Живот св. Саве

Поглавље 9: Истицање мира из моштију св. Симеона о годишњем помену у Студеници; беседа св. Саве том приликом

А кад се приближио дан у који ће бити помен смрти пречаснога оца, љубазни син велики жупан и самодржац Стефан дође са свима благородницима на празновање, и, кад се стече мноштво људи, богатих и убогих, учини се законито вечерње славословље, па, развеселивши се утехом о помену очеву, одмараху се сви. А богоносни Сава свеноћним стајањем не даде сна својим очима, молећи се о пречасноме оцу свом, и, као што се пређе за живота његова стараше о спасењу, тако се и по смрти његовој, и све више умножавајући, трудио да се он од Бога прослави, и да сви сада виде даровану му од њега на небу почаст благодети, изливањем мира на земљу из светих његових мошти, па се на молитву Богу подизаше, и, призивајући његову матер у помоћ, говораше: „Многомилостиви и сведарежљиви Господе, који си рекао: Све ћете, ако просите верујући, добити¹. И ја, недостојни, уздајући се у ову твоју реч, знам да је све могућно твојој благости, с вером просим и молим много твоје и безлобно човекољубље, Боже спасиоче мој, чуј уздах мој, и приклони ухо твоје к мољењу слуге твојега², и пошљи пресвети твој Дух, и обнови мошти слуге твојега, оца мојега, да, као што си на истоку у Светој Гори, у туђој земљи, прославио својега угодника, још више прославиш на западу, у земљи отачаства мојега, да и ови који су на западу твоји људи, видевши твоју милост на нама и задивљени даровима твојим, истинитије верују у тебе, истинитог Христа, мислени исток, Бога и сунца правде, кога ми сада проповедамо међу њима, да си ти од искони једнородни син и реч очева, сабеспочетан³, безвремен, с њим увек битан и сад подложан времену, да си се вољом његовом од свете Богородице и увек деве Марије Духом Светим, не променив божанства, нас ради на земљи овапутио, јави се и просветићеш, спасавајући оне који у тебе верују и твоје заповеди чувају, а да и ови источни који су са мном дошли познају да смо и ми који смо на западу верне твоје слуге и истинити тројички служиоци⁴, и да се у нас поје име твоје свето. Еј Господе, Боже мој, теби јутрењу песму⁵ из дубине душе призивам: Услиши ме, слугу својега, који те моли, и не посрами ме од очекивања мојега. Јер твојој благости надајући се, источне и западне људе ове сабрах, и како се у те уздах, Господе, да се не постидим.“

И, пришав к часноме гробу пречаснога свог оца, у ноћи он са̂м њему самоме говораше: „Ево нас свих људи твојих и деце твоје, које ти је дао Бог. У твојој цркви сабрани очекујемо твоје отачаске дарове, не сакриј за себе сама од Бога даровану ти милост, јави нам по божјој ти заповести богатство које имаш од њега на небесима изливањем мира увери чеда и људе своје на земљи, којим помазавши се и као обогативши се порадоваће се, а душу ћеш моју, оче, сачувати од туге, непосрамљену од њих.“

Потом заповеди ударити у би̏ло, и, пошто су се сви сабрали, и пошто су све јутрење песме и славословље к Богу свечано свршени у помен Пречасном, Свети уђе сам у светињу над светињама⁶, и, пошто је принео свету божанствену службу за својега оца с плачем и са сузама, Бог, богати у милости и чести у даровима,⁷ готов на прошење слугу својих, који вером просе у њега, и који им на корист даје, и њега, кад се у светој литургији молио, услиша због смерности. И тако се црква испуни неким несхватљивим пријатним мирисом да су се сви дивили, недоумевајући се о том. И гле, опет, као и пређе у Светој Гори, би шум као од врења духа. А благочастиви Стефан самодржац, стојећи напред близу гроба пречаснога свог оца, хотећи и видети шум који се чује, одмах, наједном виде превелики онај и од злата скупљи, мраморни гроб, како се благодећу Духа Светога миром испуњава као многом водом и како шуми одасвуд извирањем мира, па, и, поплашив се и задивив се, прошаше помоћи од ужаса, вапијући: „Господе, помилуј!“ А благородници који су с њим дошли, чувши, тискајући се гнечаху се, хотећи видети шта бива, па, видевши многе радости што бива посредништвом⁸, задивљени призиваху: „Велики си, Господе, и диван у делима твојим, слава теби!“⁹

И велика је граја била с плачем, да је немогућно било и Светоме да сврши свету литургију. Јер и њега самог, унутра код светога жртвеника, обузимаше велико узбуђење, тако да због многих суза̂ не могаше како треба да узгласи¹⁰ људима. Запрети самодршцу брату и свима који су плакали да умукну. И гле, опет на стени слике часнога лика Пречаснога, која је била исписана у цркви и у трпези! Извор чудеса̂ Бог, који је источио у древности воду¹¹ из суха камена у пустињи непокорним људима, на веће прослављање и почаст Пречаснога, па и на удивљење и утеху благопокорним људима, чедима његовим, и људима његовим, новоме Израиљу, учини силом својом да и ова провре миром из суха вара¹², јер су његови неизречени и неиспитани путови.

