Живот св. Саве

Поглавље 11: Добромир Стрез, најпре вазал а потом одметник Стефанов, диже се с војском на Стефана. Св. Сава одлази у стан његов и одвраћа га, али без успеха. Напрасна смрт Стрезова. Беседа св. Саве

О напрасној смрти Стрезовој

Уз друга многа чудеса хоћу овде да испричам и о убиству, учињеном молитвама Светога. Бојим се да ко не узнегодује противу мене да хоћу да оклеветам Светога као убицу. Не, за ово није крив ни Свети, нити сам ја зазоран, који ово причам. Ако није тако, то су онда криви и Илија, и Јелисеј, и пре њих Мојсије, јер у таквим делима не чине нам се ни они похвални. Јер онај сажеже два педесетара са људима, огањ скинув с небеса молитвом, и сам закла ножем триста пророка̂ срамних, као Богу противних, а пре тога речју небеса затвори, а многе глађу умори, ревнујући Господу Богу Сведржиоцу. А други, кад му се ругаху јелинска деца, заповеди медведу да дође из пустиње и да их све подави, те да се њихови родитељи, видевши ово, поплаше, те не буду противни његову побожном учењу о Богу. Први пак Фараона морем потопи, а Амалика победи и погуби молитвом с подигнутим рукама¹. А да пређемо многе свете из старих и нових времена̂, који молитвом убише противнике, да се не бисмо задржали дуљењем причања о оном што је било пређе.

Све је, дакле, божје што ураде свети; без њега се не извршује ни дело ни реч. „Јер без мене, рече, не можете ништа учинити.“² И што је од Бога преко светих учињено, све је пред њим добро и угодно, ако се коме зломисленику и чини противно. Јер неки пут Бог, приводећи нас к себи, раном³ других нас застрашава, па нас, као уздама у чељустима срдаца наших, страхом к себи притеже, кад нећемо да му се сами приближимо. А неки пут бивамо кажњени за наша сагрешења, зато што се због непокајане злости нећемо да обратимо Богу, „јер многе ране, рече, грешнику, који се нада на Господа, доносе милост.“⁴ Други пут Бог своје свете освећује као своје изабране угоднике, кад им се ко руга или досађује, или кад се који неправедно дижу на њих, хотећи им наудити, да бисмо се и ми, видевши ово, и постидели и побојали, те да се не противимо њихову учењу о Богу и не презремо њихова добра савета, као што овај безумник, о ком хоћу да говорим, не хтевши примити добар савет Светога, сам себи поцрпе чашу гнева Господњега.

Беше, дакле, неко по имену Стрез⁵, ако и злоуман, али високога рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара загорског⁶, кога, како причају, уби свети Димитрије. Јер тај Калојован⁷, цар загорски, подиже се и разори многе грчке градове по свој Тракији и свој Маћедонији, јер су тада владали и Цариград држали Фрузи⁸, који не мараху за разоравање осталих градова, сматрајући да нису њихови, а он, налазећи их пусте и безмоћне, разораваше их, а све од Бога биваше. Тако дође с многом силом, као некад Синахерим⁹, на божји град, на крајеве света православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, отачаство светога великога мученика и страстоносца Димитрија, у ком и његове часне мошти леже, точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса̂ која бивају од њега услед истицања мира код његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постиже своје празноумне намере, јер не просу тулац¹⁰ стрела̂, нити извади оружја; јер, чим дође граду, божјим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно сврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређен град. Силна војска, која је дошла, ужасом обузета, бојећи се Светога, науми бежати, али начелне војводе, не хотећи оставити свога цара, будући му верни, указаше му и последњу љубав, те собом понесоше мртва цара. Али, бојећи се дугога пута, распорише му утробу, па, избацивши сав дроб, тело му пресолише и донесоше у своју домовину.

