Живот св. Саве

Живот св. Саве / Теодосије Хиландарац ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски¹

Живот и подвизи у пустињи с оцем, и посебна путовања, и од чести причања о чудесима међу свецима оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српског, сказани пречасним Доментијаном, јеромонахом манастира званог Хиландара, а списани Теодосијем, мнихом тога манастира

Оче, благослови!

Садржај

• Увод
• Поглавље 1
• Поглавље 2
• Поглавље 3
• Поглавље 4
• Поглавље 5
• Поглавље 6
• Поглавље 7
• Поглавље 8
• Поглавље 9
• Поглавље 10
• Поглавље 11
• Поглавље 12
• Поглавље 13
• Поглавље 14
• Поглавље 15
• Поглавље 16
• Поглавље 17
• Поглавље 18

Увод

Будући ништавна разума, немајући ништа од убогога дома мојега разума, да бих саставио трпезу каква доликује вашему достојанству, пуну речи анђеоске хране, ја вас, присне слуге богатога Владике и Бога, о оци, умољавам да ми дате реч разумну и језик јасан из неоскудних скровишта његових. А пре свега зрак светлости којим бисмо, очистивши мрак душе и ума, могли како треба испричати врлине живота свеблаженога Саве, који је сада наново у нашем народу просијао², не као да бисмо хтели да га похвалимо, јер је похвала праведнику од Господа, штавише корисно је да сами што иштемо од њега.

Не, дакле, због тога, него што и стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, а што је сад нашему последњем ленивом роду, коме увек крај дође, у ком је мало за спасавање, не само потребно, него и веома за жељење, да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се — гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се у висину дижу и видећи како и колико иза њих изостајемо — постидели и савешћу се осудили због лености која је у нама, те да бисмо се, поучени од њих као останом подстакнути, подигли ма и мало к врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше к исправљању живота.

Тога ради и ја, покорив се вашој отачаској заповести,³ износим у причи онима који ће слушати живот сада хваљено га свеблаженог Саве, који је постио у Светој Гори, Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски, не само по причању, него и по часним ученицима, који су с њим били сапосници и у страновањима сапутници, и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише на писмено стаду његову као пребогато скровиште или учешће отачаско. Причам о мужу, не пишући о њему што није било, и да га многим похвалама не бисмо више укорили него га похвалили, штавише, бићемо срећни ако и од онога што је било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанственим и анђеоским, које ум наш, као страстан и нечист, не може да изрече. Али молитвама његовим, призивајући Бога у помоћ да, по могућству, почнемо причу, — отпочињемо, тражећи одасвуд оно што је добро. Према корену треба тражити и младицу, а грозд ћемо наћи и отргнути не на трњу него на лози.⁴

Поглавље 1

Рођење и васпитање св. Саве

Бејаше син жупана великога Немање, господара српског, који самодржавно владаше свима српским земљама, које се зову: Диоклитија⁵, Далматија⁶, Травунија⁷, приближујући се на истоку Илирији⁸ а на западу припадајући римској области⁹. Тај, дакле, више поменути муж, благочастив и богобојажљив, убогољубив, одликујући се много војништвом и храброшћу као ретко ко други, и, изобилујући веома свима благима на земљи у срећи, а више овога добрим обичајима, украшујући се безлобношћу и правдом, милошћу и кротошћу, узе, по закону, себи за жену по имену Ану. И ова ничим не изостајаше у благим обичајима иза мужа својега.

И родише им се синови и кћери које и осветише божанственим крштењем, и, научивши их светим књигама и благим обичајима, весељаху се Господом. Много времена прође и не роди више поменута благочастива Ана, јер је закључа Бог, као некада Лију Јаковљеву,¹⁰ да она која је рађала пређе, не роди на време, чега ради ју је њен муж укоравао и вређао. Ради тога бејаху обоје у тузи и жалости, јер им душе много жељаше да доживе још једно дете. И обноћ, ставши на молитву к Свемогућему, свако за се, говораху са сузама: „Владико, Господе Боже сведржиоче, који си послушао некада Аврама и Сару и друге праведнике, који се мољаху за чедо, услиши данас и нас грешне, слуге твоје, који ти се моле. Дај нам по твојој благости да доживимо још једно дете мушкога пола, које ће бити утеха душе наше и наследник тобом наше државе, и жазао¹¹ старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути. И заједничке ти завете дајемо, од зачећа детињега одлучићемо се природне законите љубави и постеље, и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота.“

А Господ, који је близу свима који га уистину призивају и који њихову молитву слуша,¹² послуша и њихове молбе као и осталих праведника. И ово би почетак неисказаних (божјих) судаба, да, као што је после животом, дете буде за дивљење и у рађању најпре, и да не буде само дело природе, закона човечјега, него и заповест свесилнога Бога који побеђује закон природе како хоће. И родив се по природи, као плод молитве, од Бога дан, Богу се и намени, што и би.

И тако затрудне синклитика¹³, и, кад се приближио дан, роди мушко дете како су просили у молитвама. Зарадоваше се у души веома, и прославише Бога, који није презрео молења њихова. После мало времена породише га и водом и духом, просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко, и, заиста, много с Господом, добро Богу порасте. А кад ојача дете, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи његови, имајући натприродну, безмерну љубав према њему, увек гледаху на њ с ненаситом душом, а и велможе с њима говораху како ће он бити најврснији међу браћом својом. А и дете бејаше благообразно, и весело душом, и у учењу напредно, да се дивљаху разуму у детињем узрасту, да сви говораху: „Ово ће дете бити неко ново знамење.“

А кад одрасте до петнаесте године, родитељи му оделише једну страну своје државе,¹⁴ камо би одлазио од оца ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима. А младић, окусив од разума божанствених светих књига, чешће их прочитаваше, и одатле примаше почетак премудрости — страх божји,¹⁵ и примаше божанствене љубави из дана у дан, налажући огањ на огањ ненаситом жељом. Расуђиваше да су царство и богатство, слава и сјај и свака срећа многометежни и непостојани, сматраше да су видљиве лепоте и обиље живота као сенка, па, разумев да је много једење и весеље и све човечанско на земљи таште и нестварно, удари десним путем, и бављаше се поукама из књига̂, не лењаше се у цркви целе службе стајати, љубљаше пост, клонећи се празнога зановетања и неумеснога смеха, мрзећи непристојне и штетне песме младићких жеља̂ које ослабљују душу докраја. Благ, кротак, према свима љубазан, љубећи сиротињу као ретко ко други, поштоваше сувише иночки чин, тако да и самим родитељима његовим беше зазор, па би се застидели, видећи у младом узрасту такво старање и закон добрих обичаја̂, и сматраху га као да није од њих рођен, него да је, уистину, дан од Бога.

Поглавље 2

Одлазак св. Саве у Свету Гору и потера за њим

Кад уђе у седамнаесту годину узраста, родитељи његови саветоваху се како ће га по закону оженити¹⁶. А по молитви Богом дани божанствени младић непрестано жељаше како би и на који начин избегао свет, и да се одвоји од свих и прионе к Богу. Јер беше слушао о светој Атонској Гори и о испосницима у њој и у другим пустињским местима. А долажаху његову оцу од свих страна да приме што им треба, а иначе и сам шиљаше у света места ради раздавања онима који пречасно живе, јер бејаше човек благ, милосрдан, и даваше много. А Бог, готов на молитву и жељу људи својих, изврши и њему вољу, па га крену да дође родитељима из краја дарована му. И примише њега и благороднике¹⁷, који су с њим дошли, с великом љубављу, и настаде неизмерна радост, и весеље, и пир због доласка драгога сина родитељима.

И тако се много дана весељаху, и гле, као Богом упућени, дођоше родитељима његовим неки калуђери из Свете Горе, Атона, да просе потребну им убоштву помоћ. И догоди се да међу њима један беше родом Рус. Овога божанствени младић узе насамо, па га распитиваше о Светој Гори, утврдив га најпре заветом да никоме не прича његове тајне. А овај му исприча све о правилу пустињском: о заједничком животу по манастирима и засебном, по два или три заједно, и о онима који, удаљивши се, усамљено живе у посту и мучању. Све му то исприча тачно, јер и тај калуђер не бејаше прост него зналац онога што прича, велим, од Бога беше послан. А младић саслуша све о животу калуђерском и о старању њихову према Богу, о добрим њиховим делима, па му се сузе реком изливаху из очију његових. После, одахнув мало, рече старцу: „Видим, оче, да је Бог, који зна све, видев вољу срца мога, послао твоју светост да утеши мене, грешна. Сада се утеши срце моје, и душа се моја обесели неисказаном радошћу. Сада разумех чему вечито жуђах. Блажени, преблажени они који се удостојише таква безбрижна и неметежна живота. Шта, дакле, да чиним, оче, како бих се могао уклонити од многометежног живота овога света, па да се удостојим таква анђеоског живота? Ако ме родитељи моји ожене, задржан љубављу према ономе што је телесно, нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да ме се како не би коснула сласт љубави овога света, те да ми и против воље моје отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, како му је могућно, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим.“

А старац, узев реч, рече му: „О пресветли, жудна је љубав родитељска, нераскидна свеза природна, а милосно јединство и заједничко живовање с браћом својом¹⁸. Али и Владика заповеда да се све ово лако презре и да се, узевши крст на раме, усрдно иде за њим, да се све лако подноси, угледајући се на страдања његова ради нас, да се не благује у мекоти, да се не тражи телесни мир, него да се, штавише, привикава на голотињу и глад, бдење и молитву, и да се на невољу и плач обраћа пажња с уздахом и узбуђеним срцем. Јер све се ово износи богољубивим душама као неки пут који лако води к врлини, а ово доноси истинску славу и поуздану част.“ И младић слушаше ово, и, као што родна земља прима семе, тако и он примаше к срцу старчеве речи, непрестано јецајући.

А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу, који је тако зажегао душу његову, слушаше његове речи пуне чедности и узбуђености, па му рече: „Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у божју љубав, него се пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла¹⁹ посејао кукољ у срце твоје, који би, укоренив се, угушио пшеницу твоју,²⁰ добру мисао, те би се одрекао такве намере, а задржан љубављу према телу и љубавним сластима, како кажем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку и срамоти, које у Јеванђељу осуђујемо, као они који се ради течења имања, и јармова волова, и новобрачне жене одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и праведно се назваше недостојнима изабраног звања и весеља небеског цара Христа.²¹ Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу божјом спровешћу те до Свете Горе, камо желиш отићи, само нека буде коњ и за мене, како бисмо могли одбећи од оца твога.“ А он, чим ово чу од старца, одмах се покори вољи његовој и рече: „Хвала ти, Господе, што ми срце увери овим странцем.“ Старцу пак рече: „Оче, да си Богом благословен што укрепи душу моју.“

Испуњен ради тога великом радошћу, не одложив нимало, отиде родитељима да би измамио отпуст. По обичају запроси од њих молитву и благослов, говорећи: „Господари моји, рекоше ми да у тој и тој планини, и име јој помену, има много звериња. Ако задобијем вашу милост, ви ћете ме благословити и пустити да ловим, па, иако задоцним, немојте се љутити на нас, јер чух да онде има много јелена̂.“ Отац му учини по вољи и рече: „Господ нека је с тобом, чедо, нека те благослови и на добро упути.“ А мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. А не знађаху да он неће да лови јелене, него хоће извору живота, Христу, да њиме напоји јелену сличну душу своју, распаљену огњем жарке љубави његове.

Да би уверио своје родитеље, посла у гору ловце, па спремљеним, као да ће гонити звериње, рече: „Под гором чекаћу вас до ујутру.“ А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он одбеже са мало њих, који су знали за његову тајну, имајући Бога и калуђера за вође. И кад дан свану, они благородници тражаху господина свога, и гле, не могоше га ни видети ни наћи. Говораху међу собом: „Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?“ Потраже и калуђера, који бејаше с њим, и друге од слугу његових, па, не нашавши ни њих, говораху: „Какав је ово ужас с нама? Камо се деде господин наш?“ Тако жалосни и збуњени оставише лов и одмах се вратише господару, оцу његову, и испричају му да не знају где му је син. А родитељи, чувши о свом сину тако ненадан и непријатан глас, тако се ожалостише да умало не свиснуше. И дошавши себи, сетише се да нико други него га је онај Рус, калуђер, одвео у Свету Гору, јер још израније знађаху да је жудео тамо. Одмах се стекоше благородници, а слеже се и мноштво народа, говорећи: „Идимо да чујемо беду о којој се сад говори да је задесила нашег господина.“ И сви плакаху и ридаху много и неутешно, родитељи за сином, браћа за братом, а народ за господарем, гласно га призивајући ради утехе у жалости, и све се више растуживаху, јер их све избезумљиваше страдање господара њихова и красота младићева.

На један мах самодржац отац са страхом²² заповеди свима да престану плакати, па, захвалив Богу много, рече онима који су били и матери детињој: „Будите бодри, не треба због овога да тужимо, неће пропасти мој син. Бог, који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове.“ И одмах дозва једнога од војвода̂ својих, па му рече: „Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и који се никад неће угасити. Дакле, пријатељу, ако си икаква добра од нас примио, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, стигнеш и вратиш ми сина, те тако утешиш срце моје а матери ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш, у мени, друже, штавише, добротвора.“

Потом призва и многе благородне младиће, па, ободривши и њих истим надама, посади их на силне коње да их с њим пошље. Заповеди им да га гоне до у саму Свету Гору, и написа писмо ипарху²³ солунске области да га отргне и од саме Свете Горе, па да га њему врати. „И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје“, додаде, „примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а, ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство.“

И војвода узе писмо и отпуст са благородницима²⁴, па, уседавши на силне коње, гонише дан и ноћ што више могоше, и, не постигавши ништа, дођу у славни град Солун, у ком војвода с чашћу би примљен. Предаде ипарху писмо и исприча жалост свога господара. А ипарх, прочитан писмо, сневесели се због тога веома, јер га веома љубљаше. И, пошто је војводу и благороднике с њим љубазно угостио, одмах написа писмо проти Свете Горе с речима: „Пошто није мала ствар, по овом тражењу, просим и молим топло твоју пречасност да не презреш ове молбе. Ако је где тамо дошао син великога жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти све нас и многе друге ожалостио.“ И тако отпусти војводу, и посла с њим људе који ће их с чашћу провести до Свете Горе, дав им и писмо написано.

А они, ушавши у Свету Гору, питаху за траженог да ли је ту дошао, описујући узраст младићев и красну појаву. Неки им рекоше: „Такав, каква тражите, ушао је мало пре вас у руски манастир²⁵, и ту је још.“ А кад они ово чуше, пожурише да не би како чуо и побегао од њих, па оставише пут к проти и уђоше у руски манастир. И видеше га где хода по манастиру, са косом непостриженом и у световном оделу, јер, брзо гонећи, стигоше га, а да их ништа није плашило, као да хођаху гонити га до унутрашњости Свете Горе, али бол родитељски а уједно и одважност и то савлада. И, нашавши га, обрадоваше се неисказаном радошћу. И уђоше сви у цркву Светога Пантелејмона, и поклонише јој се.

И саставши се с њим, љубљаху га љубазно са сузама, тако да од радости заборавише на толику удаљеност места и на толики трудни даноноћни пут, јер нађоше кога су желели, а надаху се да ће добити и велике дарове и многе почасти од родитеља̂ његових, што им угодише. И помишљаху да га вежу, а опет га се бојаху као господина својега. Па, пошто су наредили стражу, која ће што оштрије пазити над њим, и пошто би се коњи, а и они сами, одморили од пута, да пођу с њим. А младић се дивљаше своме оцу како потруди толико господство војводино са благородним младићима, па се стиђаше да војводи у лице погледа, што се ради њега много потрудио да дође у туђу земљу. Па, одведав га насамо, упита га: „Како превалисте тако брзо толики пут и како се наканисте на тако далек и трудан пут?“ А он му тада исприча превелики срдачни бол и вечити плач његових родитеља̂. Рече му и о писму његова оца о њему, које је донео ипарху, и о ипархову писму проти. „И људи су, рече, за то послани, који ће нам те предати да те вратимо господину оцу твоме.“

Видев младић чврсту одлуку војводину, рече му: „Ако би хтео, драги мој, могао би ме оставити на миру, а знам, кад отидеш, да можеш, како си моћан, умирити господина ми оца. Ја бих му пак писао и одвратио бих га од такве намере, само ми ти учини братску љубав и остави ме при оном чему дођох.“ А он рече: „Не, господине мој, не почињи слузи својему такве молбе које ми није лако испунити. Јер господар мој, отац твој, сматрајући ме за верна, посла ме за то. Уз то, да смо тебе, господина мога, нашли у калуђерском лику, како бисмо се за то оправдали? А пошто је Богу било у вољи да се догоди онако како желе родитељи твоји, и велможе ваше, и браћа твоја, ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу. Зато те молим, господине мој, све такве мисли избаци из памети, па пођи весело с нама, твојим људима, да угасиш пламен родитељима својим чија си срца запалио својим одласком у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника̂. Ти сам знаш како си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак ти што противно помишљаш, и нећеш с нама да пођеш, принудићеш ме, тешко мени, на оно што ми није лако ни изрећи, (али оца се твога бојим), то јест да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест и примих.“

Видев младић да је војвода неумољив и да му је тврда вера према свом господару, и чув да хоће и на силу да га поведу, а да нема никога који ће га избавити од беде, због бојазни од оца његова, пошто је писао и ипарху, рече: „Нека буде воља Господња!“,²⁶ па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи с њим. А тајним уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, јер смишљаше дело и побожно и преварио, јер срцем бејаше прикован за мудрост, као што Давид каже, и смишљаше како ће разумом благога духа оборити оне премудре који му сметње праве. Шта, дакле, да ради? Замоли игумана да заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се утеши²⁷ са војводом и благородницима, јер ће сутра поћи кућама. Своју пак намеру каза игуману и замоли га да за ноћи отпочну јутрење песме. И тако се учини велика гозба, на којој игуман гошћаше војводу и благороднике, а младић сам их својим рукама служаше и весељаше. И кад при вечери дубоко зађоше у ноћ, заповеди игуман да се удари у би̏ло²⁸, јер бејаше дан недеље. Устаде игуман, а с њим и младић, и пођоше у цркву на молитву. Устаде и војвода с благородницима да одстоје у цркви, јер га не смеђаху пуштати с очију својих. Појање се продуживало и читало много пута, по заповести, док сви они, и који сеђаху, и они младићи који стражаху, и стратилат²⁹, не заспаше у заборав од путнога труда, а и од гозбеног весеља.³⁰

Чим божанствени младић бодра ока осети да су заспали, устаде од њих и поклони се пред светим олтаром, и заветова се Господу, па, благословив се од игумана и узев једног старца, одликована чином свештенства, попе се на велики манастирски пирг³¹. И, затворив га око себе, захвали Богу речима: „Узносим те, Господе, што си ме примио.“

И јереј, пошто изврши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоскога лика, и измени му име Растко именом Сава. А он многим сузама окропи земљу, упућујући Богу захвалне и похвалне речи, говорећи: „Ти испуни жељу срца мога“,³² тако да се и старац постиде од силна плача његова.

А кад се ово извршило и читање довршило, бејаху сви устали, и они који су стражарили потражише господина својега, и гле, он се не могаше нигде видети. Потражише га свугде, и у цркви, и у манастиру, вичући, па, не нашавши га, почеше нападати на игумана и бити калуђере. А војвода, утишав узбуну, рече игуману и калуђерима: „Каква је ово неправда и срамота од вас, о часни оци? Ми пак, стидећи се лика који носите, презресмо вашу пакост, па бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, па показа на једног који, презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великоме труду. А сад пак, кад смо дошли, од руку наших сакристе господина нашег, и једнако радите по својој вољи. Што вам тако паде на ум да нам се поругате? Или ви мислите да се ми потрудисмо залуду, тражећи ваздуха, а не господина нашег? Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе нашег господина?“

Младићи пак, чувши ово од војводе, будући готови на суровост, љуће и нештедно почеше бити калуђере. А кад то чу тражени, ради кога овај метеж биваше, побоја се да се свађа не заврши убиством, па се наже преко стуба и позва их у мраку. А кад они чуше његов глас, испунише се многе радости, и сви потрчаше стубу, и гледаху увис, кад би било могућно таму уклонити да би га видели и утешили се. И, узев реч, рече војводи: „Много си мудар, а понашаш се као дете; имајући пук људи са собом у туђини, високо мудрујеш.“ А благородницима рече: „Зар се не постидесте образа, како се не побојасте Бога? Зар је то лепо нападати с оружјем такве људе у цркви? Шта вам они зло учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам. Сад сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите.“ А кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да одговоре него, ућутавши, лежаху око стуба, стражарећи.

А кад свану, он опет, прегнув се преко стуба, позва војводу и благороднике и показа се свима украшен анђеоским калуђерским ликом. Они пак, угледавши га тако и у таквом облику, не знађаху шта да раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљу. А он, видев их у крајњој срдачној тузи, изговори многе речи и утеши њихова срца, говорећи: „Све ово што се збива са мном, Богу је тако у вољи, јер онај који ме је провео од оца мога довде, и ви ме не стигосте, и сада ме избави из руку ваших. Јер ви хођасте отргнути ме од благога и жељеног пута, па да се мноме похвалите господару својему како сте му угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и коме изиђох, би ми помоћник, као што видите, и он ће и у напредак изводити мој живот по својој вољи. А вас пак, моје драге, молим да ради тога не тужите и не жалите него, штавише, да са мном Богу захвалите што ме је удостојио лика који сам одувек желео. Узмите, дакле, моју познату вам хаљину и власи с главе моје, па се вратите мирно кућама, а ове знаке дајте родитељима мојим и браћи мојој, како би веровали да сте ме жива нашли, и то као калуђера с божјом благодаћу, а Сава је моје име.“ То рекав, сврже са стуба хаљину своју и младосне власи с главе своје, а с њима и писмо написано родитељима ради утехе: „Немојте ради мене никако туговати, мољаше, нити оплакивати ме као погинула, рече, него, штавише, молите Бога, молим вас, да бих молитвама вашим добро извршио дело на које изиђох. Ви, пак, колико вам је могућно, старајте се о својој души, и не предузимајте поново да ме опет онде видите за живота свога, него, ако усхте Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца мог, и насладићу се свете и часне старости његове, и наситићу се слатке и вечите љубави његове.“ И, поменув им многе јеванђељске речи о правди и милости, о истини и суду, и што није човек рад себи да не чини ни другом, додаде и ово: „Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и села, и остало, наследиће небеско царство занавек.“³³

И узеше војвода и благородници збачену с врха хаљину, и чисте власи, и писмо, и положише их поред себе, па оплакиваху живога као мртва, говорећи: „О невоље од тебе, господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад, кад си се нашао, него пређе, кад си од нас одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О хаљино жељенога, каква си ватра онима који га желе? Како да те понесемо и дамо родитељима и браћи, кад си као копље или мач оштар с обе стране? О власи с љубљене главе, које треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо као дар њима? О дара, који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања, како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О пира ноћи ове, испуњене и весељем и преваром, па ако се и каже: „И одобри лукавство, превару“ којом Јаков,³⁴ преварив Исава, узе благослов његов. О чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда љубави, а која нам је горче од жучи припремила. О ноћи, које заспасмо, буди по Јову³⁵ тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О нас и од лудих безумнијих! За толико дана га трудно гонисмо, па, ухвативши га, како га испустисмо у једном часу! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан задржа, те тако заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, како и заповест примисмо, па бисмо били ослобођени самртне туге? Сад пак шта да радимо? Како да изађемо пред свога господина? Који је то камен, која је то гвоздена природа која ће одавде понети тако тежак глас који ми имамо да носимо родитељима и браћи?“

Изговорише ове и многе налик плача речи, тако да су задуго плакали; плакаше и онај горе на стубу и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало. После, пошто су мало одахнули, гледајући горе к њему и клањајући му се, даваху му опроштајне целиве, и, милостивно и са сузама прекоравајући га и замерајући му, говораху му: „Остани здраво, господине, остани здраво, распространи се сам без нас, насити се, каменосрдни³⁶, немилостиви, а хоће ли те примити Господ? Превари оца, па превари и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?“

Ово и још више изговоривши му с болним срцем, и испросивши молитву и благослов од њега, и узевши тужне хаљине његове, одлажаху кућама. И идући тако, опет се окретаху стубу, застајкујући с плачем и јецањем, докле су год могли догледати га. И тако отидоше својим кућама.

Он пак, сишав са стуба, захвали Богу, поклони се игуману и свој браћи, и сви га целиваше као нова брата, анђеоским ликом украшена. А он, грлећи увређене њега ради, мољаше их све светло за оне који су их нападали, да би на миру и без вреда стигли кућама, говорећи: „Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник кад нас је задесила невоља. Ђаво, дакле, који се надао да ће им превеликом тражњом мојих родитеља̂ смести стопе моје ка Господу и отргнути ме од вашега у Господу сродства, изиђе посрамљен и без успеха, с помоћу ваших молитава̂ Господу, а и телесних напора̂ за мене.“³⁷

А они, чувши такву смерну и покорну реч његову, како је пуна сваке мудрости, заборавише ране на телу, нанесене им од младића̂, па, као да су неку добит задобили, радоваху му се.

Поглавље 3

Св. Сава се пресељава из Пантелејмона у грчки манастир Ватопед. Извештај војводин о њему родитељима, жалост њихова и народна. Св. Сава обилази манастире и сву Свету Гору, његова заробљавања и чудновата ослобођавања од разбојника̂

И прође глас по свој Светој Гори и пустињи, по манастирима, и пустињским местима, и свима пустињицима, како је син самодршца, господара српског, оставио оца на престолу, па говораху: „Дошао је да се код нас насели“, и сви жељаху да га виде. А кад дође празник пресвете Богородице Благовештење, који празник као храм има први манастир у Св. Гори, такозвани Ватопед, позваше часнога представник и браћа ради уживања празничног славословља и радосног похваљивања пречисте Богоматере, хотећи га настанити код себе и угађајући оцу његову. А кад дође, сви га љубазно примише, а када се наужива празника и сагледа како је красан манастир, по заповести протиној и игуманом и браћом наговорен, склони се с њима, по Давиду: да је красно живети браћи у заједници,³⁸ па се покори игуману и свој браћи.

Пошто се мало времена одмори с њима, запроси у игумана, ако буде отпуштен, да се поклони и да разгледа манастире, и да одатле отиде на врх Атона, да би видео оне који усамљено живе и да се благослови од њих. А игуман прими молбу његову, па пошље с њим браћу вичну његовој молби³⁹. Па, пошто се с њима у свима манастирима поклони, и пошто прође по свој пустињи, од свих љубљен и часно приман, уђе у Лавру светога Атанасија, изврсно дочекан и примљен од ових, где се поклони и од свих молитве прими, па даде одмора босим ногама од путнога труда.

Пријатељски угошћен са свима који су били с њим, одавде се попе на давно жељени му Атон, где принесе клањања на коленима, и обноћно стајање, и многе молитве Богу из дубине срца свога, и, пошто је тај свети врх довољно наквасио радосним и топлим сузама, какве захвалне речи није изјавио Богу што га је удостојио узласка на њ! И обиђе са свих страна тај свети врх, и сагледа у раскриљу и подножју горе мноштво испосника, чији је мученички живот, сишав с горе, испитао и видео њихов пустињички и тихи живот, дивљаше се, и весељаше, и у души расташе што доби да види такве божје људе, за које, од многе жеље да их достигне, говораше да није лако ни видети их. Јер они добри оци, ако и није добро звати их анђелима због пути⁴⁰ у којој су, уистину, бејаху божји људи. Од свега се одвојише к њему⁴¹, немађаху земље за обделавање, не мучаху се телесним бригама, не бављаху се трговином за живот, нити мараху за винограде и имања, него је све њихово старање било молитве и сузе и да умом увек Богу приањају.

Они, дакле, станујући на високим горама заједно са јеленима, имађаху небо за цркву, гледајући Христа у души насликана; тесне им колибе беху травом украшене, у којима трпљаху. Шум дрвећа и птичји гласови бејаху им гласила; они их, штавише, покретаху да хвале Бога; сити чистога и мириснога ваздуха, безбрижношћу увек весели и, тако рећи, жељом к Богу врло узвишени над земљом, мишљаху да су богатији од најбогатијих. Други, пак, живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на камењу морском, као птице угнездивши се, кишом и ветром мучени, сунцем и знојем паљени, и зимом и мразом мрзли, бејаху убоги и сиротни; осим потпуне утехе и дизања дима ништа немађаху што би им крадљивци могли украсти, изузев потребно кудељно рубље, па и то недовољно за покој телу, него колико да се прикрије нагота тела, од које стид сазнасмо праочевим сагрешењем⁴². Храна им бејаше како ко могаше: неки узимаху мало хлеба, и то ретко; други пак задовољаваху потребу родовима дрвећа и дивљега биља које ту растијаше; пиће им бејаше из камена горска слатка текућа вода, којом гашаху жеђ, и не беху сну много порабоћени⁴³. Видев их све да су наједном обрнули од света и онога што се у свету налази, и да се више не старају о ономе што је светско, да је њихов живот чист и безметежан, беспутан и бестелесан, скоро анђеоски, задиви се и, утувив труде њихове и старања и блажена њихова зближавања Богу, записа то на хартији срца свога, дубоко уздахнув и осудив своје задоцњење, плакаше и падаше к ногама пречасних. Па, примив од њих многе и корисне поуке, молитву и благослов, понесе стрелу ревновања⁴⁴ у срцу свом и врати се у свој манастир Ватопед.

Падне к ногама, целива игумана и сву браћу, клањајући се свима до земље. И сви га примаху љубазно, распитујући га о одласку по Гори, и, видећи тужни и измењени лик му младости, мишљаху да је ослабео због босотиње ногу, од великога пута по камену, на који није навикао. И отпусти га игуман да се одмори. А не знађаху да му тело једе жудња у души за оним пустињицима. Пошто се одмори, дође игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје, паде на колена и замоли за благослов да га отпусти да с оним пустињицима одвојено проводи живот. И не доби то никако, јер се игуман зачуди неумесној молби његовој, па му рече: „Не, чедо, не пристоји се ономе који још није утврдио ноге ни на темељу првога степена општег житија⁴⁵, машати се службом врхунца мучања и усамљености и пре времена по својој се вољи управљати, јер ни по времену, ни по узрасту твоме није лепо да то сад иштеш, јер све треба у своје време. А о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара̂. А да ти се у пустињи деси нешто ненадано од општега непријатеља људског ђавола или од убилаца, сви би нас осудили што смо се покорили твојој вољи.“ И тако му би забрањено, и то није било без Бога, него је, штавише, то била воља његове благости и милости, да се не би светлило, зашавши међу пусте горе, сакрило као под судом⁴⁶, те би се тако многи, који се њиме после просветлише, лишили светлости спасења, па се покори игуману и рече: „Воља Господња преко тебе на нама, часни оче!“

И могаше се видети како марљиво иде да послуша браћу и свима помаже у потребним пословима, и како се с њима много трудио, због многе смерности, сви су га волели и дивили су му се. Дању, дакле, у потребама телесним служаше браћу, а ноћу имађаше у молитвама многа обноћна стајања, да се мислило да је бестелесан или да му је тело некако од меди а оживљено, а легање доле и мноштво клањања, којима умртвљиваше пут, ко ће испричати! Хлеба и воде окушаше, и то оскудно, те исцрпљиваше младићки цвет; уз то се мрзнуо од зиме, и само худа власена хаљина беше му довољна; и, увек бос ходећи, доби тако очврслу кожу да се није бојао од каменог убоја. Тако чинећи, биваше некакав немилостив и љут непријатељ својему телу, да су се игумани и сви дивили такој ревности његовој и благој промени, који је одрастао у добру и сваком изобиљу, па брзо заволео тако тежак пут да усрдно њиме иде, а чега се међу многима мало налази. А беше и младошћу крепак, и не измучен много. И тако, дакле, о младићу.

А сад да се вратимо с причом к родитељима блаженога Саве, а блага ће ми и врло пријатна бити реч и о овима, јер су и они срећни били што су се удостојили да буду родитељи такоме детету. Онај напред помињани стратилат, који је, с благородним младићима гонећи, стигао Светога, бише преварени, као што казасмо, па, не успевши ништа, вратише се родитељима Блаженога. Испричају им све шта је било са сином њиховим, принесу добру ризу⁴⁷ и златносветле власи младићеве које су светлеле од чистоте. Предаду и писмо оцу синовљом руком написано. А кад ово видеше родитељи и браћа, благородници и сви скупа, оружје им пролажаше кроз душе, и кад разумеше што о њему прочиташе, шта не рађаху, и шта не хођаху са собом учинити! Не срамим се рећи, јер Давидове речи говорим, рикаху у плачу од бола срца и уздисаху, и као лавови, чупајући ноктима утробу из средине, зовијаху драгога, узимаху власи, пригрљаваху ризу као неко скровиште и као благо разграбљаваху. Кропећи их сузама, целиваху, приношаху их очима као исцељење, па се опет ражалошћаваху, саставивши силан плач и много ридање, јаче од првога, са свима благороднима. Туговањима, као што је обичај у световњака̂, указиваху пошту младићу, и сви који су били под влашћу државе њихове црнином саосећаху с господаром својим, и да плачем не дуљим причу, сви знате како мати, отац и браћа до смрти жале за таквима.

После тога, утишавши се и осетивши јаче у срцима страх божји, говораху у себи: „Види душе младих како предњаче и траже себи користи“, и опет: „Господ даде; како је Господу била воља, тако нека и буде; буди име Господње благословено!“⁴⁸ И одмах му пошљу многобројно злато на потребу као сину цареву, говорећи: „Нека је у свем довољно сину нашему, и нека не буде оскудан ни у чем благом.“ А то и ради раздавања онима који предостојно живе и долазе к њему. И пишу му са страхом и бојазни, стиде се сином га назвати, називају га оцем и учитељем, молитвеником, представником код Бога, и моле га да се за њих моли. „Дом наш у рукама је твојим, душе наше и ми сви у твојој смо вољи“, кажу му. „Јер твоје врлине задивљују и родитеље“, и много му се моле, и веле да ће им одузети! пламен велике болести ако се удостоје доласка његова, обећавајући да ће се опет вратити у пустињу.

А богомудри Сава, примив од родитеља писмо написано, и, окрепив га многим сузама, прочитаваше га и штоваше га, па, пошто се много за њих молио, захваљиваше Богу. Прими и донесено му мноштво злата, а за потребе своје узе хлеб и воду, па беше за друге у Светој Гори као Тома⁴⁹ Индијанцима. Јер иђаше бос по манастирима и по пустињи раздаваше, зидајући палату не видљиву, него у нади цару оцу својему на небесима, где сада заједно с њим живи. Вратив се у манастир свој Ватопед, владаше се по првој служби.

Једанпут припреми топле хлебове, па, натоварив манастирске мазге, и узев уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену се на пут, идући сам пред њима босоног, журећи се да насити по пустињи оне који усамљено живе, који пошђаху по три и пет дана, па и сву недељу, колико ко могаше. Јер беше свети велики четрдесетодневни пост, а тај дан субота, па хиташе да их засити топлим хлебовима, желећи од њих примити топле молитве. Али, кад дође у место, такозвано Милопотам, нападоше га разбојници и заробише њега и оне који су били с њим. А Праведни се веома сневесели, не због тога него што би спречен од пута, те не може отићи пустињицима старцима у време обеда.

Упиташе га: „Ко си и од кога си манастира?“ А он одговори: „Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Свимен; а настојник манастира и браћа задржаше ме да са мном пошаљу хлебове старцима, који посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачаски.“ Ово говорећи, из дубине срца призва бескрајну милост и, надајући се на молитву и на веру светих, одмах би ослобођен, јер се разбојници умилостивише, па га, Богом учени, отпустише са свима. И тако у време, у које жељаше, донесе хлеба пречаснима и исприча им: како нас је молитвама избавио Бог из руку непријатеља̂ наших. Ови пак, са сузама помоливши се, захвалише Богу, па га, љубазно грлећи, благосиљаху.

А они пак разбојници после, тргнувши се као из несвести, говораху: „Шта нам би, те испустисмо онога младића и оне који су с њим, као да смо били без свести? Да ли беше неки обајник⁵⁰, или, уистину, божји човек, те га тако, без икакве пакости од нас, сачува Бог? Узиђимо и видимо да ли је заиста, као што рече, ученик оца Макарија.“ Јер бејаше старац чувен по делима и свима познат. И, кад узиђоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па, испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега и седоше. И старац им изнесе све што беше у ћелији: варено пустињско воће, и с њим маслине и хлеба, те их љубазно угости, наситив им и душе многим мудрим речима. А они, видевши старчево старање с љубављу према њима, умилостивише се у срцима својим, па сматраху да ће их прождрети огањ с небеса или живи земаљски ако би им што зло помислили. И, утврђујући се у вери, говораху: „Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас на њему неко преславно знамење.“ А старац, чув о чуду као о божанственом младићу, и умивши своје пречасно лице многим сузама, говораше: „Децо, овај је младић божји ученик, а калуђерским чином један је брат од нас, син је пак побожнога цара српског, па остави оца да влада, а сам, презрев славу земаљску и све красоте као ништавне, заволе Христа ради убоштво и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан, обилази пустињу, те теши, походећи оне који по горама и провалама и пећинама страдају Христа ради.“

А они, чувши ово од старца, ужасаваху се и од суза̂ његових, и, погледајући често на младића, чуђаху се и великој смерности његовој са толике висине Бога ради, посматраху и худост ризе власене и босотињу ногу његових по оштру камењу, и веома се удивљаваху, па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући се да неће више чинити разбојништва. Благословивши се од старца, свако од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он, клањајући се до земље, свакога отпушташе. И тако одлажаху с миром својим кућама, па, запленивши благослов од светих као неко благо, радосно се весељаху.

