Увод
Будући ништавна разума, немајући ништа од убогога дома мојега разума, да бих саставио трпезу каква доликује вашему достојанству, пуну речи анђеоске хране, ја вас, присне слуге богатога Владике и Бога, о оци, умољавам да ми дате реч разумну и језик јасан из неоскудних скровишта његових. А пре свега зрак светлости којим бисмо, очистивши мрак душе и ума, могли како треба испричати врлине живота свеблаженога Саве, који је сада наново у нашем народу просијао1, не као да бисмо хтели да га похвалимо, јер је похвала праведнику од Господа, штавише корисно је да сами што иштемо од њега.
Не, дакле, због тога, него што и стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, а што је сад нашему последњем ленивом роду, коме увек крај дође, у ком је мало за спасавање, не само потребно, него и веома за жељење, да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се — гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се у висину дижу и видећи како и колико иза њих изостајемо — постидели и савешћу се осудили због лености која је у нама, те да бисмо се, поучени од њих као останом подстакнути, подигли ма и мало к врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше к исправљању живота.
Тога ради и ја, покорив се вашој отачаској заповести,2 износим у причи онима који ће слушати живот сада хваљено га свеблаженог Саве, који је постио у Светој Гори, Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски, не само по причању, него и по часним ученицима, који су с њим били сапосници и у страновањима сапутници, и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише на писмено стаду његову као пребогато скровиште или учешће отачаско. Причам о мужу, не пишући о њему што није било, и да га многим похвалама не бисмо више укорили него га похвалили, штавише, бићемо срећни ако и од онога што је било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанственим и анђеоским, које ум наш, као страстан и нечист, не може да изрече. Али молитвама његовим, призивајући Бога у помоћ да, по могућству, почнемо причу, — отпочињемо, тражећи одасвуд оно што је добро. Према корену треба тражити и младицу, а грозд ћемо наћи и отргнути не на трњу него на лози.3
Напомене
- У последње време мисли се (Ђорђе Спасе Радојичић) да се ова Теодосијева алузија односи на догађај из 1290. године, када су Кумани (Татари), после спаљивања Жиче, угрозили били чак и ондашње средиште српске цркве у Пећи. Татарска навала је у последњем моменту успешно одбијена и тај пораз Татара ондашњи представници цркве приписивали су заштити св. Саве.
- Наши стари биографи увек су писали биографије владара по жељи и налогу виших црквених и дворских кругова. Због тога је и Теодосију било наређено да преради Доментијанову биографију, највероватније због тога што су се у њој налазили неки детаљи (крунисање Стефаново од стране папског изасланика, мирољубив став према католичкој цркви) који после пада Латинског царства (1261) нису више одговарали званичном ставу српске цркве.
- Парафраза одговарајућег места Јеванђеље по Матеју (7, 16).