Поглавље 5: Немања одлази у Св. Гору. Дочек од св. Саве и калуђер. Његови дарови Ватопеду и по Св. Гори. Путовања Немање и св. Саве по Светој Гори. Њихов испоснички живот
После мало времена1, узев много тешка злата и сасуде златне и сребрне, ради раздавања манастирима и пустињицима, одмах се крену на пут. А син његов самодржац Стефан пратио га је са високим благородницима све до краја, до грчке међе, и тако с много плача заједно, пољубивши се и последњи пут, вратише се својим кућама. И многи од благородника̂, оставивши своје, иђаху с Пречасним путем смерности. И, стигавши у Свету Гору, Атон, уђоше у манастир звани Ватопед, од игумана и браће дочекани и часно примани. А кад у цркву уђоше, наста молитва и благодарење Богу, па примаху светога старца, и даваху му целиве у Господу.
И син приђе к оцу да га целује, и како су се удостојили видети што су издавна желели, о несхватљиве им радости, што исказати не умем! Јер не беше ни гласа у обојице, и, да не би задржан, отац наједном хођаше пасти. И, кад отац дође к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу драгога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи. А божанствени младић какве захвалности ради тога не говораше Богу, што је од онога што види тако веселило душу његову. Ја говорим по Давиду: У ширину расташе2, видев оца како је заповеди божје извршио, и како обојица, отуђивши се од свих својих, њега3 ради заједно туђинују у туђим земљама.
Када се Пречасни с благородницима, који су с њим дошли, одморио, одмах изнесу манастиру сасуде свете, златне и сребрне, и завесе часне; приведу и коње изабране и теглеће мазге, и два кабла, насувши сребром, даду, а игумана и сву браћу, од првога па до последњег, обдарише добри оци. И благородници, који су Светога срећно допратили, већ одлажаху својим кућама, а многи од њих осташе у манастиру, иако Пречасни не даваше, не хотећи ожалостити сина самодршца, а они му одговараху: „У тебе смо у земаљском војништву најпре засветлели тобом, и као одлични бисмо управници светом, и сада ћемо с тобом и ми да војујемо небеском пару сила̂, и ништа нас не може од тебе разлучити.“ И сви бише изврсни иноци, да су се они који су били с њима дивили и говорили: „Дођите и видите ове нове благочестиве4 како први Богу иду с топлијом љубављу.“
Рашчу се по свој пустињи о доласку Светога у Свету Гору, и сви, задивљени великом смерношћу, Бога прослављаху. Дакле, игумани од манастира и из пустиње сви достојни мужеви, с богоносним оцем протом, долажаху да виде Пречаснога. Јер им беше од почетка са сином својим послужио у многим потребама, и од свих биваху благословљени добри оци, и насићени речима корисним за душу. А ови богати дароваоци нештедном руком милосрдно све обдариваху,и припадаху им к ногама да се моле Богу за њих. И како су многи долазили да виде Пречасне, због забринутости манастира и они се забринуше, па рекоше: „Да не буде због нас тешко браћи?“, па опет дадоше мноштво злата у манастир, купише од манастира осам адрфата5 да се свакога дана до живота њихова даје, да они који им долазе, и странци и убоги, једу купљени хлеб и пију вино.
Зажеле пречасни Симеон да прође Свету Гору, да се у свима манастирима поклони, да разгледа жељена му света места. Испросив молитву од игумана, узе Саву са собом као жезао6 старости. А овај, по обичају, хођаше стати босоног пред оца, а милостиви отац, не могући трпети, забрани му то. А он га мољаше плачући да добије милости, да тако иде докле може. И никако не допусти отац, молећи и говорећи: „Помилуј ме, чедо, срце моје бијеш камењем које додирујеш ногама твојим.“ А он, поклонив се оцу, не хтеде га жалостити, па се одмах обу и на коња уседе.
Кад дођоше у Меси, тј. усред Свете Горе, у место звано Кареја, и кад уђоше у цркву пречисте и свебезгрешне Богоматере, поклонише се, па, целивавши је с многим сузама, како доликује, проти и свима у Господу дадоше целиве, па бише благи примаоци од свих благохваљених и корисних по душу речи, а уједно и телесних гозби. Принесоше свете сасуде златне и сребрне и завесе часне, са овима велику бљуду7 сребрну, насувши је сребром, па дадоше цркви. Упишу себе у помен с благочастивим царевима, са овима и самодршца Стефана, понаособ проту и црковнике и све који су ту били, туђинце и маломоћне, великодушношћу и богатом руком обдарише часни оци па, узевши од свих молитву, кренуше напред.
