Живот св. Саве

Поглавље 13: Св. Сава одлази у Никеју, где постаје архиепископ и добива црквену самосталност (1219). Враћајући се у Србију, задржава се неко време у Св. Гори, одакле доводи изабране ученике за епископе, и у Солуну, одакле доноси црквене књиге које ће се превести

После овога ради манастирских послова хтеде Свети — боље рећи Бог хтеде ради њега — да иде у царски град Константинов, а тада у њему цароваше Тодор Ласкар¹. И он дочека Светога с великом нестрпљивошћу, јер беше слушао о њему чији је син, и о животу његову у пустињи пуном врлина̂, али му и пријатељ падаше, јер кћи цара Тодора Ласкара би дана за жену Радославу, сину Стефанову, а синовцу светога Саве². Тога ради цар га дочека с двогубом чашћу, много љубазно, јер га жељаше видети. Тако га је много време цар гостио и поштовао, и, пошто је свршио послове манастирске, хтеде поћи од цара. Па, примив Богом послани савет у срце своје, рече себи и онима с њим: „Сада је време да, с божјом помоћу, извршим жељу срца мојега о земљи отачаства мојега. Да ли ће после овог бити такво време да опет овамо дођемо? Ко зна да ли ћемо бити живи!“

Па, положив наду на Бога и приступив цару, рече: „Божјом вољом који хоће свима, па и нама, спасење, би изагнана зловерна јерес оцем мојим и нама из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Један нам је недостатак, што немамо свога архиепископа да освећује у нашој земљи и да учи о Господу. Тога ради молим милосрђе Ваше кротости да добијемо, по молби о овом, да ти царство заповеди светоме оцу, васељенском патријарху, да једнога од браће моје освети за архиепископа земљи нашој, за освећење наше и похвалу Вашега благочашћа.“

А цар одговори: „С радошћу и веселом душом испунићу твоју молбу, али хоћу да видим кога брата кажеш, и, ако га Бог благоволи у душој мојој, рећи ћу; а такав треба да је врло достојан.“ А Свети рече: „Сви да дођу, па кога благоволи Бог у души твојој, казаће ти анђео твој.“ И кад бише призвана браћа Пречаснога, цар рече: „Оци моји а браћа твоја сви су часни и свети, али нисам врло уверен да су они достојни толике висине чина и апостолског седишта. Тебе пак самог с Богом изабра душа моја, јер се твој живот из младости не покри многима од нас.“ А Свети се одрицаше, говорећи: „Ни ја не дорастох до тога степена, нити се удостојих њега начином живота.“

Цар извести патријарха о молби Светога, и рече да другога не удостоји да узиђе на такво достојанство до њега самога који моли. А патријарх, саслушав вољу цареву о Светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, па хитно дође цару, кога цар, узев за помоћника, говораше Светоме: „Не одричи се апостолскога избора преко нас, јер од Бога Духом Светим имамо о теби извештај у срцу нашем. Прими и наш савет као добар и користан. Сада је у почетку људима твојим потребан добар помоћник с таквим достојанством ради Бога, у тебе је сад реч поуке спојена с влашћу, све ће ти лако бити, имајући Бога за помоћника. И шта је сама себе спасти мучањем у пустињи? Ако пак многе у свету обратиш од заблуде Богу речју, већом љубављу ћеш их за себе задобити. И чујмо га како говори: Који од недостојног у достојно изводе, биће као уста моја.“³

А Свети, сећајући се многога говора у власти, одмора и живота који слаби и недостатка да се молитвама к Богу одвоји, клоњаше се овога као рова и замки, више љубљаше анђеоски живот у пустињи, посту, страдању и мучању, и љубављу за њим цепаше душу своју, па се опет одрицаше цару и патријарху да неће имати успеха. А цар, растужив се, рече: „Ко нешто нема, а хоће да моли препирући се! Требало је да се покориш корисноме савету многих, а не да се својом непокорношћу опиреш и остајеш при свом. Тражи који ће те осветити, а ми нисмо беспослени.“ И тако цар уђе у засебну собу.

