Поглавље 3: Св. Сава се пресељава из Пантелејмона у грчки манастир Ватопед. Извештај војводин о њему родитељима, жалост њихова и народна. Св. Сава обилази манастире и сву Свету Гору, његова заробљавања и чудновата ослобођавања од разбојника̂
И прође глас по свој Светој Гори и пустињи, по манастирима, и пустињским местима, и свима пустињицима, како је син самодршца, господара српског, оставио оца на престолу, па говораху: „Дошао је да се код нас насели“, и сви жељаху да га виде. А кад дође празник пресвете Богородице Благовештење, који празник као храм има први манастир у Св. Гори, такозвани Ватопед, позваше часнога представник и браћа ради уживања празничног славословља и радосног похваљивања пречисте Богоматере, хотећи га настанити код себе и угађајући оцу његову. А кад дође, сви га љубазно примише, а када се наужива празника и сагледа како је красан манастир, по заповести протиној и игуманом и браћом наговорен, склони се с њима, по Давиду: да је красно живети браћи у заједници,1 па се покори игуману и свој браћи.
Пошто се мало времена одмори с њима, запроси у игумана, ако буде отпуштен, да се поклони и да разгледа манастире, и да одатле отиде на врх Атона, да би видео оне који усамљено живе и да се благослови од њих. А игуман прими молбу његову, па пошље с њим браћу вичну његовој молби2. Па, пошто се с њима у свима манастирима поклони, и пошто прође по свој пустињи, од свих љубљен и часно приман, уђе у Лавру светога Атанасија, изврсно дочекан и примљен од ових, где се поклони и од свих молитве прими, па даде одмора босим ногама од путнога труда.
Пријатељски угошћен са свима који су били с њим, одавде се попе на давно жељени му Атон, где принесе клањања на коленима, и обноћно стајање, и многе молитве Богу из дубине срца свога, и, пошто је тај свети врх довољно наквасио радосним и топлим сузама, какве захвалне речи није изјавио Богу што га је удостојио узласка на њ! И обиђе са свих страна тај свети врх, и сагледа у раскриљу и подножју горе мноштво испосника, чији је мученички живот, сишав с горе, испитао и видео њихов пустињички и тихи живот, дивљаше се, и весељаше, и у души расташе што доби да види такве божје људе, за које, од многе жеље да их достигне, говораше да није лако ни видети их. Јер они добри оци, ако и није добро звати их анђелима због пути3 у којој су, уистину, бејаху божји људи. Од свега се одвојише к њему4, немађаху земље за обделавање, не мучаху се телесним бригама, не бављаху се трговином за живот, нити мараху за винограде и имања, него је све њихово старање било молитве и сузе и да умом увек Богу приањају.
Они, дакле, станујући на високим горама заједно са јеленима, имађаху небо за цркву, гледајући Христа у души насликана; тесне им колибе беху травом украшене, у којима трпљаху. Шум дрвећа и птичји гласови бејаху им гласила; они их, штавише, покретаху да хвале Бога; сити чистога и мириснога ваздуха, безбрижношћу увек весели и, тако рећи, жељом к Богу врло узвишени над земљом, мишљаху да су богатији од најбогатијих. Други, пак, живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на камењу морском, као птице угнездивши се, кишом и ветром мучени, сунцем и знојем паљени, и зимом и мразом мрзли, бејаху убоги и сиротни; осим потпуне утехе и дизања дима ништа немађаху што би им крадљивци могли украсти, изузев потребно кудељно рубље, па и то недовољно за покој телу, него колико да се прикрије нагота тела, од које стид сазнасмо праочевим сагрешењем5. Храна им бејаше како ко могаше: неки узимаху мало хлеба, и то ретко; други пак задовољаваху потребу родовима дрвећа и дивљега биља које ту растијаше; пиће им бејаше из камена горска слатка текућа вода, којом гашаху жеђ, и не беху сну много порабоћени6. Видев их све да су наједном обрнули од света и онога што се у свету налази, и да се више не старају о ономе што је светско, да је њихов живот чист и безметежан, беспутан и бестелесан, скоро анђеоски, задиви се и, утувив труде њихове и старања и блажена њихова зближавања Богу, записа то на хартији срца свога, дубоко уздахнув и осудив своје задоцњење, плакаше и падаше к ногама пречасних. Па, примив од њих многе и корисне поуке, молитву и благослов, понесе стрелу ревновања7 у срцу свом и врати се у свој манастир Ватопед.
