Поглавље 15: Угарски краљ Андрија напада на Стефана, што се овај крунисао за краља. Св. Сава одлази у његов стан и чудом га одвраћа од напада, задобива га за пријатеља и преводи у православну веру
А ђаво, који од почетка мрзи на добро, би им повод за зло, јер подиже на њих краља угарског завишћу због краљевства, јер пређе међу њима није било краља, а сада се поставише и назваше се једнаки њему. Многима претњама у охолости својој грдећи, Угрин посла од својих великаша благочастивоме Стефану краљу, одбацујући мир и љубав, и објављујући мржњу и рат преко њих. А благочастиви Стефан с љубављу прими људе који су дошли, а претње њихове у охолости упућиваше Богу, који им се противи и свети их. И одмах дозва светога архиепископа, па му исприча све Угринове претње ратом и охоло хваљење без страха божјег, па га мољаше да пође до Угрина с великашима који су од њега дошли. А Свети, који се не лењаше да се нађе на помоћи свакоме који је без правде и ожалошћен, како још више да усрдно не саосећа за отачаство и брата, па, ако би што, не надајући се, и пострадао, помишљаше да с љубављу лако поднесе? Послуша, дакле, брата и пође. Сматрам да га је Бог тамо водио да се и онде прослави и удиви, учинив чудо својим угодником.
Кад је дошао краљу угарскоме, би с великом чашћу примљен од њега. Јер беше унапред извештен од људи који су дошли да је архиепископ који долази брат краља српског. Угарски краљ беше сабрао велико мноштво Угара и Кумана̂1, и труђаше се да дође српској земљи, и помишљаше како ће је себи покрити. А Свети се труђаше да према своме оружју — праведним, божанственим речима, велим, обори високу (охолу) намисао његову, јер му богоречитим својим језиком много изговори о правди и истини и љубави, „и што не годи теби, рече, и другима не чини.“ А Угрин, гневан као рис, охољаше се пред Светим као кипарис несаломљив, и не слушаше нимало благе речи његове нити послуша да се љубави врати. Свети пак, уздајући се у Бога, не бојаше се Угринових високих хвала̂ као па̂дних2.
Тада је било лето, и жесток зној много досађиваше, те Свети, хтевши да мало утоли жеђ од поста вином и студеном водом, поручи краљу да му пошаље леда да се расхлади. А краљ с великом радошћу пошље служиоца свога да му да колико тражи онај што је дошао од Светога. А слуга изашав потражи у свима леденицама, и нимало не нађе, јер се бејаху све растопиле од велике жеге сунчане. Јаве краљу, и чувари његови га известе да се нимало није нашло да му даду, „И не само, архиепископу, него ни самом краљевству ти немамо шта да донесемо.“
Ожалости се краљ што не имаде дати Светоме што је молио. Чу то Свети, и врло се обрадова томе, па свима који су били с њим заповеди да изиђу из стана. И, подигав своје пречасне руке у висину к Богу, говораше са сузама: „Господе Исусе Христе, Боже наш, уздање моје и утециште, помоћниче мој и избавиоче, види сада оне који нас нападају насиљем да се ови људи на нама поуче. Не остави мене, Господе Боже мој, молитвама пречисте своје матере, увек деве Богородице и светога твога угодника Симеона, оца нашег, учини са мном знамење на добро, да га угледају они који ме мрзе, и да се постиде3. Послушај мене, Господе, послушај, као што си некада пророка твојега огњем и сада мене грешнога, слугу својег, послушај градом небесним, да и ови разумеју да сам ја слуга твој, и да се ужасну и уплаше, и да се они који хоће да ми напакосте врате, задиве и прославе име твоје, Оца и Сина и светога Духа, сада и увек и на веке.“