А пречасни младић, примив благослов од светих, врати се у свој манастир, и отада задоби смелост да се не боји разбојника̂. Зажеле опет ићи у Лавру Светога Атанасија, и узе молитву од игумана, и како миловаше ради босотиње пешке путовати — јер на коња не уседаше до доласка очева, — игуман посла с њим браћу. И, укрцавши се у лађицу, по мору брођаху. И кад су се приближавали Лаври, а гле, изненада их нападоше разбојници из луке морске и заробише их. А ови се лаврани називаху. Један од оних који су били с њима избеже, па, ушав у Лавру, исприча шта им се десило. Игуман и браћа силно се забринуше за божанственог младића, бојећи се да како не сазнају чији је син. А Свети тајним уздасима призиваше Вишњега у помоћ, говорећи: „Избави ме од непријатеља̂ мојих, Боже, спаси ме од крвника̂ јер, ево, уловише душу моју.“⁵¹ Одмах игуман посла ради њега непријатељима старца пречасна и благоразумна да утоли суровост њихову. А он дошав, носећи им целив од игумана и браће, уједно их замоли да узиђу у Лавру да се одморе и „све, ако вам је што потребно, да узмете из манастира“ говораше. А они, свирепи, покорише се речи старчевој, па постадоше весели и тихи. А старац одмах, погледав на светога младића, као с великим гневом подвикну на њ: „Зар те игуман не посла тамо, а ти радиш по својој вољи?“ Ово говорећи поскочи на њ, као да га хођаше ударити. А он, обузет великим страхом, побеже од њега, па, искочив из лађе, трчаше у Лавру. А они непријатељи, заборавивши се од Бога у тај час, ништа не рекоше старцу. Он пак, побегав и ушав у Лавру, исприча све што му се догодило. А игуман и браћа, похваљујући Бога чуђаху се чуду чудноме, који учини Бог на њему, и сви га дочекиваху, говорећи: „Сруши се замка, и ми бисмо избављени, помоћ наша у име господње!“⁵²

А варвари они, ушавши са старцем у манастир, љубазно примљени и угошћени од игумана и браће, узеше што им је било потребно из манастира и пустише заробљене са Светим. После, сазнавши о светом младићу и чији је син жалосно се кајаху, тако да су због њега и лавранима претили осветом. А Свети, одморив се у Лаври, примив с игуманом утеху духовно и телесно, и целивав свету цркву и поклонив се гробу светога Атанасија, врати се својима у свој манастир.

Поглавље 4

Св. Сава, новцем, послатим од оца, подиже вишеспратне ћелије и цркве у Ватопеду и Св. Гори. Пише оцу да се покалуђери и дође у Св. Гору. Немања га послуша, сазива сабор у Рас, на ком се одриче престола, поставља Стефана за владаоца, а сам одлази у Студеницу, где се покалуђери; то исто чини и жена му Ана

Опет родитељи Светога пишу му, молећи га и наговарајући га да дође и да их види, па да се опет врати. Пошљу му и злато, више од првога, приложе и посебно манастиру Ватопеду, где је њихов син изабрао живети, много злато, и цркви свете сасуде златне и сребрне и завесе часне, златом ишаране. Доведоше и коње избране и друге, многе потребе за манастир, тако да су сви који су видели завидели Ватопеду, па и сам прота. Примив Свети писмо написано од родитеља̂, испуни се многом радошћу ради живота њихова, а уједно и многим сузама, па, захвалив Богу, многе молитве ради њих истакаше. Примив донесено му злато, оделив чест за убоге, осталим поче зидати ћелије двоспратне и троспратне. И цркву поче зидати на граду Зигу, иза велике цркве у име рођења пресвете Богородице. И другу цркву, у име светога Јована Златоустога. Трећу цркву начини на великом пиргу Преображења господњег. И с велике цркве скиде плоче камене, па је оловом покри, како се и досад види. Свршив ово све у унутрашњости манастира Ватопеда, рече: „Ако овај који гледа на ме, погледа и дадне ми Бог да овде видим господина оца мојега, уселићу се с њим у своје ћелије.“ Начини и много друго у манастиру, што није лако избројити, почем га називаху другим ктитором.

Кад је ово тако свршено, напише родитељима и својој браћи овакво писмо: „Вашим милостивим писмом, услед жалости због мене, душу моју из мене вадите, јер ни мени због тога није лако, нити сам неосетљив. Али није корисно никога јаче од Бога љубити, јер рече: „Онај који љуби оца или матер више од мене није мене достојан.“⁵³ Ради тих поглавља̂⁵⁴ ја сада забрањујем себи да вам дођем, него, падајући вам к ногама, молим и умиљавам се, говорећи господину мојему светоме оцу: у земаљском царству си се апостолски подигао, земље људи својих православљем си просветио, и, прогнав вукове јереси и порушив храмове бесовске, цркве си Богу подигао; научио си да је Син Оцу једнак и сапрестолан с Духом, с љубављу си сачувао љубав према странцима, и храњење убогих, и све што је благо од Бога Оца. Једно ти још треба извршити, реч у Јеванђељу Сина његова: „Ако ко хоће за мном ићи, да се свега одрече, и, узев крст свој, да смерно за мном иде.“⁵⁵ Дакле, прими савет мој као благ⁵⁶. Презрев царство земаљско и богатство као нестално и нестварно, оставив свет и красоте света и све видљиве доброте као таште и маловремено, прими крстоносно припремљени ти мноме пут смерности, па пођи за мном, и, изабрав туђину и живот у пустињи са мном, поживећеш, где ћеш, одвојив се од свих, постом и молитвом чистије разумети Бога, јер похитав рече о томе преко Давида: „Усамите се и разумејте да сам ја Бог.“⁵⁷ И као што се удостоји апостолских дарова у животу земаљскога царства, украсићеш се и у пустињи испосничким венцима смерности иночког⁵⁸ живота. Моју ћеш пак душу од туге што сам те се лишио утешити твојом љубављу и виђењем, као што ћу и ја твоју у Господу. А добра госпођа и мати моја на овај начин да се међу својима од свега одвоји ка Богу. Молим те, господару мој, да те ради славе царства и ради многог богатства не ожалосте ове моје речи, као што у Јеванђељу учи о свом делу⁵⁹ млади мој Исус. Дакле, као поуздано ми говорим ти, и немој не веровати: место земаљског царства, које, ако мене слушајући, оставив к нама дођеш, бићу ти посредник за живот небески. Ако ли пак презреш моје речи, не надај се никако видети ме онде у животу твом. Божји мир и љубав светих отаца пустињских, велим, молитва и од мене грешног у Христу Исусу са свима вама. Амин!“ И одмах, савив писмо, предаде за оца посланима од оца.

А кад би донесено писмо, самодржац отац устаде с престола, и, клањајући се љубави синовљевој као светима, примив га, целива, и, разавив га, не могаде прочитати, јер огњене љубавне сузе покриваху зраке очију његових. После, умирив сузе, могаде прочитати. Дивљаше се саставу и силини речи, и, кад разумеде младићев укор да се он ради богатства ожалостио и да за Христом није пошао, сматраше за блажена ради тога — сина и учитеља.

О поласку светога Симеона у Свету Гору. И одмах напише заповести, и изађу по свој власти државе његове, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике⁶⁰ и остале благороднике, и мале с великим, означивши нарочити дан сабора, и заповедајући да нико не може изостати, јер ће велики савет саставити. А он, докле је посланица обилазила, богатством својим добро управљаше, раздаваше убогим а и маломоћнима, хромима и слепим, сиротнима и удовама, прокаженима и свима ништим.

И, кад дође одређени дан, долажаху и благородници, са свих страна̂ сабрани, и кад се стекоше сви тога дана, као на неки неисказано велики сајам, став посред свих, нареди да се прочита посланица његова сина да сви чују. А кад сви саслушаше, срцем се и душом узбуђиваху. И, узев реч, самодржац свима благородницима рече: „Другови, браћо, и чеда, чујте моју реч к вама. Ви знате из почетка мој живот, како с вама живех, како свакога од вас као сина отхраних, и као брата заволех, и као друга примих. А и ви према мени бисте покорни и верношћу добропослушни. И ја слушам⁶¹. И сви Господом сачувасмо живот свој, и земљу нашу нерасипану од најезде непријатеља̂; спасосмо се, надајући се не на лук или мишицу,⁶² велим, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени, и силом крста укрепљени, непријатеље наше обарасмо. И сад, дакле, свакога од вас молим, и посведочавам вам⁶³, да сачувате веру у свету и једнобитну и нераздељиву Тројицу, чијим се крштењем просветисмо, непомешану с јересима, које од нас изагнасмо, и ономе кога вам место мене постависмо, да Богом и вашом љубављу влада, молим да будете покорни и верни као што бисте мени самоме, и дајте сваку част божјим црквама и служиоцима у њима, и све, дакле, што од мене видесте и научисте, то чините.“

Сви се чуђаху не разумевајући речи самодршчеве. „И опет да вам кажем, рече. Драги моји и Богом даровани саборе, дакле, сада чусте сина мојега да ме се у писму одриче ако не пођем за њим, да ме у животу не види. Нека ми је довољно с вама весеља и радости, земаљскога царства, уједно и војништва, јела и уживања богатих трпеза и свих красота̂ светских, насићавајући се онога што је маловремено, па молим, дакле, да вашом љубављу будем отпуштен, и да, крстоносно пошав за сином, отидем у пустињу, где ћу, усамив се, испитујући своја зла дела, разумети и о њима се постарати.“

Кад су ово сви чули, настаде од свих плач налик грома, тако да се чинило да се подиже место на ком сабрани стајаху. И синови, и синови синова, и сви благородници, по Господу и крви сродници, плакаху и жаљаху и ризе раздираху, шта не рађаху и какве узбудљиве речи не изговараху, чиме би га могли зауставити. „Не остављај нас, говораху, господару оче и учитељу! Ако ли не, и ми ћемо с тобом отићи. Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, то те молимо да седиш у свом манастиру, да, гледајући часни твој образ, будемо благо утешавани. Јер каква ти похвала да као један од туђинаца̂ у туђини живот свој завршиш, тако исто и у пустињи?“ А он им рече: „Шта радите плачући, те ми слабите душу? Чусте данас како ме се син у писму одриче, да ме неће у животу видети ако не пођем за њим. Дакле, ко ми је драг, молим све, умирите ми срце, не задржавајте ме да не идем, јер не могу више без сина.“ И кад ово рече, увери оне који га задржаваху, па му сви рекоше: „Воља Господња да буде!“⁶⁴

И одмах дозва сина својега Стефана. Овога Стефана врлина̂ и витештва и разума према Богу није лако сада исказати. Овога узев отац самодржац, са свеосвећеним Калиником епископом и са свима благородницима, уђе у цркву светих и првопрестоних апостола Петра и Павла⁶⁵. А кад је била служба и молитва, самодржац отац са светим епископом часним, крстом и полагањем руку обојице на главу, благослови Стефана за великога жупана, за господара и самодршца све српске земље. И сви се благородници поклонише, просећи му од Бога живота и говорећи: „На много лета̂ да буде!“, и биће. А кад су изишли из цркве, сјајне богате трпезе биле су постављене. Самодржац отац свима благородницима рече: „Приђите са мном да последњи пир с вама проведем, па да трпезу с месом од мене одбацим, јер ме трпеза, сјајна и с много меса, неће више с вама сакупити, никад.“ Отац прими сапрестоника сина, имајући га за сатрпезника, и светога епископа, јер много љубљаху и чин светитељства. И кад је пир био велики и много весеље, изнесу се светли дарови, и свакога од благородних према годинама, према верности и према части самодршци обдаре, један што је власт остављао, други што ју је примао, све су забављали, веселили и гостили. И тако је то било.

Кад су сутрадан изишли, отидоше у манастир пресвете Богородице, који је од самог тог Немање сазидан, у месту званом Студеница, и ту, поклонив се пред светим дверима светога олтара, даде своје завете Господу. А кад је служба и молитва била, руком истога епископа Калиника украси се анђеоским ликом крстоносно, у ком назван би Симеон монах. Тако исто и подружје његово, благочастива Ана прими од истога епископа светога Калиника анђеоски и иночки лик, место Ана назва се Анастасија монахиња, која, сабравши збор чрноризица̂⁶⁶, провођаше у постовима и молитвама Богу. А више поменути отац Симеон монах оста у манастиру свете Богородице у Студеници, и ту, с иноцима од раније, вршаше посни канон⁶⁷.

Поглавље 5

Немања одлази у Св. Гору. Дочек од св. Саве и калуђер. Његови дарови Ватопеду и по Св. Гори. Путовања Немање и св. Саве по Светој Гори. Њихов испоснички живот

После мало времена⁶⁸, узев много тешка злата и сасуде златне и сребрне, ради раздавања манастирима и пустињицима, одмах се крену на пут. А син његов самодржац Стефан пратио га је са високим благородницима све до краја, до грчке међе, и тако с много плача заједно, пољубивши се и последњи пут, вратише се својим кућама. И многи од благородника̂, оставивши своје, иђаху с Пречасним путем смерности. И, стигавши у Свету Гору, Атон, уђоше у манастир звани Ватопед, од игумана и браће дочекани и часно примани. А кад у цркву уђоше, наста молитва и благодарење Богу, па примаху светога старца, и даваху му целиве у Господу.

И син приђе к оцу да га целује, и како су се удостојили видети што су издавна желели, о несхватљиве им радости, што исказати не умем! Јер не беше ни гласа у обојице, и, да не би задржан, отац наједном хођаше пасти. И, кад отац дође к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу драгога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи. А божанствени младић какве захвалности ради тога не говораше Богу, што је од онога што види тако веселило душу његову. Ја говорим по Давиду: У ширину расташе⁶⁹, видев оца како је заповеди божје извршио, и како обојица, отуђивши се од свих својих, њега⁷⁰ ради заједно туђинују у туђим земљама.

Када се Пречасни с благородницима, који су с њим дошли, одморио, одмах изнесу манастиру сасуде свете, златне и сребрне, и завесе часне; приведу и коње изабране и теглеће мазге, и два кабла, насувши сребром, даду, а игумана и сву браћу, од првога па до последњег, обдарише добри оци. И благородници, који су Светога срећно допратили, већ одлажаху својим кућама, а многи од њих осташе у манастиру, иако Пречасни не даваше, не хотећи ожалостити сина самодршца, а они му одговараху: „У тебе смо у земаљском војништву најпре засветлели тобом, и као одлични бисмо управници светом, и сада ћемо с тобом и ми да војујемо небеском пару сила̂, и ништа нас не може од тебе разлучити.“ И сви бише изврсни иноци, да су се они који су били с њима дивили и говорили: „Дођите и видите ове нове благочестиве⁷¹ како први Богу иду с топлијом љубављу.“

Рашчу се по свој пустињи о доласку Светога у Свету Гору, и сви, задивљени великом смерношћу, Бога прослављаху. Дакле, игумани од манастира и из пустиње сви достојни мужеви, с богоносним оцем протом, долажаху да виде Пречаснога. Јер им беше од почетка са сином својим послужио у многим потребама, и од свих биваху благословљени добри оци, и насићени речима корисним за душу. А ови богати дароваоци нештедном руком милосрдно све обдариваху,и припадаху им к ногама да се моле Богу за њих. И како су многи долазили да виде Пречасне, због забринутости манастира и они се забринуше, па рекоше: „Да не буде због нас тешко браћи?“, па опет дадоше мноштво злата у манастир, купише од манастира осам адрфата⁷² да се свакога дана до живота њихова даје, да они који им долазе, и странци и убоги, једу купљени хлеб и пију вино.

Зажеле пречасни Симеон да прође Свету Гору, да се у свима манастирима поклони, да разгледа жељена му света места. Испросив молитву од игумана, узе Саву са собом као жезао⁷³ старости. А овај, по обичају, хођаше стати босоног пред оца, а милостиви отац, не могући трпети, забрани му то. А он га мољаше плачући да добије милости, да тако иде докле може. И никако не допусти отац, молећи и говорећи: „Помилуј ме, чедо, срце моје бијеш камењем које додирујеш ногама твојим.“ А он, поклонив се оцу, не хтеде га жалостити, па се одмах обу и на коња уседе.

Кад дођоше у Меси, тј. усред Свете Горе, у место звано Кареја, и кад уђоше у цркву пречисте и свебезгрешне Богоматере, поклонише се, па, целивавши је с многим сузама, како доликује, проти и свима у Господу дадоше целиве, па бише благи примаоци од свих благохваљених и корисних по душу речи, а уједно и телесних гозби. Принесоше свете сасуде златне и сребрне и завесе часне, са овима велику бљуду⁷⁴ сребрну, насувши је сребром, па дадоше цркви. Упишу себе у помен с благочастивим царевима, са овима и самодршца Стефана, понаособ проту и црковнике и све који су ту били, туђинце и маломоћне, великодушношћу и богатом руком обдарише часни оци па, узевши од свих молитву, кренуше напред.

И тако и у Иверском и у другим манастирима учине добра дела, уписујући се у књиге животне. Стигоше у Лавру Светога Атанасија, у подножје Горе Свете, Атона. На овај узиђе, дакле, срцем, вером и љубављу, и сагледав старац, поклони се, јер му се ногама забрани, пошто старошћу изнемогла колена клецаху. А кад су улазили у манастир, сви их благо пресретаху, и, ушавши у цркву, поклонише се, како доликује, и, целивавши гроб светога, игуману и свима дадоше целиве у Господу. И ту, више од других манастира̂, велике дарове и почасти дадоше божјој светој цркви, обдаривши игумана и браћу, и, давши много злата, уписани бише са светим ктиторима. Долажаху из пустиње многи да виде Пречасне, и од свих свети старац биваше корисно по душу упућиван и учен, и сви, награђени од њега, одлажаху у своја места. Примљени и љубазно угошћени од игумана и браће, пошто се одморише, Пречасни се вратише у свој манастир Ватопед.

И усели се отац у ћелије које је син сазидао, и постадоше оба добар једнохрамни супруг, заједно и живећи, једно мислећи и једно гледајући у надама, тражећи Бога трудима, и молитвама и постом. Али старац, старошћу изнемогао, не могаше се трудити као младић. А младић допуњаваше недостатак старчев, те не престајаше трудити се и постити за се и за оца. А и старац се некако чудан јављао. Јер, као што је у свету најпре освајао царство без труда, правдом и вером, милошћу и обдаривањима убогих, тако се и у иночким делима показао као лихвар⁷⁵. Не могући делати, он лежећи збираше плод. Велим, са скрушеношћу душе и смерношћу изливаше многе сузе, и гледајући на њих, уздишући и узбуђујући се, труђаше се младић, а старац саосећаше, јер га у срце дираше гледајући како удови његова сина падају од мноштва клањања̂, састрадаваше душом у свеноћном распећу⁷⁶ његову; удвостручаваше ли младић труде и посте за се и за старца, удвостручаваше и старац сузе и уздахе за се и за младића. Јер оплакиваше младост младићеву, трудима мучену, а оплакиваше и своје задоцњење и што се тога лишава, и то много, јер, не могући да заједно са сином страда, биваше тужан и невесео, и, климајући главом, сеђаше укоравајући се. А опет младић, као старац говорећи, тешаше оца: „Не тугуј, господару и оче, ја сам твој пост и стајање и клањање. Ја сам твој труд, и то по души труд; на мени је грех твој, ако га има, ја за те одговарам; пошто си ме послушао, нека од мене душу твоју Господ тражи.“ А старац, слушајући ово, многим се сузама потапаше и због многе смерности и покорности према њему не смеђаше га назвати сином, него, грлећи га и љубећи свету главу његову, говораше: „О господине мој, о срце моје, ја сам ради тога све оставио и теби једином прионуо. Шта да ти дам зато што си ме од таштега света отргао, и тако се за моју душу стараш и трудиш? Благословен од Бога и дан у који си се родио, не моје чедо, него божје чедо.“

И тако се у Господу старац радоваше, видећи сина као некаква борца или вешта војводу који се за њ труди, и, сматрајући синовље за своје, испуњаваше се благим надама о свем. Тако се труди врсних отаца, и тако се љубав у Богу и према Богу и двогуба молитва уједињаваху. И тако се у Господу весељаху, и по души шираху, изграђујући Ватопеду све разорено и насељујући запустело.

Поглавље 6

Немања и св. Сава обнављају манастир у Просфори; историја подизања српског манастира Хиландара. Смрт Немањина

При улазу у Свету Гору, у месту званом Просфора, био је манастир који је од почетка имао цркву Светога Симеона Богопримца. Овај је, дакле, био разорен од најезде гусарске, а црква је због крајње запуштености била пала. О том игуман Ватопеда и браћа помену пречаснима, а ови, одушевивши се тим много, дадоше много злата, јер им много доношаху од самодршца Стефана. Они одмах подигоше цркву, и украсише сваком лепотом, и сазидаше велики пирг, који и досад стоји, и градом оградише, па предадоше Ватопеду, пречистој Богоматери. Сазидаше унутра многе палате двоспратне и троспратне, неке у име Оца, неке у име Сина, насадише и многе винограде, трпезарију проширише и исписаше, и метохије⁷⁷, испросивши од цара Алексија⁷⁸, који тада управљаше скиптром грчким, приложише Ватопеду. А и цар испуњаваше молбе богоносних отаца, не ради задобивања њих само себи него више дивећи се смерности њиховој и туђиновању. И с љубављу испуњаваше њихову молбу, старајући се целога живота о потребама манастирским, тако да је време дошло да и сам игуман пође цару ради неке молбе.

А игуман, стидећи се велике молбе, па, ако моливши не добије, смисли с браћом и пошље добросмисленог Саву уместо себе. А кад је он дошао у царски град, пријатељ⁷⁹ цар га дочека с великом чашћу, зато што је овај био као анђео од младости. Цар га запита о здрављу и животу светога старца, оца његова. А он, знајући све о свом оцу, исприча све цару. И цар, задивљен свим, хваљаше Господа и светога старца, и сматраше га за срећна што се уклонио од многих брига̂ и што је, вели, штавише, изабрао благи неуграбљиви део. А богомудри Сава, много дана̂ од цара гошћен и љубљен, исказа све о манастиру зашто је цару послан, а цар му ову молбу његову испуни и обећа да ће благоволети испунити ако још што моли.

И богомудри Сава и другу молбу цару изнесе, говорећи: „Има један запустели манастир, по имену Хиландар, па, ако царство ти⁸⁰ благо учини мени и мојему оцу, даћеш нам га, а ми ћемо опет, као од нас, дати овај Ватопеду, а милошћу царском назваће се наше предање.“ А цар, видев га као да се снебива када што моли, предусрете га храбрећи и рече: „Све што год хоћеш да молиш, малочас рекох, усрдно ћу дати вашој светости.“ И даде му Хиландар са свим насељем, утврдив царским писмом и својим златним знамењем. А цар обдари богомудрога Саву многим почастима, и тако га отпусти, и даде с њим много злата на потребу пречасноме Симеону, оцу његову, оплетајући му у царском писму многе похвале што се одрекао света и молећи га да се моли за њ. И тако заврши посланицу.

А кад богоносни Сава дође у Свету Гору и уђе у манастир Ватопед, исприча игуману и свој браћи како је молбу њихову цар испунио. И сви, захваливши Богу, величаху спасење⁸¹ царево, и благосиљаху Светога што се потрудио. Потом отиде пречасноме оцу, који, седећи мучаљиво, не излажаше из ћелије. А овај сматрајући долазак синовљев за зрак светлости, тако се душом и свима осећањима просветле да, подигав пречасне руке своје к Богу, захваљиваше, и, загрлив га њима, љубљаше га са љубављу у сузама. А богоносни син Сава изручи оцу поздрав царски, даде му писмо од цара, и с њим принесе и злато дано му од њега, исприча како им је и Хиландар дарован од цара са сваким достојањем и потврђењем царским, па Пречасни, захвалив за све Богу и пречасној његовој матери, прими са сином утеху и одмор. Сутрадан призва пречасни Симеон игумана и браћу, па им преда заповест царску, и манастир Хиландар приложише Ватопеду, и злато, даровано им од цара, предадоше игуману и браћи на службу манастиру, јер такву наду с љубављу имађаху према манастиру Ватопеду да су ту хтели и живот свој у Господу завршити. Зато га и врло много обогатише.

Али, као што је у древности Бог чудесима, по доласку у туђину, телесно умножио и распространио Јакова са прекрасним Јосифом у Египту⁸², тако је хтео данашњег оца Симеона, новога Израиља, и са по души прекрасним Савом, умножити и распространити не телесним него духовним чедима доласком у пустињу у туђој земљи, у Светој Гори. И поучив подиже некога старца богобојажљива да дође блаженоме Сави па му рече: „Љубиш с оцем туђинце и убоге и имате љубави у Господу према светим манастирима, особито према Ватопеду. Добро чините, јер је добро и угодно пред Богом свако дело о Богу⁸³. Али њих само за време живота вашег спасавате. Зато благоразумно прими мој савет као благ, као од онога који ти од Бога за добро посредујем. Све вам је сада у Господу могућно, у својој сте земљи властодршци, и онима који сада владају сродни сте по крви⁸⁴, ако што изволите молити, молбе ваше неће бити узалуд. Потрудивши се, испросите место или запустели манастир, па, обновивши га, утврдите га за своје отачаство, да се српски манастир зове, да они који од вас љубе Бога и одреку се светскога живота нађу после вас пристаниште спасења и да ради многих који се спасавају примите од Бога веће почасти.“

А блажени Сава, расудив да је савет не змијин него од Бога и анђелов, прими га добро у срце, похваљиваше Бога, па, поклонив се старцу као анђелу божјем, љубазно га угости и отпусти своме дому. Одмах уђе к пречасноме оцу, па му исприча све што му је рекао старац. А Пречасни се као иза сна прену, и, како су му колена од старости била ослабела и од поста потпуно изнемогла, једва се подиже сином држан, и на њега ослоњен као на жезао стаде на молитву и, подигав пречасне своје руке, захваљиваше Богу са сузама за такав савет, па драгоме сину рече: „Веруј ми, господине мој, чедо божје, Бог који хоће наше спасење, да и ми као дошљаци под заповедницима поживимо и да се туђинујући не управљамо по својој вољи него да под влашћу другога стечемо унижење, сакри од нас и такву помисао, а сад тога сматрам да је анђео послан од анђела̂ или, још више, од бога.“

И блажени Сава уђе с оцем својим к игуману, па искаже замисао, а игуман, посаветовав се с многима, каже да је замисао противна и да није од Бога, и тако им не дадоше то почети, јер су хтели да их имају у себе, јер многа добра, од почетка живећи онде, донесоше манастиру. И богомудри Сава, ушав у Кареју, исприча проти⁸⁵ о свима својим намерама с оцем, а прота рече: „Добра је ваша замисао, пошто је о Богу, а и могућни⁸⁶ сте. Дакле, који хоћеш опустели манастир у Светој Гори, подигните га своме отачаству. Или Хиландар, који вам је цар најпре дао, или где другде волите.“ И кад дође пречасноме своме оцу, исприча му о протиној љубави и да је молба њихова испуњена. А старац, узбуђен топло, хођаше да сагледа место где ће, с божјом помоћу, подићи манастир. Али, као што рекосмо, старошћу и постом изнемогао не могаше ни на коњу седети, па га богоносни Сава подиже усред два коња⁸⁷ као на одар и тако ношен разгледаше. Нигде му се не свиде осим Хиландара, и одмах се вратише у Ватопед.

Игуман и браћа, осетивши шта бива, међу собом говораху: „Знамо колико смо добра примили од њих за много година̂, па их и досад имамо за храниоце с Богом, па зар да сад отиду од нас разгневљени? Дакле, ако хоћемо да их имамо за пријатеље себи, манастир Хиландар, који нам они, измоливши од цара, дадоше, даћемо им опет од наше стране, и тако ће ради тога бити с нама у љубави.“ Призваше светога Саву, и тако им са свом љубављу дадоше Хиландар, који свети старац беше и заволео, и положише завет да Ватопед и Хиландар љубављу буду један манастир⁸⁸.

Пишу самодршцу Стефану и јаве му да хоће да подигну манастир „у наслеђе теби, веле, а по теби синовима синова твојих.“ А он, благочастиви и христољубиви, врло се обрадова томе, па им посла велико мноштво злата и мазге на службу, како му јавише, молећи их да траже и узимају све што им је на потребу, захваљујући им за сва добра која они траже за душу његову. А ови богоносци принесоше у срцу молитву Богу, који је ни на чем основао и створио земљу, призивајући и пречисту његову матер у помоћ делу, па, узев молитву богомудри Сава од игумана и од пречаснога свога оца, сакупи врло много радника̂, јер је хтео да за мало времена много сврши. Дође у запустели Хиландар, где не нађе ништа сем цркве, па и то разорено, и одмах га градом озида, и подиже цркву из основа, и сазида довољно ћелија̂ браћи, и цркву обнови, и златом пописа, украсив је довољно иконама и завесама и сасудима светим. Божјом помоћу и богатом руком све сврши срећно, а и пречасни га Симеон помагаше, говорећи: „Ако ме удостоји Бог видети да се наш манастир зове, сматраћу за срећу ако у њем завршим живот.“ Одмах одведоше Пречаснога из Ватопеда у свој манастир, звани Хиландар, а цркву посветише уласку матере Христа Бога у светињу над светињама⁸⁹.

Сакупише у Господу братство, и узаконише по обичају устав о служби и појању, као што научише од Ватопеда. Поставише игумана да се брине о црквеним пословима, испросише у проте запустеле ћелије, маслињаке и винограде, који су били око Хиландара. Уз то купише од проте место Светога Ђорђа Имологите и Светога Николу у Милејама и у Кареји. Сазидаше многе ћелије двоспратне на одмор, када дођу игуман и браћа у манастир. И то све би дано у наслеђе Хиландару многом куповином. И кад ово добро имађаху, зажелеше да још боље утврде и распростране манастир.

Пречасни Симеон пошље богоноснога Саву да извести о свем пријатеља свога, цара Алексија, и за потврђење манастира, и да се назове царски, и да њиме не влада ни прота ни когод други него сам цар. А кад дође Пречасни у царски град, би дочекан од цара с великом љубављу. Пресрев га, упита га цар: „Да ли је још жив свети старац, отац твој?“ Одговори му: „Још је жив молитвеник царства ти, отац мој.“ Цар, дубоко уздахнув, рече: „Благословен је тај човек Богом, јер, примив земаљско, потруди се усрдно да достигне и небеско.“ И тако блажени Сава, свршив с царем све што је хтео, би отпуштен од цара да се одмори.

И дође у свој, њему намењени, манастир, у дом пречисте Богоматере Еургетице, то јест добротворке⁹⁰, и ту с оцем би назван ктитор. Јер много злата у почетку дадоше на подизање тога манастира, и купише многа имања и насеља, и дозидаше поново што је требало. Тога ради их сматраху као своје ктиторе, и бише уписани да се помињу с првима. И тада им је опет свети отац донео много злата са собом.

Опет да се вратимо и да испричамо како је Свети дошао цару Алексију и испричао му. Сутрадан ушав исприча све цару како је с оцем подигао манастир у Светој Гори, па га замоли за царско потврђење о њем. Помену и запустели царски манастир звани Зиг, ако хоће да га овоме придружи са сваким достојањем које је имао од почетка, уводећи овим предањем и цара за ктитора. А цар, због тога веома радостан, рече: „Пошто ћу и ја бити учесник у помињању када и ви к Богу и у светим службама, с благовољењем ћу извршити вашу молбу.“ Одмах дарова манастир, више поменути Зиг, са метохијама и са свим насељима, под власт манастиру Хиландару, назвав овај царским, да њиме не влада ни прота нити други ко, утврдив то царским писмом са златним печатом. Даде му цар својом руком жезао и заповеди да се овај у цркви чува, и, када браћа постављају игумана, да га имају посред себе као царево лице, и да сматрају да је игуман постављен од цара, и као да са штапом из руку царевих узима власт. И тако, пошто све Богомудри сврши с царем, многим частима обдарен, би отпуштен. И ради успомене на љубав опет даде пречасноме оцу његову много злата говорећи: „Све твоје молбе испуних, оче свети, молим те Пречасни, да се молиш за нас у молитвама ти Господу.“ И тако га отпусти, као што напред рекосмо.

А кад Пречасни дође од цара у манастир пречисте Богородице Еургетице, злато које му беше цар дао да оцу однесе, све раздаде убогима, јер све што беше очево, његово беше, а што беше његово, очево се називаше. Штавише, отац не говораше ни за шта да је његово, него да је све синовље, сем једне душе, па и њу ради Бога и с Богом беше њему предао, јер таква беше покорност пречасног старца према драгоме и богодарованоме сину његову да га не замишљаше као човека него као анђела, и када је син хтео да послужи старости његовој као оцу, он се стиђаше и одрицаше, толика му беше смерност према њему. А овај пак са синовљом љубављу ропски служаше светога старца у свакој потреби и никога не удостојаваше сем себе да послужи оцу. А старац свети, гледајући себе како га син као анђео служи и двори, обливаше се изворима топлих суза̂ радосном душом к Богу ради њега, и тако, молитвама његовим закриљен као штитом, сачува се од бесова.

Долажаху више поменутоме манастиру ништи ради помоћи убоштву, и гле, некаква жена благолика и побожна, чедно приступивши, рече му: „Свети божји богољупче, заповеди ми Бог и његова Богомати Евергетица да ти предам оно што су ми заповедили. У Светој Гори, у области твога манастира, на том и том месту, два су скровишта злата, потражи их и наћи ћеш, па узми и начини све што је потребно ради Бога.“ А Свети, почудив се несхватљивоме извештају и дав славу Богу, отпусти ову часну својој кући. И тако, целивав цркве светих, цара и патријарха, одмах се крену на пут и, стигав у Свету Гору, нађе пречаснога му оца жива у Господу, па, пав к ногама му, целива га и исприча му о примању цареву, и каже му како је сва молба њихова ради Господа испуњена. А свети старац за све то захвали Богу и пречистој његовој матери, и, сву наду у њега полажући, добри оци све добро свршише за манастир, а тада је владао српским земљама благочастиви самодржац Стефан, зет благочастивог Алексија, цара грчкога. Њему предаду манастир под власт његову и да се стара о њему као о својем отачаству. А овај христољубац томе се веома обрадова, па од своје државе даде многа и најбоља села,⁹¹ која се и до данас непокретно чувају, под власт манастира Хиландара званог, обогатив овај многим људма и коњма приплодним и сваком стоком, као што му беху и заповедили Пречасни.

После овога мало поживе пречасни отац наш Симеон у манастиру свом Хиландару, постигав меру савршенства, што желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом и именом Симеон изврсни, Симеон богоносни и богомудри, који се светао у свем показа, јер у земном војништву задивљаваше храброшћу, правдом и вером украшен, милошћу и дарежљивошћу убогих окићен, међу царевима апостол, јер апостолски људе своје научи и вером просвети, храмове бесовске оборив, а цркве Богу подигав, јереси прогнав, и чистиоце уведав, трње злочашћа истргав, и лозу благочашћа вере насадив, и царство и красоте светске као ништавила презрев, крстоносно и не обрћући се за Христом си⁹² пошао, одвојен од својих и као дошљак у туђој земљи Бога си послушао, бив ученик и послушник сину, у пустињи сапосник, молитвама и уздисањем у мучању и плачу завршио си живот, оставив добру успомену онима који хоће живота. Јер колико је похвала̂ по свакој врлини овога мужа, није лако сада говорити; продужиће се само време причању. Дакле, много прешав, рећи ћу као о апостолу апостолове речи: добрим се подвигом потруди, време поста изврши, веру сачував⁹³, па наста време одласка његова к Богу, да пређе на бескрајњи и блажени живот и да прими чувани му венац правде за своје трудове и за оне које је он спасавао, који спрема и који ће Господ, праведни судија, на дан онај дати њему и свима који су заволели дан јављања његова.

И одмах призва драгога сина својега и рече му: „Приближи се време позива мојега, чедо, дакле колико си се потрудио за мене о добру за душу моју, сада је време највише да ми се помогне. Јер знам да што год просиш у Бога, даће ти се.“ А он, пришав, са сузама се обеси о врат његов говорећи: „Падајући ти к ногама, више се ја молим теби, господине оче, да, као што се у животу твом сачувах од свих зала, закриљен топлим ти молитвама к Христу, и сада опет, кад одлазиш к Христу, од њега испросиш молитвама својим, њему пријатним, покров животу мојему од зала до смрти моје, и да не оставиш у светим својим молитвама ка Господу све нас, чеда твоја у Господу и по крви рођена ти, земљу нашу и цркве, о којима си се трудио.“

А пречасни старац, излив многе сузе, рече: „Ја о себи ништа не знам, докле Бога не видим, и ако добијем слободу, нећу вас оставити.“ И, ставив пречасне руке своје на драгога сина, благослови га, и, умножив молитву о њем к Богу, и загрлив га са сузама, последњи му целив даде, заповедив му да сврши много шта несвршено о српским црквама⁹⁴, па га замоли и за свете своје мошти, говорећи: „Ако Богу временом буде по вољи, сакупив грешне моје кости беднога тела, пренећеш их у земљу мојих људи, и положићеш их у цркву коју сам сазидао у месту званом Студеници, у манастиру пресвете Богородице.“⁹⁵ А богомудри Сава рече да ће све извршити што му је отац заповедио.