Падне к ногама, целива игумана и сву браћу, клањајући се свима до земље. И сви га примаху љубазно, распитујући га о одласку по Гори, и, видећи тужни и измењени лик му младости, мишљаху да је ослабео због босотиње ногу, од великога пута по камену, на који није навикао. И отпусти га игуман да се одмори. А не знађаху да му тело једе жудња у души за оним пустињицима. Пошто се одмори, дође игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје, паде на колена и замоли за благослов да га отпусти да с оним пустињицима одвојено проводи живот. И не доби то никако, јер се игуман зачуди неумесној молби његовој, па му рече: „Не, чедо, не пристоји се ономе који још није утврдио ноге ни на темељу првога степена општег житија8, машати се службом врхунца мучања и усамљености и пре времена по својој се вољи управљати, јер ни по времену, ни по узрасту твоме није лепо да то сад иштеш, јер све треба у своје време. А о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара̂. А да ти се у пустињи деси нешто ненадано од општега непријатеља људског ђавола или од убилаца, сви би нас осудили што смо се покорили твојој вољи.“ И тако му би забрањено, и то није било без Бога, него је, штавише, то била воља његове благости и милости, да се не би светлило, зашавши међу пусте горе, сакрило као под судом9, те би се тако многи, који се њиме после просветлише, лишили светлости спасења, па се покори игуману и рече: „Воља Господња преко тебе на нама, часни оче!“
И могаше се видети како марљиво иде да послуша браћу и свима помаже у потребним пословима, и како се с њима много трудио, због многе смерности, сви су га волели и дивили су му се. Дању, дакле, у потребама телесним служаше браћу, а ноћу имађаше у молитвама многа обноћна стајања, да се мислило да је бестелесан или да му је тело некако од меди а оживљено, а легање доле и мноштво клањања, којима умртвљиваше пут, ко ће испричати! Хлеба и воде окушаше, и то оскудно, те исцрпљиваше младићки цвет; уз то се мрзнуо од зиме, и само худа власена хаљина беше му довољна; и, увек бос ходећи, доби тако очврслу кожу да се није бојао од каменог убоја. Тако чинећи, биваше некакав немилостив и љут непријатељ својему телу, да су се игумани и сви дивили такој ревности његовој и благој промени, који је одрастао у добру и сваком изобиљу, па брзо заволео тако тежак пут да усрдно њиме иде, а чега се међу многима мало налази. А беше и младошћу крепак, и не измучен много. И тако, дакле, о младићу.
А сад да се вратимо с причом к родитељима блаженога Саве, а блага ће ми и врло пријатна бити реч и о овима, јер су и они срећни били што су се удостојили да буду родитељи такоме детету. Онај напред помињани стратилат, који је, с благородним младићима гонећи, стигао Светога, бише преварени, као што казасмо, па, не успевши ништа, вратише се родитељима Блаженога. Испричају им све шта је било са сином њиховим, принесу добру ризу10 и златносветле власи младићеве које су светлеле од чистоте. Предаду и писмо оцу синовљом руком написано. А кад ово видеше родитељи и браћа, благородници и сви скупа, оружје им пролажаше кроз душе, и кад разумеше што о њему прочиташе, шта не рађаху, и шта не хођаху са собом учинити! Не срамим се рећи, јер Давидове речи говорим, рикаху у плачу од бола срца и уздисаху, и као лавови, чупајући ноктима утробу из средине, зовијаху драгога, узимаху власи, пригрљаваху ризу као неко скровиште и као благо разграбљаваху. Кропећи их сузама, целиваху, приношаху их очима као исцељење, па се опет ражалошћаваху, саставивши силан плач и много ридање, јаче од првога, са свима благороднима. Туговањима, као што је обичај у световњака̂, указиваху пошту младићу, и сви који су били под влашћу државе њихове црнином саосећаху с господаром својим, и да плачем не дуљим причу, сви знате како мати, отац и браћа до смрти жале за таквима.