Шта је, дакле, она смерно-мудра и праведна душа, која је хвале и почасти као хуле бешчашћа мрзела, могла учинити, видећи цара како се не покорава молби, ако се он прво не покори царевој вољи? Нуђен много од патријарха и од свих високих царевих људи, учини по царевој заповести, говорећи: „По својој вољи нека Бог изврши вашу свету заповест на нама грешним.“ Обрадова се цар због тога, па заповеди служиоцима и цркви да се све по закону припреми из царске палате.

И, кад је дошао нарочити божанствени празник, освети се Свети за архиепископа све српске земље руком пречаснога и свеосвећеног васељенског патријарха и архиепископа Константинова града, новога Рима, Германа⁴. Цар је са свима војводама и нижим стајао напред и говорио: Достојан, а, штавише, Бог је своје објавио. Неко је од достојанственика видео и причао после патријарху како се при постављању његову излила на њ светлост небеска, и обасјала га, и учини га свега огњаним, као светлост.

И, кад се божанствена служба свршила, цар и сви царски људи сакупише се да се благослове од руке новоосвећеног архиепископа. А благочастиви цар обдари довољно златом убоге због постављења његова, патријарха и митрополита, епископе са свим свештенством, и многе благороднике позове у царску палату за саобеднике⁵ себи, а првоосвећени васељенски патријарх прими архиепископа српског за сапрестоника и сатрпезника. Веселећи се неисказаном радошћу због тога и приређујући велико утешно тржанство свима, цар обдари патријарха и митрополите, епископе и све свештенике великим даровима, свакога по доликовању, тако да су се сви дивили превеликој царевој љубави према Светом.

Хоћаше Свети, по од Бога одређеном му суду, пођи у земљу својега отачаства, па прими божји савет и разум у своје срце, размислив о мучном и дугом путовању и многом издавању злата даривањем, када се буде долазило у царски Константинов град да се ту архиепископ освети. Уз то, и о размирицама самодржаца источних са западним, и о бедама које ће настати због нереда̂ међу њима, и о удовиштву⁶ цркве због оскудице да се иде у царски град на освећење, или да због какве мржње цар и патријарх тако држе цркву. Размислив о свим тим невољама, хотећи учинити западну⁷ нашу цркву слободном од свих њих и Богом самовласном, којом ни у чем неће владати источна, призва у помоћ молитвама пречаснога свога оца Симеона и Бога ради тога, па приступи цару говорећи: „Ако си Богом уверен, помислио си, наклоњен нама, учинити нам савршену и милостивну љубав да, по заповести твојега царства, примим од блаженога и свесветог оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком, и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на освећење, него да се онде освети од својих епископа̂.“

А цар, чув то, промени лице своје због високе молбе, јер и патријарху и свима благородницима беше сасвим неугодно. Јер хођаху да их освећењем и влашћу црквеном имају покорним себи, послушним и дароносним. Али ради велике љубави коју цар имађаше према Светоме, срамљаше се да га, не испунивши му молбу, отпусти жалосна, па, ако је и с муком утишао оне који негодоваху, учини Светоме по молби. И свети патријарх, умољен од цара, напише благослов да више не долазе од српске земље у Константинов град, када хоће да освете себи архиепископа, него да тај архиепископ са сабором својих епископа то учини,⁸ или пак да се сами епископи сакупе и да освете себи архиепископа. Руком и устима патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи благословише Светога, и благословише и оне који ће по њему бити и заповести благословене, потписавши сваки својом руком, предадоше Светоме. Много дана̂ примаше патријарх Светога у дом црквени, и као новоосвећена учаше га свима правилима црквеним, када питаше.

Пошто га обдари жазлом светитељства и светим одеждама свештенства, напише му другу заповест с речима: „Ја Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа, осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му у Богу власт да по свој области црквеној освећује епископе и попове и ђаконе, да разрешује и везује кривице људских сагрешења̂ и да све учи и крсти у име Оца и Сина и светога Духа, и као што мене, да и њега слушате сви, у Христу православни хришћани.“

