Поглавље 12: Св. Сава одлази понова у Св. Гору, његов поновни испоснички живот. Стефан, ожалошћен што св. Симеон не точи мира, позива св. Саву да дође у Србију. Св. Сава не долази, али шаље изасланика с посланицом св. Симеону. По одржаној служби и прочитаној посланици, поново потиче миро. Радост због тога, Стефанова захвалност
Доста година̂ проживе Свети, управљајући у лаври светога Симеона, по имену Студеници, многа исцељења учини Бог метањем руку његових на недужне, и многа прогонства духова и молитвом, и многа чудеса која због дуљења речи није могућно ни изговорити. И не само њиме самим него и именом његовим, да и прости људи у домовима и у горама, пасући стада, помузавши млеко, и не требаху сиришта, доста је само рећи: „Савина те молитва покиселила“, и одмах с гласом сирење би се усирило и млеко укиселило, и врло добро било.
И уколико се множаху чудеса, све се више сви у вери православља утврђиваху, али и већа мучења и подвизи Светога обузимаху, клањања на коленима, и стајања ноћна, уздржавање вечито, јер када и за трпезом с братом самодршцем сеђаше, само привидно јеђаше; уздржавањем, смишљајући, украдаше спасење своје да се овај, и ово сазнајући, дивљаше његовој уздржљивости и много пута̂ пушташе сузе. Јер ту беше још из младости као анђео чистотом и светошћу, као апостол и чудотворац, па га сви много љубљаху и дарове му доношаху, и жељаху да га виде. Јер, ако би се ко удостојио проговорити с њим, тај би задобивао од њега не худу корист души својој. Јер реч његова свагда беше зачињена Духом Светим као сољу, па због многих врлина̂ уживаше безбројну и безмерну почаст од самодршца брата, од благородника̂ и од свих осталих, али још из почетка он се клоњаше од хвале и славе и почасти људске као од мрских му, сматрајући их за себе тешким, па помишљаше бежати. Јер говораше: „Да ми како ова мала и привремена почаст не заступи ону велику и вечну?“ Или да ми рече Аврам, још више Бог Аврамов: „Блага твоја примио си у животу твом.“1
Сећаше се и првога свог распетог живота2 у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, младићкога страдања, идења босоногог, каљавих кудељних рубина̂, неумивања, стајања̂ обноћних, пошћења непрекидана љубављу за друштвом, молитве чисте, несмућиване калом богатства, остављања света умом и узласка к Богу, све то помишљајући, виде себе као измењена у свем, па жаљаше, туговаше, и називаше себе бедним и пропалим. Осетљиво је срце, по Соломону, као црв костима3, тако и њему тугом за онима крв испијаше и мозак му изедаше сећањем.
Не трпећи да му се љубављу за тим увек срце рањава, пошто све по реду у манастиру добро уреди, и правило црквенога устава и живота иночког узакони, и преда да се тако држи, и, пошто уместо себе постави браћи игумана кога знађаше да уме старати се о душама њиховим, пошто целива цркву и часни и мироточиви гроб свога светог оца пречасног Симеона, па га и накваси многим сузама, и помаза се светим миром његовим, и, пошто свима даде благослов и мир, изиђе. И дође к самодршцу брату, хотећи се пољубити с њим ради растанка, а он сматраше одлазак његов за излазак душе своје, и много плакаше, и са свима благородницима мољаше, хотећи задржати га, и, никако не могући, веома се ожалости. А Свети, видећи душе њихове у крајњој тузи, утешив срца њихова речима наде, рече: „Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити.“ И тако се испусти из руку њихових.
А самодржац Стефан даде му велико мноштво злата на потребу њему, и на раздавање манастирима у Светој Гори, и онима који усамљено живе и свима потребитим, и сам га с благородницима испрати до предела грчке земље. И тако Духом Светим вођен дође у Свету Гору. Сви који га знађаху, сазнавши за долазак Светога, веселом душом Богу захваљујући, долажаху да га виде. Јер сви га љубљаху и због крајње смерности, по првом животу бејаше свима сав њихов.