Тај вишеспоменути Стрез бејаше гоњен од цара Борила¹¹, који, после убиства цара Калојана, беше преузео царство, и хођаше га убити као царског рођака. Јер и тај Готин¹², поменути Стрез, беше чувен храброшћу много, да су му због тога још више завидели, па тражаху смрћу душу његову, јер га се бојаху да се не зацари, па да њих не поубија. Тако, дакле, гоњен од њих и сасвим одагнан, немајући где смирити се, добеже благочастивоме великом жупану и самодршцу Стефану. А он, христољубив, прими га радосно са свима који су дошли с њим, указав му сваку љубав и душевност своје кротости. Поштоваше га не као пребеглицу него као драгога сина, те њега, недостојна, удостоји своје трпезе, тако да многи начелници Стефанови роптаху због те многе љубави према њему. А они који владаху у Загорју¹³, много пута мољаху у самодршца Стефана за Стреза, али не да се спасе него да се убије; и час велике дарове шиљаху да би задобили љубав, а час ратом прећаху, али увек за њ мољаху. Стрез ово разумеваше, те се бојаше и трепташе, па помишљаше и на другу страну бежати, да не буде како предан у руке непријатеља̂ својих. Али побожни Стефан клетвама га увераваше да се тога не боји. Да би га боље уверио о правој вери и љубави према њему, побратими се с њим, недостојним, на светом Јеванђељу и обдари га много коњма, и људма, и свима потребама. А пре тога, као што казасмо, Готи се много осилише и, нашавши многе грчке градове пусте и беспомоћне, заузеше их и држаху, па заузимаху и градове око Солуна, држећи у рукама и Охрид.

А побожни Стефан неке од властеле загорске који тада држаху оне градове, придоби за овога Стреза као за сродника царева и свога брата, и они му се са својим градовима придружише. И прво га Стефан уведе у један тврди град по имену Просек, дав му своју војску у помоћ, а и сам га поможе, и утврди, и огосподи, удостојив га да има у њему друга и брата. И, пошто уговорише да се један другом налази у свакој помоћи, заузе и градове других и људма их умножи. Јер га знађаху загорски људи, те му многи прилажаху.

Хоћу овде да испричам безумље његово, иако дуљимо причање. Много се, дакле, обогати да би се могло згодно о њем рећи: угоји се, задебља, и рашири безумљем, и заборави на Бога, понесав се умом¹⁴. Јер се показа убица и немилостив, јаростан, и опак, и врло нечастан. Јер утврди свој дом на камену у више поменутом Просеку, а тај камен бејаше врло висок, до двеста сежања¹⁵ и више, под којим одмах тече велика река, по имену Вардар. На том, дакле, камену, помостив га дрветом, начини своје позориште. Кад би, бедник, хтео да се весели, он би ту седео, пијанчећи на мрском, смртном судишту, играјући и веселећи се. А весеље његово бејаше смрт човечја, и за малу кривицу осуђиваше кривца на смрт, и заповедаше да се баци са оног страшног високог камена од онога позоришта. Кад кога тако бацаху, он, весео, узвикиваше: „Пази да не исквасиш кожуха!“, јер бачени немађаше где пасти до у саму реку. А ако је ко имао кога од својих, то би они или људи који се Бога боје обилазили ону реку, тражећи га да ли га је где вода избацила, па да га, нашавши, погребу, као што доликује човеку. Ако би се где у дубини задржао, то би био храна рибама. Тако, као што рекосмо, његово весеље бејаше смрт човечја. Тако он рађаше, јер уздајући се, каменоумни, у своју силу и тврдоћу високога камена а не у Бога, у себи рече: „Ко је тај који ће ме одавде сврћи?“ А не сети се, бедник, онога што је речено таквоме: „Пошто си био врло бешчастан, а срце се твоје охолошћу узнело, подижући дом свој на висину и говорећи у срцу својем: Ко је тај који ће ме сврћи?, вели Господ: Да се и као орао узнесеш, и да усред звезда гнездо свијеш, и отуда ћу те сврћи.“¹⁶

