Живот св. Саве / Теодосије Хиландарац ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски1
Живот и подвизи у пустињи с оцем, и посебна путовања, и од чести причања о чудесима међу свецима оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српског, сказани пречасним Доментијаном, јеромонахом манастира званог Хиландара, а списани Теодосијем, мнихом тога манастира
Оче, благослови!
Напомене
- О овом скромном калуђеру, који несумњиво иде у најбољих писаца нашег средњег века, зна се само да је био хиландарски калуђер и да је писао своја дела крајем 13. и почетком 14. века. Постоји претпоставка да у њему треба видети Доментијановог штићеника Теодора Спана, али се та претпоставка тешко може доказати. За своје најбоље и најглавније дело, Живот св. Саве (писано крајем 13. века), Теодосије је сам у наслову скромно рекао да је сказано Доментијаном, а списано Теодосијем мнихом, што је дало повода да се једно време мислило да је Теодосије само обичан преписивач Доментијановог дела. Доцније се показало да је то у ствари прерада Доментијановог дела, али прерада која се по својим књижевним квалитетима може сматрати као оригинално дело. Ту прераду Теодосије је, како сам каже, начинио по отачаској заповести виших црквених власти, и то вероватно због тога што су се у Доментијановој биографији налазили неки детаљи који после пропасти Латинског царства (1261) нису више одговарали званичном ставу српске цркве. Са мање теолошке учености од Доментијана, али са више књижевног талента, Теодосије је од Савине биографије начинио занимљив и врло живо писан средњовековни роман. Његово причање је лако и течно, описи сликовити и реалистични, излагање природно, добро повезано и често драматично. Због тих својих одлика Теодосије је био највише читан писац нашег средњег века, и његово дело је сачувано у великом броју рукописа, и то не само код нас већ и у Бугарској и Русији. Поред Савине биографије Теодосије је написао и Живот Петра Коришког, и неколико литургичких поетских састава (Служба св. Симеуну и Сави, и др.). — Оригинални текст издање Ђуре Даничића, Београд, 1860. Превод на савремени језик: Миливоје Башић, СКЗ бр. 180.