И тако, целоловав светога патријарха, многоструко и многочасно божанственим почастима обдарен од њега, изиђе. Дође благочастив оме цару, хотећи дати му опроштајни целив, а цар га с љубављу дочека и замоли од њега благослов, говорећи: „Све твоје молбе испуних, оче. Молим твоју светост да нам будеш молбеник у молитвама својим ка Господу. Богом праћен здрав ћеш својима стићи, па нам и потом јави о свом здрављу.“ И тако, целовав цара, изиђе из палате. Даде му цар што му је за пут потребно. С овим и много злата, говорећи: „Као новопостављен да дајеш онима који просе од тебе, прими ово, и моли се за нас.“ Тако се, дакле, свети отац наш удостоји божанствене власти да учи, везује и разрешује, апостолскога чина. Не задоби престо безакоњем, не сагради недостојанством труд на заповести, тј. на правила⁹, не украде власти митом, ни разбојнички, не оте је као силници, не гони за чашћу него, чашћу гоњен и једва умољен, прими не човечанску него божанствену благодет од Бога. Тако на седишту светитељства не седи губилачки него спасилачки, и хвали Господа. И тако је, дакле, Бог учинио на Светом у царском Константинову граду.¹⁰

А кад је стигао отуд опет у Свету Гору, сви који су живели у њој, чувши за њ да је архиепископ божанственом влашћу, из гора̂ пустињских, из пећина и провала̂ каменитих долажаху му у манастир Хиландар, носећи радост и тугу, хођаху се и благословити од њега и дати му опроштајни целив у Господу. И с радошћу, дакле, Бога похваљиваху ради онога што је на њему учинио, а и жалост их обузимаше, жалећи за добрим својим у Богу храниоцем, сапосником и подвижником, и што је још од детињства одрастао с њима у пустињи. А он, као из почетка у Богу богати даровалац, утеши све милостиво речима, и обдари потребама, па, замолив их да му буду помоћници молитвама к Богу, отпушташе свакога своме дому. А кад чу прота и сви игумани од великих и малих манастира, како је патријарх дао Светоме власт освећивања по области својој, сви по реду призиваху Светога у своје манастире, и с којима Свети свршаваше свету службу, освећиваше им полове и ђаконе и чатце¹¹. И бејаху сви заједно у цркви у молитвама, као што се казује у делима апостолским, и ломљаху по домовима хлебове, и примаху храну у радости и пространим срцем, хвалећи Бога за све¹².

Тако Свети, пошто се поклони у свима манастирима свима црквама, и пошто проти и игуманима и свима у Господу даде целив, дође опет у свој манастир Хиландар. Игумана засебно научи како ће онима под њим сваком врлином на себи показивати пример, а браћу опет како ће у свем игумана слушати са страхом божјим.

И тако, дав свима мир и благослов и у Господу целив, изиђе из манастира, узев са собом оне које знађаше подобним да их постави за епископе. Често, обрћући се, обазираше се на дубове пустињске Свете Горе и на оштре камените путове по којима, бос ходећи, похађаше свете, сећајући се блаженога живота оних пустињика изван таштега света, и узвишавања умом од онога што је земаљско к Богу непрестаном жељом и молитвама. Размишљаше и о првом свом животу и о многој помоћи к Богу од ових пречасних, поуком и гледањем живота њихова, а помишљаше како ништа неће моћи успети у земљи народа свога, пошто пређе у њега архиепископа није било, па као да излази из некога раја божанственог, из Свете Горе, или да је изгубио много богатство, говораше плачући: „О коликих се блага лиших ја, бедни! О колико богатство, да се безбрижношћу од света молим Богу, замених ништавном славом људском! Авај мене, авај мене, ко да се не заплаче нада мном! Где падох и шта добих, Господе мој, у кога се уздах, одвајајући се од светих и излазећи из Свете Горе? Ако је, пак, на мени воља твоја блага, молитвама пречисте матере своје и твојега угодника Симеона, оца мојега, не остављај ме због тога у тузи непоуздана, да се туговањем потапам.“

И тако невесео иђаше, тугујући вас дан; а кад ноћ паде, и он се одмараше, гора, мислена и света, гора божја, гора тучна, гора усирена Духом¹³, гора као небеса, гора виша од небесних гора̂, као све анђеоске силе, свечиста дева и мати Бога нашег, велим, од које се без семена, без руке човечје, од спона̂ њених девојачких као од горе велике, по дивном Данилу, устрже камен Христос, и све бесовске идоле сруши, појавивши се у сну¹⁴, подиже душу његову из очајања, говорећи: „Имајући мене за посредницу код цара свих, сина и Бога мојега, ти због тога тугујеш! Устав, хитно иди на посао, који си од њега изабран, ништа не сумњајући, јер ће ти све он помоћи на добро.“