Слушајући ово о њем, побожни Стефан жаљаше, и, бојећи се Бога, у савести се осуђиваше што је тако свирепоумна јунца од смрти спасао, хранио и огосподио, па му беше мрско и само његово братство. Због тога много пута̂ му писаше, поучавајући га и молећи да престане тако што радити, али као што Соломон каже говорећи: „Укори мудрог, заволеће те; укори безумнога, омрзнуће те“,¹⁷ тако и овај, уистину безумни, омрзе онога који га љубљаше, јер предаде забораву све што му некада учини Стефан, те му се за доброчинства показа незахвалан, јер, погазив заповед божју, постаде клетвопреступник и, презрев јеванђељско побратимство, одбеже љубављу од њега и одступи и вером. И постаде роб зависти и злоби, и не страшећи се Бога, поквари душу своју, јер за небројена добра Стефанова према њему враћаше му безбројним злима, празноумни, јер, измирив се са Грцима и прионув својим Готима, сабра од обојих много набројено мноштво свакојаких народа̂, па с великом охолошћу, ричући као лав, крену се на отачаство његово с намером да му напакости и да га сасвим опустоши. А кад чу ово побожни Стефан, шиљаше много пута̂ своје благороднике овоме нечовеку, говорећи да се сети пређашње љубави и молећи да се окане тако свирепе намере. А он, неосетљив као камен, упоређиваше то са ветром који духа мимо камен, сурова срца његова. А кад Стефан виде да се са безумља његова не може савити његов железни врат, и да води мноштво народа на њ, бивши стешњен са свих страна̂, недоумеваше се, па, оставив да иште сваку људску помоћ, прибеже Богу с речима: „Боже, обрати ухо на помоћ моју! Господе, потруди се да ми поможеш, не остављај ме на радост непријатељу мојем, него молитвама пречисте ти матере и увек деве Марије и светога оца нашега, твога угодника Симеона, којим си нам показао да те познамо као истинити живот, молитвама његовим погледај на мене, грешника, који се у тебе узда, те судом твојим праведним пресуди распру моју. Јер ево вратише ми зло за добро и мржњу за љубав. Јер онај који је јео хлеб мој, подигао је на ме пету своју, и труди се да ме сплете, те да паднем. Помози ми, Господе Боже мој, и спаси ме по милости својој; нека се јави безбројно силна твоја рука, и нека запрети онима који се подижу на мене, да мој непријатељ угледа стид свој, и да се посрами, и да руку своју метне на уста своја, да се ужасне и поплаши, и да од страха уши његове оглухну, а ја, слуга твој, да се зарадујем и обеселим милости својој, што погледа на смерност моју и спасе од гонилаца душу моју.“¹⁸

И одмах, пошто сакупи своју, Богом даровану му војску, и пошто се надом од молитава као оружјем обложи, усрдно се спремаше да изађе противу непријатеља. А богомудри Сава, архимандрит, као Мојсије и други Самуило¹⁹, стајаше тада јавно пред свима и саосећаше срцем у бризи брата. Састрадаваше, дакле, и душом за отачаство своје и жаљаше своје сународнике, помишљајући како у судару многога оружја није могућно а да не буде много крви, а особито за оне који се боре с топлом вером и усрдно, па заустављаше самодршца и све начелне војводе његове с речима: „Идем прво ја непријатељу и говорићу му, па, ако и мене, као и многе досад, не послуша, кад га будем поучавао о Богу, онда ви чините своју човечанску дужност.“ И одмах с давидском кротошћу и вером изиђе к ономе Голијату, и нађе да је сабрао велико мноштво од многих народа̂ и да иде на његово отачаство. А посред њих њега самог, друга његова, о ком Давид казује: „Видех безбожника како се преузноси и виси као кедри ливански“²⁰, и, кад угледа Светога, као што имађаше обичај кад бејаше у самодршца Стефана, пав на земљу, поклони му се, и Свети га, љубазно примив, целиваше.

И кад се састадоше, и кад бише за трпезом, Свети га поучи многим слатким божјим речима пред многима, верним, да престане од јарости безумља својега, и да се врати првој љубави његовој, да не буде крив за пролиће крви и за убиства многих, тако да су се сви који су слушали дивили сладости језика и сили речи Светога и премудро му говораху: „Саће су медено речи добре, а сладост њихова души исцељење.“²¹ А он, горак душом, показиваше се не сладак него још оштар, тако да су се сви чудили и молили Светоме, а противу њега негодовали. А кад се распреми трпеза, опет му Свети насамо говораше, утољавајући и молећи га да им са већом љубављу него пре прионе. Опомену га како је пређе с љубављу примљен и спасен смрти од оних који су тражили душу његову; опомену га хране и побратимства, поучаваше га да не презре страх божји, нити да помисли да се поигра Богом, преступајући клетву. Исприча му и о летећем српу који Захарија виде и чија је дужина 20 и ширина 10 лаката, који жање непокајана клетвопреступника до смрти, светећи му се²². И није могућно све изрећи којим га богоразумним језиком својим поучаваше, хотећи га привести у разум истине, и, љубећи му живот, узвођаше душу његову из рова смрти. А он тврда срца, непажњом глух, као аспида²³ према обајнику²⁴ запуши уши своје да не би слушао глас речи Светога, и све што му је Пречасни слатко и дивно, страшно и ужасно изговорио као пророчким богоговорним устима, не сматрав низашто, о свем га не послуша.

