоко уздахнув, рече: „Благословен је тај човек Богом, јер, примив земаљско, потруди се усрдно да достигне и небеско.“ И тако блажени Сава, свршив с царем све што је хтео, би отпуштен од цара да се одмори.

И дође у свој, њему намењени, манастир, у дом пречисте Богоматере Еургетице, то јест добротворке¹⁴, и ту с оцем би назван ктитор. Јер много злата у почетку дадоше на подизање тога манастира, и купише многа имања и насеља, и дозидаше поново што је требало. Тога ради их сматраху као своје ктиторе, и бише уписани да се помињу с првима. И тада им је опет свети отац донео много злата са собом.

Опет да се вратимо и да испричамо како је Свети дошао цару Алексију и испричао му. Сутрадан ушав исприча све цару како је с оцем подигао манастир у Светој Гори, па га замоли за царско потврђење о њем. Помену и запустели царски манастир звани Зиг, ако хоће да га овоме придружи са сваким достојањем које је имао од почетка, уводећи овим предањем и цара за ктитора. А цар, због тога веома радостан, рече: „Пошто ћу и ја бити учесник у помињању када и ви к Богу и у светим службама, с благовољењем ћу извршити вашу молбу.“ Одмах дарова манастир, више поменути Зиг, са метохијама и са свим насељима, под власт манастиру Хиландару, назвав овај царским, да њиме не влада ни прота нити други ко, утврдив то царским писмом са златним печатом. Даде му цар својом руком жезао и заповеди да се овај у цркви чува, и, када браћа постављају игумана, да га имају посред себе као царево лице, и да сматрају да је игуман постављен од цара, и као да са штапом из руку царевих узима власт. И тако, пошто све Богомудри сврши с царем, многим частима обдарен, би отпуштен. И ради успомене на љубав опет даде пречасноме оцу његову много злата говорећи: „Све твоје молбе испуних, оче свети, молим те Пречасни, да се молиш за нас у молитвама ти Господу.“ И тако га отпусти, као што напред рекосмо.

А кад Пречасни дође од цара у манастир пречисте Богородице Еургетице, злато које му беше цар дао да оцу однесе, све раздаде убогима, јер све што беше очево, његово беше, а што беше његово, очево се називаше. Штавише, отац не говораше ни за шта да је његово, него да је све синовље, сем једне душе, па и њу ради Бога и с Богом беше њему предао, јер таква беше покорност пречасног старца према драгоме и богодарованоме сину његову да га не замишљаше као човека него као анђела, и када је син хтео да послужи старости његовој као оцу, он се стиђаше и одрицаше, толика му беше смерност према њему. А овај пак са синовљом љубављу ропски служаше светога старца у свакој потреби и никога не удостојаваше сем себе да послужи оцу. А старац свети, гледајући себе како га син као анђео служи и двори, обливаше се изворима топлих суза̂ радосном душом к Богу ради њега, и тако, молитвама његовим закриљен као штитом, сачува се од бесова.

Долажаху више поменутоме манастиру ништи ради помоћи убоштву, и гле, некаква жена благолика и побожна, чедно приступивши, рече му: „Свети божји богољупче, заповеди ми Бог и његова Богомати Евергетица да ти предам оно што су ми заповедили. У Светој Гори, у области твога манастира, на том и том месту, два су скровишта злата, потражи их и наћи ћеш, па узми и начини све што је потребно ради Бога.“ А Свети, почудив се несхватљивоме извештају и дав славу Богу, отпусти ову часну својој кући. И тако, целивав цркве светих, цара и патријарха, одмах се крену на пут и, стигав у Свету Гору, нађе пречаснога му оца жива у Господу, па, пав к ногама му, целива га и исприча му о примању цареву, и каже му како је сва молба њихова ради Господа испуњена. А свети старац за све то захвали Богу и пречистој његовој матери, и, сву наду у њега полажући, добри оци све добро свршише за манастир, а тада је владао српским земљама благочастиви самодржац Стефан, зет благочастивог Алексија, цара грчкога. Њему предаду манастир под власт његову и да се стара о њему као о својем отачаству. А овај христољубац томе се веома обрадова, па од своје државе даде многа и најбоља села,¹⁵ која се и до данас непокретно чувају, под власт манастира Хиландара званог, обогатив овај многим људма и коњма приплодним и сваком стоком, као што му беху и заповедили Пречасни.