И живљаше доста времена у првој ћелији мучања у Кареји, понављајући пређашње младићке трудове пошћењем; а љубазни брат Стефан самодржац сматраше да се раставио с душом својом што се лишио брата и учитеља и ратнога савојника у молитвама к Богу. Јер таква беше без мере љубав њихова, као да су у два тела једну душу носили. Много пута, пишући му, пошиљаше, говорећи му: „Одлазећи од нас, надом нас утеши да ћеш нам се вратити, а дуговременим задоцњењем болешћу ме и тугом облажеш. Не презри онога који те љуби, доласком твојим развесели душу моју.“ А овај христољубац не хтеде се одлучити од анђеоских сродника̂, божјих угодника, пречасних отаца и сапосника, не иђаше, расудив да је боље у таквим приликама ожалостити брата неголи Бога4. Потом божјим неиспитаним издашностима и дубином неисказаних његових судова, којима, како ми не знамо, врши наше спасење, преста да излази и устави се миро свето, које обично беше истицало од Бога осењењем Светога Духа из светих моштију пречаснога Симеона, да ли по греховима нашим, не знамо, да ли је и овим Бог хтео удивити свете своје угоднике, и да свима објави колику љубав има према њима, и колико и они добрим делима стекоше слободе к њему. И ово се од многих неће утајити, и, прекидањем неких чудеса̂, ако и замало, покренуће их к врлини. Дакле, да ли овако, да ли онако, али се задржа и не изиђе.
У тузи, и врло великој, беше самодржац Стефан; сматраше да је божји гнев, говораше да се одвратио од њих његов отац Симеон, очекиваше с небеса неку казну. Помишљаше на грех свој, и испитиваше савест, осуђиваше се, тужаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светоме оцу, милошћу према убогим и свим што је добро труђаше се преко мере да заустави очекивани од Бога гнев, а извештај је, говораше, ако Бог благоволи у добрима својим, ако миро истече. И пошто се свето миро затвори свима изворима, и не истицаше, не налажаше срцу утехе. Пошље к Светоме, у Свету Гору извештај о свем шта је било. Нађе узрок да, дошав овога ради, утеши виђењем његовим много жалосну душу своју, па ће му дати безбројно злато на раздавање где зна; уједно га мољаше да дође и да се молитвама његовим опет миро излива. Братске и милостивне и жалостиве речи му писаше говорећи: „Откако твоја пречасност, господине, отиде, и свети отац наш Симеон, како видимо, духом одврати лице своје од нас, јер се заустави истицати миро свето које осењењем Светога Духа из светих својих моштију обично изливаше на утеху нама и целбу, и друга многа чудеса од призирања Духа Светога не видеше се више као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи очево милосрдно срце закључа од нас неприродно немилосрђем као железом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догодило због грехова наших што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас чистиш од грехова? Тога ради молим те и молим ти се, излечи ми болест, смилуј се на сузе моје, иако не смем, због многих мојих грехова, да се удостојим имена брат твој, помилуј себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи нама, Богу омиљени, и пречасноме своме оцу, па и свима од њега рођеним, да би владика Господ наш Исус Христос твојим доласком к нама милостивно просветлио лице своје, и да би заповедио твојим молитвама пречасноме оцу нашем Симеону да Духом Светим истаче миро свето из светих моштију својих, и да нас као своје слуге, по првом обичају учини утешеним.“
А Свети, као што напред рекосмо, не могав се одвојити од сладости живота у пустињи, у посту и мучању, још више клонећи се славе људске, из љубави према Богу омрзе5 и брата својега, и не умилостиви се ићи к ономе који плаче. А напише својом руком молбену посланицу Светоме као живу, који по смрти није умро, с речима: „Као од Бога ти заповеђено и од нас, Пречасни, умољен, презри и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда̂ твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њим помазав, развеселићеш чеда своја и народ свој да не тугују у жалости. И као што си рекао, док си био још у пути као ја, да ћеш ме послушати Бога ради и, кад Богу отидеш, да ме нећеш оставити молитвама — ако си истинито обећао— тако и сада, господине мој, нека разумем твоју отачаску љубав да ме, као пређе телом, и сад, још више, духом слушаш, да се не посрамим како се надах на те с Богом, да се не лишим наде, моли се за нас, оче, Господу у светим својим молитвама.“
И брату Стефану написа засебно утешно писмо, па пошље једнога од ученика̂ својих, часна и пречасна старца Иларију, монаха, који је имао чин свештенства, да га однесе у српску земљу из Свете Горе, заповедив да посланицу пречасноме Симеону никоме не преда или да је прочита. Заповеди му шта ће све учинити молбама к Богу и к Пречасноме, означив му и дан у који ће, одслужив службу свету, прочитати посланицу над гробом Пречаснога.