Видећи Пречасни несвесну савест и неунижену вољу и неосетљиву природу ума његова као камена, рече му: „Ми овако говорасмо, желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене, који ти саветујем добро, са̂м ћеш себи зла поцрпсти. А знај да се и ми, имајући наду на Бога, нећемо устрашити од вас, нити ћемо се уклонити испред вашега мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, Бог да се угледа међу тобом и нама.“ И тако, растав се с њим, изиђе од њега, јер беше већ вече.

А кад дође у свој шатор, подигав своје пречасне руке к Богу оцу, из дубине душе молећи се и помоћи просећи, говораше: „Помоћи нам дај, Господе, јер сем тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила̂, који судиш праведна дела, који искушаваш срца и мисли²⁵, у теби открисмо оправдање наше. И ти знаш да према овоме ништа зло не учинисмо, да видим освету на овом као од тебе! Јер, уздајући се у своју силу, неправедно на нас мач наоштри, а твојом ће силом ући у срце његово. Господе сила̂, који судиш праведна дела, у те се уздах, да се не постидим²⁶.“

Тако са сузама просећи помоћ, помолив се да буде услишан, призиваше у помоћ пречисту Богородицу, и светоме оцу пречасном Симеону, гледајући га као телесна, говораше: „Дођоше народи на достојање твоје²⁷, оче. Али не премучи о нама ка Христу молитвама својим, не дај да буде на срамоту чеда̂ и слугу твојих!“ И одмах, уверив се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: „Спас твој јесам ја“²⁸, брзо се крену на пут у своју домовину за време ноћи. А онај који не послуша Светога, који му је саветовао добро, спавајући ноћу, одмарајући се, и наједном са одра викну страшним јеком, јер Господ, који је близу праведноме прошењу да услиша молитву оних који га се боје²⁹, посла анђела љута да га убоде посред љутога срца његова. А кад они око њега скочише и упиташе га за узрок страшнога узвика његова, а он, од узбуђења једва дишући, исприча како је неки страшан младић, рече „по Савиној заповести дошао к мени на спавању, и, истргав мач свој, прободе ми њим срце моје“, и све узбуђено мољаше да с великом брзином зову Саву. Потекоше и стигоше, и Светога не нађоше, јер беше отишао. Јер тако и хтеде Бог да не нађе онога који ће га исцелити. И тако са страшним јечањем од невидљиве ране у срцу те ноћи напрасно испусти дух. А ратници они, од њега сабрани, видевши брзо убиство његово молитвама Светога, страхом великим обузети, а уједно бојећи се и напада Стефанова, брзо се враћаху у своју земљу. А неки од бољара̂, тј. слугу Стрезових, волећи да уђу у војску Стефанову, брзо стигоше, па му причаху о напрасном и невидљивом убиству његову. А Свети много плакаше, јецајући због испокајања његова, и тако, захвалив Богу, дође у своју земљу к Стефану, мир и љубав исповедајући. И ничим се што је било Свети не смеђаше похвалити или што говорити него, штавише, беше смерношћу много као тужан и невесео. А Стефан, сазнав од оних који су били са Светим за узрок невеселости његове шта је било с њим, не смејући о том питати га, испита све од војника који су дошли, и, сазнав о страшној смрти противниковој, ужасом обузет, чуђаше се и прослављаше свесилнога Бога због онога што је било. И он много просузи ради њега (Стреза), љубљаше га као брата по Јеванђељу, и много га је гостио са својом трпезом.