После овога мало поживе пречасни отац наш Симеон у манастиру свом Хиландару, постигав меру савршенства, што желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом и именом Симеон изврсни, Симеон богоносни и богомудри, који се светао у свем показа, јер у земном војништву задивљаваше храброшћу, правдом и вером украшен, милошћу и дарежљивошћу убогих окићен, међу царевима апостол, јер апостолски људе своје научи и вером просвети, храмове бесовске оборив, а цркве Богу подигав, јереси прогнав, и чистиоце уведав, трње злочашћа истргав, и лозу благочашћа вере насадив, и царство и красоте светске као ништавила презрев, крстоносно и не обрћући се за Христом си¹⁶ пошао, одвојен од својих и као дошљак у туђој земљи Бога си послушао, бив ученик и послушник сину, у пустињи сапосник, молитвама и уздисањем у мучању и плачу завршио си живот, оставив добру успомену онима који хоће живота. Јер колико је похвала̂ по свакој врлини овога мужа, није лако сада говорити; продужиће се само време причању. Дакле, много прешав, рећи ћу као о апостолу апостолове речи: добрим се подвигом потруди, време поста изврши, веру сачував¹⁷, па наста време одласка његова к Богу, да пређе на бескрајњи и блажени живот и да прими чувани му венац правде за своје трудове и за оне које је он спасавао, који спрема и који ће Господ, праведни судија, на дан онај дати њему и свима који су заволели дан јављања његова.

И одмах призва драгога сина својега и рече му: „Приближи се време позива мојега, чедо, дакле колико си се потрудио за мене о добру за душу моју, сада је време највише да ми се помогне. Јер знам да што год просиш у Бога, даће ти се.“ А он, пришав, са сузама се обеси о врат његов говорећи: „Падајући ти к ногама, више се ја молим теби, господине оче, да, као што се у животу твом сачувах од свих зала, закриљен топлим ти молитвама к Христу, и сада опет, кад одлазиш к Христу, од њега испросиш молитвама својим, њему пријатним, покров животу мојему од зала до смрти моје, и да не оставиш у светим својим молитвама ка Господу све нас, чеда твоја у Господу и по крви рођена ти, земљу нашу и цркве, о којима си се трудио.“

А пречасни старац, излив многе сузе, рече: „Ја о себи ништа не знам, докле Бога не видим, и ако добијем слободу, нећу вас оставити.“ И, ставив пречасне руке своје на драгога сина, благослови га, и, умножив молитву о њем к Богу, и загрлив га са сузама, последњи му целив даде, заповедив му да сврши много шта несвршено о српским црквама¹⁸, па га замоли и за свете своје мошти, говорећи: „Ако Богу временом буде по вољи, сакупив грешне моје кости беднога тела, пренећеш их у земљу мојих људи, и положићеш их у цркву коју сам сазидао у месту званом Студеници, у манастиру пресвете Богородице.“¹⁹ А богомудри Сава рече да ће све извршити што му је отац заповедио.

И, призвав Пречасни сабор чрначки, браћу и у Господу чеда, и свакога од њих по имену љубљаше и благосиљаше, и све побуђиваше да се о њему светло моле, предајући их Богу и пречистој његовој матери, и, с помоћу ових и сину својему богомудроме Сави, и тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедив да му нико до ујутру не долази, јер беше већ ноћ. И одмах, иако у последњој старости, наједном младићки устаде с одра, као да очекује веселом душом да дођу неки благородни и драги или светли и високи од цара, украсив се светлим и анђеоским ликом, и тако, причестив се светих и пречистих и бесмртних и животворних и страшних и ужасних тајни, рече: „Богу слава за све.“ После овога га као човека обузе огањ природне смрти, а драги син се усрдно труђаше о последњој служби оцу, изговорив над њим сав псалтир за сву ноћ и излив много суза, и никога не удостојаваше да уђе к њима, него један другог тешаше, и један другог опомињаше да говоре захвалне молитве Богу.