И тако и у Иверском и у другим манастирима учине добра дела, уписујући се у књиге животне. Стигоше у Лавру Светога Атанасија, у подножје Горе Свете, Атона. На овај узиђе, дакле, срцем, вером и љубављу, и сагледав старац, поклони се, јер му се ногама забрани, пошто старошћу изнемогла колена клецаху. А кад су улазили у манастир, сви их благо пресретаху, и, ушавши у цркву, поклонише се, како доликује, и, целивавши гроб светога, игуману и свима дадоше целиве у Господу. И ту, више од других манастира̂, велике дарове и почасти дадоше божјој светој цркви, обдаривши игумана и браћу, и, давши много злата, уписани бише са светим ктиторима. Долажаху из пустиње многи да виде Пречасне, и од свих свети старац биваше корисно по душу упућиван и учен, и сви, награђени од њега, одлажаху у своја места. Примљени и љубазно угошћени од игумана и браће, пошто се одморише, Пречасни се вратише у свој манастир Ватопед.
И усели се отац у ћелије које је син сазидао, и постадоше оба добар једнохрамни супруг, заједно и живећи, једно мислећи и једно гледајући у надама, тражећи Бога трудима, и молитвама и постом. Али старац, старошћу изнемогао, не могаше се трудити као младић. А младић допуњаваше недостатак старчев, те не престајаше трудити се и постити за се и за оца. А и старац се некако чудан јављао. Јер, као што је у свету најпре освајао царство без труда, правдом и вером, милошћу и обдаривањима убогих, тако се и у иночким делима показао као лихвар8. Не могући делати, он лежећи збираше плод. Велим, са скрушеношћу душе и смерношћу изливаше многе сузе, и гледајући на њих, уздишући и узбуђујући се, труђаше се младић, а старац саосећаше, јер га у срце дираше гледајући како удови његова сина падају од мноштва клањања̂, састрадаваше душом у свеноћном распећу9 његову; удвостручаваше ли младић труде и посте за се и за старца, удвостручаваше и старац сузе и уздахе за се и за младића. Јер оплакиваше младост младићеву, трудима мучену, а оплакиваше и своје задоцњење и што се тога лишава, и то много, јер, не могући да заједно са сином страда, биваше тужан и невесео, и, климајући главом, сеђаше укоравајући се. А опет младић, као старац говорећи, тешаше оца: „Не тугуј, господару и оче, ја сам твој пост и стајање и клањање. Ја сам твој труд, и то по души труд; на мени је грех твој, ако га има, ја за те одговарам; пошто си ме послушао, нека од мене душу твоју Господ тражи.“ А старац, слушајући ово, многим се сузама потапаше и због многе смерности и покорности према њему не смеђаше га назвати сином, него, грлећи га и љубећи свету главу његову, говораше: „О господине мој, о срце моје, ја сам ради тога све оставио и теби једином прионуо. Шта да ти дам зато што си ме од таштега света отргао, и тако се за моју душу стараш и трудиш? Благословен од Бога и дан у који си се родио, не моје чедо, него божје чедо.“
И тако се у Господу старац радоваше, видећи сина као некаква борца или вешта војводу који се за њ труди, и, сматрајући синовље за своје, испуњаваше се благим надама о свем. Тако се труди врсних отаца, и тако се љубав у Богу и према Богу и двогуба молитва уједињаваху. И тако се у Господу весељаху, и по души шираху, изграђујући Ватопеду све разорено и насељујући запустело.
Напомене
- Према св. Сави, Немања је провео у Студеници скоро две године.
- Поређење са дрветом које шири гране.
- Њега, тј. Бога.
- Благочестиви, побожни.
- Адрфат, аделфат (грчка реч), врста поклона манастиру у виду трошкова за исхрану и одећу оних који нису из самог манастира.
- Жезао, палицу, потпору.
- Бљуда или бљудо, здела, посуда.
- Тј. Немања је живео од раније стеченог моралног капитала.
- Тј. Немања је ноћна клањања Савина поредио са мукама Христовим на крсту.