И, призвав Пречасни сабор чрначки, браћу и у Господу чеда, и свакога од њих по имену љубљаше и благосиљаше, и све побуђиваше да се о њему светло моле, предајући их Богу и пречистој његовој матери, и, с помоћу ових и сину својему богомудроме Сави, и тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедив да му нико до ујутру не долази, јер беше већ ноћ. И одмах, иако у последњој старости, наједном младићки устаде с одра, као да очекује веселом душом да дођу неки благородни и драги или светли и високи од цара, украсив се светлим и анђеоским ликом, и тако, причестив се светих и пречистих и бесмртних и животворних и страшних и ужасних тајни, рече: „Богу слава за све.“ После овога га као човека обузе огањ природне смрти, а драги син се усрдно труђаше о последњој служби оцу, изговорив над њим сав псалтир за сву ноћ и излив много суза, и никога не удостојаваше да уђе к њима, него један другог тешаше, и један другог опомињаше да говоре захвалне молитве Богу.

А кад свану дан, унесе га у црквени притвор⁹⁶ и бејаше видети диван призор крајње смерности, да онај који је некада био висок и легао на златне и мекане постеље, сада као један од последњих и убогих лежи само на рогозини, обучен у рубине; толики и такав муж беше на издисају. А браћа стајаху около и плакаху што остају без оца, када с тешком муком Пречасни, подигав руку, даде знак да се утишају. И светло му лице беше, и весело гледаше к пречистом образу⁹⁷ Христову и к пречистој матери његовој, и чињаше се као да с некима другим поје, а нико не моташе разумети. А кад је дошао на крај псалма, јасно овај рече: „Всакоје диханије да хвалит Господа“⁹⁸, и тако свима разумљиво би да је Пречасни и на крају живота појао с анђелима анђеоску песму, и више се по тој анђеоској песми не удостоји друго проговорити, гледајући светло на образ Христов, и чињаше се као да у руке његове предаје душу. И гле, као да се ваздух испуни неких пријатномирисних аромата̂, тако да се и сви који стајаху дивљаху неразумљивом и неисказаном таквом пријатном мирису. И тако слатко у Господу усну свети старац, предав душу своју Христу Богу, кога је више од свих заволео.

А љубазни син паде на свечасно лице очево и, уместо топлом водом, уми га врућим сузама, тако и пречасне његове руке уми многим сузама. Мећући их на главу и к очима, целиваше их, па их постави прекрштене на прса. И тако са свом браћом, ужегавши многе свеће, указаше пошту часноме и светом телу пречаснога оца с часним кандилима, прописним надгробним песмама и довољним сузама, па, имајући унутра у цркви пресвете Богородице гроб, украшен мраморјем, положише га у њ, у манастиру званом Хиландару, славећи Оца и Сина и Светога Духа ради покоја блаженога и светога оца.

Поглавље 7

Св. Сава проналази благо и дели црквама. Подиже ћелију у Кореји, у којој усамљено живи. Привиђење св. Симеона св. Сави. Св. Сава искупљује три манастира од разбојника̂. Годишњи помен св. Симеона, кога Бог прославља истицањем мира из тела његова по молитвама св. Саве

А богомудри Сава, растав се од оца, биваше учесник и жалости и весеља: жалости што се лишио друга, супруга⁹⁹ и сатрудника и заштите у молитвама к Богу; радости, јер се удостоји да види оца како је до краја свршио живот, свима врлинама украшен, кога је напред послао Христу као топла представника у молитвама! Одслужив дан његова света помена, милошћу и дарежљивошћу убоге богато обдари и награди, тако да ништа не остави у себе него све раздаде мноштву које долажаше. Јави му се у срцу реч оне побожне жене о којој напред рекосмо, како му у царском граду рече да потражи два скровишта у Светој Гори, у области хиландарској, па, учинив одмах молитву Христу Богу, рече: „Чујем Давида како говори: Пролазноме богатству не предајите срца¹⁰⁰. Колико је пак више достојан порока и укора онај који, раскопавајући земљу, и оно тражи, које није оставио, трудећи се да га узме? Тога ради не дај, Господе, молитвама пречисте матере своје по вољи оних који гину¹⁰¹, да ми се поруга непријатељ мој¹⁰²! и да не искусим зло, него ми је речено ради тебе Бога мојега, нека се по вољи твојој, Господе, јави оно што је скривено. Ако ли пак не, нека се опет и од нас, слугу твојих, скрије, као и од првих.“ И кад је дошао на означена места с учеником својим, мало копнуше, и гле, као да рукама земља издаваше оно што је чувала, и нимало не погрешише отвор рова у ком беху скровишта положена. Мислим да је то била сама пресвета Богородица добротворка, која је то Светоме казала, али из смерности Свети је тако изменио то јављање. И одмах, узевши многе који су му тајну чували и приведавши их, узеше велико мноштво злата и однесоше у своје стране, и зби се оно што Господ говори пророцима: „Моје је злато и моје је сребро, и коме хоћу даћу их.“¹⁰³ Али и ово богодаровано сребро и злато не даваше Свети на камату, него један део даде у Константинов град манастиру пресвете Богородице Евергетице, други већи раздели манастирима у Светој Гори, а трећи по пустињи ћелијама и онима који усамљено живе, четврти својему манастиру Хиландару и свима убогим. Јер зато му се и јавило, као ономе који добро дели, јер беше извршилац анђеоских речи у свему, и, штавише, ових се веома срамљаше, када Бог кори неситост нашу и говори: „Када не бисте верни у туђем, ко ће вам дати ваше?“¹⁰⁴ И тако много што му допадаше, сматраше као кал и раздаваше не као своје него као туђе онима који долажаху, јер се све што не можемо однети туђе назва. Али нам је ипак заповеђено да преко овог туђег тражимо своје, оно што је стално и небеско јер је наш живот на небесима¹⁰⁵, рече апостол.

У почетку казасмо колику љубав, колику жељу имађаше Свети да се од свих одвоји и да у усамљености живи у мучању¹⁰⁶, али му забрани игуман, управо Бог, због ране младости. Потом га задржа очев долазак, и да послужи старости његовој, и да га по могућству на труде поучава. Уз то и одласци к царевима и старање о састављању манастира̂. Али све с Богом добро манастирске послове сврши, и игумана постави да се стара о спасењу браће, и виде и проведе оца да добро стигне к Богу, и, примив од свих утеху, нађе изврсно место у месту званом Кареји, водама богато и плодоносним дрвећем украшено, и, купив га од проте, начини себи ћелију за мучање. И сазида цркву светога и пречасног оца Саве Јерусалимског, и одрече се многога, а задовољи се трима стварима¹⁰⁷ оних који хоће да испуњују црквени устав, сам у тиховању у ћелији одвајаше се од свих појањем и молитвама к Богу, понављаше младићке труде, живљаше оскудним животом и, још хуђе него пре, пошћењем и бдењем, клањањем на коленима и ноћним стојањима још виши постаде. А ако бисмо хтели по достојању и како је било да испричамо све његове прве забораве¹⁰⁸ простирањем унапред, узбуђења и тајна и јавна уздисања и сузне његове изворе, то би се чинило невероватно неискуснима и ленивим. Јер с таквом топлотом по смрти пречаснога свога оца поживе у том месту, сав помишљу к Христу плењен, сећањем на смрт умирући по све дане, те због многога и вечитог поста усахну му утроба, тако да му оболе слезина и изнутрица, нестаде му сваке масти, и тако се неисцелно оболести. И ако би кадгод хтео посластицом да послужи утроби, то би забрањивао себи и нехотице, болешћу. И тако сав живот његов беше пост. Болест ту као богодану помоћ љубљаше, судећи да је боље Бога ради смрт него живот са страстима, поучавајући се апостолским речима: „Колико више трулим као спољашни човек, и када сам болестан, тада више могу к Богу.“¹⁰⁹

Тако трудећи се, навуче на се многе завиднике као и подражаваоце на добро, а и прошаше с много жеље у Бога да би се удостојио видети каква јављања о свом оцу. И једне ноћи, с неким светлима ходећи, јави му се пречасни Симеон преславно, неисказаним добротама украшен и сијајући пресветлим, јаче од сунца, венцем, и, подижући га од туге, весело му говораше: „Више не тугуј, нити жали ради мене, сине драги, него се радуј и весели, јер ево, по прошењу твом, јавио ти је Бог о мени, родитељу твом, и овом славом, коју пресветлу на мени видиш, обогати ме свеблаги, преблаги Бог, и вечним благима и истинитим и неотимљивим царством с Христом, и оно што ми некад у животу говораше, сада се радујем надом да ћу примити, и наслађавам се гледањем недомислених доброта̂, докле опет не примимо телесни лик за други живот. Благословен си ти од Бога, јер ми би посредник за вечно блаженство и за овај бескрајњи живот. Дакле, и твоји труди за мене, подвизи и молитве твоје и милостиње узидоше на памет Богу¹¹⁰, и зато те очекују припремљена блага са мном. Али ћеш се најпре обогатити на земљи апостолском благодаћу и влашћу од Бога, да везујеш и разрешујеш узроке људских сагрешења¹¹¹, и спасав, просветив и научив светитељством своје отачаство, вером и правдом и покајањем привешћеш к Христу људе своје, и поклонићеш се светим местима, која телом походи Исус Христос, где се извршише сва страдања нас ради његовом љубављу, написаћеш их на срцу свом, и многима ћеш се јавити као углед врлине, и, испунив у отачаству озакоњења Христова, која се оснивају на зидању¹¹² апостола, доћи ћеш к нама, и тада ћеш се и ради мене и ради многих удостојити већих дарова. Двогубим венцима испосништва и учитељства бићеш украшен и заједно удостојени бесмртног блаженства, наслађујући се гледања пресветле и једнобитне и нераздељиве Тројице јасније и чистије од јаве и ликујући са свима светима, бићемо у бескрајњи век векова.“ А Свети, дошав себи од виђења, нађе срце своје утишано сваким весељем и радошћу, и мишљаше да је на небу а не на земљи, јер Небесни ово је с њим и говорио у облику појаве очеве. И одмах устаде са рогозине, и подиже високо руке светла лика к Вишњему, па громовним плачем и сузама као даждем напајаше земљу. Какве захвалности Богу због тога не изрече, клањајући се и величајући, хвалећи и захваљујући ономе који ствара велика и неиспитана, славна и дивна дела, којима нема броја. И, гледајући к пречасноме своме оцу као на земаљског, рече: „Славећи славим твоју вечиту љубав према деци, оче свети, јер и у животу и после смрти не одвајаш се од изданка срца твојега, и много си ми тужну душу и жалосно ми срце виђењем твојега лика у анђеоској појави осладио и развеселио. Ко сам ја, недостојни, да си ме светим твојим молитвама к Богу удостојио да ми дођу његови свети небесни и свети анђели и да ми твојим јављањем тако изречеш, и да ме од туге подигнеш и развеселиш душу моју? Сада си ми жив, господине мој, сада те видех, и уверавам се у оно што је речено: Праведници у веке живе, и од Господа им је награда, и делање, и сила од Вишњега¹¹³. Слава и част и поклањање благодети његовој, јер је и мене грешнога удостојио светим својим анђелима да те видим међу њима. Сада се, душе, поуздано радујем због тебе и срцем се веселим што и са̂м као земаљски примам оно у чем ти сада уживаш, надама се радујући. Сада ћу положити почетак рада Богу мојему да се борим и трептим од светога имена његова, и да заповеди његове, не уклањајући се, извршујем.“

Како је говорио, тако је и творио, јер се могаше видети како се све више и више назидава добрим делима по души, и узлажења к Богу виђењем оних полагаше у своје срце, и с духовним мужевима се споразумеваше, и по пустињи оне који бедно живе обилажаше и миловаше и убоге обдариваше, и ако би ко од туђинаца или из пустиње оскудевао у потребама или — лађу свршити, или дом назидати, или ради заштите и убоштва и помоћи, или ако што требаше од потреба — сви, буром убоштва узбуркани, прибегаваху к њему као пристаништу и добиваху мир милости. Јер се свима сав у помоћи налажаше, јер ниуколико не оскудеваше за њега скровиште Христово, јер му и земља откриваше скровиште, као што испричасмо. А много му, и све више, доношаху од брата његова самодршца Стефана, јер га веома љубљаше, и бојаше га се као божјега анђела и служаше га. Уз ове, чујте много милосрђе његово и богато милошћу даривање.

Манастир светих апостола̂ је у Светој Гори по имену Каракал. Морски разбојници нападоше га ноћу и освојише и игумана и браћу свезавши одведоше у своје лађе, и, запленивши све манастирско, однесоше са собом. Мучаху их, и ови ништа немађаху дати ради откупа, па, привезавши их, у Лаври их продаваху као стоку, и говораху ако ко хоће да кога искупи од клања. Како их је било много, нико их није могао све искупити, јер они говораху: или да се сви покољу или ослободе. И сви с игуманом утврдише да манастир са свим имањем предаду Лавранима, па да се избаве нечовечанске смрти. Лаврани, у почетку неумољиви, потом због неситости све оне искупивши, примише манастир са свим насељем и ставише под своју власт. А они изгнани с игуманом, прибегавши к Светоме као к пристаништу свих, запросе да добију милости. Испричају све шта је с њима било. А овај богољубац није могао отрпети да слуша шта им се учинило, па се растужи многим сузама, јер тако беше због благога и незлобног срца увек потиштен и сузама потопљен. И одмах радосном душом испуни њихове молбе. Дакле, искупив манастир са свим достојањем, усели у њ изагнане, игумана с браћом. Не само ово, него и све што је недостајало манастиру и што је било разорено назида, и обећа да ће се до живота о њима старати.

Има и други манастир светих четрдесет мученика̂ у месту званом Ксиропотам. И овај такође од истих разбојника запусте и паде у крајњу порушеност. И овога игуман с браћом дође к Светоме, тражећи руку помоћи и милости и говорећи да ће отићи из места због убоштва. А овај с Богом богати даровалац и њима учини милосрђе, даде им помоћ убоштву, и продана манастирска имања откупи и разорено утврди и, цркву исписав и сваком благолепношћу украсив, назва се ктитор.

Филотеј звани, манастир, њега поче зидати неки богољубиви, али се не могаде свршити због оскудице. И овај, као и сви, дође к Светоме. И њега, уводећи га као ктитора, замоли за помоћ ради довршења. И Свети, покоравајући се овој смерности веселом душом, богато даде на довршење.

Причајући милости — о чем је напред реч — задржасмо се, али и ово је милостивим и богољубивим душама добра прича, јер је брз и угодан пут који к Богу доводи, који свакоме од нас који хоће милости више вреди од спаљивања телесног¹¹⁴, поста велим, и више од сваке жртве и молитве. Добра је, дакле, чистота и молитва и пост, када су с милошћу и правдом, када се сијају правдом као златне вериге бисером. Јер се срамим безумља лудих девојака што девичанство бедније сачуваше, а што нису имале уље милости у чистоти и молитви и посту, ради чега имају угашену немилосрђем своју светиљку, па се праведно не удостојише брака и ложнице, радости и весеља, да не уђу с Христом жеником него, уздајући се на чистоту и пост, дрско зваху: „Господе, Господе, отвори нам.“ И гле срама достојна последњега плача, да су га, мислећи да су ради женика чистоту постом чувале, још и дрско звале да им отвори! А он их се клетвом одрицаше, говорећи: „Заиста вам кажем, не познајем вас.“¹¹⁵ Погледајте коликих се радости због малога лишише! А погледајте опет колика је милост драга: „Дођите, рече, благословени од оца мојега, наследите спремљено вам царство.“¹¹⁶ Колико ли више од свих добрих дела̂ може, колико се више хвали милост на Суду¹¹⁷! Колико је оних који се лене о њој и који, ништавци, Богу не угађају! Треба се поплашити од левога стајања¹¹⁸ и састављања с јарцима и претње речене: „Немилостив је суд онима који нису учинили милости“¹¹⁹, и овим је требало разумети сведарежљивога и благог судију и Бога, када никад ни о каквим сагрешењима није тако јаросно говорио као о немилосрђу: „Одлазите од мене, проклети, у огањ вечни, спремљени ђаволу и његовим анђелима! Јер огладнех, и не дадосте ми јести, бејах наг, и не оденусте ме“¹²⁰ и остало свима општа реч да почека ред.

Пређимо опет к Светоме. Видев, дакле, свога пречасног оца у несхватљивој и неисказаној слави, као што напред рекосмо, разумеде да је примио велику благодат од Бога, па се весељаше ненаситом душом због њега и усхођаше све више добрим обичајима иноштва, постом и бдењем и молитвама. И ко би могао све исказати, чиме је био усрдан да у трошном телу постигне живот беспутних¹²¹? Све се више украшаваше милошћу према свима, по Соломону: „Милостиња и вера да те не остави.“¹²² И тога ради све се више к Богу труђаше. И, имајући га као послушна, смело и небојажљиво, јер га љубљаше, говораше: „И шта ће ми помоћи, Господе, што се само ја, видев у тајности твоју благодет према мојему оцу, радујем и тим само ја задивљен благо похваљујем милост твоју, ако не покажеш твоју благост о њему свима јавно? Знам, Господе, да је све теби могућно што год усхтеш¹²³, и да за речју иде дело које се дахом уста̂ твојих извршује. Чуј мене, слугу твојега, и не презири мољења мојега, о чем се теби, Богу мојему, марљиво молим¹²⁴. Пошљи пресвети твој Дух, и обнови кости онога који је тебе ради, нас ради с небеса на земљи туђиновао, које у туђини на страни леже, и напој их росом благодети твоје, да се напију од обиља дома милости твоје и да искипе миро блага мириса, којим ће се намазати душе и лица слугу твојих, који се боје тебе. Нека разумеју сви силу твоју и безбројну милост, и колики си благ давалац онима који се боје тебе и који чувају заповеди твоје, и као што си на небу пред анђелима слузи твојему, оцу мојему, указао милост твоју, и на земљи ћеш га, пред људима, Господе, задивив прославити, да и ја, недостојни слуга твој, добијем поузданију слободу да си послушао моје мољење, и да се у будућем мом животу потрудим како ћу ти угодити, и сви људи који знају име твоје и славе га. И да те опет прославим, с Оцем и светим Духом, сада и увек и у веке векова, амин! Видим дар пророштва на мужу, чији дар од Бога похваљујем, а слобода његова и вера према Богу диви ме и ужасава.“

Јер знађаше да ће Бог извршити мољење његово, као да би син што молио од оца, и надаше се да ће му дати. А слобода и вера његова је чудна, као неко који држи у рукама царев дар, па позива другове и суседе, говорећи им: „Дођите, и, видевши на мени милост цареву, сматрајте ме за срећна, као онога који је добио нешто велико.“

Тако се и овај надаше, и, имајући Бога за послушна и у својој вољи, призва проту с осталим игуманима и старцима, делима знаменитим, на помен пречасног свог оца. И кад дође мноштво званих и незваних, тако да се манастир стешњавао, Свети, украсив цркву свету сваком благолепношћу, и светло удесив гроб Пречаснога, кад је било навечерје, отпојаше на гробу светога оца псалмска узакоњења о помену. А кад су вечерали и хтели се одморити, Свети, узев светога оца проту, уведе га у цркву, па му рече: „Ја, дакле, оче, узлазим на пирг да на свом језику¹²⁵ са својом браћом свршим јутрења славословља, а ти, оче свети, са свима својима овде у великој цркви отпојте прописна јутрења појања о помену на гробу оца мојега, и, молим, молите се о покоју његову, и, када Бог прослави слугу својега, ако ме позовете, доћи ћу вам.“

И затворив цркву свету, даде проти кључе, и, узев молитву, попе се на пирг. А прота, не разумевајући смисла Светога о чем говори, рече: „Воља Господња да буде.“ И даде кључ служиоцу и уђе у ћелију да се одмори, и, док су се сви одмарали, Богоносни отпоче свеноћно бдење стајањем, падаше на колена, прошаше милости од свемогућега Бога, говорећи: „Сведржиоче, преблаги Господе, услиши слугу својега, који те моли свагда и сада, да, излив росу благодети Светога ти Духа на смирене постом исушене кости тебе ради, на слугу твојега, оца мојега, обновив их миром, учиниш да искипе, и, као на небу, и на земљи ћеш прославити служиоца својега, да се, прослављајући ти оца мојега, и ја с њим прославим тобом њега ради, и да сви, који су данас дошли, видевши твоју милост на нама, прославе тебе и нас познају како смо и ми твоје верне слуге, који се на тебе надамо, и како, оставивши своје, за тобом пођосмо.“

А кад је дошло време јутрењега славословља, и кад прота и сви с њим у цркви то вршаху, појући што је установљено у помен Светога и просећи му олакшања и места покоја од Бога, наједном се црква испуни као неким ароматима блага мириса, благодети Духа Светога, осладивши све душом и срцем, учини весеља и тишине¹²⁶, и сви, задивљени невидљивом благодећу, говораху: „Откуд ово?“ И гле, као да дух шумећи врцаше од гроба Светога, и који близу стајаху иђаху да виде шта бива, и одмах видеше како се мраморни гроб Светога благодећу Светога Духа наводнио миром као водом, и како је свугде испуњен, и како тече извор који цркву багри и испуњава пријатним мирисом, и, задивљеношћу ужаснути, одскочише и проти јавише. А прота и сви с њим притекоше и, видевши гроб извирањем мира одасвуд испуњен, задивљени а и ужаснути обиљем извора који је текао на земљу, оставише јутрења појања и у сузама зваху: „Господе, помилуј!“ Тада се прота сети речи Светога које му рече: „Кад Бог прослави својега угодника, ако ме позовете, и ја ћу доћи“, и одмах заповеди да га брзо позову. А кад дође Свети, видев оно што знађаше, похвали свеблагога Бога, и, грлећи свети и мироточни гроб његов као самога оца, целиваше га, окропив га изливањем многих суза̂ и топлом љубављу.

Потом прво прота светим и пријатно-мирисним миром, мажући, ознаменова у облику крста сва своја чула. Тако ознаменова, мажући, и Светога. Потом и све друге прота помаза светим миром, и биваху освећени као оцем. И нечистим духом кушани и од сваке болести оболели додиром гроба и мазањем светим миром наједном сви добиваху исцељење и здравље, захваљујући много Богу и славећи Пречаснога. А миро истицаше не само од светих моштију него и из сухога камена и вара, где беше лик Светога на стени исписан, и ово извирање мира учини Бог на веће удивљење, показујући свима колику љубав има према светима ради њихове љубави према њему, „јер оне који ме славе, рече, прослављам.“¹²⁷

Видевши ово, прота и сви с њим, чудом ужаснути, понављаху с њим плач, „Господе помилуј“ зовући и, исповедајући се и захваљујући се, говораху: „Велики си, Господе, у делима твојим, и диван у даровима; нама грешним довољно је ово извешће твоје милости колику љубав божанства имаш према људима који твоје заповеди чувају. Ко може исказати силе твоје, или ко да стигне изрећи твоју милост?¹²⁸ Слава твојему милосрђу, слава твојим даровима, слава твојему човекољубљу, слава твојој милости, за све, благи Господе, слава теби!“

Потом, пошто се сврши јутрење славословље, па и божанствена света служба, одмах прота призва Светога са свима игуманима и старцима и са свима који су дошли, и благословише га да стави живот Пречаснога на писмено ради успомене и да се празнује са светима¹²⁹. А он начини велико тржанство¹³⁰ свима који су дошли, љубазно их угости и обдари све, од првога до последњега, милостивном душом и широком руком, задржав проту и све који су с њим дошли три дана, частећи их, и, обдарив их много почастима, свакога од њих отпусти својој кући.

А Свети, ослободивши се оних који су били дошли, уђе у цркву и, затворив је за собом, падаше на земљу и припадаше к Богу, бијући прса непоштедно, изливајући огњене сузе и, захваљујући и похваљујући, говораше му: „Ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мојега да овако милошћу својом на нама задивљаваш свет,¹³¹ и ниси презрео мољења мојега, недостојнога и грешнога слуге својега, и који си испунио прошење моје к теби? Шта да ти вратим за сва твоја добра? Изнемогава ми ум, дивећи се твојој благости, не могу те достојно хвалити и појати. Слава теби преблагоме, слава теби предарежљивоме, слава теби благопослушноме према онима који ти се с вером моле, слава теби, сабеспочетни Оцу Сине, слава и беспочетном ти Оцу, заједно са светим и једнобитним Духом! Владико Христе, царе бесмртни, осим тебе другога Бога не знам, који владаш животом и смрћу. Јер видеше очи моје спасење твоје, којим си и после смрти сада задивио слугу твојега, оца мојега, пред лицем свих људи¹³² који су у овим странама. Светлости на откровење наше, како да познају тобом да смо и ми истините твоје слуге и верни тројички поклоници и на славу мојему отачаству, људи твојих, новога Израиља. Ко ти се не диви великоме милосрђу? Слава теби, Боже, слава теби!“

И, пришав светоме гробу пречаснога свога оца, и грлећи га, целиваше, растварајући многе своје сузе миром његовим, и, приносећи срце, и усне и очи, уједно и све своје удове мажући, освећиваше их. И он са̂м њему самоме, као живу, сагнув се, говораше и истављаше га за молитвеника за минули и за представника к Богу за будући живот свој. Јер, рече, овај је живот варљив и човечје је јестаство трошно, и нико обузет страстима или пороку потчињен неће се никако удостојити¹³³, сем једнога Бога. Ово и много друго изговорив као у уши оцу на гробу, и, налив стакленицу часнога мира од светих његових моштију, хотећи даривати самодршцу Стефану благослов од очеве благодети, изиђе к браћи и ову утеши, наситив душе њихове празновањем оца и речима духовним, и, дав мир игуману и свима који су били, успе се к ћелији мучања у Кареји.

Поглавље 8

Св. Сава постаје јеромонах у Св. Гори, а у Солуну архимандрит. Рат између синова Немањиних у Србији. Стефан, вратив се на престо, моли св. Саву да пренесе мошти очеве у Србију. Св. Сава то чини. Свечани дочек моштију и св. Саве

А пречасни прота Дометије, који је назван Јерусолимит¹³⁴, удостојив се да има благодет божанственога духа, гледаше душу божанственога Саве плодну врлинама и виђаше дар пророштва на њему откада су од њега били позвани на помен оца његова, када му је он, провидев чудеса од Бога која ће бити — изливање мира из светих моштију његових, рекао: „Када Бог прослави слугу својега, оца мојега, позваћете ме, доћи ћу и ја“, па се дивљаше пророштву и вери и слободи овога мужа. И, проричући о обилној благодети која ће на њему бити, овако говораше: да ће бити с многим наставник за богозвање¹³⁵, да ће спасти добро душе заблуделих жазлом вере, и да ће речју призвати на ливаду благочашћа¹³⁶, и да ће бити милостивна утеха свима тужним. Због тога га преко мере љубљаху и поштоваху, и када су у сабору седели оци, даваху му место с првима. И ко не би љубио онога кога Бог љубљаше?

Много пута̂ прота, хотећи се благословити од њега, нуђаше га да прими чин свештенства. А он, клонећи се славе, називаше себе недостојним тога. А прота говораше: „Кад бих ја био тако недостојан!“, па, призвав многе другове, једва могаде уверити га. Рече проти: „Воља Господња, оче, нека изврши заповест твоју на нама!“

И, кад дође у свој манастир Хиландар, позван би у Хиландар тадашњи епископ ериски Николај, који, служећи свету службу с многим свештеницима, освети Светога за ђакона, а сутрадан га учини јерејем. Потом се утеши¹³⁷ с браћом и с убогима, и убоги бише обдарени, и епископ и они који су дошли с њим обдарени отидоше својим домовима. А Свети, као новоосвећени, благословив игумана и браћу и дав свима мир, опет отиде у ћелију мучања у Кареји. А кад дође к проти, као извршив вољу његову, управо божју, хотећи се благословити од њега, прота га пресрете и као сина љубазно дочека, и као од оца се благослови, и, целивајући новоосвећену руку његову, полагаше је на главу своју. И, бив с њим љубазно заједно за трпезом и утешив се речју, отиде у своју ћелију, где провођаше живот испоснички.

Због манастирских потреба̂ отиде отац у град солунски, и, ушав у свету цркву светога страстоносца Христова великомученика Димитрија, љубазно целива свети мироточиви гроб његов, и, помазав се светим миром његовим, уђе у свој манастир у Филокалији¹³⁸ и живљаше, јер и ту беше дао много злата за подизање тога манастира, па га зато они који живљаху у њему сматраху за ктитора. Потом отиде к светоме оцу митрополит тадашњему Костандију¹³⁹, и овај га љубазно прими, јер беше од многих слушао о његовим врлинама, па га жељаше видети. А деси се да је у то време дошао епископ Свете Горе, вишепоменути Николај, и овај све потанка исприча митрополиту о блаженом Сави и о оцу његову пречасном Симеону, како га у наше време, говораше, извирањем мира из светих моштију његових Бог прослави и задиви. Чув ово митрополит, зачуди се и Бога похваљиваше, па, призивајући чешће Светога, наслађиваше се љубави његове. И кад дође нарочити дан светога празника, митрополит хођаше служити свету службу, а са њим Николај, ериски епископ, и Михаило, касандријски епископ, и Димитрије, адрамерски епископ, и умолише Светога да буде с њима служабник. А он, покорив се заповести, би саслужабник бескрвне службе и саудеоничар с њима светих тајни, и тада га митрополит и епископи благословише, и назваше га архимандритом, и благословише га да носи набедреницу када служи свету литургију. И, кад изиђоше из цркве, бише учесници и телесне трпезе као и страшне и свете.

И тако се љубазно растаде Свети с митрополитом, свршив потребе манастирске, а стакленицу мира од светих моштију пречаснога оца свога, коју ношаше, посла љубазноме брату своме самодршцу Стефану, и све што Бог на Пречасном учини написа на хартији, и са светим миром предаде. И тако се опет у Свету Гору врати. А кад посланици дођоше у српску земљу, предаду стакленицу мира с писмом самодршцу Стефану. А овај христољубац, устав с великом радошћу, целиваше их, клањајући се и примајући их. И, кад писмо прочита и кад је разумео све шта је било божјим даровима због пречаснога Симеона, оца његова, обузе га радосни плач задуго, па, захвалив Богу с многим удивљењем, похваљиваше његову дарежљивост, и, при звав светитеља својега и све благороднике који су ту били, заповеди да се посланица прочита, да сви чују. И сви, чувши о благодети божјих чудеса, која су се збила на пречасном оцу његову, биваху задивљени и Бога похваљиваху.

Хтео бих овде да испричам мржњу између браће, а устежем се од стида. Али нећемо осудити браћу, него онога који је био узрок мржње њихове, онога који је у почетку, грдошћу узнесав се, рекао у себи: „Поставићу престо мој на облаку и бићу као Вишњи,“¹⁴⁰ са чега је са свима силама које су с њим одступиле био свргнут на земљу; отац зависти и мржње и лажи, од искони човекоубица, ђаво¹⁴¹, који се, позавидев почасти првога човека Адама, мржњом подигао на њ. Истим високоумљем и равнобожношћу, због кога и сам испаде (из раја), смисли и онога на зло наводљиви оборити, кога као младоумна превари змијињим саветом, и женом, и слага да се нада да ће бити Бог, и, бедни, учини да одмах буду изгнани од дрвета живога и раја, а уједно и од Бога; који и Каина¹⁴² на Авеља подиже, и прво убиство руком учини, и тога ради се од искони назва човекоубица; који учини да и Исав буде непријатељ Јакову¹⁴³, брату своме, због благослова очева; он и тада беше подигао мржњу међу браћом.

И велики кнез Вукан бејаше непријатељ брату својему самодршцу због благослова очева. Јер, одлазећи пречасни Симеон у Свету Гору, узев сина својега Стефана место себе, постави га за господара и самодршца све земље српске, утврдив молитвама и благословом и рекав: „Онај који те благосиља, благословен, а који те проклиње, проклет, и да ти се поклоне синови оца твојега, а руке твоје да су на плећима непријатеља̂ твојих, и брату твојему бићеш господин.“¹⁴⁴

По одласку очеву, Вукан, непокорношћу обузет, и бив роб зависти, рече у себи: „Када се приближе дани оца мојега, тада ћу се осветити.“¹⁴⁵ По смрти очевој труђаше се на све начине, ратујући и озлобљавајући брата свога Стефана самодршца, и, примајући многе иноплемене народе у помоћ, устајаше на њ много пута̂, хотећи му узети земљу, озлобити па и уклонити из отачаства, подизан саветом злих¹⁴⁶. И свима борбама се труђаше више поменути велики кнез Вукан, али, град необорљиви — молитвама и на благослову очеву беше основан, — самодржац Стефан, говораше: „Додирујући га растурише се, и ништа не могоше успети намишљу својом.“ Јер много пута̂ бив посрамљен и одбијен и, са иноплеменицима с њим дав плећа, враћаше се са стидом у своју земљу, и због страха од Стефана зазиђиваху путове за собом у тесним местима. И због овакога непријатељства и гоњења међу браћом српска је земља била у великој невољи, као у некој тескоби, запустевши од плењења и пролића крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи по туђим земљама разишли. Такав плод тада пожњеваше од искони сејач злобе и мрзилац добра, ђаво.

Написа богоносноме и блаженом Сави христољубиви брат, тада самодржац, Стефан, молећи и говорећи: „О много љубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, чуј глас плача мојега, и послушај уздах мој, и не презри молбе ове. Учини милост на нама, узев свете и мироточиве мошти светога и пречаснога оца нашег и сам, смиловав се на нас, донеси нам их из туђе земље у своје отачаство да се молитвама вашим светим отачаство ваше просвети, и сви ми благословени будемо. Јер откад отидосте од нас, земља се наша оскврни безакоњима нашим, и би убијена крвима, и упадосмо у плен иноплеменика̂, и непријатељи наши поругаше нам се, и због наше мржње бисмо на прекор и поругу оних около нас¹⁴⁷. Да би вашим светим молитвама и вашим доласком свемилостиви Бог био милосрдан према нама, и да расејане наше сабере уједно, и да нам уништи противнике!“

Чув то божји човек и подражавалац његова милосрђа, ожалости се душом због тога и труђаше се по брату, хотећи тужну душу његову утешити вером негинљивом према Христу, као што он рече ученицима: „Што год ви који верујете просите, биће вам.“¹⁴⁸ На ово се и он надаше да ће му се све што проси од Бога дати, и, као што је у Светој Гори чудотворством и изливањем мира учинио дивним пречаснога оца његова, смело се надаше да ће га тако Господ и у српској земљи пред синовима и народом његовим опет прославити и удивити.

И при виђењу чудних чудеса, којима је диван Бог међу светима својима,¹⁴⁹ узме са собом пречасне мужеве из Свете Горе, који тада својим богоизврсним животом сијаху као сунце. Узев свете и мироточиве мошти светога и пречаснога оца свога, путоваше са овима у своје отачаство, у српску земљу, да, као што су на истоку у Светој Гори били очевици божјих чудеса, којима Бог прослави својега угодника, то истинито објаве и западнима, и да опет оно што се на западу деси, дошавши у своју земљу, причају о том источнима, и да се од свих једногласно прославља Бог, прослављен у светим саветима својим.

Објави самодршцу брату о своме доласку к њему са светим и мир оточивим моштима очевим, рекав да припреми достојан дочек овима. А кад то чу добри, христољубиви Стефан, испунив се недомислене радости, говораше: „Шта да ти вратим, Господе, за све што ми даде?¹⁵⁰ Како ме то постиже да се удостојим угледати свете и мироточиве мошти светога и пречаснога господина и оца мојега од туђине, од Горе Свете, и са овим видети од много година̂ жељеног ми, кога у срцу мојем носећи не виђах, саму душу моју, велим, господина брата мојега, и да се наситим свете неисказане љубави његове? Слава теби за сва добра, преблаги Господе, јер људе од нас одведе, и, анђеле од њих створив, опет си нам их по твојој благости послао. Не знам, Христе мој, како да те похвалим, земља сам и пепео, дивећи се твојој милости.“ И одмах узев светитеља својега са пречасним чрнцима, и са свим сабором црквеним, и подигав се с многим благородницима, дође до краја своје и грчке земље и ту часно часни пресрете часне и свете са светима моштима свога пречаснога оца. С кадионицама и пријатним мирисима испуњујући ваздух, дочекиваху их, певајући псалме и песме, прописане за помен пречаснога оца, са сузама и радошћу и клањајући се, с љубављу их целиваху, очима и лицем их се дотицаху, хотећи се као осветити, и, дижући их на својим рукама, ношаху их. Светога и богоносног Саву с таквим истим сузама целиваху, љубазно све грлећи, и оне свете мужеве који су из Свете Горе с ким дошли; говораху да им се не могу захвалити уздарјем¹⁵¹, јер су такво преблаго скровиште донели у земљу њихову. А ови се опет дивљаху многој љубави самодршца Стефана и превеликој његовој смерности, јер не штеђаше царске багренице. Шта ја говорим о малолепној? И саму ту часну своју главу меташе у прашину земну, падајући пред ногама пречасних, просећи да прими молитве и благослове од свих. А ови по Давиду говораху: „Род праведних ће се благословити¹⁵², и од нас буди благословен.“ И тако сви, захваливши Богу, примише утеху и одмор.