После тога, утишавши се и осетивши јаче у срцима страх божји, говораху у себи: „Види душе младих како предњаче и траже себи користи“, и опет: „Господ даде; како је Господу била воља, тако нека и буде; буди име Господње благословено!“11 И одмах му пошљу многобројно злато на потребу као сину цареву, говорећи: „Нека је у свем довољно сину нашему, и нека не буде оскудан ни у чем благом.“ А то и ради раздавања онима који предостојно живе и долазе к њему. И пишу му са страхом и бојазни, стиде се сином га назвати, називају га оцем и учитељем, молитвеником, представником код Бога, и моле га да се за њих моли. „Дом наш у рукама је твојим, душе наше и ми сви у твојој смо вољи“, кажу му. „Јер твоје врлине задивљују и родитеље“, и много му се моле, и веле да ће им одузети! пламен велике болести ако се удостоје доласка његова, обећавајући да ће се опет вратити у пустињу.
А богомудри Сава, примив од родитеља писмо написано, и, окрепив га многим сузама, прочитаваше га и штоваше га, па, пошто се много за њих молио, захваљиваше Богу. Прими и донесено му мноштво злата, а за потребе своје узе хлеб и воду, па беше за друге у Светој Гори као Тома12 Индијанцима. Јер иђаше бос по манастирима и по пустињи раздаваше, зидајући палату не видљиву, него у нади цару оцу својему на небесима, где сада заједно с њим живи. Вратив се у манастир свој Ватопед, владаше се по првој служби.
Једанпут припреми топле хлебове, па, натоварив манастирске мазге, и узев уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену се на пут, идући сам пред њима босоног, журећи се да насити по пустињи оне који усамљено живе, који пошђаху по три и пет дана, па и сву недељу, колико ко могаше. Јер беше свети велики четрдесетодневни пост, а тај дан субота, па хиташе да их засити топлим хлебовима, желећи од њих примити топле молитве. Али, кад дође у место, такозвано Милопотам, нападоше га разбојници и заробише њега и оне који су били с њим. А Праведни се веома сневесели, не због тога него што би спречен од пута, те не може отићи пустињицима старцима у време обеда.
Упиташе га: „Ко си и од кога си манастира?“ А он одговори: „Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Свимен; а настојник манастира и браћа задржаше ме да са мном пошаљу хлебове старцима, који посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачаски.“ Ово говорећи, из дубине срца призва бескрајну милост и, надајући се на молитву и на веру светих, одмах би ослобођен, јер се разбојници умилостивише, па га, Богом учени, отпустише са свима. И тако у време, у које жељаше, донесе хлеба пречаснима и исприча им: како нас је молитвама избавио Бог из руку непријатеља̂ наших. Ови пак, са сузама помоливши се, захвалише Богу, па га, љубазно грлећи, благосиљаху.
А они пак разбојници после, тргнувши се као из несвести, говораху: „Шта нам би, те испустисмо онога младића и оне који су с њим, као да смо били без свести? Да ли беше неки обајник13, или, уистину, божји човек, те га тако, без икакве пакости од нас, сачува Бог? Узиђимо и видимо да ли је заиста, као што рече, ученик оца Макарија.“ Јер бејаше старац чувен по делима и свима познат. И, кад узиђоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па, испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега и седоше. И старац им изнесе све што беше у ћелији: варено пустињско воће, и с њим маслине и хлеба, те их љубазно угости, наситив им и душе многим мудрим речима. А они, видевши старчево старање с љубављу према њима, умилостивише се у срцима својим, па сматраху да ће их прождрети огањ с небеса или живи земаљски ако би им што зло помислили. И, утврђујући се у вери, говораху: „Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас на њему неко преславно знамење.“ А старац, чув о чуду као о божанственом младићу, и умивши своје пречасно лице многим сузама, говораше: „Децо, овај је младић божји ученик, а калуђерским чином један је брат од нас, син је пак побожнога цара српског, па остави оца да влада, а сам, презрев славу земаљску и све красоте као ништавне, заволе Христа ради убоштво и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан, обилази пустињу, те теши, походећи оне који по горама и провалама и пећинама страдају Христа ради.“
А они, чувши ово од старца, ужасаваху се и од суза̂ његових, и, погледајући често на младића, чуђаху се и великој смерности његовој са толике висине Бога ради, посматраху и худост ризе власене и босотињу ногу његових по оштру камењу, и веома се удивљаваху, па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући се да неће више чинити разбојништва. Благословивши се од старца, свако од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он, клањајући се до земље, свакога отпушташе. И тако одлажаху с миром својим кућама, па, запленивши благослов од светих као неко благо, радосно се весељаху.