А послани овај Иларион јеромонах, приспев у српску земљу и дошав благочастивоме Стефану, предаде му писмо од Светога, па му каже да носи и посланицу к пречасноме Симеону, али, говораше, да му је заповеђено да је никоме не предаје. А Стефану, док читаше своје писмо испуњаваху се очи сузама као језеро водом, дивљаше се немилосрђу братовљеву Бога ради, да га не могаде толиким плачем и мољењем склонити да му дође, али радосно прими писмо и посланика у име онога који га је послао, и веселом душом обесели му се као пророку божјему.
А старац, по заповеди, похита стићи ка гробу Пречаснога, да све заповеђено му од Светога молбама изврши. Христољубиви пак Стефан не отпусти га, говорећи. „И ја идем с тобом.“ А кад су заједно дошли до часнога и светог манастира, у ком је гроб Пречаснога, Стефан се одлучи да стоји у цркви сву ноћ са игуманом и свима иноцима. Старац пустињик се дивљаше свеноћноме и недремљивом стајању, сузама и узбуђењу самодршца световњака, па се срамљаше савешћу и осуђиваше, сматраше себе да је бедан и пропао. „Јер, рече, не стекох ја у пустињи постом толику побожност колико овај у свету, војујући.“
Јер се он познаваше и као обичан властелин и према свету само као Стефан, и све се више налажаше према Богу или људима у свем Богу похваљен, у војсци искусан и храброшћу удивљен; јер када сеђаше у челу трпезе, весељаше благороднике бубњима и гуслама, као што је обичај самодржаца; а када је, опет, стајао напред на молитви или у цркви, многим узбуђењем и громогласним плачем окропљаваше земљу; правдом и истином светло украшен, љубављу према ништим богољубац и врло изврстан, а бавио се много и писањем6, и уз то беше врло разуман и вешт приповедалац. Али, како сада није лако сплетати Стефану венце похвалама, да наставимо даље причу.
А кад се свршило свеноћно стајање и молбе, послани из Свете Горе ученик Светога, часни и предостојни старац ава-Иларион јеромонах одслужи свету и божанствену литургију, и тако у пуној свештеничкој одежди изиђе из светиње над светињама, држећи у рукама кадило мирисима мирисаво и посланицу Светога, и приђе ка часноме гробу светога и пречасног оца Симеона, и испоја појања достојна почасти његове. А самодржац син стајаше напред код гроба очева, немајући мере сузама; игуман, иноци, благородници и многи други, сви се тискаху да виде и чују шта ће рећи посланица, шта ће се јавити и шта ће бити.
А чиститељ7, покадив гроб пречаснога Симеона, и поклонив му се с многим узбуђењем као живу, светло прочита молбену посланицу Светога свима да чују. И одмах, са свршетком посланице, превелики тај гроб Пречаснога, благодаћу Духа светога наводни се као морем, преизливајући се извирањем мира, истицаше свима пређашњим изворима, тако да га не стизаху сабрати у часне суде, него се и лице црквено напојило и пријатно омирисавало. Не само из гроба него и из светих слика̂ Пречаснога, где беху исписане, учини Бог да истиче миро слично моштима и преко природе, удивљујући свете своје већим знамењима и чудесима као омиљене себи.