Дивно беше видети од Бога људима, па мислим и анђелима, преношење светих моштију овога пречаснога оца нашег и више од древнога Израиља, јер не беше из Египта с робовима и погребаоцима, с обичном чељади, него га из Свете Горе и свети мужеви ношаху, од сина анђела донесен, од сина благочастивога самодршца дочекан. И тако, с великом чашћу одседаху, и подизаху се, и ношаху га као другога Јакова и новог Израиља патријарха оца нашег Симеона, синови и синови синова са свештеницима и са свима благородницима, и допратише га до спремљена му гроба, и у манастиру, у цркви пресвете Богородице, коју беше сам Пречасни сазидао, у месту по имену Студеница, са псалмима и песмама положише часно часне и свете мошти његове у гроб од мрамора, часнији од злата. И одслужише свету и божанствену службу за покој његов, и отпразноваше с великим тржанством помен његов, и све убоге, којих је много дошло, самодржац насити довољно љубављу и обдари милостивно, и тако сви својим домовима отиду. А Свети с пречаснима који су с њим дошли из Свете Горе оста у цркви свете Богородице, у којој су биле положене свете мошти пречаснога оца његова, очекујући време, дан помена смрти његове, и, отпразновавши овај, врате се у Свету Гору у свој манастир¹⁵³.

Поглавље 9

Истицање мира из моштију св. Симеона о годишњем помену у Студеници; беседа св. Саве том приликом

А кад се приближио дан у који ће бити помен смрти пречаснога оца, љубазни син велики жупан и самодржац Стефан дође са свима благородницима на празновање, и, кад се стече мноштво људи, богатих и убогих, учини се законито вечерње славословље, па, развеселивши се утехом о помену очеву, одмараху се сви. А богоносни Сава свеноћним стајањем не даде сна својим очима, молећи се о пречасноме оцу свом, и, као што се пређе за живота његова стараше о спасењу, тако се и по смрти његовој, и све више умножавајући, трудио да се он од Бога прослави, и да сви сада виде даровану му од њега на небу почаст благодети, изливањем мира на земљу из светих његових мошти, па се на молитву Богу подизаше, и, призивајући његову матер у помоћ, говораше: „Многомилостиви и сведарежљиви Господе, који си рекао: Све ћете, ако просите верујући, добити¹⁵⁴. И ја, недостојни, уздајући се у ову твоју реч, знам да је све могућно твојој благости, с вером просим и молим много твоје и безлобно човекољубље, Боже спасиоче мој, чуј уздах мој, и приклони ухо твоје к мољењу слуге твојега¹⁵⁵, и пошљи пресвети твој Дух, и обнови мошти слуге твојега, оца мојега, да, као што си на истоку у Светој Гори, у туђој земљи, прославио својега угодника, још више прославиш на западу, у земљи отачаства мојега, да и ови који су на западу твоји људи, видевши твоју милост на нама и задивљени даровима твојим, истинитије верују у тебе, истинитог Христа, мислени исток, Бога и сунца правде, кога ми сада проповедамо међу њима, да си ти од искони једнородни син и реч очева, сабеспочетан¹⁵⁶, безвремен, с њим увек битан и сад подложан времену, да си се вољом његовом од свете Богородице и увек деве Марије Духом Светим, не променив божанства, нас ради на земљи овапутио, јави се и просветићеш, спасавајући оне који у тебе верују и твоје заповеди чувају, а да и ови источни који су са мном дошли познају да смо и ми који смо на западу верне твоје слуге и истинити тројички служиоци¹⁵⁷, и да се у нас поје име твоје свето. Еј Господе, Боже мој, теби јутрењу песму¹⁵⁸ из дубине душе призивам: Услиши ме, слугу својега, који те моли, и не посрами ме од очекивања мојега. Јер твојој благости надајући се, источне и западне људе ове сабрах, и како се у те уздах, Господе, да се не постидим.“

И, пришав к часноме гробу пречаснога свог оца, у ноћи он са̂м њему самоме говораше: „Ево нас свих људи твојих и деце твоје, које ти је дао Бог. У твојој цркви сабрани очекујемо твоје отачаске дарове, не сакриј за себе сама од Бога даровану ти милост, јави нам по божјој ти заповести богатство које имаш од њега на небесима изливањем мира увери чеда и људе своје на земљи, којим помазавши се и као обогативши се порадоваће се, а душу ћеш моју, оче, сачувати од туге, непосрамљену од њих.“

Потом заповеди ударити у би̏ло, и, пошто су се сви сабрали, и пошто су све јутрење песме и славословље к Богу свечано свршени у помен Пречасном, Свети уђе сам у светињу над светињама¹⁵⁹, и, пошто је принео свету божанствену службу за својега оца с плачем и са сузама, Бог, богати у милости и чести у даровима,¹⁶⁰ готов на прошење слугу својих, који вером просе у њега, и који им на корист даје, и њега, кад се у светој литургији молио, услиша због смерности. И тако се црква испуни неким несхватљивим пријатним мирисом да су се сви дивили, недоумевајући се о том. И гле, опет, као и пређе у Светој Гори, би шум као од врења духа. А благочастиви Стефан самодржац, стојећи напред близу гроба пречаснога свог оца, хотећи и видети шум који се чује, одмах, наједном виде превелики онај и од злата скупљи, мраморни гроб, како се благодећу Духа Светога миром испуњава као многом водом и како шуми одасвуд извирањем мира, па, и, поплашив се и задивив се, прошаше помоћи од ужаса, вапијући: „Господе, помилуј!“ А благородници који су с њим дошли, чувши, тискајући се гнечаху се, хотећи видети шта бива, па, видевши многе радости што бива посредништвом¹⁶¹, задивљени призиваху: „Велики си, Господе, и диван у делима твојим, слава теби!“¹⁶²

И велика је граја била с плачем, да је немогућно било и Светоме да сврши свету литургију. Јер и њега самог, унутра код светога жртвеника, обузимаше велико узбуђење, тако да због многих суза̂ не могаше како треба да узгласи¹⁶³ људима. Запрети самодршцу брату и свима који су плакали да умукну. И гле, опет на стени слике часнога лика Пречаснога, која је била исписана у цркви и у трпези! Извор чудеса̂ Бог, који је источио у древности воду¹⁶⁴ из суха камена у пустињи непокорним људима, на веће прослављање и почаст Пречаснога, па и на удивљење и утеху благопокорним људима, чедима његовим, и људима његовим, новоме Израиљу, учини силом својом да и ова провре миром из суха вара¹⁶⁵, јер су његови неизречени и неиспитани путови.

А кад видеше ово самодржац и благородници, који су с њим дошли, чудо које надмаша чудеса, плач на плач подизаху, па, бојећи се Светога у олтару, мучећи, без граје, кропљаху земљу сузама. А часно и свето миро сабираху у часне златне и сребрне сасуде, докле је Свети вршио свету божанствену службу, а, кад је излазио, бејаше се видети сав као огањ. И прошав к светоме и мироточивом гробу пречаснога свог оца, окади овај који је пријатно мирисао миром, пријатним ароматима, и отпоја што треба почасно у помен Пречаснога, и, рекав молитву, на дуго Богу захвалив, многим сузама љубећи, окропи часну раку пречаснога свога оца, и тако све своје чланове миром помаже, освећујући се, тако и брата самодршца Стефана, потом и оне који су с њим дошли од Свете Горе, и сав иночки и свештенички чин, и такође благороднике и све који су дошли, помазујући сам Пречасни освећиваше, и не насићаваше се труда ни стајања ради части оца и ради утехе људи својих.

Игуман и сва браћа, узимајући свето миро, освећиваху, помазујући трпезу и све своје ћелије, од Светога научени. А благородници и остали сви црпући узимаху, хотећи осветити чеда и домове своје, и сви недужни, имајући многе и различне болести, који су били мучени дусима нечистим, благодећу божјом и молитвом Пречаснога — додиривањем светога гроба и помазивањем светим миром здрави, исцеливши се, одлажаху својим домовима. Благодет божја беше на свима и весеље и радост неисказани.

И, узев реч, Пречасни рече самодршцу брату и благородницима и свима који су били:

Гледајте пред вама шта бива, од Господа би ово, и дивно је у очима нашим¹⁶⁶. Дакле, и ми ћемо пророчки рећи: Ово је дан који учини Господ, порадујмо се и повеселимо на њ¹⁶⁷. Јер ево отац наш који је био с нама пре мало времена, и који је Господу духом отишао, нама је опет данас духовно дошао, и од нас не одступа молитвама. Јер га видимо, као што нас је веселио пређе у животу у оном што је телесно, како нас сада још изврсније теши у оном што је духовно. Јуче он, сабирајући трпезу страних и убогих, изношаше и примајући тешаше, а данас је са̂м у Аврамовим селима¹⁶⁸ приман, и зато што му је угодно творио радује се с њим. Јуче¹⁶⁹ нам он смерношћу главу преклањаше, а данас ми, клањајући се, свети гроб његов целивамо. Јуче нам чашу љубављу црпљаше, данас миром светих својих моштију помазујући освећује и чудесима задивљава. Колико је благ Бог Израиљев правима срцем¹⁷⁰, који подиже смерне на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане века вековима! Дакле, зар да се не задивимо овоме, па да апостолски не речемо: Незабораван је Бог да заборави труд и награду дела људи својих, који учинише у име његово, послуживши светима и свима убогим¹⁷¹. Јер ево молитве и милости и сва остала добра дела оца нашега изиђоше у сећање пред Бога, и за добра добра је од њега примио, као што видите данас, како га пред свима вама Бог прослави и задиви чудесима дивним; не само да точи миро из гроба од светих моштију, или да недужне исцељава и духове одгони, него учини да и на стени исписана слика светога и часнога лика његова провре миром из тврдога камена и сухог вара, на славу његову.

И, као што је пређе у Светој Гори, у туђим странама, тако је и сад учинио међу вама чедима, у земљи људи својих, коме ће код ове мале славе дати да уђе у већу, кад буде у поновном оживљењу¹⁷², уверавајући нас тим Бог, да и ми, видевши од Бога почасти оца нашега, будемо подражаваоци добрим делима његовим, којима угоди Богу, и Бог га прослави. Штавише, Бог, хотећи нас присвојити својој љубави, преко светих својих чини чудотворства међ нама, да разумемо како Бог зна сваку љубав према њему, и ако ко што добро уради њега ради, од његових очију које све виде неће се сакрити, и добрима је добар даровалац. Свети, са земље узети, не требају земаљске пролазне славе, нити траже почасти од људи, не будући с људима. Јер славу и почаст, које око не виде нити ухо чу¹⁷³, од Бога који их је прославио, као они који су га заволели, примају на небу, и земаљско не желе, како пророк од њих Богу говори: Према оном што ми је на небу од тебе, шта ја хоћу на земљи?¹⁷⁴ Сва ова чудеса чине свети ради нашега спасења, да, видевши их, Бога прославимо говорећи: Диван је Бог у светињи својој¹⁷⁵ и свети његови, у којима Бог удиви сву вољу своју, славимо их да им достојно и по могућству подражавамо у свем, добрим делима к Богу.

Зато и ја, узбуђен, све вас по крви ми у Господу сроднике молим, подражавајте делима оца нашега, која видесте, имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњим, дарежљивост према убогим, милост према једнокалним нам створењима и једнородним крштењима, која су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да нема разликовања лица у Бога. Пред њ ће стати цар с војником, господар с робом, син са оцем и отац са сином, кад се представе престолу. И Бог на суду седи, река огњена тече, шумно тражећи да прими грешнике, и књиге наших дела̂, где се прстом божјим уписасмо, отварају се, јер у књигама твојим, рече, све ће се написати¹⁷⁶. И тада ће као горки клеветници стати према нама греси наши, изобличавајући нас, и страшно ће се на тој страшној распри свако испитивати, где није лако укривити лажју истину, или подмитити судију који не треба ништа, јер све има. И тада ће свако своја дела видети и поплашиће се, и нема камо побећи. Јер, знајући ово, апостол рече: Пошто ће Господ судити људима својим, страшно је упасти у руке Бога жива¹⁷⁷. Тога ради и ја вам говорим да се отресете свега што је зло, и све што видесте и чусте од оца вашег, то чините, да, и молитвама његовим избегавши више речене страхоте, с њим вечна добра добијемо у бескрајње векове. А Бог мира и љубави молитвама светога оца нашег са свима вама¹⁷⁸ и нама, Амин!

А самодржац и сви благородници, чувши овај страшан проглас, сузни преклањаху вратове своје, тако да су од многога узбуђења хтели заборавити и да се хлебом заложе, јер беше већ и дан превалио. Чуђаше се старији брат сладости језика и сили речи благодети божје која излази из уста̂ млађега, па у себи говораше: „Откуда му је дана ова премудрост да овако говори¹⁷⁹? Дакле, јасно је да дух дише где хоће и на ком хоће.“¹⁸⁰ И тако, пав ничице са свима, поклони му се, говорећи: „Бог који нас је удостојио да молитвама вашим будемо слушаоци ваших светих речи, удостојиће нас да их и делом извршујемо.“ И тако Свети отпусти сабор, и потом сви бише учесници за трпезама, и двогубо отпразноваше, и двогубо се весеља насладише, душевно, велим, и телесно, уједно се обогатише и небесним даровима и земаљским. Јер од оба брата благородници беху обдарени, и свима убогим, којих беше много дошло, много се раздели. Јер бејаху у великом весељу душе и усрдни да све даду. И тако сви одлажаху својим кућама, и, задивљени чудесима, слављаху Бога због покоја и почасти светога свога оца Симеона.

Поглавље 10

Св. Сава, умољен од брата и осталих, остаје у Србији и настањује се у Студеници; путује по народу и утврђује хришићанство. Са братом Стефаном подиже манастир Жичу и мање цркве од камена и дрвета. Чудо са раслабљеним

Свети са онима који су са њим дошли из Свете Горе помену самодршцу (Стефану) о повратку свом у Свету Гору. А овај, чув реч ту, као да му прође копље кроз срце, па паде к ногама и мољаше Светога у име своје и благородника, говорећи: „Не остављај нас у овај час, о оче свети, и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене, и овде, дакле, умољен светим оцем нашим Симеоном, пребуди на челу браће цркве, од њега саздане, пресвете Богородице, не као да славе тражиш, него те молим да с њима пребиваш, него да штогод добро узакониш међу њима, и међу нама самим, и међу свим људима отачаства својега. Јер на то те и посла Бог, као што ја замишљам, да недовршено од оца пречаснога нашег ти испуниш. А ја, слуга твој у свем добром ка Господу, што год хоћеш и што год речеш, бићу добропослушан господину мојему. Јер ако би могао Господом наћи нам помоћи к Христу, па леношћу нас одбегнеш, имаћеш да даш реч (одговора) за нас.“

Шта је, дакле, могла та милостива и веома мудра и врло кротка душа, која никад никога није хтела ожалостити, и шта би хтела учинити, видев самодршца брата и све благороднике како падају на земљу пред ногама његовим, и оне пречасне оце који су с њим дошли како притичу у помоћ ради останка његова, и како ридањима срце растржу и не дају му отићи? Побоја се да штогод неочекивано, што га се лишава, не предузме његов брат, па, побеђен милосрђем, одмах се покори молби њиховој, говорећи: „Воља господња с нама ваше прошење нека испуни.“ А божанствени тај муж, који је и самодржац Стефан благочастиви, велим, кад чу ово од Светога, са свима благородницима, испунише им се душе радости божанствене, и, као да су нашли неко пребогато скровиште, разделише корист, наситивши се сладости и весеља. И тако Свети би постављен игуманом у великом манастиру, по имену Студеници, у цркви пресвете Богородице, коју пречасни Симеон, отац његов, без њега беше сазидао¹⁸¹. Јер син пре оца, пре много времена, беше дошао у Свету Гору, као што испричасмо, где вршећи испоснички труд, много исцрпљиваше младићки цвет (снагу).

И тако примив тај манастир, заповеди да се зове лавра светога Симеона, а онај који у њој управља да буде и да се зове архимандрит, као што је и сам у Солуну граду од митрополита и архиепископа био постављен за архимандрита. А све ово премного човекољубно божје старање ради нас, промислом своје премудрости, на њему је тако изводило. Јер тако му ствараше да се од последњега на више пење. Јер не хођаше да се та велика светлост прикрива под одром у туђој земљи нити под судом¹⁸², него хођаше је ставити на велики светњак да многе осветли, и тога ради доведе га таквим узроком у своје отачаство, и саветова да се покори молби братовљој. Јер га многа писма и сузе родитељске не могоше преодолети да раније дође и да их види, а да с њима живи, сувишно је и говорити. Јер имађаше несаломљиву и неослабну жељу да се од својих уклони, па, штавише, беше усрдан да у пустињи или туђини као убоги и заврши живот. Али што би би, и добро би, јер од Бога би.

Јер, примив малу власт, ствараше велика дела у њој, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити рашири црева као стока, нити баци нахрањену утробу у меке одре, него, кад у пустињи живљаше, све већим трудима, постом и ноћним стајањем умртвљаваше пут, и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре светитељства¹⁸³ показиваше радом апостол. Јер, идући по свој земљи својега отачаства, апостолски проповедаше Јеванђеље, казиваше разумно свима Тројицу, све учаше оваплоћењу сина божјега, заповедаше да сви исповедају да је он једнак Оцу и беспочетан и да је увек с њим, и да је пређе векова од њега рођен и једнобитан, и научаваше све да се Дух Свети који излази од Оца, који је једнобитан и једносапрестолан Оцу и Сину, слави и да му се поклања; проповедаше крштење покајањем ради отпуштања грехова, јереси разораваше, цркве подизаше на зидању и на основу апостола̂ и пророка̂, где је крајеугаони камен сам Исус Христос¹⁸⁴. Предаваше о суђењу обичаја̂ (владања) људи од апостола, и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи, у црквама установљаваше сва предања по правилу славословљем и појањем, а која научи у Светој Гори, свима иноцима се сам угледом показиваше, јер беху као препорођени и благочашћем и иноштвом, и који у власти бејаху добиваху и запрећивања, због увреде¹⁸⁵, и сви убоги бејаху утешавани, поуком његовом међу браћом се љубав утврђиваше. Јер и реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе не биваху далеко од светих, него се молитвама овога а помазивањем миром онога духови одгоњаху, болести се исцељиваху, раслабљени се подизаху, и много друго, о чем није време говорити, тако да се сви који су видели ово дивљаху и ужасаваху, да сви бејаху послушљиви вери благочашћа и да га сматраху не да је човек него пророк који им је послан, да се и сам самодржац дивљаше и говораше: „Благословен Господ Бог Израиљев, јер походи и избави људе своје, и подиже рог спасења нашег¹⁸⁶, овога светог господина мојег и брата, у дому оца мојега Симеона, слуге својега, да да̂ разума спасења нама, људима његовим, на отпуштање грехова наших милосрђа ради и милости Бога нашега.“

Доласком Светога браћа се сјединише у многој љубави; велим, самодржац Стефан и велики кнез Вукан, тако да се поуком Светога Вукан, кнез, срамио и стидео што је преступио очеву заповед, и говорио је да је узрок његове непокорности наговор и подизање од властеле, а не од његове воље. Гоњење и плењење престаде, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља је тада била великога пространства, вера благочашћа се свуда по њој распрострањавала молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Тада почеше зидати и велику цркву господњега вазнесења у Жичи¹⁸⁷, звану архиепископију. Друге многе цркве, мале и велике, сазида Свети, докле је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту његове државе Бог слави.

О подизању раслабљенога. У неко време дође са самодршцем да разгледа како зидају архиепископију, јер беше довео и многе раднике зидаре и мраморнике веште из грчке земље, и сам, бавећи се с њима, учаше их да све по вољи његовој украсе, као што се и до данас види, уистину, свим украшена. Једнога дана изишав, нађе човека, раслабљена рукама и ногама и свим удовима својим, донесена ради примања милостиње и остављена на путу да му Свети у пролазу да штогод. А овај богољубац, појући псалме Давидове, излажаше ван ограде, пешке идући са учеником својим, и, видев га да никако не може да се усправи, испуни се сузама, плакаше, размишљајући о трошности човечјој. И, одмах одбацив висину благородства и част архимандрита — слично Богу као што је мој Христос, нашав рањенога због грехова од разбојника̂, однео га у гостионицу¹⁸⁸ — и он унесе с учеником у цркву раслабљенога, положив га у мантију, и постави пред икону Христа који је врач душама и телима. А кад паде ноћ, сам се удружи с раслабљеним у цркви, и никога не удостоји да им дође, сам се труђаше да послужи болнику. И одмах припаде Богу, и, као да се држи ногу његових, вером се удостојава, прво се сам о себи исповеда, смерношћу привлачи милост, проси молећи да се услиши, проси болнику милости.

Свеноћним стајањем и падањем на земљу, бив у многом труду, марљивије се моли и натклања се над труп раслабљенога. И као неким врачевским¹⁸⁹ помазањем помазује раслабљене му удове, растварајући својим топлим сузама и молитвама, и, кад их је довољно одаждио¹⁹⁰ и био умом као на небу, и подигао у висину пречасне своје руке, зовући из дубине душе, призиваше бездан милости, говорећи: „Владико, сведржиоче, Господе Исусе Христе, Боже наш, сине и речи Бога живога, који си од искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једнобитан и који си увек, беспутан, невидљив, неопипљив, бестрастан, после времена, милосрђа ради и милости Бога и Оца, благоизволе нас ради оваплотити се; који си примио света страдања часним својим телом и поднео болести да нас ослободиш од страдања због греха и избавиш болести смртне; који си се оподобио да будеш опипан и виђен, а који се ниси као Бог од неба одлучио; који си по земљи ходио, уверавајући нас чудесима дивним да верујемо теби, истинитоме Богу, који си се нас ради очовечио; који си, видев раслабљенога код Овче бање, исцелио га и са одра подигао и заповедио да узме одар на уверење дане му тобом снаге¹⁹¹; који си удовичина сина, на погреб ношена, улазећи у град Наин, ускрсао са одра¹⁹²; који си четвородневнога Лазара¹⁹³ у Витанији свесилном својом речју из чељусти ада извадио; ти и сада, многомилостиви, преиздашни Господе, и овога овде преда мном раслабљенога ослободи од болести која га држи, пошљи Дух твој Свети, и обнови твар своју, сабери разнесене удове његове, и освежи жиле, пути његове твојом неисказаном влашћу и силом невидљивом. Подигни га свега цела, слободна од телеснога вреда и душевнога, да и ови људи твоји нови, вером к теби, видевши безбројно твоје милосрђе и бескрајњу благост која међу њима бива, шаљу, нама научени, славу Теби човекољупцу, са Оцем и Светим Духом, сад и увек и у веке векова.“

И, завршив молитву, рече раслабљеноме: „У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!“ О ко да изговори силе твоје, Христе, или ко ће избројити мноштво дарова твојих којима си људима даровао власт да дивна дела чине вером у име твоје?! Одмах, дакле, са речју¹⁹⁴ недужни, као да је од много година̂ здрав, искочи из мантије као са одра и хођаше. И Богу, који га је подигао заједно с оним који га је дигао к њему, узашиљаше молитвом славу, многим корисним речима Свети поучи отрока¹⁹⁵, да не би неразумо, нити заборавношћу, покрио божју милост која је на њему била, и поучи га да се отреса онога што је зло, „да ти не буде, рече, гори доцнији живот од ранијега.“ И уместо награде за исцељење, Свети га обдари, па отпусти својима.

А кад глас прође о исцељењу раслабљенога, сви који имађаху недужне доношаху их и полагаху их пред ногама Светога. А он, на свакога од њих полажући руке, молитвом их исцељиваше, а када се у манастиру налажаше, узимајући недужне, уношаше их к светоме гробу пречаснога свога оца, и миром светим из светих његових моштију помазиваше их, и, молитвама светога Симеона обогаћени, сви исцељени и здрави одлажаху својим домовима.

И беше син диван оцем, а отац хваљен сином. Таквим се светлилима светљаше тада српска земља, таквим се мужевима украшаваше да и други светодршци¹⁹⁶, слушајући о дивним чудесима која бивају од Светих, мољаху да се придруже љубави самодршца Стефана, нити смеђаху што противно почињати противу државе његове.

Поглавље 11

Добромир Стрез, најпре вазал а потом одметник Стефанов, диже се с војском на Стефана. Св. Сава одлази у стан његов и одвраћа га, али без успеха. Напрасна смрт Стрезова. Беседа св. Саве

О напрасној смрти Стрезовој. Уз друга многа чудеса хоћу овде да испричам и о убиству, учињеном молитвама Светога. Бојим се да ко не узнегодује противу мене да хоћу да оклеветам Светога као убицу. Не, за ово није крив ни Свети, нити сам ја зазоран, који ово причам. Ако није тако, то су онда криви и Илија, и Јелисеј, и пре њих Мојсије, јер у таквим делима не чине нам се ни они похвални. Јер онај сажеже два педесетара са људима, огањ скинув с небеса молитвом, и сам закла ножем триста пророка̂ срамних, као Богу противних, а пре тога речју небеса затвори, а многе глађу умори, ревнујући Господу Богу Сведржиоцу. А други, кад му се ругаху јелинска деца, заповеди медведу да дође из пустиње и да их све подави, те да се њихови родитељи, видевши ово, поплаше, те не буду противни његову побожном учењу о Богу. Први пак Фараона морем потопи, а Амалика победи и погуби молитвом с подигнутим рукама¹⁹⁷. А да пређемо многе свете из старих и нових времена̂, који молитвом убише противнике, да се не бисмо задржали дуљењем причања о оном што је било пређе.

Све је, дакле, божје што ураде свети; без њега се не извршује ни дело ни реч. „Јер без мене, рече, не можете ништа учинити.“¹⁹⁸ И што је од Бога преко светих учињено, све је пред њим добро и угодно, ако се коме зломисленику и чини противно. Јер неки пут Бог, приводећи нас к себи, раном¹⁹⁹ других нас застрашава, па нас, као уздама у чељустима срдаца наших, страхом к себи притеже, кад нећемо да му се сами приближимо. А неки пут бивамо кажњени за наша сагрешења, зато што се због непокајане злости нећемо да обратимо Богу, „јер многе ране, рече, грешнику, који се нада на Господа, доносе милост.“²⁰⁰ Други пут Бог своје свете освећује као своје изабране угоднике, кад им се ко руга или досађује, или кад се који неправедно дижу на њих, хотећи им наудити, да бисмо се и ми, видевши ово, и постидели и побојали, те да се не противимо њихову учењу о Богу и не презремо њихова добра савета, као што овај безумник, о ком хоћу да говорим, не хтевши примити добар савет Светога, сам себи поцрпе чашу гнева Господњега.

Беше, дакле, неко по имену Стрез²⁰¹, ако и злоуман, али високога рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара загорског²⁰², кога, како причају, уби свети Димитрије. Јер тај Калојован²⁰³, цар загорски, подиже се и разори многе грчке градове по свој Тракији и свој Маћедонији, јер су тада владали и Цариград држали Фрузи²⁰⁴, који не мараху за разоравање осталих градова, сматрајући да нису њихови, а он, налазећи их пусте и безмоћне, разораваше их, а све од Бога биваше. Тако дође с многом силом, као некад Синахерим²⁰⁵, на божји град, на крајеве света православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, отачаство светога великога мученика и страстоносца Димитрија, у ком и његове часне мошти леже, точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса̂ која бивају од њега услед истицања мира код његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постиже своје празноумне намере, јер не просу тулац²⁰⁶ стрела̂, нити извади оружја; јер, чим дође граду, божјим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно сврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређен град. Силна војска, која је дошла, ужасом обузета, бојећи се Светога, науми бежати, али начелне војводе, не хотећи оставити свога цара, будући му верни, указаше му и последњу љубав, те собом понесоше мртва цара. Али, бојећи се дугога пута, распорише му утробу, па, избацивши сав дроб, тело му пресолише и донесоше у своју домовину.

Тај вишеспоменути Стрез бејаше гоњен од цара Борила²⁰⁷, који, после убиства цара Калојана, беше преузео царство, и хођаше га убити као царског рођака. Јер и тај Готин²⁰⁸, поменути Стрез, беше чувен храброшћу много, да су му због тога још више завидели, па тражаху смрћу душу његову, јер га се бојаху да се не зацари, па да њих не поубија. Тако, дакле, гоњен од њих и сасвим одагнан, немајући где смирити се, добеже благочастивоме великом жупану и самодршцу Стефану. А он, христољубив, прими га радосно са свима који су дошли с њим, указав му сваку љубав и душевност своје кротости. Поштоваше га не као пребеглицу него као драгога сина, те њега, недостојна, удостоји своје трпезе, тако да многи начелници Стефанови роптаху због те многе љубави према њему. А они који владаху у Загорју²⁰⁹, много пута мољаху у самодршца Стефана за Стреза, али не да се спасе него да се убије; и час велике дарове шиљаху да би задобили љубав, а час ратом прећаху, али увек за њ мољаху. Стрез ово разумеваше, те се бојаше и трепташе, па помишљаше и на другу страну бежати, да не буде како предан у руке непријатеља̂ својих. Али побожни Стефан клетвама га увераваше да се тога не боји. Да би га боље уверио о правој вери и љубави према њему, побратими се с њим, недостојним, на светом Јеванђељу и обдари га много коњма, и људма, и свима потребама. А пре тога, као што казасмо, Готи се много осилише и, нашавши многе грчке градове пусте и беспомоћне, заузеше их и држаху, па заузимаху и градове око Солуна, држећи у рукама и Охрид.

А побожни Стефан неке од властеле загорске који тада држаху оне градове, придоби за овога Стреза као за сродника царева и свога брата, и они му се са својим градовима придружише. И прво га Стефан уведе у један тврди град по имену Просек, дав му своју војску у помоћ, а и сам га поможе, и утврди, и огосподи, удостојив га да има у њему друга и брата. И, пошто уговорише да се један другом налази у свакој помоћи, заузе и градове других и људма их умножи. Јер га знађаху загорски људи, те му многи прилажаху.

Хоћу овде да испричам безумље његово, иако дуљимо причање. Много се, дакле, обогати да би се могло згодно о њем рећи: угоји се, задебља, и рашири безумљем, и заборави на Бога, понесав се умом²¹⁰. Јер се показа убица и немилостив, јаростан, и опак, и врло нечастан. Јер утврди свој дом на камену у више поменутом Просеку, а тај камен бејаше врло висок, до двеста сежања²¹¹ и више, под којим одмах тече велика река, по имену Вардар. На том, дакле, камену, помостив га дрветом, начини своје позориште. Кад би, бедник, хтео да се весели, он би ту седео, пијанчећи на мрском, смртном судишту, играјући и веселећи се. А весеље његово бејаше смрт човечја, и за малу кривицу осуђиваше кривца на смрт, и заповедаше да се баци са оног страшног високог камена од онога позоришта. Кад кога тако бацаху, он, весео, узвикиваше: „Пази да не исквасиш кожуха!“, јер бачени немађаше где пасти до у саму реку. А ако је ко имао кога од својих, то би они или људи који се Бога боје обилазили ону реку, тражећи га да ли га је где вода избацила, па да га, нашавши, погребу, као што доликује човеку. Ако би се где у дубини задржао, то би био храна рибама. Тако, као што рекосмо, његово весеље бејаше смрт човечја. Тако он рађаше, јер уздајући се, каменоумни, у своју силу и тврдоћу високога камена а не у Бога, у себи рече: „Ко је тај који ће ме одавде сврћи?“ А не сети се, бедник, онога што је речено таквоме: „Пошто си био врло бешчастан, а срце се твоје охолошћу узнело, подижући дом свој на висину и говорећи у срцу својем: Ко је тај који ће ме сврћи?, вели Господ: Да се и као орао узнесеш, и да усред звезда гнездо свијеш, и отуда ћу те сврћи.“²¹²

Слушајући ово о њем, побожни Стефан жаљаше, и, бојећи се Бога, у савести се осуђиваше што је тако свирепоумна јунца од смрти спасао, хранио и огосподио, па му беше мрско и само његово братство. Због тога много пута̂ му писаше, поучавајући га и молећи да престане тако што радити, али као што Соломон каже говорећи: „Укори мудрог, заволеће те; укори безумнога, омрзнуће те“,²¹³ тако и овај, уистину безумни, омрзе онога који га љубљаше, јер предаде забораву све што му некада учини Стефан, те му се за доброчинства показа незахвалан, јер, погазив заповед божју, постаде клетвопреступник и, презрев јеванђељско побратимство, одбеже љубављу од њега и одступи и вером. И постаде роб зависти и злоби, и не страшећи се Бога, поквари душу своју, јер за небројена добра Стефанова према њему враћаше му безбројним злима, празноумни, јер, измирив се са Грцима и прионув својим Готима, сабра од обојих много набројено мноштво свакојаких народа̂, па с великом охолошћу, ричући као лав, крену се на отачаство његово с намером да му напакости и да га сасвим опустоши. А кад чу ово побожни Стефан, шиљаше много пута̂ своје благороднике овоме нечовеку, говорећи да се сети пређашње љубави и молећи да се окане тако свирепе намере. А он, неосетљив као камен, упоређиваше то са ветром који духа мимо камен, сурова срца његова. А кад Стефан виде да се са безумља његова не може савити његов железни врат, и да води мноштво народа на њ, бивши стешњен са свих страна̂, недоумеваше се, па, оставив да иште сваку људску помоћ, прибеже Богу с речима: „Боже, обрати ухо на помоћ моју! Господе, потруди се да ми поможеш, не остављај ме на радост непријатељу мојем, него молитвама пречисте ти матере и увек деве Марије и светога оца нашега, твога угодника Симеона, којим си нам показао да те познамо као истинити живот, молитвама његовим погледај на мене, грешника, који се у тебе узда, те судом твојим праведним пресуди распру моју. Јер ево вратише ми зло за добро и мржњу за љубав. Јер онај који је јео хлеб мој, подигао је на ме пету своју, и труди се да ме сплете, те да паднем. Помози ми, Господе Боже мој, и спаси ме по милости својој; нека се јави безбројно силна твоја рука, и нека запрети онима који се подижу на мене, да мој непријатељ угледа стид свој, и да се посрами, и да руку своју метне на уста своја, да се ужасне и поплаши, и да од страха уши његове оглухну, а ја, слуга твој, да се зарадујем и обеселим милости својој, што погледа на смерност моју и спасе од гонилаца душу моју.“²¹⁴

И одмах, пошто сакупи своју, Богом даровану му војску, и пошто се надом од молитава као оружјем обложи, усрдно се спремаше да изађе противу непријатеља. А богомудри Сава, архимандрит, као Мојсије и други Самуило²¹⁵, стајаше тада јавно пред свима и саосећаше срцем у бризи брата. Састрадаваше, дакле, и душом за отачаство своје и жаљаше своје сународнике, помишљајући како у судару многога оружја није могућно а да не буде много крви, а особито за оне који се боре с топлом вером и усрдно, па заустављаше самодршца и све начелне војводе његове с речима: „Идем прво ја непријатељу и говорићу му, па, ако и мене, као и многе досад, не послуша, кад га будем поучавао о Богу, онда ви чините своју човечанску дужност.“ И одмах с давидском кротошћу и вером изиђе к ономе Голијату, и нађе да је сабрао велико мноштво од многих народа̂ и да иде на његово отачаство. А посред њих њега самог, друга његова, о ком Давид казује: „Видех безбожника како се преузноси и виси као кедри ливански“²¹⁶, и, кад угледа Светога, као што имађаше обичај кад бејаше у самодршца Стефана, пав на земљу, поклони му се, и Свети га, љубазно примив, целиваше.

И кад се састадоше, и кад бише за трпезом, Свети га поучи многим слатким божјим речима пред многима, верним, да престане од јарости безумља својега, и да се врати првој љубави његовој, да не буде крив за пролиће крви и за убиства многих, тако да су се сви који су слушали дивили сладости језика и сили речи Светога и премудро му говораху: „Саће су медено речи добре, а сладост њихова души исцељење.“²¹⁷ А он, горак душом, показиваше се не сладак него још оштар, тако да су се сви чудили и молили Светоме, а противу њега негодовали. А кад се распреми трпеза, опет му Свети насамо говораше, утољавајући и молећи га да им са већом љубављу него пре прионе. Опомену га како је пређе с љубављу примљен и спасен смрти од оних који су тражили душу његову; опомену га хране и побратимства, поучаваше га да не презре страх божји, нити да помисли да се поигра Богом, преступајући клетву. Исприча му и о летећем српу који Захарија виде и чија је дужина 20 и ширина 10 лаката, који жање непокајана клетвопреступника до смрти, светећи му се²¹⁸. И није могућно све изрећи којим га богоразумним језиком својим поучаваше, хотећи га привести у разум истине, и, љубећи му живот, узвођаше душу његову из рова смрти. А он тврда срца, непажњом глух, као аспида²¹⁹ према обајнику²²⁰ запуши уши своје да не би слушао глас речи Светога, и све што му је Пречасни слатко и дивно, страшно и ужасно изговорио као пророчким богоговорним устима, не сматрав низашто, о свем га не послуша.