А кад видеше ово самодржац и благородници, који су с њим дошли, чудо које надмаша чудеса, плач на плач подизаху, па, бојећи се Светога у олтару, мучећи, без граје, кропљаху земљу сузама. А часно и свето миро сабираху у часне златне и сребрне сасуде, докле је Свети вршио свету божанствену службу, а, кад је излазио, бејаше се видети сав као огањ. И прошав к светоме и мироточивом гробу пречаснога свог оца, окади овај који је пријатно мирисао миром, пријатним ароматима, и отпоја што треба почасно у помен Пречаснога, и, рекав молитву, на дуго Богу захвалив, многим сузама љубећи, окропи часну раку пречаснога свога оца, и тако све своје чланове миром помаже, освећујући се, тако и брата самодршца Стефана, потом и оне који су с њим дошли од Свете Горе, и сав иночки и свештенички чин, и такође благороднике и све који су дошли, помазујући сам Пречасни освећиваше, и не насићаваше се труда ни стајања ради части оца и ради утехе људи својих.

Игуман и сва браћа, узимајући свето миро, освећиваху, помазујући трпезу и све своје ћелије, од Светога научени. А благородници и остали сви црпући узимаху, хотећи осветити чеда и домове своје, и сви недужни, имајући многе и различне болести, који су били мучени дусима нечистим, благодећу божјом и молитвом Пречаснога — додиривањем светога гроба и помазивањем светим миром здрави, исцеливши се, одлажаху својим домовима. Благодет божја беше на свима и весеље и радост неисказани.

И, узев реч, Пречасни рече самодршцу брату и благородницима и свима који су били:

Гледајте пред вама шта бива, од Господа би ово, и дивно је у очима нашим¹³. Дакле, и ми ћемо пророчки рећи: Ово је дан који учини Господ, порадујмо се и повеселимо на њ¹⁴. Јер ево отац наш који је био с нама пре мало времена, и који је Господу духом отишао, нама је опет данас духовно дошао, и од нас не одступа молитвама. Јер га видимо, као што нас је веселио пређе у животу у оном што је телесно, како нас сада још изврсније теши у оном што је духовно. Јуче он, сабирајући трпезу страних и убогих, изношаше и примајући тешаше, а данас је са̂м у Аврамовим селима¹⁵ приман, и зато што му је угодно творио радује се с њим. Јуче¹⁶ нам он смерношћу главу преклањаше, а данас ми, клањајући се, свети гроб његов целивамо. Јуче нам чашу љубављу црпљаше, данас миром светих својих моштију помазујући освећује и чудесима задивљава. Колико је благ Бог Израиљев правима срцем¹⁷, који подиже смерне на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане века вековима! Дакле, зар да се не задивимо овоме, па да апостолски не речемо: Незабораван је Бог да заборави труд и награду дела људи својих, који учинише у име његово, послуживши светима и свима убогим¹⁸. Јер ево молитве и милости и сва остала добра дела оца нашега изиђоше у сећање пред Бога, и за добра добра је од њега примио, као што видите данас, како га пред свима вама Бог прослави и задиви чудесима дивним; не само да точи миро из гроба од светих моштију, или да недужне исцељава и духове одгони, него учини да и на стени исписана слика светога и часнога лика његова провре миром из тврдога камена и сухог вара, на славу његову.

И, као што је пређе у Светој Гори, у туђим странама, тако је и сад учинио међу вама чедима, у земљи људи својих, коме ће код ове мале славе дати да уђе у већу, кад буде у поновном оживљењу¹⁹, уверавајући нас тим Бог, да и ми, видевши од Бога почасти оца нашега, будемо подражаваоци добрим делима његовим, којима угоди Богу, и Бог га прослави. Штавише, Бог, хотећи нас присвојити својој љубави, преко светих својих чини чудотворства међ нама, да разумемо како Бог зна сваку љубав према њему, и ако ко што добро уради њега ради, од његових очију које све виде неће се сакрити, и добрима је добар даровалац. Свети, са земље узети, не требају земаљске пролазне славе, нити траже почасти од људи, не будући с људима. Јер славу и почаст, које око не виде нити ухо чу²⁰, од Бога који их је прославио, као они који су га заволели, примају на небу, и земаљско не желе, како пророк од њих Богу говори: Према оном што ми је на небу од тебе, шта ја хоћу на земљи?²¹ Сва ова чудеса чине свети ради нашега спасења, да, видевши их, Бога прославимо говорећи: Диван је Бог у светињи својој²² и свети његови, у којима Бог удиви сву вољу своју, славимо их да им достојно и по могућству подражавамо у свем, добрим делима к Богу.