Сви, видевши и чувши ово, и ужасом и радошћу обузети, са сузама призиваху: „Господи, помилуј!“ Све, од самодршца па до последњег, поменути Иларион чиститељ светим миром помаза, и узимаху да однесу и домовима својим да би их осветили. После свега овог Стефан самодржац, узев реч, говораше свима да чују: „Треба се дивити Богу, како је, уистину, диван Бог у светим својим делима, и увек га са страхом славити и хвалити достојно, али треба чудити се и светима његовим, корисно је и њих славити, како несумњиво стекоше толико слободе к њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се узакони закон човечје природе да живи мртвима пишу, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Али све ово бива по речи Господа мојега Исуса Христа: Онај који верује у мене, чиниће и сам дела која ја чиним, и већа ће од ових чинити8. Девојко, устани!9 Лазаре, изићи напоље! рече Господ10, и реч дело извршиваше. Тако и многи од светих, именом његовим, учинише по речи његовој многа дела преко закона човечје природе. Тако и данас би од Господа ово дивно чудо пред нашим очима ради светих ових, велим, ради пречаснога оца нашег Симеона и господина брата мојег Саве. Јер знате колико се молисмо и плакасмо да се смилује изливањем мира, и не бисмо послушани. Сад пак разуместе само речју једнога другоме Богом послушаност, преко природе. Видесте како обојицу Бог слуша и вољу им извршује. Све ово чини Бог ради нашега спасења, да разумемо како Бог више љуби једнога праведнога и слуша га више од многих светских грешника̂, и да познамо како наш живот није Богу угодан, и да своју бедноћу осудимо како нисмо достојни ни по земљи ходити. Јер, колико смо далеко гресима нашим од подобних за грех нам људи, велим светих, ради тога и њих, како доликује, славимо, подражавајмо делима њиховим, макар и по могућству, дивимо се божјему старању увек о нама, дуготрпљивости и милости по апостолу који говори: О дубино богатства и премудрости и разума божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путови његови. Јер ко разуме ум његов, или ко му би саветник у оном чим све наше спасење врши, јер је из њега и њиме и у њега све. Њему слава и веке векова, амин!“11
Диван је тим био Стефан, и похваљен је и поштован био од свих, не толико због багренице колико због говора разумним речима; и тако, захваливши Богу, поседаше за трпезе. Много богато тада, христољубив и милостив, и убоге обдари и благороднике веселом душом награди, а потом сви одлажаху својим домовима, славећи Бога и дивећи се чудесима која су била од Светих. А кад је дошао ученик Светога, часни старац ава-Иларион јеромонах, похита да опет пође Светоме у Свету Гору. А благочастиви Стефан, не смејући га задржати, отпусти га, и, клањајући му се, рече: „Оче, за колико сам ти благодати дужан, јер си се ради господина брата мојега тако дуго трудио и миром ме светога ми оца обогатио.“ Посла с њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоизливенога мира с речима: „Твојим молитвама светим од оца нашега, још више од Бога, даровано нам прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу.“ А посланик, кад је дошао у Свету Гору, исприча Светоме све о чудесима која су била, о којима и сам није да није знао, а Свети захвали многим сузама Богу што није презрео његова мољења, и, помазав се светим миром пречаснога свога оца, с многим плачем похваљиваше љубав његову према њему и после смрти и послушност Бога ради.
Напомене
- Јеванђеље по Луци (16, 25).
- Распети живот, тј. мученички, налик на Христов.
- Приче Соломонове (14, 30).
- Одлазак св. Саве из Србије неки историчари објашњавају незадовољством Савиним политиком Стефана Првовенчаног, који је, оженивши се по други пут унуком млетачког дужда Дандола, подлегао римском утицају, и године 1217. добио круну од папе. Даље Теодосијево причање о престанку точења мира и Стефанова забринутост због тога може бити у вези са овим Савиним незадовољством.
- Судећи по овом јаком изразу, Сава као да је заиста био љут на Стефана због његових веза са католичком црквом.
- Од дела Стефана Првовенчаног сачувани су само његов Живот св. Симеона и Повеље манастиру Хиландару и Мљету.
- Чиститељ, свештеник који чисти од грехова.
- Јеванђеље по Јовану (14, 12).
- Јеванђеље по Луци (8, 54).
- Јеванђеље по Јовану (11, 43).
- Посланица Римљанима (11, 33—36).