Видећи Пречасни несвесну савест и неунижену вољу и неосетљиву природу ума његова као камена, рече му: „Ми овако говорасмо, желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене, који ти саветујем добро, са̂м ћеш себи зла поцрпсти. А знај да се и ми, имајући наду на Бога, нећемо устрашити од вас, нити ћемо се уклонити испред вашега мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, Бог да се угледа међу тобом и нама.“ И тако, растав се с њим, изиђе од њега, јер беше већ вече.

А кад дође у свој шатор, подигав своје пречасне руке к Богу оцу, из дубине душе молећи се и помоћи просећи, говораше: „Помоћи нам дај, Господе, јер сем тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила̂, који судиш праведна дела, који искушаваш срца и мисли²²¹, у теби открисмо оправдање наше. И ти знаш да према овоме ништа зло не учинисмо, да видим освету на овом као од тебе! Јер, уздајући се у своју силу, неправедно на нас мач наоштри, а твојом ће силом ући у срце његово. Господе сила̂, који судиш праведна дела, у те се уздах, да се не постидим²²².“

Тако са сузама просећи помоћ, помолив се да буде услишан, призиваше у помоћ пречисту Богородицу, и светоме оцу пречасном Симеону, гледајући га као телесна, говораше: „Дођоше народи на достојање твоје²²³, оче. Али не премучи о нама ка Христу молитвама својим, не дај да буде на срамоту чеда̂ и слугу твојих!“ И одмах, уверив се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: „Спас твој јесам ја“²²⁴, брзо се крену на пут у своју домовину за време ноћи. А онај који не послуша Светога, који му је саветовао добро, спавајући ноћу, одмарајући се, и наједном са одра викну страшним јеком, јер Господ, који је близу праведноме прошењу да услиша молитву оних који га се боје²²⁵, посла анђела љута да га убоде посред љутога срца његова. А кад они око њега скочише и упиташе га за узрок страшнога узвика његова, а он, од узбуђења једва дишући, исприча како је неки страшан младић, рече „по Савиној заповести дошао к мени на спавању, и, истргав мач свој, прободе ми њим срце моје“, и све узбуђено мољаше да с великом брзином зову Саву. Потекоше и стигоше, и Светога не нађоше, јер беше отишао. Јер тако и хтеде Бог да не нађе онога који ће га исцелити. И тако са страшним јечањем од невидљиве ране у срцу те ноћи напрасно испусти дух. А ратници они, од њега сабрани, видевши брзо убиство његово молитвама Светога, страхом великим обузети, а уједно бојећи се и напада Стефанова, брзо се враћаху у своју земљу. А неки од бољара̂, тј. слугу Стрезових, волећи да уђу у војску Стефанову, брзо стигоше, па му причаху о напрасном и невидљивом убиству његову. А Свети много плакаше, јецајући због испокајања његова, и тако, захвалив Богу, дође у своју земљу к Стефану, мир и љубав исповедајући. И ничим се што је било Свети не смеђаше похвалити или што говорити него, штавише, беше смерношћу много као тужан и невесео. А Стефан, сазнав од оних који су били са Светим за узрок невеселости његове шта је било с њим, не смејући о том питати га, испита све од војника који су дошли, и, сазнав о страшној смрти противниковој, ужасом обузет, чуђаше се и прослављаше свесилнога Бога због онога што је било. И он много просузи ради њега (Стреза), љубљаше га као брата по Јеванђељу, и много га је гостио са својом трпезом.

А богомудри Сава, призвав к самодршцу брату све начелне војводе његове, па и њему и њима много рече од божанствених речи, поучив их:

Ево, Господ Бог молитвама пречисте његове матере и молитвама својега угодника, светога и пречаснога оца нашег Симеона, поможе вас, и без коњске силе и снаге људске, и без икаква оружја, што све видите, убив вам противника. А ово му би за неунижену вољу његову, и грдни врат његов, и за много немилосрђе његово према људима, који су исто тако саздани као и он, и за нечување клетве, и за презирање страха божјег. Јер свако зло не може побећи од божјега суда и јарости, и освета божја не сустаје, гонећи оне који чине безакоња, док их не постигне. Ако и за време одлаже гнев свој, Бог трпи такве, очекујући њихова покајања, а за оне који се не покају због злости, нити му се обраћају, спрема најгорчу муку, и када мисле да избегоше суда божјег, тада добивају изненадну казну, као и овај о ком сада слушате, како му је својим судбама Бог досудио страшну смрт.

Али ви овим не будите неразумни нити небојажљиви, него, штавише, страхом и трепетом украшујте живот, и не војујте без правде, помишљајући како је Бог увек с нама, и ако што добро или зло творимо, све се налази наго и јавно пред њим, јер се ништа од наших срамних и тајних дела̂ неће сакрити од очију његових које све виде. И ако, уздајући се у њ, творимо што му је угодно, ништа нам зло не могу наши непријатељи учинити. Јер Вишњега, рече, узео си за прибежиште своје, неће ти доћи зло, и рана неће приступити к телу твојему²²⁶.

Стога и ви, у свем понижавајући се, захвалите свесилноме Богу, с Давидом говорећи: У смерности нашој сети нас се Господ, и избавио нас је од непријатеља̂ наших²²⁷, када се уздамо не у лук или мишицу своју, него у Бога, који твори велика и неиспитана, славна и дивна дела, којима нема броја. Идите као Богом поможени, не ратовавши, с миром својим домовима, и здрави будите!

А благочастиви Стефан самодржац и сви благородници, чувши страшну поуку Светога, обузети ужасом о божјој сили, остајаху без одговора. И сви, захваљујући Богу за помоћ њима, поклањаху се и чудом и радошћу испуњени због победе која је била без битке, дивећи се светости Светога и хвалећи Бога, одлажаху својим кућама.

Поглавље 12

Св. Сава одлази понова у Св. Гору, његов поновни испоснички живот. Стефан, ожалошћен што св. Симеон не точи мира, позива св. Саву да дође у Србију. Св. Сава не долази, али шаље изасланика с посланицом св. Симеону. По одржаној служби и прочитаној посланици, поново потиче миро. Радост због тога, Стефанова захвалност

Доста година̂ проживе Свети, управљајући у лаври светога Симеона, по имену Студеници, многа исцељења учини Бог метањем руку његових на недужне, и многа прогонства духова и молитвом, и многа чудеса која због дуљења речи није могућно ни изговорити. И не само њиме самим него и именом његовим, да и прости људи у домовима и у горама, пасући стада, помузавши млеко, и не требаху сиришта, доста је само рећи: „Савина те молитва покиселила“, и одмах с гласом сирење би се усирило и млеко укиселило, и врло добро било.

И уколико се множаху чудеса, све се више сви у вери православља утврђиваху, али и већа мучења и подвизи Светога обузимаху, клањања на коленима, и стајања ноћна, уздржавање вечито, јер када и за трпезом с братом самодршцем сеђаше, само привидно јеђаше; уздржавањем, смишљајући, украдаше спасење своје да се овај, и ово сазнајући, дивљаше његовој уздржљивости и много пута̂ пушташе сузе. Јер ту беше још из младости као анђео чистотом и светошћу, као апостол и чудотворац, па га сви много љубљаху и дарове му доношаху, и жељаху да га виде. Јер, ако би се ко удостојио проговорити с њим, тај би задобивао од њега не худу корист души својој. Јер реч његова свагда беше зачињена Духом Светим као сољу, па због многих врлина̂ уживаше безбројну и безмерну почаст од самодршца брата, од благородника̂ и од свих осталих, али још из почетка он се клоњаше од хвале и славе и почасти људске као од мрских му, сматрајући их за себе тешким, па помишљаше бежати. Јер говораше: „Да ми како ова мала и привремена почаст не заступи ону велику и вечну?“ Или да ми рече Аврам, још више Бог Аврамов: „Блага твоја примио си у животу твом.“²²⁸

Сећаше се и првога свог распетог живота²²⁹ у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, младићкога страдања, идења босоногог, каљавих кудељних рубина̂, неумивања, стајања̂ обноћних, пошћења непрекидана љубављу за друштвом, молитве чисте, несмућиване калом богатства, остављања света умом и узласка к Богу, све то помишљајући, виде себе као измењена у свем, па жаљаше, туговаше, и називаше себе бедним и пропалим. Осетљиво је срце, по Соломону, као црв костима²³⁰, тако и њему тугом за онима крв испијаше и мозак му изедаше сећањем.

Не трпећи да му се љубављу за тим увек срце рањава, пошто све по реду у манастиру добро уреди, и правило црквенога устава и живота иночког узакони, и преда да се тако држи, и, пошто уместо себе постави браћи игумана кога знађаше да уме старати се о душама њиховим, пошто целива цркву и часни и мироточиви гроб свога светог оца пречасног Симеона, па га и накваси многим сузама, и помаза се светим миром његовим, и, пошто свима даде благослов и мир, изиђе. И дође к самодршцу брату, хотећи се пољубити с њим ради растанка, а он сматраше одлазак његов за излазак душе своје, и много плакаше, и са свима благородницима мољаше, хотећи задржати га, и, никако не могући, веома се ожалости. А Свети, видећи душе њихове у крајњој тузи, утешив срца њихова речима наде, рече: „Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити.“ И тако се испусти из руку њихових.

А самодржац Стефан даде му велико мноштво злата на потребу њему, и на раздавање манастирима у Светој Гори, и онима који усамљено живе и свима потребитим, и сам га с благородницима испрати до предела грчке земље. И тако Духом Светим вођен дође у Свету Гору. Сви који га знађаху, сазнавши за долазак Светога, веселом душом Богу захваљујући, долажаху да га виде. Јер сви га љубљаху и због крајње смерности, по првом животу бејаше свима сав њихов.

И живљаше доста времена у првој ћелији мучања у Кареји, понављајући пређашње младићке трудове пошћењем; а љубазни брат Стефан самодржац сматраше да се раставио с душом својом што се лишио брата и учитеља и ратнога савојника у молитвама к Богу. Јер таква беше без мере љубав њихова, као да су у два тела једну душу носили. Много пута, пишући му, пошиљаше, говорећи му: „Одлазећи од нас, надом нас утеши да ћеш нам се вратити, а дуговременим задоцњењем болешћу ме и тугом облажеш. Не презри онога који те љуби, доласком твојим развесели душу моју.“ А овај христољубац не хтеде се одлучити од анђеоских сродника̂, божјих угодника, пречасних отаца и сапосника, не иђаше, расудив да је боље у таквим приликама ожалостити брата неголи Бога²³¹. Потом божјим неиспитаним издашностима и дубином неисказаних његових судова, којима, како ми не знамо, врши наше спасење, преста да излази и устави се миро свето, које обично беше истицало од Бога осењењем Светога Духа из светих моштију пречаснога Симеона, да ли по греховима нашим, не знамо, да ли је и овим Бог хтео удивити свете своје угоднике, и да свима објави колику љубав има према њима, и колико и они добрим делима стекоше слободе к њему. И ово се од многих неће утајити, и, прекидањем неких чудеса̂, ако и замало, покренуће их к врлини. Дакле, да ли овако, да ли онако, али се задржа и не изиђе.

У тузи, и врло великој, беше самодржац Стефан; сматраше да је божји гнев, говораше да се одвратио од њих његов отац Симеон, очекиваше с небеса неку казну. Помишљаше на грех свој, и испитиваше савест, осуђиваше се, тужаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светоме оцу, милошћу према убогим и свим што је добро труђаше се преко мере да заустави очекивани од Бога гнев, а извештај је, говораше, ако Бог благоволи у добрима својим, ако миро истече. И пошто се свето миро затвори свима изворима, и не истицаше, не налажаше срцу утехе. Пошље к Светоме, у Свету Гору извештај о свем шта је било. Нађе узрок да, дошав овога ради, утеши виђењем његовим много жалосну душу своју, па ће му дати безбројно злато на раздавање где зна; уједно га мољаше да дође и да се молитвама његовим опет миро излива. Братске и милостивне и жалостиве речи му писаше говорећи: „Откако твоја пречасност, господине, отиде, и свети отац наш Симеон, како видимо, духом одврати лице своје од нас, јер се заустави истицати миро свето које осењењем Светога Духа из светих својих моштију обично изливаше на утеху нама и целбу, и друга многа чудеса од призирања Духа Светога не видеше се више као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи очево милосрдно срце закључа од нас неприродно немилосрђем као железом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догодило због грехова наших што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас чистиш од грехова? Тога ради молим те и молим ти се, излечи ми болест, смилуј се на сузе моје, иако не смем, због многих мојих грехова, да се удостојим имена брат твој, помилуј себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи нама, Богу омиљени, и пречасноме своме оцу, па и свима од њега рођеним, да би владика Господ наш Исус Христос твојим доласком к нама милостивно просветлио лице своје, и да би заповедио твојим молитвама пречасноме оцу нашем Симеону да Духом Светим истаче миро свето из светих моштију својих, и да нас као своје слуге, по првом обичају учини утешеним.“

А Свети, као што напред рекосмо, не могав се одвојити од сладости живота у пустињи, у посту и мучању, још више клонећи се славе људске, из љубави према Богу омрзе²³² и брата својега, и не умилостиви се ићи к ономе који плаче. А напише својом руком молбену посланицу Светоме као живу, који по смрти није умро, с речима: „Као од Бога ти заповеђено и од нас, Пречасни, умољен, презри и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда̂ твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њим помазав, развеселићеш чеда своја и народ свој да не тугују у жалости. И као што си рекао, док си био још у пути као ја, да ћеш ме послушати Бога ради и, кад Богу отидеш, да ме нећеш оставити молитвама — ако си истинито обећао— тако и сада, господине мој, нека разумем твоју отачаску љубав да ме, као пређе телом, и сад, још више, духом слушаш, да се не посрамим како се надах на те с Богом, да се не лишим наде, моли се за нас, оче, Господу у светим својим молитвама.“

И брату Стефану написа засебно утешно писмо, па пошље једнога од ученика̂ својих, часна и пречасна старца Иларију, монаха, који је имао чин свештенства, да га однесе у српску земљу из Свете Горе, заповедив да посланицу пречасноме Симеону никоме не преда или да је прочита. Заповеди му шта ће све учинити молбама к Богу и к Пречасноме, означив му и дан у који ће, одслужив службу свету, прочитати посланицу над гробом Пречаснога.

А послани овај Иларион јеромонах, приспев у српску земљу и дошав благочастивоме Стефану, предаде му писмо од Светога, па му каже да носи и посланицу к пречасноме Симеону, али, говораше, да му је заповеђено да је никоме не предаје. А Стефану, док читаше своје писмо испуњаваху се очи сузама као језеро водом, дивљаше се немилосрђу братовљеву Бога ради, да га не могаде толиким плачем и мољењем склонити да му дође, али радосно прими писмо и посланика у име онога који га је послао, и веселом душом обесели му се као пророку божјему.

А старац, по заповеди, похита стићи ка гробу Пречаснога, да све заповеђено му од Светога молбама изврши. Христољубиви пак Стефан не отпусти га, говорећи. „И ја идем с тобом.“ А кад су заједно дошли до часнога и светог манастира, у ком је гроб Пречаснога, Стефан се одлучи да стоји у цркви сву ноћ са игуманом и свима иноцима. Старац пустињик се дивљаше свеноћноме и недремљивом стајању, сузама и узбуђењу самодршца световњака, па се срамљаше савешћу и осуђиваше, сматраше себе да је бедан и пропао. „Јер, рече, не стекох ја у пустињи постом толику побожност колико овај у свету, војујући.“

Јер се он познаваше и као обичан властелин и према свету само као Стефан, и све се више налажаше према Богу или људима у свем Богу похваљен, у војсци искусан и храброшћу удивљен; јер када сеђаше у челу трпезе, весељаше благороднике бубњима и гуслама, као што је обичај самодржаца; а када је, опет, стајао напред на молитви или у цркви, многим узбуђењем и громогласним плачем окропљаваше земљу; правдом и истином светло украшен, љубављу према ништим богољубац и врло изврстан, а бавио се много и писањем²³³, и уз то беше врло разуман и вешт приповедалац. Али, како сада није лако сплетати Стефану венце похвалама, да наставимо даље причу.

А кад се свршило свеноћно стајање и молбе, послани из Свете Горе ученик Светога, часни и предостојни старац ава-Иларион јеромонах одслужи свету и божанствену литургију, и тако у пуној свештеничкој одежди изиђе из светиње над светињама, држећи у рукама кадило мирисима мирисаво и посланицу Светога, и приђе ка часноме гробу светога и пречасног оца Симеона, и испоја појања достојна почасти његове. А самодржац син стајаше напред код гроба очева, немајући мере сузама; игуман, иноци, благородници и многи други, сви се тискаху да виде и чују шта ће рећи посланица, шта ће се јавити и шта ће бити.

А чиститељ²³⁴, покадив гроб пречаснога Симеона, и поклонив му се с многим узбуђењем као живу, светло прочита молбену посланицу Светога свима да чују. И одмах, са свршетком посланице, превелики тај гроб Пречаснога, благодаћу Духа светога наводни се као морем, преизливајући се извирањем мира, истицаше свима пређашњим изворима, тако да га не стизаху сабрати у часне суде, него се и лице црквено напојило и пријатно омирисавало. Не само из гроба него и из светих слика̂ Пречаснога, где беху исписане, учини Бог да истиче миро слично моштима и преко природе, удивљујући свете своје већим знамењима и чудесима као омиљене себи.

Сви, видевши и чувши ово, и ужасом и радошћу обузети, са сузама призиваху: „Господи, помилуј!“ Све, од самодршца па до последњег, поменути Иларион чиститељ светим миром помаза, и узимаху да однесу и домовима својим да би их осветили. После свега овог Стефан самодржац, узев реч, говораше свима да чују: „Треба се дивити Богу, како је, уистину, диван Бог у светим својим делима, и увек га са страхом славити и хвалити достојно, али треба чудити се и светима његовим, корисно је и њих славити, како несумњиво стекоше толико слободе к њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се узакони закон човечје природе да живи мртвима пишу, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Али све ово бива по речи Господа мојега Исуса Христа: Онај који верује у мене, чиниће и сам дела која ја чиним, и већа ће од ових чинити²³⁵. Девојко, устани!²³⁶ Лазаре, изићи напоље! рече Господ²³⁷, и реч дело извршиваше. Тако и многи од светих, именом његовим, учинише по речи његовој многа дела преко закона човечје природе. Тако и данас би од Господа ово дивно чудо пред нашим очима ради светих ових, велим, ради пречаснога оца нашег Симеона и господина брата мојег Саве. Јер знате колико се молисмо и плакасмо да се смилује изливањем мира, и не бисмо послушани. Сад пак разуместе само речју једнога другоме Богом послушаност, преко природе. Видесте како обојицу Бог слуша и вољу им извршује. Све ово чини Бог ради нашега спасења, да разумемо како Бог више љуби једнога праведнога и слуша га више од многих светских грешника̂, и да познамо како наш живот није Богу угодан, и да своју бедноћу осудимо како нисмо достојни ни по земљи ходити. Јер, колико смо далеко гресима нашим од подобних за грех нам људи, велим светих, ради тога и њих, како доликује, славимо, подражавајмо делима њиховим, макар и по могућству, дивимо се божјему старању увек о нама, дуготрпљивости и милости по апостолу који говори: О дубино богатства и премудрости и разума божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путови његови. Јер ко разуме ум његов, или ко му би саветник у оном чим све наше спасење врши, јер је из њега и њиме и у њега све. Њему слава и веке векова, амин!“²³⁸

Диван је тим био Стефан, и похваљен је и поштован био од свих, не толико због багренице колико због говора разумним речима; и тако, захваливши Богу, поседаше за трпезе. Много богато тада, христољубив и милостив, и убоге обдари и благороднике веселом душом награди, а потом сви одлажаху својим домовима, славећи Бога и дивећи се чудесима која су била од Светих. А кад је дошао ученик Светога, часни старац ава-Иларион јеромонах, похита да опет пође Светоме у Свету Гору. А благочастиви Стефан, не смејући га задржати, отпусти га, и, клањајући му се, рече: „Оче, за колико сам ти благодати дужан, јер си се ради господина брата мојега тако дуго трудио и миром ме светога ми оца обогатио.“ Посла с њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоизливенога мира с речима: „Твојим молитвама светим од оца нашега, још више од Бога, даровано нам прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу.“ А посланик, кад је дошао у Свету Гору, исприча Светоме све о чудесима која су била, о којима и сам није да није знао, а Свети захвали многим сузама Богу што није презрео његова мољења, и, помазав се светим миром пречаснога свога оца, с многим плачем похваљиваше љубав његову према њему и после смрти и послушност Бога ради.

Поглавље 13

Св. Сава одлази у Никеју, где постаје архиепископ и добива црквену самосталност (1219). Враћајући се у Србију, задржава се неко време у Св. Гори, одакле доводи изабране ученике за епископе, и у Солуну, одакле доноси црквене књиге које ће се превести

После овога ради манастирских послова хтеде Свети — боље рећи Бог хтеде ради њега — да иде у царски град Константинов, а тада у њему цароваше Тодор Ласкар²³⁹. И он дочека Светога с великом нестрпљивошћу, јер беше слушао о њему чији је син, и о животу његову у пустињи пуном врлина̂, али му и пријатељ падаше, јер кћи цара Тодора Ласкара би дана за жену Радославу, сину Стефанову, а синовцу светога Саве²⁴⁰. Тога ради цар га дочека с двогубом чашћу, много љубазно, јер га жељаше видети. Тако га је много време цар гостио и поштовао, и, пошто је свршио послове манастирске, хтеде поћи од цара. Па, примив Богом послани савет у срце своје, рече себи и онима с њим: „Сада је време да, с божјом помоћу, извршим жељу срца мојега о земљи отачаства мојега. Да ли ће после овог бити такво време да опет овамо дођемо? Ко зна да ли ћемо бити живи!“

Па, положив наду на Бога и приступив цару, рече: „Божјом вољом који хоће свима, па и нама, спасење, би изагнана зловерна јерес оцем мојим и нама из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Један нам је недостатак, што немамо свога архиепископа да освећује у нашој земљи и да учи о Господу. Тога ради молим милосрђе Ваше кротости да добијемо, по молби о овом, да ти царство заповеди светоме оцу, васељенском патријарху, да једнога од браће моје освети за архиепископа земљи нашој, за освећење наше и похвалу Вашега благочашћа.“

А цар одговори: „С радошћу и веселом душом испунићу твоју молбу, али хоћу да видим кога брата кажеш, и, ако га Бог благоволи у душој мојој, рећи ћу; а такав треба да је врло достојан.“ А Свети рече: „Сви да дођу, па кога благоволи Бог у души твојој, казаће ти анђео твој.“ И кад бише призвана браћа Пречаснога, цар рече: „Оци моји а браћа твоја сви су часни и свети, али нисам врло уверен да су они достојни толике висине чина и апостолског седишта. Тебе пак самог с Богом изабра душа моја, јер се твој живот из младости не покри многима од нас.“ А Свети се одрицаше, говорећи: „Ни ја не дорастох до тога степена, нити се удостојих њега начином живота.“

Цар извести патријарха о молби Светога, и рече да другога не удостоји да узиђе на такво достојанство до њега самога који моли. А патријарх, саслушав вољу цареву о Светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, па хитно дође цару, кога цар, узев за помоћника, говораше Светоме: „Не одричи се апостолскога избора преко нас, јер од Бога Духом Светим имамо о теби извештај у срцу нашем. Прими и наш савет као добар и користан. Сада је у почетку људима твојим потребан добар помоћник с таквим достојанством ради Бога, у тебе је сад реч поуке спојена с влашћу, све ће ти лако бити, имајући Бога за помоћника. И шта је сама себе спасти мучањем у пустињи? Ако пак многе у свету обратиш од заблуде Богу речју, већом љубављу ћеш их за себе задобити. И чујмо га како говори: Који од недостојног у достојно изводе, биће као уста моја.“²⁴¹

А Свети, сећајући се многога говора у власти, одмора и живота који слаби и недостатка да се молитвама к Богу одвоји, клоњаше се овога као рова и замки, више љубљаше анђеоски живот у пустињи, посту, страдању и мучању, и љубављу за њим цепаше душу своју, па се опет одрицаше цару и патријарху да неће имати успеха. А цар, растужив се, рече: „Ко нешто нема, а хоће да моли препирући се! Требало је да се покориш корисноме савету многих, а не да се својом непокорношћу опиреш и остајеш при свом. Тражи који ће те осветити, а ми нисмо беспослени.“ И тако цар уђе у засебну собу.

Шта је, дакле, она смерно-мудра и праведна душа, која је хвале и почасти као хуле бешчашћа мрзела, могла учинити, видећи цара како се не покорава молби, ако се он прво не покори царевој вољи? Нуђен много од патријарха и од свих високих царевих људи, учини по царевој заповести, говорећи: „По својој вољи нека Бог изврши вашу свету заповест на нама грешним.“ Обрадова се цар због тога, па заповеди служиоцима и цркви да се све по закону припреми из царске палате.

И, кад је дошао нарочити божанствени празник, освети се Свети за архиепископа све српске земље руком пречаснога и свеосвећеног васељенског патријарха и архиепископа Константинова града, новога Рима, Германа²⁴². Цар је са свима војводама и нижим стајао напред и говорио: Достојан, а, штавише, Бог је своје објавио. Неко је од достојанственика видео и причао после патријарху како се при постављању његову излила на њ светлост небеска, и обасјала га, и учини га свега огњаним, као светлост.

И, кад се божанствена служба свршила, цар и сви царски људи сакупише се да се благослове од руке новоосвећеног архиепископа. А благочастиви цар обдари довољно златом убоге због постављења његова, патријарха и митрополита, епископе са свим свештенством, и многе благороднике позове у царску палату за саобеднике²⁴³ себи, а првоосвећени васељенски патријарх прими архиепископа српског за сапрестоника и сатрпезника. Веселећи се неисказаном радошћу због тога и приређујући велико утешно тржанство свима, цар обдари патријарха и митрополите, епископе и све свештенике великим даровима, свакога по доликовању, тако да су се сви дивили превеликој царевој љубави према Светом.

Хоћаше Свети, по од Бога одређеном му суду, пођи у земљу својега отачаства, па прими божји савет и разум у своје срце, размислив о мучном и дугом путовању и многом издавању злата даривањем, када се буде долазило у царски Константинов град да се ту архиепископ освети. Уз то, и о размирицама самодржаца источних са западним, и о бедама које ће настати због нереда̂ међу њима, и о удовиштву²⁴⁴ цркве због оскудице да се иде у царски град на освећење, или да због какве мржње цар и патријарх тако држе цркву. Размислив о свим тим невољама, хотећи учинити западну²⁴⁵ нашу цркву слободном од свих њих и Богом самовласном, којом ни у чем неће владати источна, призва у помоћ молитвама пречаснога свога оца Симеона и Бога ради тога, па приступи цару говорећи: „Ако си Богом уверен, помислио си, наклоњен нама, учинити нам савршену и милостивну љубав да, по заповести твојега царства, примим од блаженога и свесветог оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком, и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на освећење, него да се онде освети од својих епископа̂.“

А цар, чув то, промени лице своје због високе молбе, јер и патријарху и свима благородницима беше сасвим неугодно. Јер хођаху да их освећењем и влашћу црквеном имају покорним себи, послушним и дароносним. Али ради велике љубави коју цар имађаше према Светоме, срамљаше се да га, не испунивши му молбу, отпусти жалосна, па, ако је и с муком утишао оне који негодоваху, учини Светоме по молби. И свети патријарх, умољен од цара, напише благослов да више не долазе од српске земље у Константинов град, када хоће да освете себи архиепископа, него да тај архиепископ са сабором својих епископа то учини,²⁴⁶ или пак да се сами епископи сакупе и да освете себи архиепископа. Руком и устима патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи благословише Светога, и благословише и оне који ће по њему бити и заповести благословене, потписавши сваки својом руком, предадоше Светоме. Много дана̂ примаше патријарх Светога у дом црквени, и као новоосвећена учаше га свима правилима црквеним, када питаше.

Пошто га обдари жазлом светитељства и светим одеждама свештенства, напише му другу заповест с речима: „Ја Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа, осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му у Богу власт да по свој области црквеној освећује епископе и попове и ђаконе, да разрешује и везује кривице људских сагрешења̂ и да све учи и крсти у име Оца и Сина и светога Духа, и као што мене, да и њега слушате сви, у Христу православни хришћани.“

И тако, целоловав светога патријарха, многоструко и многочасно божанственим почастима обдарен од њега, изиђе. Дође благочастив оме цару, хотећи дати му опроштајни целив, а цар га с љубављу дочека и замоли од њега благослов, говорећи: „Све твоје молбе испуних, оче. Молим твоју светост да нам будеш молбеник у молитвама својим ка Господу. Богом праћен здрав ћеш својима стићи, па нам и потом јави о свом здрављу.“ И тако, целовав цара, изиђе из палате. Даде му цар што му је за пут потребно. С овим и много злата, говорећи: „Као новопостављен да дајеш онима који просе од тебе, прими ово, и моли се за нас.“ Тако се, дакле, свети отац наш удостоји божанствене власти да учи, везује и разрешује, апостолскога чина. Не задоби престо безакоњем, не сагради недостојанством труд на заповести, тј. на правила²⁴⁷, не украде власти митом, ни разбојнички, не оте је као силници, не гони за чашћу него, чашћу гоњен и једва умољен, прими не човечанску него божанствену благодет од Бога. Тако на седишту светитељства не седи губилачки него спасилачки, и хвали Господа. И тако је, дакле, Бог учинио на Светом у царском Константинову граду.²⁴⁸

А кад је стигао отуд опет у Свету Гору, сви који су живели у њој, чувши за њ да је архиепископ божанственом влашћу, из гора̂ пустињских, из пећина и провала̂ каменитих долажаху му у манастир Хиландар, носећи радост и тугу, хођаху се и благословити од њега и дати му опроштајни целив у Господу. И с радошћу, дакле, Бога похваљиваху ради онога што је на њему учинио, а и жалост их обузимаше, жалећи за добрим својим у Богу храниоцем, сапосником и подвижником, и што је још од детињства одрастао с њима у пустињи. А он, као из почетка у Богу богати даровалац, утеши све милостиво речима, и обдари потребама, па, замолив их да му буду помоћници молитвама к Богу, отпушташе свакога своме дому. А кад чу прота и сви игумани од великих и малих манастира, како је патријарх дао Светоме власт освећивања по области својој, сви по реду призиваху Светога у своје манастире, и с којима Свети свршаваше свету службу, освећиваше им полове и ђаконе и чатце²⁴⁹. И бејаху сви заједно у цркви у молитвама, као што се казује у делима апостолским, и ломљаху по домовима хлебове, и примаху храну у радости и пространим срцем, хвалећи Бога за све²⁵⁰.

Тако Свети, пошто се поклони у свима манастирима свима црквама, и пошто проти и игуманима и свима у Господу даде целив, дође опет у свој манастир Хиландар. Игумана засебно научи како ће онима под њим сваком врлином на себи показивати пример, а браћу опет како ће у свем игумана слушати са страхом божјим.

И тако, дав свима мир и благослов и у Господу целив, изиђе из манастира, узев са собом оне које знађаше подобним да их постави за епископе. Често, обрћући се, обазираше се на дубове пустињске Свете Горе и на оштре камените путове по којима, бос ходећи, похађаше свете, сећајући се блаженога живота оних пустињика изван таштега света, и узвишавања умом од онога што је земаљско к Богу непрестаном жељом и молитвама. Размишљаше и о првом свом животу и о многој помоћи к Богу од ових пречасних, поуком и гледањем живота њихова, а помишљаше како ништа неће моћи успети у земљи народа свога, пошто пређе у њега архиепископа није било, па као да излази из некога раја божанственог, из Свете Горе, или да је изгубио много богатство, говораше плачући: „О коликих се блага лиших ја, бедни! О колико богатство, да се безбрижношћу од света молим Богу, замених ништавном славом људском! Авај мене, авај мене, ко да се не заплаче нада мном! Где падох и шта добих, Господе мој, у кога се уздах, одвајајући се од светих и излазећи из Свете Горе? Ако је, пак, на мени воља твоја блага, молитвама пречисте матере своје и твојега угодника Симеона, оца мојега, не остављај ме због тога у тузи непоуздана, да се туговањем потапам.“

И тако невесео иђаше, тугујући вас дан; а кад ноћ паде, и он се одмараше, гора, мислена и света, гора божја, гора тучна, гора усирена Духом²⁵¹, гора као небеса, гора виша од небесних гора̂, као све анђеоске силе, свечиста дева и мати Бога нашег, велим, од које се без семена, без руке човечје, од спона̂ њених девојачких као од горе велике, по дивном Данилу, устрже камен Христос, и све бесовске идоле сруши, појавивши се у сну²⁵², подиже душу његову из очајања, говорећи: „Имајући мене за посредницу код цара свих, сина и Бога мојега, ти због тога тугујеш! Устав, хитно иди на посао, који си од њега изабран, ништа не сумњајући, јер ће ти све он помоћи на добро.“

А Свети, дошав себи од виђења, нашав своје срце утешено неисказаним весељем, захвали Богу многим сузама, имајући пречисто уздање у њега, па иђаше својим путем, радујући се. Дошав у велики град Солун, и поклонив се светоме великомученику и страстотрпцу Димитрију, и, дав митрополиту града целив ради Господа, настани се у манастиру Филокали²⁵³. И, не одложив нимало, призва највештије живописце, и замоли их да брзо напишу две иконе велике висине стајалице²⁵⁴, и заповеди да насликају на једној превисоког и божанством неисписаног цара Христа Бога, који божанством са небеских висина̂ не одступи а на земљу сиђе, у моју низину, мене ради овапути се, да ме, узев собом, узвиси на небеса, и да ме, удостојив са собом, посади са собом и на престо Бога оца, а на другој вишу од небеса̂, неисказану гору божју, која му се јавља, свечисту царицу, деву и матер тога самог Христа и Бога нашег. И тако, сјајно украсив ове иконе златним ланцима, камењем драгим и бисером, постави их у истом манастиру Филокали, које, на част Богу и на успомену Светог, и сад стоје на месту где се и поставише.

После тога Свети, пошто сабра све потребе које припадају великој цркви, и узе са собом законске књиге²⁵⁵, сјајно праћен од митрополита и ипарха и првака градских, путоваше ка земљи народа свога. Унапред јави писмом о доласку свом брату самодршцу Стефану. А кад благочастиви Стефан чу да долази давно жељени и драги брат, и да му долази не просто него са божанственом влашћу првоосвећенства, весељаше се двогубом радошћу Господа ради; али, обузет великом болешћу, не могаше му изићи у сретање, него пошље место себе синове своје да га пресретну, који младошћу беху као орлови златокрили, и с многим благородницима стигоше до грчког краја. И примаху свога по крви стрица, а у Богу владику и оца светога, и праћаху га к самодршцу са сваком почашћу.

Поглавље 14

Св. Сава враћа се у Србију и исцељује брата. Поставља епископе и крунише брата Стефана за краља. Беседа његова у Жичи о правој вери. Поставља егзархе и са̂м путује по земљи ради утврђивања народа у православљу

А кад дође Свети над болеснички одар самодршца брата, овај му, подигнут од других, једва могаде дати целив, и настаде плач од обојице и од свих благородника̂. Јер силна болест беше самодршчева, да се никако не надаше животу. Али Бог, који је доласком својим утолио сузе Марији и Марти²⁵⁶, и доласком светога архиепископа промени све ово из туге у радост. Уми, дакле, крст часни и свети, и том освећеном водом и топлом молитвом напоји брата, и свега га окропи, полажући своје свете руке на часну његову главу, и, грлећи је, са сузама целиваше, много се молећи за њ тајним молитвама срца ка зналцу тајни и који види све скривено. И молитвом светом болесник се спасе, и наједном се опорави.

Господе Боже мој, прослављам те и појем име твоје, дивим се многоме твом човекољубљу и брзоме милосрђу, јер си дивна дела са светима својим учинио и чиниш да онај који је много времена од недуга̂ био мучен, и сасвим није могао усправити се, и за кога и најбољи лекари мишљаху да му је живот без наде, устане ненадно брзо са одра. И бледило самртничко одилажаше, и пужвице румене на лицу се појављиваху, јер сви недузи ишчезаваху метањем, у име Бога мојега, руке светога архиепископа. И одмах седе за трпезу са светлим архиепископом и са благородницима. Двострука је радост и весеље било благородницима и свима осталим због доласка Светога и због здравља самодршчева, и похваљиваху узрочника томе, Христа мојега, који је рекао: „Именом мојим бесове ће изгонити, на недужне ће руке полагати, здрави ће бивати.“²⁵⁷

Свети је за много дана био гошћен од брата самодршца, и све му је Свети испричао шта је Бог на њему учинио у Константинову граду. А он с радосном душом похваљиваше Бога због тога, клањајући се Светоме и говорећи: „Добро си дошао, Богом послан, да на̂с и све људе својега отачаства поучиш, да узакониш по законима и обичајима хришћанских народа̂ и да украсиш свим како ваља, а ја ћу бити твојој заповести о свем послушан слуга као господару мојем.“ Договори се и са благородницима²⁵⁸ где и у којим странама треба поставити епископе, и тако Свети дође у Студеницу, лавру светога Симеона. И пошто многим сузама љубазно изљуби цркву свету и часну, и мироточиви гроб свога пречасног оца, и пошто даде игуману и браћи целив у Господу мир и благослов, одмараше се у манастиру. У све недеље и велике празнике онде, као што имађаше обичај од Свете Горе, састављаше у цркви свеноћна појања, и, вршећи свету божанствену службу, освећиваше попове и ђаконе и подђаконе и чатце, све учаше правоверју покајањем људи својих, и да се обраћају Богу марљивим животом. Овим, говораше, чине се достојна дела покајању.