Зато и ја, узбуђен, све вас по крви ми у Господу сроднике молим, подражавајте делима оца нашега, која видесте, имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњим, дарежљивост према убогим, милост према једнокалним нам створењима и једнородним крштењима, која су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да нема разликовања лица у Бога. Пред њ ће стати цар с војником, господар с робом, син са оцем и отац са сином, кад се представе престолу. И Бог на суду седи, река огњена тече, шумно тражећи да прими грешнике, и књиге наших дела̂, где се прстом божјим уписасмо, отварају се, јер у књигама твојим, рече, све ће се написати²³. И тада ће као горки клеветници стати према нама греси наши, изобличавајући нас, и страшно ће се на тој страшној распри свако испитивати, где није лако укривити лажју истину, или подмитити судију који не треба ништа, јер све има. И тада ће свако своја дела видети и поплашиће се, и нема камо побећи. Јер, знајући ово, апостол рече: Пошто ће Господ судити људима својим, страшно је упасти у руке Бога жива²⁴. Тога ради и ја вам говорим да се отресете свега што је зло, и све што видесте и чусте од оца вашег, то чините, да, и молитвама његовим избегавши више речене страхоте, с њим вечна добра добијемо у бескрајње векове. А Бог мира и љубави молитвама светога оца нашег са свима вама²⁵ и нама, Амин!

А самодржац и сви благородници, чувши овај страшан проглас, сузни преклањаху вратове своје, тако да су од многога узбуђења хтели заборавити и да се хлебом заложе, јер беше већ и дан превалио. Чуђаше се старији брат сладости језика и сили речи благодети божје која излази из уста̂ млађега, па у себи говораше: „Откуда му је дана ова премудрост да овако говори²⁶? Дакле, јасно је да дух дише где хоће и на ком хоће.“²⁷ И тако, пав ничице са свима, поклони му се, говорећи: „Бог који нас је удостојио да молитвама вашим будемо слушаоци ваших светих речи, удостојиће нас да их и делом извршујемо.“ И тако Свети отпусти сабор, и потом сви бише учесници за трпезама, и двогубо отпразноваше, и двогубо се весеља насладише, душевно, велим, и телесно, уједно се обогатише и небесним даровима и земаљским. Јер од оба брата благородници беху обдарени, и свима убогим, којих беше много дошло, много се раздели. Јер бејаху у великом весељу душе и усрдни да све даду. И тако сви одлажаху својим кућама, и, задивљени чудесима, слављаху Бога због покоја и почасти светога свога оца Симеона.

Напомене

1. Јеванђеље по Матеју (21, 22).
2. Псалам (88, 1–2).
3. Сабеспочетан, без почетка, онај који нема почетка.
4. Тројички служиоци, они који служе св. Тројици.
5. Псалам (63, 1, и др.).
6. Светиња над светињама, олтар.
7. Посланица Ефесцима (2, 4).
8. Посредништвом св. Саве.
9. Псалам (68, 38).
10. Узгласи, да усклади певање се црквеним појцима.
11. Алузија на библијску причу о Мојсију, који је, када су Јевреји пролазили кроз пустињу из Египта у Ханан, ударио палицом по стени, из које је одмах потекла вода (Друга књига Мојсијева гл. 17, 5—6).
12. Вара, креч, зид.
13. Псалам (118, 23).
14. Псалам (118, 24).
15. Алузија на јеванђ. причу (Лука 16, 20—31) о сиромашном Лазару, који се за живота хранио мрвицама са богаташког стола, а после смрти га је праотац Аврам примио у своје рајско насеље.
16. Јуче, не треба схватити буквално, већ: пре кратког времена.
17. Псалам (73, 1).
18. Посланица Јеврејима (6, 10).
19. Тј. приликом Страшног суда, када ће сви мртви оживети.
20. Прва посланица Коринћанима (2, 9).
21. Псалам (73, 25).
22. Псалам (68, 35).
23. Псалам (139, 16).
24. Посланица Јеврејима (10, 30–31).
25. Друга посланица Коринћанима (13, 11).
26. Јеванђеље по Матеју (13, 54).
27. Јеванђеље по Јовану (3, 8). Смисао је: да је дух свети над њим.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21