А Бог, чинећи вољу људи својих на добро, још док је била молитва на устима Светога, заповеди, и бише ветрови, блистања, и муње и громови велики, сумрак, и страх на самом краљу, на свим војницима његовим, да се ови поплашише и говораху: „Шта ће ово бити?“ И гле, одмах не другде него на страни где стајаше стан Светога, свесилни Бог који прославља и удивљује својега слугу, одажди превеликим градом озго, с небеса̂, около у велику ширину, да много покри земљу. А они који су били са Светим, павши му к ногама, говораху: „Помилуј нас, јер од страха умиремо, и од наших коња̂ неће ниједан остати, нити знамо камо се разбегоше.“
А Свети, стојећи још на молитви и захваљујући Богу ради онога што је било, говораше са сузама: „Слава теби, Господе, слава теби човекољупче, слава теби, преиздашни, слава теби, добропослушни оних који те призивају истином и вером, и слава твојему милосрђу, што си и мене грешна послушао. Довољно је, Господе, твоје милости коју си показао ради мене, слуге твојега, заповеди опет свесилном речју твојом да се устави град који слази.“ И одмах с речју његовом устави се. Свети, захвалив Богу с много весеља, заврши молитву. Заповеди да се донесе од Бога даног гра̏да, и сам најпре окуси од њега као од освећења, и разда свима који су били с њим. Потом, напунив велику сребрну бљуду4 часнога камења градног, даде краљу говорећи: „Пошто у краљевства ти просих леда, и не нађе се да ми даду због времена, бих принуђен да просим у Творца времена̂, у свебогатог Бога. И, пошто ми даде од богатих својих скровишта̂, дадох ти краљевству на благослов. Пошљи људе да узму колико им треба.“
А краљ, чув ово од оних који су дошли од Светога, би у ужасу због чудноватог гласа, прими донесену бљуду са светлим гра̏дом, и, разумев да му се по молби Светога од Бога даде, прими бљуду са страхом, дивећи се, и, целивајући градио грумење, рече: „Диван је Бог у светињи својој.“5 Потом, метнувши га у вино, сам и сви с њим, захваљујући Богу, испише га благорастворено и студено. А слуге краљеве и свих велможа̂, чувши да је пало мноштво града, хитаху сви да га узму, и сви узимаху колико им требаше. По истини, чудни тај богодани гра̏д остајаше задуго као камење нерастопљен, докле га узимаху они којима требаше. А краљ, дошав к свести о оним хваставим речима које је у охолости својој изговорио Светоме, срамљаше се да га позове на лице.
Договори се са свима својим великашима да његову молбу испуне, да имају мир и љубав с краљем српским, и сви, утврдивши реч, заједно с краљем дођоше Светоме, клањајући му се и одајући му хвалу, говораху: „Пошто увидесмо да си ти божји човек, буди наш присни гост, а брат твој, краљ српски, нека нам је увек у љубави, много више него пре. Молимо тебе, божји човече, опрости нам што ти рекосмо у препирци, и не спомињи се тога к Богу, да не бисмо што пострадали, јер си ти божји човек, као што видимо, и у свем те слуша.“ И сви потклањаху главу под руку Светога, хотећи се благословити од њега, прилагаху очи своје и лице ка кудељној мантији његовој, и, целивајући је, одступаху од њега. Јер врлина благочашћа уме да задивљује не само саплеменике него и непријатеље, нарочито када се Богом чудесне ствари јављају.