Бог, који увек задивљује изабранике своје свете, задивљаваше и ова два своја угодника тада као и увек. Јер у које год време Свети свршиваше свете службе у цркви где је гроб пречаснога оца његова светога Симеона, и када долажаше са̂м да га покади, отац даваше почасти сину својему просветитељу као награду, јер, истачући миро, омирисаваше богато њега самог и све људе који су напред стајали. И, уистину, гледаоци мотаху тада видети да нешто дивно бива. Мислим да је и сада богољубивим душама које ово слушају поучно до суза̂, јер као да су се по некој слози живи и мртви договорили, и овај, дакле, богоречним језиком све апостолски поучаваше, а онај, точећи миро из светих моштију својих, помазиваше, а обојица чудесни радошћу задивљаваху своје људе. А све то беше заповест Бога мојега, који влада живима и мртвима, да покаже колико стекоше слободе према њему Свети и онај који нам се јавља, и задивљаваше овим знамењима и чудесима људе који чешће двоуме о правоверној вери, да буду покорни и послушни учењу њихову о Богу. „Јер су знамења не вернима него неверним“, доброразумно рече божанствени апостол²⁵⁹, добро нам је, дакле, и сад рећи с Давидом: „Преко светих који су на земљи његовој, задиви Господ вољу своју у њима. И диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев.“²⁶⁰

И потом се Свети подиже и отиде на одређени му од Бога престо првосветитељства, к цркви Христа Спаса и Бога нашег у Житчи²⁶¹. Црква велика, али још не беше исписана, и њу, дакле, освети, и украси светом трпезом и светим моштима светих. И у њој, творећи свеноћне молбе и вршећи свету службу, од ученика̂ својих, које знађаше као достојне и подобне, освећиваше за епископе, и постављаше свакога за сваку страну, називајући их апостолски учитељима, учинив све, колико требаше, с божанском влашћу освећивања. Ноћ и дан не престајаше свакога марљиво учити, говорећи им: „Ево сад, ако и не хођасте, послушасте ме и удостојисте се божје благодети. Чусмо од старина̂ божанственог Павла како говори својему Тимотеју; чујте, дакле, и мене сада по оном, који вам говори мојим језиком: Епископство је добро дело, јер се труди о Богу и к Богу, и има велике почасти од првога пастира, епископа душа̂ наших, Христа Бога. Епископ треба да буде без порока̂, да је муж једне у Господу законите жене²⁶², да је трезвен, целомудрен, побожан, гостољубив, да није пијанац, да је марљив, неподсмешљив, да није лицемер, да није свађалица, да није грамзив, да није среброљубац, да је милостив²⁶³, и остало знате. Ваља вам се, дакле, постарати да се од ових и свих других зала најпре ви сами сачувате, и да свагда ваш живот бива тачан, да се утврдите као углед сваке врлине ради Бога онима који су под вама. А Бог мој Духом Светим својим да вас сачува од свих видљивих и невидљивих замки ђавољих, и по његовој вољи да вас научи свему, да говорите и чините оно што је корисно.“

Давши књиге законске да по предању светих апостола и светих отаца уче људе исправљању у вери у Господа нашег Исуса Христа, и, заповедив им да ове обраћају Богу покајањем, говораше им: „Пазите на себе и све стадо, у ком вас постави Дух Свети за чуваре, тј. епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу, знајући да ћете бити испитивани и о једном последњем јагњету од врховног пастира Исуса Христа на онај велики последњи дан, кад се јави.“²⁶⁴ И тако, дав свима мир и благословив, свакога пошље у своју страну, а сам се стараше о довршавању цркве, јер беше довео са собом из Константинова града мраморнике и сликаре.

А кад ускоро би свршена велика црква у Жичи са свима достојним лепотама, заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и свима благородницима. И одмах овај пошље заповести свима властима државе његове, које сазиваху ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале и велике. А свети архиепископ сазове опет своје епископе, игумане и све црквене служиоце, и сви се сабраше у великој цркви у Жичи, у архиепископији. А кад сабор би врло велики, Свети, седав с братом самодршцем на престо првосветитељства, рече сјајно о узроку сабора и о себи, говорећи:

„Знадосте и чусте раније о првом и другом бежању мом од вас у пустињу, и како, колико год има лепота̂ овога света, не претпоставих божјој љубави, нити сам што од видљивих доброта̂ на земљи сматрао за срећно, сем да молитвама приањам Богу. Али, дакле, вас ради, суплеменика ми, оставих свету и слатку ми пустињу, и не дођох да потражим ништа више до душа̂ ваших, тако рећи, ради душа̂ ваших и душу своју омрзох, сећајући се старих светих, који, осећајући срцем о својим суплеменицима, говораху Богу: Ако спасаваш, спашћеш људе ове; ако ли пак не, то и мене испиши из књига̂ које написа²⁶⁵, и опет: Изабрах са̂м да будем анатема од Христа, због браће моје који су по крви Израилћани²⁶⁶. Њима подражавајући и саосећајући са вама, ради вашега спасења презрех, велим, и своје спасење. Али, ако ме послушате, па узаконим нешто добро у Богу међу вама, вашим спасењем и присвајањем к Богу још више ћемо стећи и удвостручити, нити ћемо изгубити наше спасење. Тога ради молим вас да будете послушни о свем, кад вам што кажем о Богу у вашу корист. Ево вас је Господ Бог ваш молитвама својега угодника светога и пречасног оца Симеона утврдио, умножио и распространио, многи су међу вама начелници и власти, ипати и војводе, многи су и жупани мали и велики. Није лепо да онај који вама у Богу влада достојанством власти буде и зове се с вама једним именом, него као што се ја, вас ради, поставих с влашћу свештенства и за главу цркве у Богу, тако исто и онога који у Богу влада народом треба украсити венцем царства, и ово је у вашу част и похвалу, славу и величанство. И кад ово буде, изговорићемо вам и друго о божјој благој вери и спасењу вашем.“ А кад ови чуше како је реч његова блага и с осећањем према њима, узбудивши се, поклонише му се с радошћу и говораху: „Од Бога си нам послан и како говориш божје речи, послушајмо у свем.“

А празник је тада био Христа Спаса и Бога нашег, и Свети сврши са свима у цркви свеноћно појање с молбама, па, служећи са свима епископима, и игуманима, и с многим свештеницима свету и божанствену литургију, у време кад треба освећивати, узе за венац одређеног брата великога жупана Стефана к себи у свети жртвеник, у светињу над светињама, и, благослови га молитвама и мољењем к Богу, препаса га и украси багреницом и бисером и венча часну главу његову венцем царства²⁶⁷, и, помазав га миром, назва га у Богу самодржавним Краљем Српским. А благородници и сви људи поклонише се, и молећи му од Бога дуги век, говораху: „Нека буде, нека буде!“²⁶⁸

А кад изађоше из цркве, сви седоше за трпезе. Учинише пир врло велики архиепископ и краљ. Благородници, епископи и сав народ весељаху се, а уз то убоги по заповести Светога бејаху довољно обдарени, и тако сви одлажаху да се одморе. Благочастиви краљ неисказаном се радошћу радоваше, не ради венца царског, не ради скупоцене багренице, јер размишљаше да су и они, с многим лепотама овога света, трошни и да пропадају, него што је било сабрано толико мноштво с многих страна̂, и што су видели како је његова црква красна. О том се више радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и својим многим, без броја даривањем беше је украсио: иконама светим, свећњацима и завесама и свима светим сасудима и свим скупоценим изврсним потребама, да је сваки видев помислио да је земаљско небо и говорио: „Господе, заволех красоту дома твојега²⁶⁹, Свети оних који те љубе и оних који благолепношћу украшавају овај, прослави их божанственом твојом силом.“ Али сада није време причати о свем красоту цркве. Него опет да се вратимо речју о сабраном сабору.

Сутрадан свети архиепископ драгога свог брата, велим, благочастивог краља Стефана, са̂м украси багреницом и красним сјајем и сваким царским ликом; и, научив га о свем што ће у сабору говорити, заповеди да се опет сви сазову у цркву. А кад се епископи и благородници и сви људи сабраше, свети архиепископ са самодршцем братом седе, и, отворив свима богоречита света своја уста, говораше:

Браћо, и друзи, и у Богу чеда, нека моја реч буде с пажњом ваше љубави и на вашу корист. Поука. Једночедни син и реч божја Господ наш Исус Христос, када се по божанственом свом васкрсењу из мртвих јавио ученицима и јео с њима, поучаваше их о свем, и када је, овапутив се нас ради људи, извршио сву вољу Бога оца на земљи, и кад се хтео узнети њему у слави као Бог на небеса, узе их са собом на гору Јелеонску, као што чујете, па им рече: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и светог Духа, учећи их да чувају све што вама заповедих²⁷⁰. И опет: Проповедајте Јеванђеље свакој твари; ко узверује и крсти се, биће спасен, а који не узверује нити се крсти, биће осуђен²⁷¹. И апостоли по заповести изиђоше у васељену, и проповедаше Јеванђеље, научише и крстише у име Оца и Сина и светога Духа, што и постигоше, и преставише се ка Господу кога заволеше. А благодет Духа светога и предану им свету заповед остави и по њима будући светим, и досад је не одузе Христос, син божји и Бог. Јер, узлазећи на небеса, рече: И ево ја сам с вама све дане до свршетка века²⁷². Апостоли починуше у свој век. А до свршетка века Христос сматра да је с вернима му као са апостолима. Јер, када с апостолима мољаше својега оца, рече: Не молим се само о њима, него и о онима који верују речима њиховим у мене, да сви једно буду, као што си ти, оче, у мени и ја у теби, да они у нама једно буду²⁷³. Јер не даде се апостолима самим благодет светога Духа, него и сваком који живи по благодети. Јер Павле апостол говори: Свакоме од нас даде се благодет по мери даривања Христова²⁷⁴. И многи од светих после апостола̂, благодећу Духа светога, као и апостоли проповедаше Јеванђеље. И такође учинише чудеса, силе и знамења. И бише укрепљени да многе муке претрпе за Христа, научише и крстише људе у име Оца и Сина и светога Духа свако у својој страни, где Богом би одређен, као што ред достиже и до нас на крају века. Бог је хтео да вам моји дођу и да вам објаве веру праву, без које нико неће угледати Господа, коју, ако примивши ушчувате, спашћете се, јер вашега ради спасења и ми ћемо бити удеоничари реда старих светих. Тога ради нећу о вама мучати, и камо ће свако од вас добити ако заблуди незнањем од праве вере, јер није лепо да гледајући своје будем најамник, а не прави пастир. Хоћу, дакле, да се известим како исповедајући веру, сви верујемо. Знам, дакле, да се као верни сматрате, и да смо најпре насађени у правоверју светим и пречасним нашим оцем Симеоном, али је Бог благоволео о нама да се оно што је насађено оцем и напоји, да речем: Павле насади, а Аполос напоји, али Бог учини да узрасте²⁷⁵. Зато ни отац мој, који вас је насадио вером, ни ја, који вас напајам учењем, нисмо штогод, него Бог који чини да ви узрашћујете. Отац мој, који вас је насадио, и ја, који вас напајам, једино смо служиоци Богу, коме веровасте. Нека вас Бог својим милосрђем прими, као Павлов и Аполосов, и наш вером насад и учењем напој нека вас утврди и учини да узрастете, да му служите на страх његов²⁷⁶ предостојношћу и правдом, амин!

Наумих вам говорити реч и о јересима, јер много ових од почетка па до сада ђаво намисли посејати и расплодити, много кукоља зловерја у васељени преко безаконитих јеретика̂ који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом светим: Ја знам да ће, по одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ће говорити оно што је развраћено²⁷⁷. Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назва јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, уистини неупућени, који говоре да је слатко горко, а горко слатко. Тешко њима, јер не вероваше истини!

Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољног учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и светога Духа, да се, изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере; свети богоносни оци заповедаше да се ово говори сваки дан и вече и сваку ноћ; штавише и пред спавање корисно је поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула, бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђењем уз гусле²⁷⁸, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу свету у једно божанство? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити. Јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро, имајући јереси, чисто исповедати божанство свете Тројице, као што није лако ни на воску поставити других писмена, не загладивши првих²⁷⁹.

Тога ради молим Вас да свако од вас не утаја у себи богомрске јереси, ако је ко којом од вас досад био обузет из незнања; и апостолски ћу рећи, Бог ће презрети године вашега незнања. Ево сад вам преко мене много запрећује: да му се обраћате вером и покајањем, јер је поставио дан у који ће судити васељени правдом, пред којом је све наго и јавно и ништа се наше неће скрити, јер је реч божја жива и раднија и од мача с обе стране оштра, и биће расудилац мисли и помисли срдачних, и, пошто ће судити Господ тајнама људским, то је страшно упасти у руке Бога жива²⁸⁰.

И сви, чувши страшну им поуку, говораху: „Верујемо како ти заповедаш, и исповедамо како ти, владико, научиш.“ И, пошто је ово тако било, Свети са свим епископима и са свештеницима уђе у светињу над светињама да сврши свету и божанствену службу. По прочитању светога Јеванђеља, сапрестоник апостолскога седења, Свети, сазове све, и сам светло и прво, да сви чују, поче по једној стасији²⁸¹ говорити образац свете вере, то јест: Верују ва јединаго Бога, а самодржац Стефан, благородници и сви остали такође говораху и исповедаху божанство Свете Тројице, а неки и јерес, којом беху обузети, изобличаваху, пошто су у три пута сви исказали образац божанствене вере, као што их је Свети научио. Уз то опет Свети, и сви по њему, говораху: „Примамо све свете саборе састалих се светих отаца, по временима и местима, на утврђење божанствене православне вере, и чега се они светло одрекоше, одричемо се и ми, и које они проклеше проклињемо и ми. Клањамо се и целивамо свечасну икону човечанског овапућења Христова, нас ради речи божје и очеве. Клањамо се и целивамо икону пречисте његове матере, и њу, увек деву и Богородицу, исповедамо. Клањамо се светоме дрвету, часном Крсту, и њега целивамо, јер се на њем прикова Христос, живот свих. Клањамо се божанственим и светим тајнама Христа Бога нашег, и, причешћујући их се вером, примамо и не помишљамо да је то прост хлеб или вино, него да је сама пут Христа Бога нашег и да је сама света и животворна крв његова, изливена за живот света. Клањамо се светим и божанственим црквама и местима светим, поштујемо и свете сасуде, и клањамо се ликовима свих светих божјих угодника̂, и њих, достојно поштујући целивамо, и, идући у свем за апостолским предањима и учењем светих отаца, тако верујемо и тако исповедамо, и проклињемо све јеретике и сву злу јерес њихову.“

Све ово и више од овога с многим сузама исповедаху, као што беху научени од Светога, и беше видети достојан призор божјег милосрђа! Стајаху сви у цркви, исповедајући божанство и изобличујући јерес, као што су стари у Јордану исповедали грехе своје, када моје очишћење, Исус, једнако с грешницима, безгрешан крстећи се, очишћаваше грешнике. Свети, као други у Богу претеча и крститељ, стајаше посред народа, и свима вапијаше: „Покајте се!“ А Стефан краљ, као увек неуздржљив, видећи да је брат учинио што пређе у њих није било, дивљаше се и многим сузама кропљаше земљу. И тако је то, дакле, било, и кад се литургија свршила, у радости и многом весељу, заседоше за трпезе, јер и дан беше превалио, па отидоше да се одморе.

Сутрадан опет, у трећи дан, позва Свети све у архиепископију, па им изрече много од божанствених му дарова, и, пошто их довољно научи шта треба чинити по вери и крштењу, додаде томе и ово апостолово и рече: „Ни старање о животу без праве вере у Бога не може нам што помоћи, нити нас право исповедање вере без добрих дела̂ може представити Господу, него треба обоје заједно да бива, да божји човек буде савршен, нити да храмље ма једним недостатком. Јер вера спасава, када чини добра дела љубављу према Богу.“ И тако, пошто свима даде мир и благослов, отпусти благородног краља Стефана са свима благородницима својим домовима, а оне који су исповедали јерес задржи са собом у цркви, па их насамо тачно испита. Некрштенима, проклевши најпре јерес у којој бејаху, заповеди да држе оглашене²⁸² дане у чувању чистоте, и тако им заповедаше да се крсте; а онима који су били крштени у латинској јереси, пошто проклеше такође најпре своју злу јерес, и пошто изговорише символ вере и прочиташе молитву светоме миру, заповеди да се помажу тим светим миром по свим удовима, и да тако буду с нама у вери. Тако заповеди Свети и свима епископима да чине с таквима који му долазе.

Пошаље и многе егзархе²⁸³ који ће тражити оне који су као поганици²⁸⁴ узели жене без благослова и молитве, и заповеди да ове венчавају. Ако су они у старости, па буду и деце имали, и ову узети под окриље материно, и да се венчавају с њима. И сам Свети похођаше и обилажаше сву земљу народа свога, утврђујући вером православља и поучавајући, предајући им добре нарави и обичаје, настављајући све исповедањем к покајању. Иноке сабираше зборовима у манастирима и предаваше им да држе уставе законске и службе црквене. Које од благородника̂ налажаше у јересима, мољаше их много и поучаваше да се придруже саборној и апостолској цркви. Обећаваше им почасти и дарове велике, и који га је послушао, био је од њега с многом љубављу примљен, и добиваше многе дарове од самодршца краља, брата његова; а ако би се утврђивао у богомрској јереси, не покоравајући се, њега проклевши с многим бешчашћем изгоњаху из,све своје земље, расудивши да није достојно да виноград и трње буду заједно. И тако с божјом помоћу браћа свим добро управљаху, и све више напредоваху, јер с Богом иђаху, у многој радости и весељу беху им душе ради Господа.

Поглавље 15

Угарски краљ Андрија напада на Стефана, што се овај крунисао за краља. Св. Сава одлази у његов стан и чудом га одвраћа од напада, задобива га за пријатеља и преводи у православну веру

А ђаво, који од почетка мрзи на добро, би им повод за зло, јер подиже на њих краља угарског завишћу због краљевства, јер пређе међу њима није било краља, а сада се поставише и назваше се једнаки њему. Многима претњама у охолости својој грдећи, Угрин посла од својих великаша благочастивоме Стефану краљу, одбацујући мир и љубав, и објављујући мржњу и рат преко њих. А благочастиви Стефан с љубављу прими људе који су дошли, а претње њихове у охолости упућиваше Богу, који им се противи и свети их. И одмах дозва светога архиепископа, па му исприча све Угринове претње ратом и охоло хваљење без страха божјег, па га мољаше да пође до Угрина с великашима који су од њега дошли. А Свети, који се не лењаше да се нађе на помоћи свакоме који је без правде и ожалошћен, како још више да усрдно не саосећа за отачаство и брата, па, ако би што, не надајући се, и пострадао, помишљаше да с љубављу лако поднесе? Послуша, дакле, брата и пође. Сматрам да га је Бог тамо водио да се и онде прослави и удиви, учинив чудо својим угодником.

Кад је дошао краљу угарскоме, би с великом чашћу примљен од њега. Јер беше унапред извештен од људи који су дошли да је архиепископ који долази брат краља српског. Угарски краљ беше сабрао велико мноштво Угара и Кумана̂²⁸⁵, и труђаше се да дође српској земљи, и помишљаше како ће је себи покрити. А Свети се труђаше да према своме оружју — праведним, божанственим речима, велим, обори високу (охолу) намисао његову, јер му богоречитим својим језиком много изговори о правди и истини и љубави, „и што не годи теби, рече, и другима не чини.“ А Угрин, гневан као рис, охољаше се пред Светим као кипарис несаломљив, и не слушаше нимало благе речи његове нити послуша да се љубави врати. Свети пак, уздајући се у Бога, не бојаше се Угринових високих хвала̂ као па̂дних²⁸⁶.

Тада је било лето, и жесток зној много досађиваше, те Свети, хтевши да мало утоли жеђ од поста вином и студеном водом, поручи краљу да му пошаље леда да се расхлади. А краљ с великом радошћу пошље служиоца свога да му да колико тражи онај што је дошао од Светога. А слуга изашав потражи у свима леденицама, и нимало не нађе, јер се бејаху све растопиле од велике жеге сунчане. Јаве краљу, и чувари његови га известе да се нимало није нашло да му даду, „И не само, архиепископу, него ни самом краљевству ти немамо шта да донесемо.“

Ожалости се краљ што не имаде дати Светоме што је молио. Чу то Свети, и врло се обрадова томе, па свима који су били с њим заповеди да изиђу из стана. И, подигав своје пречасне руке у висину к Богу, говораше са сузама: „Господе Исусе Христе, Боже наш, уздање моје и утециште, помоћниче мој и избавиоче, види сада оне који нас нападају насиљем да се ови људи на нама поуче. Не остави мене, Господе Боже мој, молитвама пречисте своје матере, увек деве Богородице и светога твога угодника Симеона, оца нашег, учини са мном знамење на добро, да га угледају они који ме мрзе, и да се постиде²⁸⁷. Послушај мене, Господе, послушај, као што си некада пророка твојега огњем и сада мене грешнога, слугу својег, послушај градом небесним, да и ови разумеју да сам ја слуга твој, и да се ужасну и уплаше, и да се они који хоће да ми напакосте врате, задиве и прославе име твоје, Оца и Сина и светога Духа, сада и увек и на веке.“

А Бог, чинећи вољу људи својих на добро, још док је била молитва на устима Светога, заповеди, и бише ветрови, блистања, и муње и громови велики, сумрак, и страх на самом краљу, на свим војницима његовим, да се ови поплашише и говораху: „Шта ће ово бити?“ И гле, одмах не другде него на страни где стајаше стан Светога, свесилни Бог који прославља и удивљује својега слугу, одажди превеликим градом озго, с небеса̂, около у велику ширину, да много покри земљу. А они који су били са Светим, павши му к ногама, говораху: „Помилуј нас, јер од страха умиремо, и од наших коња̂ неће ниједан остати, нити знамо камо се разбегоше.“

А Свети, стојећи још на молитви и захваљујући Богу ради онога што је било, говораше са сузама: „Слава теби, Господе, слава теби човекољупче, слава теби, преиздашни, слава теби, добропослушни оних који те призивају истином и вером, и слава твојему милосрђу, што си и мене грешна послушао. Довољно је, Господе, твоје милости коју си показао ради мене, слуге твојега, заповеди опет свесилном речју твојом да се устави град који слази.“ И одмах с речју његовом устави се. Свети, захвалив Богу с много весеља, заврши молитву. Заповеди да се донесе од Бога даног гра̏да, и сам најпре окуси од њега као од освећења, и разда свима који су били с њим. Потом, напунив велику сребрну бљуду²⁸⁸ часнога камења градног, даде краљу говорећи: „Пошто у краљевства ти просих леда, и не нађе се да ми даду због времена, бих принуђен да просим у Творца времена̂, у свебогатог Бога. И, пошто ми даде од богатих својих скровишта̂, дадох ти краљевству на благослов. Пошљи људе да узму колико им треба.“

А краљ, чув ово од оних који су дошли од Светога, би у ужасу због чудноватог гласа, прими донесену бљуду са светлим гра̏дом, и, разумев да му се по молби Светога од Бога даде, прими бљуду са страхом, дивећи се, и, целивајући градио грумење, рече: „Диван је Бог у светињи својој.“²⁸⁹ Потом, метнувши га у вино, сам и сви с њим, захваљујући Богу, испише га благорастворено и студено. А слуге краљеве и свих велможа̂, чувши да је пало мноштво града, хитаху сви да га узму, и сви узимаху колико им требаше. По истини, чудни тај богодани гра̏д остајаше задуго као камење нерастопљен, докле га узимаху они којима требаше. А краљ, дошав к свести о оним хваставим речима које је у охолости својој изговорио Светоме, срамљаше се да га позове на лице.

Договори се са свима својим великашима да његову молбу испуне, да имају мир и љубав с краљем српским, и сви, утврдивши реч, заједно с краљем дођоше Светоме, клањајући му се и одајући му хвалу, говораху: „Пошто увидесмо да си ти божји човек, буди наш присни гост, а брат твој, краљ српски, нека нам је увек у љубави, много више него пре. Молимо тебе, божји човече, опрости нам што ти рекосмо у препирци, и не спомињи се тога к Богу, да не бисмо што пострадали, јер си ти божји човек, као што видимо, и у свем те слуша.“ И сви потклањаху главу под руку Светога, хотећи се благословити од њега, прилагаху очи своје и лице ка кудељној мантији његовој, и, целивајући је, одступаху од њега. Јер врлина благочашћа уме да задивљује не само саплеменике него и непријатеље, нарочито када се Богом чудесне ствари јављају.

А Свети, примив их и, као из божанственог скровишта износећи, говорећи им старе и нове речи, учаше их к Богу, чему се много задивише, па, клањајући му се, одлажаху својима. А краљ, приљубив се Светоме, чешће га призиваше к себи и наслађиваше се речима његовим о Богу. И, узбудив се, рече Светоме: „Речи твоје, оче, умећу ми у душу моју неисказану жељу да те љубим. Хоћу, ако ме се не гнушаш, да те узмем, по Духу светом, за оца и учитеља, да ти исповедим живот у гресима и веру моју, да ако добијем Бога, или ћу се саблазнити.“ А Свети га прими с весељем душе и радошћу срца, и краљ искаже све о себи. Свети се дивљаше несумњивоме његову исповедању грехова својих с топлом љубављу према Богу, о којима га свети архиепископ научи да се покајањем добро лечи. Потом му рече: „Одричеш ли се јереси?“ А он одговори: „Одричем се, како ћеш ме ти научити.“ По поуци Светога одрече се јереси и вере латинске коју држаше²⁹⁰, и свих злих јереси и срамота̂ њихових, које одрече света и саборна и апостолска црква, и свети и васељенски сабори проклеше, и он прокле и одрече се, обећавајући да ће држати веру православља, као што је од Светога научен. Рече му да изговори три пута свети символ божанствене свете вере, како од њега чује, и, пошто је на њему свршио и све остало што је узакоњено за такве, и пошто га је свега обновио вером православља, удостоји га да прими од пресветога тела и часне крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. После овога га поучи о правди и истини, о љубави и милостињи к ништима, наведав му Данила као сведока који је Навуходоносору рекао: „Савет мој нека ти је на време, грехе своје очистићеш милостињом према убогим, а безакоње своје даривањима ништих.“²⁹¹ И, пошто му свети архиепископ изговори много друго корисно и достојно пријатно, и, пошто га научи довољно како треба Бога молити и захвалити му и држати веру према њему, и пошто се много о њем помоли Богу и молитвама утврди, благослови га.

Потом архиепископ рече да га отпушта своме дому, а пред њиме се клањаше краљ и, држећи га за руку, говораше: „Шта да вратим твојој светости, о оче, за сва добра, којима си ме извео из таме лажи и јереси, и просветио светлошћу православља, вером у Христа? Да си свечасно благословен ти и дан у који си нам дошао, јер ми укрепи душу. Иди, Богом чуван, с миром у своју домовину, причај о истинитој љубави нашој брату твојему и мојем, Стефану краљу српском. Не заборављај да се молиш за нас, да твоја наука буде међу нама и да Бог до краја делом сврши. Умоли оне који нам долазе од брата мојега²⁹², краља српског, да нас с писмом твојим походе, поучавајући их да нас теше.“ Па љубазно дадоше један другоме целив Бога ради, а краљ изли много суза̂ због растанка с оцем. Затим са Светим пошље коње изабране и борбено оружје својега тела с многим другим светлим даровима благочастивоме краљу Стефану, и засебно обдари Светога и оне који су дошли с њим премногим частима, и, испратив га сјајно, пусти га у своју земљу. Посла и од својих благородних да га са сваком почашћу допрате док се и преко Саве реке не превезе.

А кад Свети дође у своју земљу, исприча о миру и многој љубави угарскога краља и велможа његових брату својему, краљу српском, и свима благородницима својим. И сви, захваливши Богу, примаху га с радосном душом, и, дајући му хвалу као апостолу што се добро трудио, говораху: „Колико су красне ноге оних који благо објављују мир, који благо објављјују оно што је добро.“²⁹³ Говоре и о том угарском краљу како је добро сачувао веру светога православља по науци Светога, и како је поживео по правди и истини, смерности и љубави, како је био више милостив према многим, како је био врло усрдан и у свем изврсно угодио Богу, коме је, умрев, отишао, а Бог не затаји марљиво његово чување његових заповеди, тако да га је удостојио да чини и по смрти чудеса, те се и досад Угри хвале и говоре: „Имамо света и чудотворна краља, који у гробу лежи.“

Поглавље 16

Болест Стефана Првовенчанога. Св. Сава га калуђери на смртном часу. Смрт и сахрана Стефанова. Св. Сава венчава краљевством сина његова Радослова. Путовање св. Саве у Јерусалим да се поклони гробу Христову и осталим светим местима. Његов повратак преко Никеје, Св. Горе и Солуна у Србију

Потом Стефан, благочастиви краљ, обузет болешћу, призва брата свога, сада хваљеног, и много га мољаше да га удостоји светога и анђеоског иночког лика. А Свети га о том никако није послушао. „Кад дође време, рече, таквој твојој молби, ја ћу те сам у том послужити.“ Опорави се од болести, и свети архиепископ отиде у свој крај. И опет Стефан оболи од теже болести, па с плачем написа Светоме, молећи га да дође и да га удостоји светога и анђеоског иночког лика, „јер, рече, нећеш ме више у овом животу видети.“

Свети се подиже и брзо иђаше својему брату, али Стефан брже изиђе из живота, отиде ка Господу, и нико не смеде га удостојити иночког живота, очекујући Светога. И ни краљевство не беше оставио никоме од својих синова, говорећи: „Краљевство није моје него божје и онога који се трудио о њем, светога владике и брата мојега. И, као што га пређе даде мени молитвама и благословом, и сада, Богом учен, тако ће да га да̂ коме хоће.“

Синови његови и сви, мали и велики, плакаху и спремаху за погреб, па на сретање Светога послаше говорећи: „Владико свети, трудним путовањем не бацај себе у болест; брат твој и без иночког лика отиде ка Господу.“ А свети архиепископ, кад чу о смрти брата својега, оружје болести пролажаше му кроз душу. Сјахав с коња, који га је носио, захвалив Богу с много сузног ридања, рече: „Слава Богу за све.“ Ражалостив се много, више што не удостоји брата својега да прими анђеоски лик него што је умро, рече: „Ја, бедни, бих крив овоме господину брату мојему; него као увек, и сад још више, Господе, Господе, не остави ме да се због тога увек у животу мом потапам тугом.“ И, падајући на земљу с плачем великим и опет устајући, мољаше се, говорећи:

„Владико Господе, Исусе Христе, Боже наш, који си с беспочетним Богом и оцем својим сабеспочетан²⁹⁴, који си увек с њим и једнога јестаства²⁹⁵, син једнородни, и који си се и после времена по вољи његовој ради нашега cпасења неизречено оваплотио у утроби пресвете и свебезгрешне деве Марије безмужно, од Духа светога и пресвете њене крви, и родив се двогубо на земљи поживео с нама као Бог и човек; који си по природи човечјој просузио над Лазаром, и по природи божанства влашћу истргао овога из утробе ада, и подигао из гроба после четири дана, и, представив га жива Марти и Марији, сестрама његовим, утолио си им сузе²⁹⁶; који молбе сатникове за слугу ниси презрео²⁹⁷; који си помиловао Хананејку²⁹⁸ када се мољаше за кћер болесну; који си подигао Јаирову²⁹⁹ кћер из смрти као иза сна; који си подигао удовичина сина³⁰⁰ са одра, када су га носили на погреб; и ја, грешни, данас се угледам на њих, па, падајући молим се твојој благости, као њих у старини, и мене данас услишав помилуј, јер ти си тада и сада и увек исти. Све је теби могућно, није ти немогућно ништа. У рукама твојим је душа и дисање свакога створа, јер ти живот држиш и смрћу владаш, и осим тебе нема спасиоца. Свесилном речју твојом заповеди пресветломе твојему и благом анђелу да врати душу слуге твојега, брата мојег, да буде опет жив данашњи дан до ноћи која долази, у твоје благости просим, у који ћу моћи да га украсим анђеоским и иночким ликом, што му беше жеља. Смилуј се, дакле, сада и на мене грешна, као што ниси презрео ни оних некада, да и ја, слуга твој, памтим твоју милост на нама, да будем смео и усрднији у остатку живота мојега да теби Богу мојему служим.“ Па с многом вером и слободом рече: „Анђеле божји, у име Господа нашега Исуса Христа говорим ти: Врати душу слуге својега, брата мојега, да, дошав њему, опет га нађем жива.“ И тако, уседав на коња, брже гоњаше путем, говорећи: „У те се, Господе, уздах, да се не постидим!“³⁰¹

А кад дође над брата својега, одгуриваше од њега оне који плакаху, и, окропив довољно часно лице његово огњеним сузама, мољаше се много о њему тајним речима у срцу к зналцу тајни и свевидеоцу скривенога. И, прострв на срце његово своју десну свету руку, у име свете Тројице написа по нагу знак крста, и одмах осети у рукама својим да се кренуло, и, опипав по прсима његовим, нађе и ова опет топла и жива, и како се молио силно, би услишан и зарадова се, па говораше реч Христову синовима његовим, који напред стајаху, и свему народу: „Не плачите, нити вичите, не умре краљ него спава, и душа је његова у њему.“ И буђаше га као иза сна, говорећи му: „Устани, господине мој, и говори ми!“ Тада он, из самртног сна отворив очи своје и познав Светога, дохватив се руку његових и целиваше их, а Свети га подиже, и одмах устаде и седе. Ко ће, Христе, твоје силе изрећи? Ко ће испричати мноштво твојих дарова да онај који је био умро и без душе угашен, и укочен, и спремљен погребно да се преда матери земљи, опет оживи молитвама Светога, и ускоро беше жив? Беше и дивљење и ужас у оних који су стајали напред, и сви се слагаху у једном: „Господе, помилуј“, зваше се.

Потом га свети архиепископ украси светим и анђеоским и великим ликом иноштва, именовав га Симон монах место Стефан. Тада и најстаријег сина његова Радослава приведе руци његовој, и Свети заповеди да њему преда краљевство. Он рече: „Ја влашћу скиптар, а ти молитвама благослов.“ И тако, примајући иночко одело у које беше новоодет, целиваше га, и више од првога царског бисерног радоваше се овим последњим власеним. Потом га свети архиепископ удостоји да прими пресвете страшне, ужасне и животворне Христове тајне³⁰², и пошто сврши на њему све по уставу, рече: „Захваљујем ти, Господе, што услиша молитву моју, и како жељах, видех слугу твојега, брата мојег. Прими опет у мир Господе, душу његову, да се као о уздигнућу његову и о престављењу његову опет прослави име твоје свето.“ И тако поменути Симон, држан у рукама светога архиепископа, слатко се веселећи и Богу захваљујући, у рукама његовим предаде дух свој. Сви који стајаху напред од удивљења оставише се плача, и, славећи Бога и Светога, чуђаху се светости његовој, што Бог учини међу њима таква чудеса молитвама његовим.

Свети архиепископ с епископима и свештеницима, са синовима његовим и многим благородницима подиже га, и с њима дође до велике лавре светога Симеона у Студеници, и тако му псалмима и песмама и милошћу према ништим, како је достојно и Богу угодно, указаше пошту, и ту га, дакле, положише у цркви свете Богородице, близу светога Симеона, оца његова. И ова чудеса, дакле, учини Бог о подигнућу и престављењу Стефана, благочастивога и првог краља, преко светога архиепископа. И нико који је слушао о чудесима која су била раније у старим и светим временима, немој да не верује и овима новим која су сад учињена. Јер и овај Свети не би хуђи од старих и великих, и неке многим врлинама и надмаша. Тога ради о овоме не колебајмо се двоумним помислима, утврдимо се Павлом великим и верујмо што говори: „Исус Христос јуче и данас, исти је увек.“³⁰³ Дакле, и у старим и у данашњим временима, онима који љубе Бога све иде на добро. Јер све је могућно ономе који верује, рече Господ.

По престављењу благочастивога и првог краља свети архиепископ венча краљевством сина његова Радослава у великој цркви, званој Жичи, и, утврдив га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена проведе Свети с њим, па похита потом да отиде камо имађаше много жеље, у свети град Јерусалим, и да се поклони спасноме и животворном гробу Христа Бога нашег и свима светим местима онде, и уједно и да учини милостињу у њима и свима ништим. Епископи и сви благородници, и сам Радослав краљ, мољаху га многим сузама да не одлази од њих, и не могоше га задржати, па, пошто утеши срца њихова надом да ће им се опет вратити, отпустише га. Многа злата и сребра, па да је хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.