А Свети, дошав себи од виђења, нашав своје срце утешено неисказаним весељем, захвали Богу многим сузама, имајући пречисто уздање у њега, па иђаше својим путем, радујући се. Дошав у велики град Солун, и поклонив се светоме великомученику и страстотрпцу Димитрију, и, дав митрополиту града целив ради Господа, настани се у манастиру Филокали¹⁵. И, не одложив нимало, призва највештије живописце, и замоли их да брзо напишу две иконе велике висине стајалице¹⁶, и заповеди да насликају на једној превисоког и божанством неисписаног цара Христа Бога, који божанством са небеских висина̂ не одступи а на земљу сиђе, у моју низину, мене ради овапути се, да ме, узев собом, узвиси на небеса, и да ме, удостојив са собом, посади са собом и на престо Бога оца, а на другој вишу од небеса̂, неисказану гору божју, која му се јавља, свечисту царицу, деву и матер тога самог Христа и Бога нашег. И тако, сјајно украсив ове иконе златним ланцима, камењем драгим и бисером, постави их у истом манастиру Филокали, које, на част Богу и на успомену Светог, и сад стоје на месту где се и поставише.

После тога Свети, пошто сабра све потребе које припадају великој цркви, и узе са собом законске књиге¹⁷, сјајно праћен од митрополита и ипарха и првака градских, путоваше ка земљи народа свога. Унапред јави писмом о доласку свом брату самодршцу Стефану. А кад благочастиви Стефан чу да долази давно жељени и драги брат, и да му долази не просто него са божанственом влашћу првоосвећенства, весељаше се двогубом радошћу Господа ради; али, обузет великом болешћу, не могаше му изићи у сретање, него пошље место себе синове своје да га пресретну, који младошћу беху као орлови златокрили, и с многим благородницима стигоше до грчког краја. И примаху свога по крви стрица, а у Богу владику и оца светога, и праћаху га к самодршцу са сваком почашћу.

Напомене

1. У Цариграду није владао Т. Ласкар, већ је било Латинско царство. Теодор Ласкарис (1204—1222) био је тада цар у Никеји.
2. Овде је Теодосије погрешно разумео свој извор, Доментијанову биографију св. Саве. Доментијан на одговарајућем месту каже да је Сава отишао на исток ка пријатељу своме цариградском цару кир-Теодору Ласкару. Теодосије је из тога погрешно извео да је кћи Ласкарева била удата за Радослава. Т. Ласкар јесте био у сродству са Стефаном, односно Савом, али на тај начин што је жена Ласкарева, Ана, била рођена сестра првој жени Стефана Првовенчаног, Јевдокији. Радослављева жена, међутим, била је кћи Теодора Анђела, епирског деспота.
3. Извор овог цитата је непознат.
4. Патријарх је у то време био Манојло Сарантен.
5. Саобеднике, оне који заједно са царем обедују.
6. Удовиштво, за цркву се каже да је удова после смрти архиепископа, све док се нови не постави.
7. Западна, на западу од Грка.
8. Тј. да српски архиепископ може са̂м себи да постави наследника.
9. Tj. труд који ће уложити да као архиепископ управља српском црквом.
10. Читаво ово Теодосијево излагање о постављењу Саве за архиепископа прилагођено је стању после пропасти Латинског царства. У доба када је Сава добио овај чин, седиште цариградског патријарха је било у Никеји.
11. Чатац, онај који чита у цркви апостол и псалтир.
12. Дела апостолска (2, 46).
13. Ово поређење Богородице с гором узето је из акатиста Богородичиног.
14. Књига Пророка Данила (2, 45).
15. Ово бављење Савино у манастиру Филокалу није сасвим сигурно, пошто је овај манастир све до 1224. био у власти католичких темплера.
16. Стајалице иконе, које се не вешају о клин, већ се прислањају на зид.
17. Мисли се вероватно на црквени законик (Номоканон), који је старањем Савиним преведен са грчког и прилагођен потребама српске цркве.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21