А пречасни младић, примив благослов од светих, врати се у свој манастир, и отада задоби смелост да се не боји разбојника̂. Зажеле опет ићи у Лавру Светога Атанасија, и узе молитву од игумана, и како миловаше ради босотиње пешке путовати — јер на коња не уседаше до доласка очева, — игуман посла с њим браћу. И, укрцавши се у лађицу, по мору брођаху. И кад су се приближавали Лаври, а гле, изненада их нападоше разбојници из луке морске и заробише их. А ови се лаврани називаху. Један од оних који су били с њима избеже, па, ушав у Лавру, исприча шта им се десило. Игуман и браћа силно се забринуше за божанственог младића, бојећи се да како не сазнају чији је син. А Свети тајним уздасима призиваше Вишњега у помоћ, говорећи: „Избави ме од непријатеља̂ мојих, Боже, спаси ме од крвника̂ јер, ево, уловише душу моју.“14 Одмах игуман посла ради њега непријатељима старца пречасна и благоразумна да утоли суровост њихову. А он дошав, носећи им целив од игумана и браће, уједно их замоли да узиђу у Лавру да се одморе и „све, ако вам је што потребно, да узмете из манастира“ говораше. А они, свирепи, покорише се речи старчевој, па постадоше весели и тихи. А старац одмах, погледав на светога младића, као с великим гневом подвикну на њ: „Зар те игуман не посла тамо, а ти радиш по својој вољи?“ Ово говорећи поскочи на њ, као да га хођаше ударити. А он, обузет великим страхом, побеже од њега, па, искочив из лађе, трчаше у Лавру. А они непријатељи, заборавивши се од Бога у тај час, ништа не рекоше старцу. Он пак, побегав и ушав у Лавру, исприча све што му се догодило. А игуман и браћа, похваљујући Бога чуђаху се чуду чудноме, који учини Бог на њему, и сви га дочекиваху, говорећи: „Сруши се замка, и ми бисмо избављени, помоћ наша у име господње!“15
А варвари они, ушавши са старцем у манастир, љубазно примљени и угошћени од игумана и браће, узеше што им је било потребно из манастира и пустише заробљене са Светим. После, сазнавши о светом младићу и чији је син жалосно се кајаху, тако да су због њега и лавранима претили осветом. А Свети, одморив се у Лаври, примив с игуманом утеху духовно и телесно, и целивав свету цркву и поклонив се гробу светога Атанасија, врати се својима у свој манастир.
Напомене
- Парафраза Псалма (133, 1).
- Тј. вични да га проведу по Св. Гори.
- Пут, од старословенског пльть — тело.
- К њему, тј. Богу.
- Тј. када је Адам сагрешио у рају.
- Порабоћени, савладани (сном).
- Ревновање, угледање, подражавање.
- Опште житије, заједнички живот калуђера у манастиру.
- Парафраза одговарајућег места у Јеванђељу по Матеју. (5, 15).
- Ризу, хаљину.
- Цитат Књига о Јову (1, 21).
- Један од дванаесторице Христових апостола, који је касније проповедао хришћанство у Индији, и ту умро мученичком смрћу.
- Обајник, чаробњак.
- Псалам (59, 2).
- Псалам (124, 7—8).