Свети, даровав свима мир и благослов и целив ради Господа, дође тако на западно море у Далмацију, и отуда се са својима лађом навезе на море. Божјим промислом, имајући повољно време, ускоро стиже у свети и жељени град Јерусалим, и, ушав у свету божанствену цркву Васкрсења, поклони се. С много изливања суза̂, и очима и телом дотичући се животворнога гроба владике својега Христа и грлећи га рукама, изљуби га љубазно. На светој и часној Голготи и у свој великој цркви изљуби са сузама, и, поклонив се, захвали Богу што се удостоји да добије по благој жељи својој. Би сјајно примљен од часнога и светог патријарха Атанасија, дав му целив у Господу, и тако би отпуштен да се одмори.

Сутрадан сврши свету и божанствену службу у светој и великој цркви Васкрсења са светим патријархом и са часним његовим саслужбеницима, и као што божанствени оци у цркви бејаху заједно удеоничари божанствене, тако исто беху и телесне трпезе у дому патријархову. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву божју, и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште, па, узев благослов и заповест од светога патријарха да по свој области његовој у Палестини може вршити свету службу, поклони се лако у Витлејему³⁰⁴, и у светом Сиону³⁰⁵, и у светињи над светињама³⁰⁶, и у Гетсиманији³⁰⁷, и на гори Јелеонској³⁰⁸, и у Галилеји³⁰⁹, у Витанији³¹⁰, и у поници³¹¹ Господњој, и у свим светим местима око светога града, и свету службу у њима одслужи, и милостињу у њима раздаде. Потом, одморив се, дође на реку свети Јордан³¹², и, с много узбуђености захваљујући Христу, поклони се на месту где се Христос Бог крсти телом од Јована, владика који није знао за грехе, хотећи опрати грехе наше од човека, где се видело како Дух свети слази на њега у облику голубијем, а уједно се чуо и глас Бога Оца који га потврђује: „Ово је мој драги син који ми је у вољи.“³¹³ Прешав Јордан, поклони се и у цркви светога Јована Крститеља, и у њој одслужи свету службу, љубазно примљен од игумана и браће. И, дав довољно благослова који ношаше, прими Господа ради целив и молитву од свих, па, допраћен од њих опет до Јордана, иђаше својим путем, радујући се. Ушав у ограду³¹⁴ Светога Герасима, и онде то исто сврши.

Дође у велику лавру Светога оца Саве³¹⁵, и поклони се у њој свима божанственим и светим црквама, и дошав гробу светога имењака свога пречаснога оца, ороси га довољно сузама и целива. Сјајно примљен од игумана и браће, одморив се, сутрадан одслужи у лаври свету и блаженствену службу. Пошто су га игуман и браћа гостили много дана̂, испита пећину светога оца Саве и сва места у пустињи, где је живео у мучању, посту, болести и страдању, и, обишав усрдно све пречасне, који су живели усамљено и у мучању око свете лавре и дужином к Содомском мору³¹⁶ и у дољи, и, видев по природи људе који живљаху скоро беспутно, дивљаше се и одушевљењем расташе у души. Пошто се много испита о духовним пословима с поменутим пречасним мужевима, и пошто све богато обдари милосрдношћу, и молитвама их и благословом обдари, весело се врати у лавру. Многе почасти даде Свети у лаври на лепоту божје цркве и оно што је потребно игуману и свој браћи, више од других манастира̂. Узев од свих љубазни целив ради Господа и молитву, хиташе на пут ради обилажења светих места̂.

Дође и у лавру Светога Јевтимија и у ограду Светога Николе, и у ограду светога и великога Теодосија општежитеља³¹⁷, и тако Свети учини у њима и у свима светим местима око Јерусалима. Дође и у свети град Назарет³¹⁸, где је, послан од Бога, свечистој безгрешној деви Марији арханђел Гаврило, пришав јој, јавио благи глас да ће без мужа, наиласком Духа светога и силом Вишњег, осењењем, од пречисте своје девојачке крви родити телом Христа Бога нашег. Јер у том Назарету, пошто се врати од телесног бежања у Египат, би телом отхрањен чувар свих, Бог мој Исус, и зато се назва Назарећанин. Пошто Свети одслужи свету и божанствену службу у светој цркви Благовештења Богородице и божјој, и пошто даде служиоцима цркве што ношаше, и нарочито обдари ниште милосрдно, изиђе. Одатле стиже и на свету Тавор-гору, и обилазећи целиваше топлим сузама у цркви свето место и врх свесвете горе, где Христос, преобразив се, малим зраком, показа славу божанства својега ученицима својим, као што мољаше, одакле и глас из светлога облака о драгоме сину који га је послушао³¹⁹. И тако Свети, обишав све пустиње и манастире у Палестини, и поклонив се у свима и раздав милостињу, врати се у свети град Јерусалим. А поменути свети патријарх опет га радосно прими, и дивећи се усрдности његовој за обилажењем светих места̂, похваљиваше многе труде његове ради Бога, састајући се за много времена потом и договарајући се о црквеним правилима и поучавајући се, радоваху се божанствени оци, Господа ради.

Свети архиепископ потражи и покупова мошти многих светих по манастирима и у Јерусалиму и од патријарха, и свете службене одежде и часне сасуде црквене — куповаше и по свој Палестини, ако би нашао што свето и часно, — хотећи донети у своје отачаство. И опет одслужи свету и божанствену службу у светој великој цркви Васкрсења, и изљуби са сузама Христов свети и животворни гроб, и љубазно целива светога патријарха, Господа ради, и тако се часно растадоше божанствени оци.

Свети, подигав се од Јерусалима, дође у град звани Акр, и ту остаде дотле док не потражи и купи што часно и свето. И, укрцав се у лађу са својима и потребама, навезе се за Азију³²⁰, и, Богом штићени, ускоро дођоше у Азију, где бејаше цар³²¹. Јер царски град Константинов Фрузи³²² су били тада освојили и држали, царство се грчко надвоје расече. Свом Тесалијом и Илиријом у Солуну цареваше Теодор³²³, који би после у битки ухваћен и ослепљен од Асена, цара загорског, а свим Понтом³²⁴, Галатијом и Витанијом у Азији³²⁵ цароваше благочастиви цар Калојован Ватац³²⁶. Добродив к овом, јави му о свом доласку. А цар се обрадова доласку његову, посла своје послушне слуге са својим коњима да подигну Светога од мора са сваком почашћу. Са великом га љубављу прими цар, и слатко га распитиваше о светим местима која беше обилазио, поклањајући се, па с хвалом похваљиваше цар труде његове Бога ради. Много дана̂ с много љубави и почасти Светога су цар и царица држали, док је онде био. И увек, тражећи, мошти светих куповаше и од цара мољаше.

Потом Свети јави цару о путу свом морем у Свету Гору, Атон, а цар спреми једну од својих катрга̂³²⁷, и даде од свога дома сва блага земаљска на потребу Светоме, обдарив Светога часним дрветом Крста и моштима светих и свештеним одеждама и сасудима црквеним и многим различним почастима. Даде му и много злата, говорећи: „Дуго ћеш путовати до Свете Горе и твојега отачаства, владико свети, а имаш обичај и да увек дајеш онима који траже, узми, дакле, ово и располажи како хоћеш, моли се и за нас грешне.“ И тако, пошто благослови цара, љубазно се растадоше Господа ради. Царица га опет позва, хотећи се од њега благословити. И она га одликова горепоменутим почастима, и тако Свети изиђе из цареве палате радујући се. Посла цар у катргу с оружаним људима и једнога од слугу својих да прате Светога без бојазни и са сваком почашћу.

Тако су, с божјом помоћу, путовали морем оставивши надесно Константинов град, и ускоро стигоше у Свету Гору, Атон, и, стигавши у пристаниште, и товар из лађе истоварише. И сви, пошто добродише, у гошћени са Светим, одморише се у манастиру, па говораху да ће поћи у своју земљу. А Свети, пошто довољно обдари благородника царева и оружане људе и све с њима у лађи, написа захвалницу и молитву с благословом за сва доброчинства царева, и даде цареву човеку да је однесе цару. И тако, пошто их све угости и задовољи потребама за пут и благослови, отпусти их с лађом цару.

А свети архиепископ, поклонив се у Светој Гори и у светим манастирима, раздели царево и своје нетврдичко злато у њима, о пречасни прота и часни игуман и сви богобојажљиви људи љубазно га дочекиваху као изданак Свете Горе и клањаху му се. Многи из пустиње које, Богом учен, беше раније хранио, долажаху му на виђење да се благослове, па благодушно од њега примљени, а уједно и обогаћени од њега благословом и потребама, одлажаху у свој крај. И, пошто се Свети довољно одмори у Хиландару, у манастиру сазиданом његовом руком, поучаваше на добро игумана и браћу на шта и ради чега изађоше из света да се труде, и говораше шта треба Бога ради трпети, ако је потребно. И утврђиваше их молећи, јер разлике између обојега: широкога и тесног пута лепо је изјавио Господ наш Исус Христос у свом Јеванђељу: „Чујте, рече, онај који се подвиже, да се уздржи од свега.“³²⁸

Пошто потом сврши свету божанствену службу и прими свете и страшне Христове тајне, пошто љубазно целива свети и мироточиви гроб пречаснога свога оца Симеона, и пошто насити као ливадом духовном речима игумана и све Господа ради сабрано њиме разумно стадо, а и уједно угости телесном храном, даде свима мир и благослов и последњи целив Господа ради, те тако изиђе од њих.

Дође у град звани Солун, и поклони се у цркви Светога Димитрија, Христова мученика, и с топлом вером и љубављу целива свети гроб његов, у ком леже свете мошти његове, точећи миро. Прими га цар Теодор³²⁹, за кога рекосмо да га је после цар Асен ослепио, и он га одликова многом љубављу и гозбом и даривањем. Цар и митрополит много изговорише Светоме да благочастиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у миру, и тако га љубазно отпустише да пође у своју земљу, рекавши: „Пошто ниси далеко од нас, јављај нам о свом здрављу.“ Даде му цар заповест и писмо да га са сваком почашћу дочекају и прате чак до међе грчке државе.

Чув благочастиви краљ о доласку Светога у своје отачаство, заповеди епископима и игуманима да с благородницима дођу и до краја српске државе, да га дочекају, а и сам, кад се приближи, изиђе му далеко на сретење. Поклонив му се лицем до земље, радоваше се недостижним весељем своме оцу по Господу. А свети архиепископ, видев самодршца и његове благороднике и сва чеда својега отачаства, похвали Бога дав мир и благослов свима и целив Господа ради. И, тако, пошто се сви много погостише, одморише се.

Поглавље 17

Св. Сава, по повратку из Св. Горе, путује по народу, који поучава како треба да живи. Завада између браће Радослава и Владислава. Св. Сава првога калуђери, а другог венчава за краља. Поставивши Арсенија за архиепископа, по други пут иде на поклоњење светим местима. Бог спасава св. Саву и ученике му од разбојника̂ и буре на мору. Поклонив се поново светим местима, св. Сава путује у Александрију и Вавилон. Потом иде опет у Египат и на Синајску гору, па преко Јерменске и Сирије долази морем у Цариград. На мору је болестан, али се исцељује рибом коју му Бог шаље

Дође Свети у лавру свете Богородице Студеничке. Поклони се у цркви божјој, и љубазно и са сузама целива часни гроб пречасног свог оца Симеона, у ком леже свете мошти његове издајући миро, помаза светим миром његовим своја чула, па мишљаше да се врло обогатио. Одморив се довољно времена у манастиру, настављаше игумана и браћу на боље иночке подвиге, и све који му долажаху поучаваше корисним и духовним речима, а и реч његова беше зачињена сладошћу као сољу, по апостолу³³⁰. Позвав епископе и игумана и све црквене и часне свећене мужеве, одслужи с њима свету и божанствену службу о помену брата свога, Првовенчаног краља Стефана.

Откри гроб у који беше положен, и нађе свете мошти његове целе и неповређене, и сви се весељаху због пријатна мириса, нимало се не подајући жалости. И, похвалив веома због тога Бога, обрадова се. Са сваком достојном чашћу подиже их из Студенице, и положи их у божјој великој цркви, од Стефана сазиданој, у архиепископији званој Жичи, са песмама и сваком чашћу. И опет одслужи свету и божанствену службу о преносу светих моштију његових, и, пошто о успомени његовој обдари ниште и све довољно угости у архиепископији, свакога отпусти да иде у свој крај. Долажаху многи да виде Светога, па сви, научени и благословљени њиме, весело се враћаху у свој крај.

Потом и сам пропутова по земљи народа свога, све утврђиваше учењем у вери, у свима манастирима предаваше уставе и обичаје иночкога живота да их се држе, како је видео у Светој Гори и у Палестини и у Азији. Велможама и свима богаташима садашњега века апостолски запрећиваше да не мудрују високо, нити се уздају у богатство које ишчезава, него у Бога који га даје, да се богате више добрим делима, и да буду податљиви према свима, да се ни над ким не узносе, или да се ко мучи, него да помишљају да је над свима Бог и да је неприступна висина правога царства³³¹. Говораше им да буду тихи према свима, и да се влада човекољубиво као једнаким човеку и милостивно послушним. „Јер ви сте, рече, од истога земнога праха од којега је и он, и ви тражите од господара свих, Бога, исто човекољубље, као што и они од вас.“ Војнике учаше да се клоне увреде и неправеднога грабљења: увераваше их да се задовоље оброцима, својим супругама и царским давањем. Све људе утврђиваше у вери и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да ломе хлеб свој онима који гладују, да уводе у дом ниште без крова, да покривају наготу³³², и да не презиру своје по крви; свему добро настављаше по писаном.

Јер, говораше, ово су духовна дела да се буде хришћанин и овим се плодоносом Бог весели више од сваке жртве. Са сузама мољаше свакога да се бе̂гом клоне блуда и прељубе, човеколоштва и скотолоштва и свакога блуда. Приводећи све покајању исповедањем, говораше: „Обличите овде сами сада грехове наше, да се не би о суду који греде, ставши као горки клеветници према лицу нашем, осилили противу нас. Реци ти, рече, најпре грехове своје да се оправдаш. Дакле, лечење од великих мука̂ је исповедање грехова и клоњење од ових. Јер, исповедићу, рече, на ме безакоње моје Господу, и он је већ отпустио нечасност срца мојега³³³, и изобличавани ранама, успеваће набоље.“

Поучаваше да милују и хране сироте и удовице и ниште, да нападнуте избављају и ослобођавају искупом из ропства. И веома много говораше о том. Учаше оне који су у браку да живе целомудрено, а који су у неженству — чисто. И свима, дакле, који управљаху, светитељима и велможама, иноцима, старим и младим, свима закон бејаху врлине. Таквим се богосветлим светилником тада српска земља просвећиваше, имајући таквог представника код Бога, и благе душе радоваше се у миру молитвама његовим.

А непријатељ људима, који од почетка мрзи на добро, ђаво, наоружав непокорношћу подиже млађега брата Владислава противу старијег, велим, противу благочастивог Радослава краља. Јер благочастиви краљ бејаше најпре у свем за похвалу и изврстан, али се после покори жени, од које и пострада умом. А властела, узнегодовавши због малоумља његова, одступише од њега и приђоше млађему брату његову Владиславу. И настаде међу браћом мржња и гоњење због горке славе краљевства, и Свети их много мољаше и запрећиваше да се смире, па, не могући их никако умирити, рече: „Ако је оно што радите од Бога, нека буде воља божја!“

И ускоро краљ Радослав би изгнан и одбеже у град Драч. Због лепоте жене његове завиђаху му, и после мало дана би лишен те злонаравне и лукаве жене, јер беше друга Далида, као прва Сампсону³³⁴. И ова се нађе грешна своме красном господару, јер по вољи њеној Фруг велики³³⁵, који владаше градом, оте је од њега, и на њега се окоми да га потпуно убије. Поменути Радослав, побегав од смртоносног мача, изагнан из краљевства и лишен жене, бивши одасвуд у недоумици, ускоро добегне светоме архиепископу као својему оцу. С радосном душом прими га Свети, и, пошто га довољно слатким речима утеши због невоље му од брата и лукаве жене, хотећи зауставити братовље непријатељство противу њега, украси га анђеоским и иночким ликом, назвав га Јован монах место Радослав. У безлобности и простоти поживе богоугодно, и похваљиваше Бога због овога неметежног и не много брижног иночког живота, говорећи: „Благословена вој ска небескога цара, којом се ослободих земаљске војске и зависти, мржње и смрти.“

А свети архиепископ венча краљевством и молитвама свога синовца, поменутога Владислава, иако је власт незаконито и разбојнички уграбио, расудив да је то воља божја, и доведе му за невесту кћер цара загорскога, по имену Асана³³⁶, и обоје благословом утврди. Тада и Владислав краљ, узев благослов од светога архиепископа, поче зидати манастир у месту званом Милешева, у име вазнесења Господа нашега и Бога Ису-Христа. Благочастиви краљ Владислав био је у свем о светим црквама добро послушан светоме архиепископу, и више од других, и мирно је са њима и у љубави проживео, колико је Господ хтео, и све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради, напредоваше. И кад виде земљу свога отачаства како сија, и украшену краљем и архиепископом, и епископима и игуманима, свештеним и иноцима, ипатима и војводама, божанственим и саборним великим црквама, светим и часним манастирима, и свима добрим законима, уставима славних и христоименитих људи, веома похвали Бога ради тога, јер не беху узалуд ни без ума многи његови труди о њој, него се богоугодно остварише, и прими их као од апостола, више од свакога приношења, онај који једини зна срдачне жеље.

А Свети, као што много пута̂ рекосмо, клонећи се људске славе, намисли да остави власт првосветитељства, и, ако буде воља божја, да изврши жељу своју, те да у туђим странама, рече, и заврши живот свој, и каже насамо Владиславу краљу своју намисао. Краљ и благородници његови, хотећи га одвратити од те намере, много га молише, падајући на земљу, и никако га не могоше задржати да Свети не путује до Синајске свете горе, па да им се, ако Богу буде воља, опет врати и да се, ван власти, усами у мучању³³⁷. И тим се од њих ослободи. Позва све своје епископе, па, учећи их много о уредбама црквеним и о законским правилима, говораше: „Ви знате како с вама бих, вршећи службу своју, како ништа корисно не пропустих да вам не кажем, да вас научим да сами ви најпре сачувате што се тиче покајања к Богу и о вери ка Господу нашему Исусу Христу, и да научите људе који су под вама. И сад опет молим свакога од вас мојих да све, колико вам предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и разуместе, чим се изучисте, сви сачувате тврдо и непорушно, да, сами, користивши се, друге научите, апостолски вам дакле, на данашњи дан засведочавам да сам ја чист од крви свију. Јер не пропустих казати вам савета божјег. Пазите, дакле, на себе и на све стадо у које вас Дух свети постави епископима да пасете цркву Господа Бога, коју створи својом крвљу³³⁸.“ Тако заповеди и свима игуманима да се по уставу законском старају о манастирима.

Дозва у велику архиепископију, у звану Жичу, благочастивог Владислава краља и његове велике благороднике, и заповеди им да се много старају о светим црквама, и изабра једнога од ученика својих, Арсенија јеромонаха, за кога испитније знађаше да је украшен безлобношћу и правдом више од других, мужа предостојна у свем, који се увек боји Бога и брижљиво чува његове заповеди. Овога Свети освети, вршећи свету и божанствену службу са свима епископима. Даде му сву власт коју је примио од Духа светога, да везује и разрешује кривице људских сагрешења̂, и, посадив га место себе за архиепископа на свој Богом му даровани престо, утврди га.

Пошто Свети довољно угости у архиепископији самодршца и великаше његове, новога архиепископа и епископе и све који су дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а он опет, дав свима благослов и последњи целив Господа ради, спремаше се на пут у туђину. Узев велико мноштво злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га собом ради раздавања у светим местима. Дође опет у Диоклитију на западно море³³⁹, и, гле, нађе као Богом спремљену лађу која вози у град Акр³⁴⁰, па, укрцав се у њу, Богом штићен, путоваше.

Многи чуше о путу Светога у Јерусалим, па, знајући да носи много богатство са собом, крвници, звани гусари, уседоше у брзе галије, и, заседајући по лукама морским, вребаху га, желећи напакостити му. Али велики у милости и неизмењиви у благости Бог, који познаје и чува оне који га увек љубе, и као што је својим ученицима викнуо: „Ја сам с вама, и нико противу вас“³⁴¹, и овоме би помоћник и заштитник за спасење од ових убица. Јер густом маглом зави луке морске у којима бејаху заседе противу Светога и проведе га невидљива и неповређена од њих. А када се поменута магла диже с очију оних безумника̂, одмах угледаше лађу Светога у пристаништу града званог Брендич³⁴², и, преваривши се у нади, од гнева сами се у себи растрзаху, јер им се разбише савети, којима се поучише на зло. Дођоше у град Светоме, говорећи да су пријатељи, и, поклонивши се, испричаше шта им се десило. „Колико се намучисмо у валима морским, вребајући тебе, говораху. Разумесмо да си, уистину, Богу угодан, јер нам не даде да те нимало ожалостимо. Сад, дакле, дођосмо преда те да се благословимо. Моли за нас богоугодно да се без пакости вратимо у своју земљу.“

А Свети, чув ово од разбојника̂, осећајним устима и мисленом благом захвалношћу у срцу похваљиваше Христа Бога који се о њему стара. А разбојнике оне због исповедања њихове злобе и што му се умилостивише, угости много љубазно и довољно, и, расудив човекољубно и не сећајући се злобе у њихову труду на мору који су поднели због њега, покори се заповеди: „Љубите и непријатеље ваше“, и даде им с благословом од злата које ношаше. А они, задививши се милосрђу Светога и поклонивши му се, отидоше у своју земљу.

Пошто довољно времена проведе у поменутом граду, опет путоваше лађом у Јерусалим. Пошто су много бродили, имајући од Бога погодно време, једнога дана, кад пловљаху пучином, наједном се подиже бура с неба и противни ветар, настаде сумрак и велики метеж на мору. Вали се около подизаху да преливаху лађу, и савише се једрила која се ад силе ветра замало не сломише. Крмар је због јачине ветрова употребио сву вештину управљања, и што вештије учинити није могао смислити, а лађарима који изгубише наду на живот, руке сасвим клонуше, и сви у невољи умираху од страха, јер сва нада да ће се спасти, пропаде.

И нико не помисли да је таква беда, блиска смрти, наишла на Светога случајно и без божје љубави, јер и овим напастима, како ја мислим, Бог га искушаваше и више присвајаше својој љубави, хотећи га удивити. И сви у лађи, плачући и очекујући смрт од дављења, дођоше Светоме с речима: „Види, оче, како пропадамо, а уздамо се да ћемо тобом смрт избећи.“ А Свети им рече: „Чеда, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек грешан, и мене ради, како ја мислим, би ово зло на вама.“ А они још више вапијаху: „Помилуј, оче, очајнике за живот“, и, павши му к ногама, мољаху га да приме помоћи од Бога молитвама његовим. А Свети не престајаше са сузама, и мољаше се мучањем, као Мојсије у старо време о народу, умним речима у срцу, за себе и оне с њим у лађи.

Али Бог чудеса̂ и безнадним нада, као што некада Мојсију рече: „Што ми вапијеш? Пружи на море руку своју!“³⁴³ и овоме је, помишљам, тако разумно рекао и одмах се Свети подиже и заповеди ученицима својим да га држе, јер не могаше од силине ветрова стајати у лађи недржан. Заповеди свима да одбаце страх и да призивају „Господи, помилуј!“, и сам, подигав пречасне своје руке, мољаше се говорећи: „Као што си некада спасао ученике своје у лађи који су се борили с валима, запретив мору и ветровима, тако исто спаси и нас који се давимо од њих, наставниче, јер гинемо. Јер и ми смо људи твоји, по Христу названи; Бога сем тебе не познасмо. Не презри дело руку својих, човекољупче. Твоја сам твар, помилуј нас! Нећеш, грехова мојих ради, потопити и оне који су са мном, да гроб један, дубина морска, прими све нас данас, прогутавши нас. Као што си пре ученике, услиши и нас сада, који смо у беди и смрти. Јер ти си био исти тада, и сада си ти исти. Све је теби могућно, ништа ти није немогућно. Јер по твојој заповести све оно чиме се управља држи се, и стоји, и по твојој вољи се мења и опет саставља у свој чин. Заповеди сада ветровима да иду у своја скровишта и водама морским да се утишају.“

С вером и великом слободом к Богу, правећи знак крста на противне ветрове и на вале морске који се веома подизаху, пружаше руке и запрећиваше им говорећи: „У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је од нејестаства све у јестаство³⁴⁴ и од небића све у биће привео, и ветрови и море, утишавши се, станите!“ И одмах именом Господа Исуса Христа и устима његовим ветрови и море легоше, и вали се у себе срушише, и сунце пресветло обасја, и би велика тишина. Сви у лађи, видевши како су се речју Светога море и ветрови убрзо укротили, ужаснуше се чудом, па слављаху Бога, који је дао такву власт људима, и, павши к ногама Светоме, поклонише се, називајући га божјим човеком и угодником његовим, што су молитвама његовим избегли од морске пучине, од гроба воде слане, и говораху да су Богом добили живот њега ради. А Свети, захваљујући Богу многим сузама због божјих дарова, говораше им: „Вас ради, чеда, тако и убрзо Бог задиви милост своју на нама. Јер ваша вера према мени грешном и моје молитве Богу помогоше да се добије оно што се просило. Дакле, сви заједно похвалимо Бога и незаборавношћу дарова његових који су били сада на нама, управимо у напредак наш живот угодно њему.“ И тако свима заповеди да узму брашно³⁴⁵, и да се окрепе.

И, добивши угодно време, Богом штићени, дођоше у град Акр, где лађа имађаше да истовари товар. Узиђе Свети у град, у цркву Светога Ђорђа, у метохију лавре Светога Саве, коју беше Свети о првом доласку искупио, од Латина̂ поробљену, и повратио лаври. И ту се одмори; а бродари они, допловивши са Светим, испричаше старешинама града све што им се десило и о чудесима Светога на мору, и сви, покорени задивљеношћу, дођоше Светоме, и, клањајући се, мољаху да приме од њега молитве. Сваким га почастима и гошћењем одликоваше као, уистину, божјега човека, и, пошто се Свети одмори код њих и укрца у другу лађу, снабдеше га довољно свима потребама за пут, и тако с љубављу испратише.

Дође Свети у велику Кесарију³⁴⁶ и поклони се на месту где Господ наш Исус Христос, смилосрдовав се на народ, и чудо чинећи с пет хлебова, по јеванђељском казивању, насити пет хиљада̂ људи, осем жена̂ и деце. Одатле отиде на Јоп³⁴⁷, и тако по други пут дође у божји жељени свети град Јерусалим. Уђе у свој манастир, у дом Јована Богослова, који, први пут дошав, искупи од Сарацина̂ за своје име. И тако, с браћом и игуманом лавре Светога Саве, уђе у цркву пресветога Христова Васкрсења да се помоли, и, клањајући се, с топлим сузама целива животворни и пресвети гроб Христа Бога нашег, и свету Голготу³⁴⁸, и сва света места на којима вољна страдања претрпе Господ наш Исус Христос, па, испунив се многе радости, похваљиваше Бога. А часни патријарх јерусалимски, Атанасије, од првога доласка познати Светоме, чув о доласку његову, брзо потече у цркву, Христову гробу, да га види, па, љубазно се целивавши ради Господа, часни оци похваљиваху Бога. Патријарх узе Светога у свој дом, и питаше га како је на путу провео и како га опет доведе Бог, о свем. Заједно бише за трпезом и угости Светога с многом радошћу, па га отпусти Светоме Богослову, где ће наставати. Сви ништи³⁴⁹, чувши о доласку Светога, журно му долажаху као њему обични, као својему оцу. А он, нештедан и сејач благослова, милошћу према њима бејаше тихи давалац, и не само према ништима него и у свима светим местима, и у лаври Светога Саве, и у осталим манастирима; као и о првом доласку, и опет дошав, такође милошћу Бога ради, више у њима учини.

Узе благослов од светога патријарха и оне који ће га пратити до Александрије, и, Богом чувани, дођоше у александријски град, и бише у великој цркви Светога апостола и јеванђелиста Марка. С многим сузама као увек од Бога дарованим поклони се Свети, њима се потврђиваше топлота срца и љубав душе његове ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе труде, па не штеђаше се и веће предузети. Свети беше часно дочекан од светога патријарха александријског, јер беше чуо од Јерусалима да се говори како му долази архиепископ од Далмације и Диоклитије. Љубазно се целиваше Господа ради, и тако се Свети отпусти у дом где ће се одморити. Сутрадан велики патријарх позва Светога, и питаше га откуда је и о путу његову. А Свети опет причаше патријарху истинито о себи. Чув патријарх како је Свети син самодржавног оца, како је живео из младости у Светој Гори атонској, и како је у Константинову граду постављен за архиепископа своме отачаству, и како је опет високи престо својом вољом оставио, и како ради поклоњења у светим местима и Христа ради иде по туђини, дивљаше се, размишљајући о трудовима његовим због дугога пута, па га прими у душу своју, и веома га заволе. Много дана патријарх позиваше Светога, заједно су за трпезом бивали, наслађиваше се љубави његове, а Свети, питајући, научи се од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и беседама много се користише и један и други. Обдаривши један другог различним и изврсним почастима, љубазно се растадоше часни и свети оци.

Свети хтеде да обиђе свете који живе у пустињама око Александрије у мучању и посту. Желећи да види ове нарочито, потруди се, сматрајући да ће што више од њих као старих видети и чути. Јер говоре да је све боље код старих него код нових. Патријарх, испуњујући му молбу, даде му за то вичне људе који знају пустиње, да га прате. Свети се поклони у цркви Светих мученика̂ и чудотвораца Кира и Јована, и цркви Светога и великог и дивног мученика Мине, и ниште обдари, и тако изиђе из града александријског. Дође светим и пустињским оцима у Мареоти³⁵⁰. Ови мученички живљаху крај Ливије³⁵¹ у мучању анђеоском и молитвама и посту. Са свима се питаше о духовним пословима, и много користи задоби од њих, као што и очекиваше, и, пошто све довољно милостивно обдари, обогаћен од њих благословом и молитвама, иђаше на пут свој, радујући се.

Дође у Тиваиду³⁵², потом у Скит³⁵³ и Црну Гору³⁵⁴ и у остала света места, где нађе изврсне и богобојажљиве и пречасне мужеве, који сијаху својим врлим делима као сунце, од којих речју и животом многу корист задоби, и дивећи се трпљењу њихову у тескоби, расташе у души. Обдарив богато све од богатства које ношаше, прими од њих молитву и благослов, па, као да је многу корист добио, похваљиваше Бога, радујући се што достиже видети такве свете с којима се удостоји и говорити и благословити се од њих.

Потом се Свети врати у свети град Јерусалим, и, пошто се одмори у многој љубави с часним Атанасијем патријархом, хтеде отићи и у велики Вавилон³⁵⁵ и у Египат, а из Египта, говораше, ако буде божја воља да аде у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона³⁵⁶ и прешав пустиње јорданске, дође у Каламонију³⁵⁷, и ту се одмори у манастиру пресвете Богородице, где се одморила и сама пресвета дева Богородица са заручником Јосифом, када су са Исусом бежали од Ирода у Египат. Од Каламоније Свети дође у град звани Корак³⁵⁸.

Одавде опет, после много дана̂ и мучног путовања, Богом помаган, стиже у велики Вавилон. Посла глас преко ученика̂ својих султану који тада владаше Вавилоном, да заповеди да му се да дом где ће становати. А султан, иако противан вери Христовој, као да га бојазан обузе, и као покоран свачим се умили, па заповеди да се спреми пресветао дом где ће Свети становати. А Свети дошав, поклони се у цркви трију младића̂ Ананије, Азарије, Мисаила³⁵⁹. Љубазно би примљен од хришћанског митрополита, па с њим заједно дође султану. А султан прими са сваком почашћу Светога, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. Заповеди султан да му се даје све што је потребно од његова дома, и запретив рече да ни у чем не оскудева човек божји.

Пошто се Свети довољно одмори, јави султану о свом путу у Египат. А султан му даде проводнике, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском султану³⁶⁰. И тај султан, чув о доласку Светога, Богом учен, такође га прими са сваком почашћу, и заповеди да се одмори у митрополији. А Свети, ушав у митрополију, поклони се у цркви пресвете Богородице, где живљаше сама Богороцица са Исусом и заручником Јосифом, када је од Ирода у Египат добегла, док се не вратише у Галилеју, у град свој Назарет. Задиви се Свети безбројноме божјем човекољубљу, јер беше ту у Египту чудотворна икона пресвете Богородице, како држи у рукама Христа Исуса. Ту је икону преобразио Бог по неисказаним својим судбама у црни лик египатски, јер је, мислим, хтео узети ово црнило на икони због оцрнелога Адама у аду, хотећи обући у пресветли лик и подићи палу своју икону, и, претворив је у прву своју красоту, и украсив је, поставити је на престо славе своје³⁶¹.

И ту, дакле, с митрополитом одмараше се у многој љубави, а султан заповеди да се, докле се онде бави, задовољава свима потребама из његова дома, да се и митрополит дивио многој почасти султановој коју је учинио Светоме, коју никада никоме од хришћана̂ није се показао да је учинио. Свети хтеде да дође и у пустињска становања светога оца Андонија Великога³⁶² и светога Арсенија Великога³⁶³, и, испросив у митрополита инока који ће га проводити, дође у та места, и обилажаше их с топлом љубављу коју имађаше према светима, и пустињске њихове станове с многим сузама целиваше, и колико их нађе у њима да трпе Бога ради, с љубављу их дариваше, и, узев од њих молитву и благослов, врати се у Египат. Јави египатском султану о свом путу у свету Синајску Гору³⁶⁴. А султан припреми оне који ће га проводити до Синајске Горе, и снабде га свима потребама за пут, јер га веома заволе, јер беше и разумео да је син самодржавнога оца и да је архиепископ са запада, па му даде на част и варсамојелеја³⁶⁵ и велики трупац одабрана ксилалога³⁶⁶ и пријатна мириса аромата̂ индијских, сахара³⁶⁷ и финика³⁶⁸, колико му је требало да узме. А велможе, који су и аримаде³⁶⁹, видећи велику љубав султанову према Светоме, хитају, једни рукама његовим, други мантији његовој, да их се дотакну говорећи: „Тако љубазан хришћанин пре овога није нам дошао, него нам је, по истини, човек божји, као што и слушасмо.“ И тако га с великом љубављу проводише. А све ово биваше по настави Господа Бога мојега Исуса Христа, који је заповедио да не само људи него и зверови и птице служе људима његовим и да им почасти чине, и обично је да врлине удивљују не само благочастиве него и противнике велим и поганике.

Дође Свети у свету Гору Синајску и уђе у манастир у цркву пресвете Богородице и поклони се на месту светом, где купина, огњем горећи, не сагореваше, него се и неопаљена јавила Мојсеју, где и сам Господ из купине, која је огњем горела, рече Мојсеју, говорећи: „Ја сам Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев, изуј обућу с ногу твојих, јер место на ком стојиш, света је земља.“³⁷⁰ Због тога, дакле, и јереј босоног врши свету службу на светом месту том. Би љубазно примљен од епископа, који је на месту игумана, и од све браће. И тако, пошто се у манастиру одмори, успе се на свети врх да се поклони, где је Господ много пута̂ слазио и, говорећи с Мојсејем, давао закон Израиљу, људима својим. И, бивши у цркви светога пророка Илије, клањајући се, с многим сузама целиваше место о ком рече Господ Мојсеју: „Ево место код мене, и стаћеш код камена, и покрићу те руком мојом, скинућу руку моју, и тада ћеш видети мој последак. А лице моје неће ти се јавити, јер не може човек, виден лица мојега, бити жив.“³⁷¹ На том камену, дакле, и сад се познаје полагање државне³⁷² деснице господње.

С многим узбуђењем похваљиваше Бога што га је удостојио узићи на тај жељени и свети врх, и поклонити се, и видети на њему таква страшна, дивна и света божја дела. И, испуњен весеља духовнога што се много обогатио, радосно сиђе у манастир. Сву свету четрдесетницу³⁷³ у манастиру проведе с браћом у посту, и сваке суботе пењаше се на свети врх, и испуњаваше у недељу свеноћно тамошње стајање у песмама и молитвама. И свршив свету и божанствену службу, опет долажаше у манастир к браћи на борављење, заволев веома њихов добар живот Бога ради, и, дав много злата у манастир, уписа себе и своје родитеље и првога краља, брата својега Стефана, у помен манастиру с браћом.

И тако, епископом и свом браћом љубазно испраћен, дође опет у свети град Јерусалим. А патријарх га прими радосном душом и питаше га како га Господ на дугим путовима сачува без ичије пакости. Захваливши Богу, утешени, одморише се. Потом, свршив свету и божанствену службу у пресветој цркви Васкрсења и код животоноснога Христова гроба, помоли се у цркви и о себи и о царевима и о свима народима господњега имања, које је искупио часном својом крвљу. И тако, пољубив с многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва света места на којима је Христос вољно примио тело и пречасна страдања нас ради, и, пошто је дао у Господу целив часноме и светом оцу Атанасију, патријарху и свима начелним црквеним, пратише га с многом љубављу.