А Свети, примив их и, као из божанственог скровишта износећи, говорећи им старе и нове речи, учаше их к Богу, чему се много задивише, па, клањајући му се, одлажаху својима. А краљ, приљубив се Светоме, чешће га призиваше к себи и наслађиваше се речима његовим о Богу. И, узбудив се, рече Светоме: „Речи твоје, оче, умећу ми у душу моју неисказану жељу да те љубим. Хоћу, ако ме се не гнушаш, да те узмем, по Духу светом, за оца и учитеља, да ти исповедим живот у гресима и веру моју, да ако добијем Бога, или ћу се саблазнити.“ А Свети га прими с весељем душе и радошћу срца, и краљ искаже све о себи. Свети се дивљаше несумњивоме његову исповедању грехова својих с топлом љубављу према Богу, о којима га свети архиепископ научи да се покајањем добро лечи. Потом му рече: „Одричеш ли се јереси?“ А он одговори: „Одричем се, како ћеш ме ти научити.“ По поуци Светога одрече се јереси и вере латинске коју држаше6, и свих злих јереси и срамота̂ њихових, које одрече света и саборна и апостолска црква, и свети и васељенски сабори проклеше, и он прокле и одрече се, обећавајући да ће држати веру православља, као што је од Светога научен. Рече му да изговори три пута свети символ божанствене свете вере, како од њега чује, и, пошто је на њему свршио и све остало што је узакоњено за такве, и пошто га је свега обновио вером православља, удостоји га да прими од пресветога тела и часне крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. После овога га поучи о правди и истини, о љубави и милостињи к ништима, наведав му Данила као сведока који је Навуходоносору рекао: „Савет мој нека ти је на време, грехе своје очистићеш милостињом према убогим, а безакоње своје даривањима ништих.“7 И, пошто му свети архиепископ изговори много друго корисно и достојно пријатно, и, пошто га научи довољно како треба Бога молити и захвалити му и држати веру према њему, и пошто се много о њем помоли Богу и молитвама утврди, благослови га.
Потом архиепископ рече да га отпушта своме дому, а пред њиме се клањаше краљ и, држећи га за руку, говораше: „Шта да вратим твојој светости, о оче, за сва добра, којима си ме извео из таме лажи и јереси, и просветио светлошћу православља, вером у Христа? Да си свечасно благословен ти и дан у који си нам дошао, јер ми укрепи душу. Иди, Богом чуван, с миром у своју домовину, причај о истинитој љубави нашој брату твојему и мојем, Стефану краљу српском. Не заборављај да се молиш за нас, да твоја наука буде међу нама и да Бог до краја делом сврши. Умоли оне који нам долазе од брата мојега8, краља српског, да нас с писмом твојим походе, поучавајући их да нас теше.“ Па љубазно дадоше један другоме целив Бога ради, а краљ изли много суза̂ због растанка с оцем. Затим са Светим пошље коње изабране и борбено оружје својега тела с многим другим светлим даровима благочастивоме краљу Стефану, и засебно обдари Светога и оне који су дошли с њим премногим частима, и, испратив га сјајно, пусти га у своју земљу. Посла и од својих благородних да га са сваком почашћу допрате док се и преко Саве реке не превезе.
А кад Свети дође у своју земљу, исприча о миру и многој љубави угарскога краља и велможа његових брату својему, краљу српском, и свима благородницима својим. И сви, захваливши Богу, примаху га с радосном душом, и, дајући му хвалу као апостолу што се добро трудио, говораху: „Колико су красне ноге оних који благо објављују мир, који благо објављјују оно што је добро.“9 Говоре и о том угарском краљу како је добро сачувао веру светога православља по науци Светога, и како је поживео по правди и истини, смерности и љубави, како је био више милостив према многим, како је био врло усрдан и у свем изврсно угодио Богу, коме је, умрев, отишао, а Бог не затаји марљиво његово чување његових заповеди, тако да га је удостојио да чини и по смрти чудеса, те се и досад Угри хвале и говоре: „Имамо света и чудотворна краља, који у гробу лежи.“
Напомене
- Кумани, Татари. Кумани нису могли у ово време учествовати у нападу на Србију, пошто су они тек 1239. прешли једним делом у Угарску. Најжешћи напад Кумана на српске земље био је тек у Теодосијево време (1290).
- Па̂дних, тј. хвала која ће пасти.
- Псалам (86, 17).
- Бљуда, посуда, здела.
- Псалам (68, 35).
- Ово преобраћање угарског краља из католичке у православну веру не одговара историјској истини. У ствари, Стефан се на састанку са угарским краљем у Ћуприји сам измирио са Угрима (1216).
- Савет који је пророк Данило дао цару Навукодоносору, када му је тумачио снове (Књига пророка Данила 4, 27).
- Овде брат у ширем смислу (брат по рангу краљевства).
- Посланица Римљанима (10, 15).