А богомудри Сава, призвав к самодршцу брату све начелне војводе његове, па и њему и њима много рече од божанствених речи, поучив их:

Ево, Господ Бог молитвама пречисте његове матере и молитвама својега угодника, светога и пречаснога оца нашег Симеона, поможе вас, и без коњске силе и снаге људске, и без икаква оружја, што све видите, убив вам противника. А ово му би за неунижену вољу његову, и грдни врат његов, и за много немилосрђе његово према људима, који су исто тако саздани као и он, и за нечување клетве, и за презирање страха божјег. Јер свако зло не може побећи од божјега суда и јарости, и освета божја не сустаје, гонећи оне који чине безакоња, док их не постигне. Ако и за време одлаже гнев свој, Бог трпи такве, очекујући њихова покајања, а за оне који се не покају због злости, нити му се обраћају, спрема најгорчу муку, и када мисле да избегоше суда божјег, тада добивају изненадну казну, као и овај о ком сада слушате, како му је својим судбама Бог досудио страшну смрт.

Али ви овим не будите неразумни нити небојажљиви, него, штавише, страхом и трепетом украшујте живот, и не војујте без правде, помишљајући како је Бог увек с нама, и ако што добро или зло творимо, све се налази наго и јавно пред њим, јер се ништа од наших срамних и тајних дела̂ неће сакрити од очију његових које све виде. И ако, уздајући се у њ, творимо што му је угодно, ништа нам зло не могу наши непријатељи учинити. Јер Вишњега, рече, узео си за прибежиште своје, неће ти доћи зло, и рана неће приступити к телу твојему³⁰.

Стога и ви, у свем понижавајући се, захвалите свесилноме Богу, с Давидом говорећи: У смерности нашој сети нас се Господ, и избавио нас је од непријатеља̂ наших³¹, када се уздамо не у лук или мишицу своју, него у Бога, који твори велика и неиспитана, славна и дивна дела, којима нема броја. Идите као Богом поможени, не ратовавши, с миром својим домовима, и здрави будите!

А благочастиви Стефан самодржац и сви благородници, чувши страшну поуку Светога, обузети ужасом о божјој сили, остајаху без одговора. И сви, захваљујући Богу за помоћ њима, поклањаху се и чудом и радошћу испуњени због победе која је била без битке, дивећи се светости Светога и хвалећи Бога, одлажаху својим кућама.

Напомене

1. Теодосије се труди да примерима из Библије (Прва књига о царевима, гл. 18, 40; Друга књига о царевима 1, 9—14; Друга књига Мојсијева, 14, 26–28, и др.) оправда Саву због Стрезове погибије.
2. Јеванђеље по Јовану (15, 5).
3. Раном, тј. мукама.
4. Псалам (32, 10).
5. Добромир Стрез живео је у Просеку на Вардару, био је најпре васал Стефанов, а после тога се одметнуо од њега и спремао се да, заједно са бугарским царем Борилом и грчким деспотом Михаилом, нападне Стефана (1214). Сава је покушавао да га склони на мир, али у томе није имао успеха. Ускоро, међутим, Стрез би убијен од својих људи који су били Стефанове присталице.
6. Бугарска се код наших старих писаца назива каткада и Загорје.
7. Калојован, или Калојан, бугарски цар (1196—1207) из династије Асена, освојио је те земље између 1204—1207. Умро је опсађујући Солун, и његова смрт се приписивала интервенцији св. Димитрија, заштитника Солуна.
8. Фрузи, Франци, Латини, оснивачи Латинског царства.
9. Синахерим, библијска личност (Трећа књига о царевима гл. 19, 32—37).
10. Тулац, торба за стреле.
11. Наследио је Калојована 1207. године.
12. Бугаре су понекад називали и Готима.
13. У Бугарској.
14. Пета књига Мојсијева (32, 15).
15. Мера за дужину (шест стопа).
16. Књига Пророка Авдије (1,2—4).
17. Приче Соломонове (9, 8).
18. Цела молитва Стефанова је проткана стиховима из Псалама (70, 1, 109, 5, 41, 10 и 109, 26).
19. Самуило, старозаветни првосвештеник, који је крунисао за краљеве Саула и Давида, и на тај начин спасао Израел од напада Филистињана.
20. Псалам (37, 35).
21. Приче Соломонове (16, 24).
22. Пророк Захарија (5, 1—2).
23. Аспида, змија, гуја.
24. Обајник, чаробник, мађионичар.
25. Пророк Јеремија (11, 20).
26. Псалам (25, 2).
27. Псалам (79, 1).
28. Пророк Исаија (49, 26).
29. Псалам (34, 18).
30. Псалам (91, 9—10).
31. Псалам (136, 23–24)

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21