А кад свану дан, унесе га у црквени притвор²⁰ и бејаше видети диван призор крајње смерности, да онај који је некада био висок и легао на златне и мекане постеље, сада као један од последњих и убогих лежи само на рогозини, обучен у рубине; толики и такав муж беше на издисају. А браћа стајаху около и плакаху што остају без оца, када с тешком муком Пречасни, подигав руку, даде знак да се утишају. И светло му лице беше, и весело гледаше к пречистом образу²¹ Христову и к пречистој матери његовој, и чињаше се као да с некима другим поје, а нико не моташе разумети. А кад је дошао на крај псалма, јасно овај рече: „Всакоје диханије да хвалит Господа“²², и тако свима разумљиво би да је Пречасни и на крају живота појао с анђелима анђеоску песму, и више се по тој анђеоској песми не удостоји друго проговорити, гледајући светло на образ Христов, и чињаше се као да у руке његове предаје душу. И гле, као да се ваздух испуни неких пријатномирисних аромата̂, тако да се и сви који стајаху дивљаху неразумљивом и неисказаном таквом пријатном мирису. И тако слатко у Господу усну свети старац, предав душу своју Христу Богу, кога је више од свих заволео.

А љубазни син паде на свечасно лице очево и, уместо топлом водом, уми га врућим сузама, тако и пречасне његове руке уми многим сузама. Мећући их на главу и к очима, целиваше их, па их постави прекрштене на прса. И тако са свом браћом, ужегавши многе свеће, указаше пошту часноме и светом телу пречаснога оца с часним кандилима, прописним надгробним песмама и довољним сузама, па, имајући унутра у цркви пресвете Богородице гроб, украшен мраморјем, положише га у њ, у манастиру званом Хиландару, славећи Оца и Сина и Светога Духа ради покоја блаженога и светога оца.

Напомене

1. Метохија, манастирско имање.
2. Алексије Анђел (1195—1203), византијски император.
3. Алексијева кћи Јевдокија била је удата за Стефана Првовенчаног.
4. Тј. твоје царско величанство.
5. Тј. тим даром цар је спасао своју душу.
6. Алузија на библијску причу о доласку Јакова и његовог племена из Израела у Египат, где му је син Јосиф био доглавник и саветодавац фараонов.
7. Парафраза одговарајуће реченице из Прве посланице Тимотеју (2, 3).
8. Алузија на сродство Стефана Првовенчаног са грчким царем.
9. Прота је старешина Свете Горе.
10. Тј. имате могућности да то учините.
11. Tj. начинио је носиљку између два коња.
12. Ова повезаност између Ватопеда и Хиландара огледа се и данас у томе што сваке године на дан славе Хиландара (21. новембар, Ваведење) у Хиландару врши дужност игумана ватопедски игуман, док на дан славе Ватопеда (Благовести) у Ватопеду је старешина хиландарски игуман.
13. Празник Ваведења.
14. Евергетидски манастир у Цариграду, посвећен Богородици.
15. О овим даровима Немање и Стефана Првовенчаног сачуване су одговарајуће повеље из 1199. и 1200—1202.
16. Ова похвала Симеону узета је из тропара и стихира посвећених св. Симеону, и због тога Теодосије говори о Симеону час у другом, час у трећем лицу.
17. Парафраза реченице Друга посланица Тимотеју (2, 7).
18. Мисли се вероватно на самосталност српске цркве, коју је Сава касније добио.
19. Ово Теодосијево тврђење о преносу Немањиних моштију не слаже се са оним што о томе говори Сава у Немањиној биографији.
20. Црквени притвор, препрата, задњи део цркве.
21. Образ, икона.
22. Псалам (150, 6): „Сваки створ да хвали Господа.“

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21