И Свети, изишав из светога града Јерусалима, дође у велику Андиохију³⁷⁴, па, поклонив се у светој и саборној великој цркви, часно и љубазно би примљен од светога андиохијског патријарха. И, састајући се много дана̂ ради утехе, и говорећи међу собом о духовним промишљеним питањима, измолив благослов од светога патријарха, дође до свете ограде Светога Симеона, који је на дивној гори, и поклони се с многим сузама светој цркви и часноме гробу у ком пречасни лежи, па сјајно би примљен од игумана и браће. И тако, дав манастиру од злата које ношаше, изиђе из ограде, и опет дође у Андиохију. Патријарху и служиоцима цркве даде благослов, а патријарх обдари Светога моштима светих и часним црквеним потребама, и тако се свети оци целиваше, Господа ради, и љубазно се растадоше.

Одатле дође у Арменију да потражи мошти светих³⁷⁵. Прође Арменију и турску страну, и дође опет на Сиријско море, и, нашав лађу која вози у Константинов град, укрца се у њу, и брођаху. А болест велика због многих напора̂ обузе Светога у лађи, јер, пловећи пучином великом, Свети није могао где изићи да нађе лека болести, и беше у великој беди, и душа му беше близу смрти. Ученици пак, недоумевајући се шта да учине, плачући му говораху: „Знамо, владико, да ће те Бог и сада као свагда послушати више нас ради, него му се моли о животу твојем, док смо у туђим странама до познате земље, или док нас не изведеш из пучине ове до верних људи, оче. Јер, ако ти не будеш с нама, ови иноверци који нас возе продаће нас у ропство, или ћемо због богатства које с нама носимо бити потпуно заклани на овој пучини и предани дубини морској.“

А Свети им рече: „Не плашите се због тога, чеда, нити тугујте. Уздам се у Бога да вас неће таћи ниједно од ових зала која рекосте.“ А они му рекоше: „Послушај нас, оче свети, мало што окусив, обесели душе наше, да ти се у болести не би од нејела за много дана догодила смрт пре времена. Сва, дакле, добра земаљска која знаш, твојим су молитвама у нас. Ако које од њих волиш, донећемо ти га.“ А Свети им рече: „Све што се сад у нас налази, ни за једно од тога не марим. Само ако би било могућно наћи сада свеже уловљене рибе, од ње, ако бих окусио, помишљам³⁷⁶.“ А ученици припадоше господару лађе³⁷⁷ и мољаху га, ако би било могућно каквом вештином испунити молбу Светога; а он, као да су грубо говорили, прекори их и рече: „Непромишљена је ваша молба; видите како је море усталасано и како лађа не стоји него је вали скоро носе, и на пучини која нема краја иштете свеже уловљену рибу, коју сад није лако ни паметно наћи и дати вам.“ А они због тога умукоше, а Свети им рече: „Не трудите се, чеда, воља господња нека буде на мени.“

И још је била реч на устима Светога, а одмах се од мора узвиси вал више лађе, и као да рукама држи превелику рибу, положи је у руке Светога, на прси његове, где лежаше у лађи, и вал, не окропив га, опет се врати. А Свети, видев чудну ту рибу, узимајући је с многим узбуђењем, похваљиваше Бога што је тако брзо ускорио да му донесе по жељи и да̂ храну, те говораше ученицима својим: „Ево испуни Бог жељу нашу, и спремив, изнесе нам храну, не с трудом. Узмите је, дакле, и како знате, и, сваривши и испекавши, изнесите је нама и свима који су овде.“

А господар лађе, видев брзу походу божју к Светоме, јер покори море да му дароносно рибом послужи у болести, ужасну се и, са свима својим, припаде к светоме болеснику, мољаху да приме опроштај за грдњу када су молили за рибу, и помиловање благословом молитве, говорећи: „Сада разумесмо да си божји слуга и да си му угодан, него нам опрости сагрешење наше, молимо се, јер, твојим молитвама спасавани, уздамо се да ћемо без икакве пакости доћи домовима нашим.“ И, добивши опроштај, сви са Светим прославише Бога, који дају храну свакоме створу, као што Давид казује³⁷⁸, који се због своје дарежљивости стара не само о људима него и о малим животињама и птићима враниним кад га призивају, а колико више слуша оне који га се боје и вољу његову творе, и даће блага онима који их просе у њега.

А Свети, окусив од богопослане му рибе, дивљаше се неисказаној сладости њеној; исто то рекоше ученици и господар лађе и сви који су били, да пре тога такве рибе нису окусили. И заиста, јер би послана од благога и преблагог и свеслатког Господа Бога и цара Христа својему присноме и драгом, благоме и верноме слузи на велику част с многом љубављу. И наједоше се Свети и сви који су били у лађи од Богом послане оне рибе, и одмах недуг који је држао Светога ишчезе од њега без трага. И, Богом чувани, пребродивши велику пучину, дођоше у царски Константинов град, у коме се Свети поклони светим црквама, у манастиру пресвете Богородице, која се зове Еверготица. Много се дана̂ одмори, и набављаше потребе и часне црквене сасуде, и, увек истражујући мошти светих, куповаше. И тако, дакле, испричасмо ово о обилажењима Светога.

Обиђе усрдно сву Палестину, Сирију³⁷⁹, Персију³⁸⁰, Вавилон и Египат, Азију³⁸¹ и Тракију и друге земље као сунце или као птичјом природом, јер жељаше да се гдегод поклони светоме месту или светим местима; ако би чуо гдегод више о чрнцима³⁸², ради њих се још више труђаше, хотећи их видети, и научити се од њих потање о духовним пословима, и благословити се, и учинити с њима милостивну братску љубав, и заиста се његова жеља Бога ради испуни, и нада његова не би ташта. Јер дође светима и у света места, и поклони се, и виде силне и изврсне чрнце у пути као анђеле, и наслади се светих њихових речи, и много се користи благословом и молитвама њиховим, и, обогатев се много свима добрима, велим, за душу корисним, моштима светих, часним сасудима и потребама црквеним, хођаше све ово донети у своје отачаство.

Поглавље 18

Св. Сава одлази из Цариграда морем у Бугарску цару Асену Другом, који га дочекује с чашћу. Одслужив службу на Крстовдан уочи Богојављења, разболи се и ускоро умре у Трнову, где буде сјајно сахрањен. Краљ Владислав тражи тело св. Саве, које с муком добија. Спровод и сахрана св. Саве у Милешеви, у Србији. Чуда на гробу св. Саве, у Трнову, исцељење монаха Неофита. Похвала и молитва св. Симеону и св. Сави

И од Константинова града опет лађом пође; путоваше морем на загорску страну, хотећи видети пријатеља свога Асена, цара загорскога³⁸³, јер овога кћи беше удата за Владислава краља. Дође у град Јесебар³⁸⁴, и посла поменутоме Асену да му јаве о његову доласку. А цар посла благородне слуге своје, и са својим коњима, да са сваком почашћу узму с мора Светога и с његовим потребама.

А кад дође Свети у град Трнов³⁸⁵, цар га пресрете и љубазно дочека, и учини велико тржанство о његову доласку. И заповеди да станује у његовим топлим палатама због студени која је била. А кад дође светли и велики празник божанственога Богојављења, цар и блажени Јоаким патријарх, претпостављајући Светога, заповедише му да уочи Богојављења одслужи свету службу, а сутрадан ће опет патријарх такође служити. А Свети, послушав цара и патријарха, служећи уочи Богојављења свету службу, дође на свету купљу, тј. крстионицу³⁸⁶. И прочиташе над водом молитве освећења, и кад у виду крста благосиљаше воду, раздељиваше се у купљи и опет се састајаше. А кад цар и они с њим видеше чудо, прославише Бога због онога што је било. Свети просвећењем крштења Христова и кропљењем свете воде освети и просвети цара и све који су били. И тако, бивши саобедници за једном трпезом са царем и патријархом, одморише се.

Потом цар, хотећи ловити звери у подгорју, хођаше изићи из града. Призва Светога и много га мољаше да не одлази од њега скоро, говорећи: „Због зимње невоље, владико свети, пребуди с нама као у свом дому, чак до Васкрсења Христова, и кад цотом буде погодно време, отићи ћеш у своју земљу.“ Остави га у својим топлим палатама, као што рекосмо, а служиоцима заповеди да му дају све довољно од царева дома. Даде му цар и много злато да има на своју потребу и да даје ништима који му долазе. И тако цар, примив молитву и благослов од Светога, изиђе, радујући се, у лов свој.

По одласку цареву обузе болест Светога; разуме свој позив к Богу, па, призвав ученике своје, и пописав све свете и часне ствари, које купујући беше сабрао у Палестини и у Сирији, у Египту и Вавилону, у Азији и у Константинову граду, часне одежде свештенства и свећњаке златоковане и бисером украшене и друге сасуде црквене, много моштију светих, заповеди да се однесу у архиепископију, а друге и у Студеницу. Дарован посланицом мир и благослов Владиславу краљу и намеснику својега престола, блаженоме Арсенију архиепископу и свој земљи људи својих, отпусти тако ученике своје у српску земљу, и сам с мало њих остаде. Даде и у патријаршију бугарску свештене часне одежде и књиге златом оковане и свећњаке, камењем и бисером украшене, и остале сасуде црквене, што и досад стоји сачувано на част божјој цркви и на успомену Светога. И, пошто је ниште довољно обдарио, да ништа није код себе оставио него раздао, и, пошто се спремио на лак одлазак од света, похваљиваше Бога што је његову молбу испунио и што хоће да прими дух његов у туђим странама. Дође му блажени Јоаким патријарх и, видев га да је близу смрти и да последњи дах дише, рече му: „Ако заповедиш да јавимо цару о твојој болести?“ А Свети га је много молио, говорећи: „Не мећи ме тим на велики труд, владико свети. Пошто си ми милост учинио, отићи ћеш и сам у своју ћелију и не сметај ми да у тишини дух свој предам Господу.“

И у поноће дана васкрсења³⁸⁷, када је недеља освитала, Свети, причестив се пречасних и светих и животних Христових тајни, рече што и увек говораше: „Слава Богу ради свега.“ И одмах, као да су му дошли неки одавно му драги саиграчи, би весео духом, и долазак божјих анђела̂ к њему потврђиваше се овим весељем — светао и у лицу неисказано се показиваше, и тим чистоту своје душе изјављиваше. И тако, до краја захваљујући Богу, предаде у руке његове душу своју.

А блажени Јоаким патријарх дође с епископима и с игуманима и с начелницима града да погребе свето тело његово, а недоумеваху се где би положили тело његово, пошто Свети о том ништа није био наложио. Потребно је било јавити цару где ће заповедити да положе Светога. Цар, чув о престављењу Светога, много је негодовао на патријарха што је утајио болест Светога од њега, послав, рече да положе Светога у манастиру који је он сазидао, у цркви Светих и великих четрдесет мученика̂, заповедив да се и довољно злато разда ништима на погреб његов, јер цар веома љубљаше Светога. Тога ради, и по престављењу његову, показиваше такву љубав према њему.

А часни и свети Јоаким патријарх с напред поменутим светим и часним мужевима ужеже много свећа̂, свршише псалмима и песмама све што је узакоњено над Светим, и тако га положише у припрати црквеној, у цареву манастиру, славећи ради покоја његова Оца и Сина и светога Духа. И ниште, по заповести царевој, довољно обдарише.

После тога, када .дође у град цар из бављења у лову по горама, пре свога дома дође у свој манастир, поклони се божјој цркви, па, пришав гробу Светога и, радујући се ради њега, похваљиваше Бога што га је удостојио да га има у свом манастиру. И, нимало не задоцнев, заповеди да озидају и гроб његов. И положи частан³⁸⁸ камен врх гроба, и покри га царском багреницом, постави и свећњаке и у злату оковано кандило над гробом у част Светога да осветљују гроб његов. Такву, дакле, веру и љубав показа цар према Светоме за живота и после смрти његове, да се сви дивљаху и због благочашћа царева похваљиваху Бога.

А кад година прође, откако се тело Светога у граду Трнову чува у земљиним недрима, часни и свеблажени намесник престола Светога, Арсеније архиепископ, сажалив се за Светим као за својим оцем и учитељем, дошав к благочастивоме и државном Владиславу краљу, рече: „Није лепо, нити прилично ни пред Богом ни пред људима, оставити оца нашега, дарована нам од Христа, једнака с апостолима, који је поднео многе подвиге и безбројне труде ради српске земље, како би је украсио црквама и краљевством, архиепископијом и епископима и свима уставима и законима православља, да његове свете мошти леже ван својега отачаства и престола своје цркве, у туђој земљи. Дакле, колико је могућно, постарај се да га донесеш из туђе земље у своје отачаство.“ А краљ се томе веома обрадова, па посла једнога од најчаснијих својих благородника̂ к своме тасту Асену цару, да однесе молбу цару о Светом, ако заповеди, да се испуни. А цар, чув из писма и од посланика такву молбу, веома се ожалости због тога, па му рече: „Кад би Свети и свето његово тело лежали без части и без пажње, праведно би било да га тражите да бисте га поштовали. Али, пошто се Свети у Богу упокојио, као што би и међу вама, и пошто његово свето тело лежи у божјој цркви с великом почашћу, што, дакле, задајете Светоме и нама труда, просећи га?“ И тако га отпусти празних руку.

И опет краљ посла још више благородника̂ к цару, молећи и говорећи: „Ако сам нашао благодати пред тобом, мојим родитељем, не затварај од мене царскога милосрђа, не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светога господина мојега и оца да га донесем у своје отачаство.“ А цар се недоумеваше шта да учини, сматраше да се лишава Светога као од царства, штавише ради њега³⁸⁹ и беше положено у светом манастиру његову. Призва патријарха и своје саветнике и питаше да ли да да̂ Светог, а они рекоше да никако то не чини, јер, рекоше, велможе и сав град врло негодују због тога. Цар опет написа утешно писмо својему зету Владиславу краљу, и, ово додав, рече: „Ако је Богу било по вољи да се упокоји међу нама, вернима Христовим, ко сам ја да се вољи божјој противим или да се дрзнем потрести гробом или светим моштима Светога, а уз то Свети ништа није завештао о свом преносу? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, није ти забрањено, сине мој, рече; а што ми није лако дати, немој ме приморавати, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују.“ И тако, обдарив довољно посланике, отпусти их.

А краљ Владислав виде да је цар неумољив, и недоумеваше се шта да чини. Сматраше да је на њему укор и срамота од људи а гнев од Бога, док Свети лежи у туђој земљи и ван свога народа. Намисли да отиде сам цару и да своју молбу добије. Узе са собом мноштво својих благородника̂, епископа̂ и игумана̂, и посла пред собом гласнике, јављајући цару о свом доласку. Даде им да понесу и много злата, да даду патријарху и саветницима, да, кад он буде дошао цару, нађе све готове да му помогну у молби његовој.

И кад дође Владислав краљ, таст његов цар Асен надалеко га испред града пресрете, и дочека га са сваком почашћу и љубављу. И, кад краљ Владислав дође у град, најпре замоли цара да отиде у манастир где Свети лежаше да се поклони. И дође са епископима својим и са свима благородницима, и учинише достојно поклоњење као својему оцу и учитељу и божјем угоднику. А краљ Владислав немађаше мере сузама, бијући главом пред гробом Светога, исповедајући му се као живоме, као да му је што сагрешио. Мољаше од њега опроштаја, говорећи: „Знам, оче, да мој грех најпре учини да од мене одбегнеш, и да ти забрани³⁹⁰ да се преставиш ван својега отачаства, и да сада опет жести царево срце да нам те не да̂. Али умилосрди се према мени, опрости ми, иако због недостојних својих грехова нисам достојан да се назовем син твој³⁹¹, али ме не одгуруј као пород брата својега, раскај се³⁹² на злобу моју, који ти се кајем, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју, не остављај својега отачаства ради кога си поднео многе подвиге и безбројне труде и болести, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу цара ћеш научити да моју молбу о теби изврши, да се не вратим ташт и без наде, и да будем поруган, немајући, оче, тебе са собом.“

И, пошто је ово и друго краљ с плачем изговорио над гробом, тако да је од многих суза̂ лице његово било подбухло, позван од цара, уми се и уђе³⁹³. Тржанство је било велико, и много весеља и љубави учини цар зета свога ради. Те ноћи у сну божји анђео у лику Светога говораше цару да да̂ Светога да га однесу у земљу народа његова. А цар, ужаснув се због тога веома, сутрадан призва патријарха и своје саветнике, па им причаше шта је сањао, а они говораху да је сан истинит и да је божја похода Светога ради. Много мољаху цара да да̂ Светога да га однесу у своју земљу, да се не би тога ради, рекоше, догодило царству нешто ненадано.

Цар дозва зета својега Владислава, а краљ, пре него што ће се ући на обед, приступи са епископима и благородницима својим к цару и поднесу му молбу о Светом, молећи да им га да̂. А цар због тога бејаше веома жалостан, али се због појаве Светога бојаше да га задржи, да не би што пострадао. И показиваше се као да неку благодат чини зету својему Владиславу краљу, говорећи: „Ја, дакле, као од Бога дарована, хтедох да имам Светога код себе у мојем манастиру, и свети гроб његов поштовах и украсих, као што си видео, и никако не помишљах да се Свети од нас изнесе. Али, како си потрудио висину краљевства к мени, својему оцу, и, сам си дошао, нећу да те, сина мојега, отпустим тужна. Узми, дакле, свога у Господу оца, и однеси га у своју земљу, као што хоћеш.“

А краљ Владислав и епископи и благородни његови помишљаху колико није лако то узети од цара, па, чувши да се све ово наједанпут дарује, од несхватљиве радости падоше на земљу и цару се поклонише, и оправдано, јер се обогатише од Светога великим богатством, више од царских скровишта̂. И тако сви с царем за светлом трпезом примаху утеху у радости и многом весељу срца.

Потом краљ Владислав, спремив царску багреницу и све што је потребно на подизање светога тела из земљиних недара, заповеди да се учини служба Светоме у помен његов, а са̂м са својим епископима, докле се служба служила, отвори гроб Светога. И видеше га, уистину, света духом, и телом свега цела и непорушена, како су власи из главе и браде све светле и целе, и како лежи као да спава, јавио се, обеселив пријатним мирисом као миром ароматом све који около стајаху, и не одајући ни најмање од онога што је тужно. И не само свето тело Пречаснога него и дрво које је било около њега и гробни прах Бог обогати пријатним мирисом и целбама.

Грађани, чувши то, у множини стицаху се да виде Светога, и добиваху додиром светих моштију његових исцељења многим болестима, јер не бивају далеко силе од Бога светима у част Светога, јер, мучени духовима нечистим, биваху слободни, дароваше хромима ход, и грбавима исправљање, и глухима да чују. А који не могаху због мноштва народа приступити светима његовим моштима, узимаху гробни прах пријатна мириса и, призивајући Светога, метаху га на своје болести, и сви добиваху здравље молитвама његовим Богу, тако да сви који ово виђаху слављаху Бога, и дивљаху се светости Светога, па, разграбивши гробни прах пријатна мириса као злато или бисер, хитаху да однесу у своје домове благослов овај, негодујући на цара што је дао Светога од њих. А краљ Владислав, чув то и побојав се да се како цар не покаје, и опет отврднув задржи Светога, заповеди да одмах подигну Светога и понесу у своју земљу.

Потом цар позва краља Владислава за трпезу весела и љубави, па га назва отимачем место сином, говорећи: „Дошав, отео си ми Светога, Богом даровано ми скровиште, и послао га у своју земљу. Насити се, дакле, јер си испунио жељу срца својега, учини да и ми молитвама његовим добијемо милост од Бога, јер одржасмо љубав према њему и за живота и после смрти његове.“ И краљ многим даровима, изабраним коњма и другим почастима, обдари цара и патријарха, а још више цар обогати краља и све који су с њим дошли, и тако се самодршци у љубазном праћењу растадоше.

А грађани потом и од спољашњих страна̂³⁹⁴ опет долажаху гробу Светога, и свако приношаше своје болне, помазујући их прахом пријатна мириса из гроба Светога као миром и, примајући молитвама његовим целбе својим недужнима, радосно одлажаху својим домовима, славећи Бога. И, док су ова чудеса од гроба Светога тако бивала, благочастиви цар Асен радоваше се томе неситом душом, и замишљаше као да је Свети ту и да није однесен из његова манастира. Заповеди да се гробне даске које бејаху држале Светога у гробу, и чудотворни прах пријатна мириса положе у гроб Светога, и да се положи први камен врх гроба, и да се покрије царском багреницом као и пређе, и да се метну свећњаци и златом окована кандила у част Светога, да осветљавају свети гроб његов, како и досад тај гроб стоји украшен у част Светога у манастиру цареву, у цркви Светих четрдесет мученика̂.

У том манастиру цареву беше неки инок, по имену Неофит. Он од много година̂ беше искривљен, и нимало се не могаше исправити, и цар беше заповедио да се храни у манастиру његову. И Свети још за живота, када је дошао у тај манастир, указивао му је човекољубно много милости, јер овај, опирући се рукама о колена и о штаке, пузећи по земљи, врло бедно провођаше живот. По престављењу и преносу моштију Светога, дођоше неки странци у тај манастир, и примише овога Неофита за трпезу, Бога ради, и, пошто су га довољно угостили и напојили да није могао допузити ни до своје рогозине да се одмори, странци изиђоше и оставише овога Неофита у припрати црквеној. А он, вином отежао, не знајући шта да чини, не сумњајући се, леже на камен који је врх гроба Светога, и на њему се одмараше спавајући. И у поноћи, као од некога светлога пробуђен, наједном скочи с гроба Светога, и, осетив се одмах да слободно стоји на својим ногама, дивљаше се од ужаса, говорећи у себи: „Јесам ли ја, Неофит? И ако сам ја, како слободно стојим и ходим? Не пужах ли јуче по земљи на коленима и штакама, а сад сам здрав и ходим без сваке помоћи? Какав је то ужас са мном? Не знам да ли сам то ја, Неофит?“ И, потражив штаке с помоћу којих пужаше, опирући се рукама, нађе их на гробу где беше лежао, и, опипав се по коленима, и осетив их месом и кожом обложена, рече: „Заиста сам ја Неофит, без свакога спора. Јер ево и трагови по земљи страдања мојега показују да сам ја.“ Весео и врло радостан због својега здравља, похваљиваше Бога, и, бијући главом о гроб Светога и узбуђујући се, говораше: „С каквим ћу се благодетима јавити дароносан ја убоги према теби, оче? Којим ћу почастима моћи украсити чудотворни свети гроб твој? Похваљујем те, благи оче Саво, што ме за живота човекољубно помилова милошћу, кад сам по земљи страдао, а кад си отишао ка Господу, што ме слободом од њега подиже здрава од пужења по земљи. Требало је да ја, паћеник, будем од Бога сажежен огњем, да будем предан бесовима да ме муче, или да ме по заповести његовој земља прождре, јер сам од многога пића, не знајући, легао на твој свети гроб и спавао, а ти си ме, место казне, одрешив ме од духа који ме је свезао, излечио, и за зло си ми био благодатљив. Славим те и опет славим, свече божји, док ме и гроб не прими. Уистину, ученик си благога и безлобног и истинитог Бога, и чувајући његове заповеди, тако си са мном учинио.“

Таквим се речима поучаваше и са сузама мољаше код гроба Светога поменути Неофит, кад одмах уђе у цркву на јутрење парамонар³⁹⁵ цркве Светих четрдесет мученика̂ да ужеже кандила. Видев човека где стоји крај гроба, веома се поплаши и смете страхом, јер мишљаше да је привиђење или да су крадљивци ушли у цркву. Дошав к себи, рече: „Ко си ти? И откуд си дошао у цркву пре свих?“ А он, пав на земљу, поклони му се, говорећи: „Ја сам грешни Неофит, који се до јуче искривљен ваљах на коленима.“ Парамонар, видев га свега читава и да здрав ходи, би обузет још већим страхом, мишљаше да је нека утвара, па, укрепив се крсним знаком, рече му: „Ако си ти искривљени Неофит, као што говориш, како си здрав, и како сад ходиш са сваком снагом?“ А он рече: „Не знам, оче, Бог зна. Само знам, кад су на јучерашњи дан дошли они странци и кад су ме љубавно довољно нахранили и напојили, да нисам могао допузити ни до рогозине моје да се одморим, па се склоних на гроб светога Саве Србина. И, несвестан, легав врх њега, спавах. Кад би у поноћи, неко светао, одевен у свештеничко и светло одело, са жезлом, дође нада ме који спавах и, гурајући ме, рече: „На гробу мом спаваш? Устани и одмах сиђи.“ А ја, поплашив се од светлости његове и, без икакве помоћи, по речи његовој скочих с гроба, и, кад се расаних од страха, одмах осетих да стојим здрав код гроба Светога. Много стајах, плачући к Светоме и молећи се због помиловања моје несреће, док ти не уђе, оче.“

А парамонар, чув од њега, измени страх у дивљење чуду, па му рече: „Ако је тако као што говориш, хоћу да видим штаке на којима си се мучио, опирући се по земљи, и да се уверим на њима.“ А он их показа где леже близу гроба Светога, показа и колена своја, месом и кожом обложена, и увери се да истину говори. А парамонар, дивив се много чуду и захвалив Богу, попе се к архимандриту да узме од њега молитву за клепање³⁹⁶. И исприча му све што је Бог учинио на Неофиту преко Светога. А архимандрит и сви иноци с њим, дошавши у цркву и видевши Неофита како здрав ходи, дивљаху се. Исприча архимандрит све цару и патријарху, и сви захвалише Богу за сва дивна дела од њега која бивају преко Светога, и цар се томе веома радоваше. И како су расла чуда од гроба Светога, мноштво народа, долазећи, досађиваше манастиру, а да му забране, бојаху се цара.

Кад после тога умре и благочастиви цар Асен и к Богу отиде, и иноци у манастиру његову охрабрише се, хођаху забранити народу да долази у манастир гробу Светога. У то време престави се неки свети митрополит који је измолио од њих, по цену сребра, да га положе у гроб Светога Саве. А они, хотећи сакрити чудеса, учинише и ово с радошћу. И тако, положивши га, зауставише народе да не долазе гробу Светога. Али ни тако не могоше затајити. Јер и досад тај гроб Светога даје исцељење онима који с вером долазе. И таква су, дакле, чудеса која Бог учини у Загорју и у граду Трнову преко Светога. Причајући чудеса гроба и гробне земље задржасмо се да причамо о самом Светом, али, ослободивши се гроба и земље, опет дођосмо к Светоме.

Благочастиви Владислав краљ, подигав Светога цела и непорушена из загорске земље, заповеди да се понесе у своје отачаство, српску земљу, а сам, као што рекосмо, позван од цара, уђе за трпезу весеља. И цар обдари њега и оне с њим многим даровима и почастима, и тако се у љубавном праћењу самодршци растадоше. Убрзо Владислав краљ стиже Светога у ношењу и радоваше се као некад Давид пред ковчегом³⁹⁷, предњачећи пред светим моштима његовим. Примив глас пророка Исаије, говораше: „Нека се обрадује душа моја због Господа, јер ме обуче у ризу спасења и одену ме одећом весеља³⁹⁸, даровав ми господина мојега, светога ми оца и учитеља, заступника молитвама мојему отачаству и почаст достојања мојега.“ И опет: „Узнећу те, Боже мој, јер си увеличао милост твоју на мени. Сад се, дакле, усрећих, сад се благо украсих, више од царева земаљских се узвеличах, више се од свих људи обогатих, колика је за мене царска милост твоја, Господе, колико си ме заволев одликовао, Боже мој, милости моја! Нека буде име твоје благословено за веке векова!“³⁹⁹

Веселећи се оваким благопохвалним речима к Богу, ношаше Светога са епископима и благородницима. А кад се приближио са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима и са игуманима, и с многим благородницима, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као божјега угодника. Изливаше се народа са свих страна̂ да види и поклони се кад чу о доласку Светога. А Бог богато даваше благодети од моштију Светога онима који их се с вером дотицаху. Јер многи, добивши молитвама Светога исцељења од недуга̂ који их држаху, весели одлажаху својим домовима, славећи Бога.

Краљ и архиепископ, са епископима и игуманима и с многим благородницима, сви заједно с малима и великим, ношаху Светога у многој радости, са псалмима и песмама. И, кад су дошли у манастир који сам тај краљ Владислав сазида, у место по имену Милешева, ту га са псалмима и песмама, увек славећи Бога, славно и часно положише, у великој цркви Вазнесења господњега, у свети и часни гроб који му беше краљ Владислав спремио. И благочастиви Владислав учини велики празник тржанства⁴⁰⁰ помену Светога, и на којем обдари архиепископа и епископе и благороднике, и подели довољно ништима. И тако сви одлажаху својим домовима. После не много времена јави се Свети у сну једноме пречасноме старцу у манастиру, богобојажљивом и побожном, говорећи да његове мошти не буду више у земљи него да лежи напред, ван гроба у цркви. То и учинише, јер, подигавши опет пресвето тело његово из гроба цело и непорушено, иставише га пријатна мириса напред у цркви, свима на виђење и поклоњење.

И потом беше многа чудеса осењењем светога Духа од светих моштију Светога, многа исцељења дају и сад онима који болују од многих недуга̂ и с вером долазе. И отачаство своје, српску земљу оба заједно, велим, Симеон пречасни и свеосвећени Сава, утврђују молитвама к Богу, и бранећи чувају од најезде непријатељске. И нико се други од другога колена не огосподи међу Србима, него само од племена њихова, предајући краљевство отац сину и син сину. Јављају се и пред пуковима српских скиптара⁴⁰¹ божји анђели у облику њихову, послани од Бога молитвама њиховим на помоћ у биткама, тако да су многи од војника̂ говорили: „Видесмо светога Симеона и светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у смерном иночком оделу, а овога украшена светло светитељски.“

Многе непријатеље који су се били подигли на отачаство њихово, на српску земљу, молитвама к Богу одвратише, а неке и докраја оборише и убише. Свете мироточиве мошти пречаснога Симеона леже у великој, њиме сазиданој, лаври у цркви пресвете Богородице, у месту по имену Студеница. А овога син, свеосвећени Сава, који је једнак апостолима, први архиепископ и учитељ српски, лежи непорушен и пријатно миришући у великом манастиру, у цркви Вазнесења господњега, коју је благочастиви краљ Владислав сазидао у месту по имену Милешева. А обојица су свети и чудотворни, који, и до данас дају целбе⁴⁰² онима који им с вером и љубављу долазе, јер таквим их чудесима за живота и после смрти њихове задивљаваше дивни у светим својим делима Бог.

С њима се и ми сада смерно и, свагда припадајући Богу, молимо. Рецимо, подигавши глас, благо смишљено оно што треба о пречасној и свештеној и свечасној глави, много украшеној делима врлине. О двојице, Богом изабрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци, Симеоне и Саво, како сада заједно стојите пред Тројицом и чијом сте светлошћу светло обасјани, погледајте од њих одозго на нас, не заборављајте људи својих, добро се старајући о нама, не сећајте се злоба̂ којима гневљасмо Бога, не срамите се наших нечистота̂ којима му грешимо и због којих стојимо далеко од њега, него као чедољубиви оцеви, умивши нас од њих, покајањем, присвојте нас к њему чисте, и увек нам, просећи од њега, дајите благе дарове. Спасавајте молитвама од најезде безбожника̂ и свакога ожалошћења. Јер знамо да вас много оневесељавамо, ожалошћујући вас прљавштинама безакоња̂ наших дела̂.

Али нас не остављајте, нити одгурујте, нити нас се одричите као туђеродних, јер смо ваше судбе достојање, и већ од Бога вашега суђења⁴⁰³. И не тајимо многе труде и знојеве ваше нас ради, благо похваљујемо и проповедамо ваша блага дела међу нама: веру православља, ослобођење од јереси, истинито крштење, подизање цркава, велелепност светитеља̂, украшење царским венцима, узакоњење људи, науку о покајању, сабирање инока̂, храњење ништих, миловање сиротних, дивна чудеса за живота и после смрти, представништво к Богу молитвама, и помагање у биткама, отачаско милосрђе, и вечиту милост. Не заборависмо свих ваших добара која су била нас ради и међу нама, нити ћемо заборавити. Иштемо опет присну помоћ и благодет и заступање ваше, просимо молбу и посредништво за нас, и, падајући вам к ногама, молимо се: не престајите творити молитву човекољупцу Богу о стаду вашем, које сте од душе заволели, о коме се чак до смрти труђасте да се избавимо од таме грехова и страсти, од сваког држања злих бесова и убилаца и превара̂. И као што нас, док сте били с нама у овом маловременом и земноме животу, настављајући чувасте у обојем, велим и у оном што је душевно и што је телесно, тако му се још више сада, када сте код Христа, молите о нама, да у миру и тихости проживимо покајањем живота нашега, а по смрти да га нађемо милостива и љубазна да нам на страшни дан давања суда буде доброодговоран⁴⁰⁴ и благодатљив. Јер смо његова твар, и за њега живимо и јесмо, и осим њега Бога не познасмо, коме и припада свака слава, хвала и величање, част и поклањање заједно с Оцем и свесветим Духом, и сад и увек и у веке векова, амин!

1. О овом скромном калуђеру, који несумњиво иде у најбољих писаца нашег средњег века, зна се само да је био хиландарски калуђер и да је писао своја дела крајем 13. и почетком 14. века. Постоји претпоставка да у њему треба видети Доментијановог штићеника Теодора Спана, али се та претпоставка тешко може доказати. За своје најбоље и најглавније дело, Живот св. Саве (писано крајем 13. века), Теодосије је сам у наслову скромно рекао да је сказано Доментијаном, а списано Теодосијем мнихом, што је дало повода да се једно време мислило да је Теодосије само обичан преписивач Доментијановог дела. Доцније се показало да је то у ствари прерада Доментијановог дела, али прерада која се по својим књижевним квалитетима може сматрати као оригинално дело. Ту прераду Теодосије је, како сам каже, начинио по отачаској заповести виших црквених власти, и то вероватно због тога што су се у Доментијановој биографији налазили неки детаљи који после пропасти Латинског царства (1261) нису више одговарали званичном ставу српске цркве. Са мање теолошке учености од Доментијана, али са више књижевног талента, Теодосије је од Савине биографије начинио занимљив и врло живо писан средњовековни роман. Његово причање је лако и течно, описи сликовити и реалистични, излагање природно, добро повезано и често драматично. Због тих својих одлика Теодосије је био највише читан писац нашег средњег века, и његово дело је сачувано у великом броју рукописа, и то не само код нас већ и у Бугарској и Русији. Поред Савине биографије Теодосије је написао и Живот Петра Коришког, и неколико литургичких поетских састава (Служба св. Симеуну и Сави, и др.).
   Оригинални текст издање Ђуре Даничића, Београд, 1860. Превод на савремени језик: Миливоје Башић, СКЗ бр. 180. ↩︎
2. У последње време мисли се (Ђорђе Спасе Радојичић) да се ова Теодосијева алузија односи на догађај из 1290. године, када су Кумани (Татари), после спаљивања Жиче, угрозили били чак и ондашње средиште српске цркве у Пећи. Татарска навала је у последњем моменту успешно одбијена и тај пораз Татара ондашњи представници цркве приписивали су заштити св. Саве. ↩︎
3. Наши стари биографи увек су писали биографије владара по жељи и налогу виших црквених и дворских кругова. Због тога је и Теодосију било наређено да преради Доментијанову биографију, највероватније због тога што су се у њој налазили неки детаљи (крунисање Стефаново од стране папског изасланика, мирољубив став према католичкој цркви) који после пада Латинског царства (1261) нису више одговарали званичном ставу српске цркве. ↩︎
4. Парафраза одговарајућег места Јеванђеље по Матеју (7, 16). ↩︎
5. Дукља. ↩︎
6. Јужни део Далмације с Котором и делом Албаније. ↩︎
7. Део Херцеговине између Требиња и Боке Которске. ↩︎
8. Илирија, стара римска провинција (Illyricum), која је обухватала велики део данашње Југославије. Овде се мисли на земље источно од Зете и Дукље. ↩︎
9. Римска област, вероватно средња Далмација. ↩︎
10. Алузија на библијску легенду о Јакову (Прва књига Мојсијева, гл. 30). ↩︎
11. Жезао, скиптар, палица, потпора. ↩︎
12. Цитат Псалам (145, 18). ↩︎
13. жена, супруга ↩︎
14. Растко је заиста још у својој раној младости добио од Немане на управу један део Хума (види Михаило Динић, Три повеље из исписа Ивана Лучића, Зборник Филозофског факултета у Београду, књ. 3, 1955). ↩︎
15. Почетак премудрости — страх божји, Псалам (111, 10). ↩︎
16. Ово Теодосијево причање о тобожњој Растковој женидби вероватно је начињено према светачкој легенди о Алексију божјем човеку. ↩︎
17. Властелу. ↩︎
18. Парафраза Псалма (133, 1). ↩︎
19. Ђаво. ↩︎
20. Алузија на јеванђелску причу (Матеј 13, 24—30). ↩︎
21. Парафраза приче Јеванђеље по Луци (14, 15—24). ↩︎
22. Тј. уливајући страх другима. ↩︎
23. Ипарх, заповедник. ↩︎
24. са властелом. ↩︎
25. Пантелејмон. ↩︎
26. Јеванђеље по Луци (22, 42). ↩︎
27. Тј. да се почасти. ↩︎
28. клепало (служило уместо звона). ↩︎
29. Стратилат, војвода. ↩︎
30. Тј. како је јутрење било одуговлачено, они су седећи заспали. ↩︎
31. Пирг, висока четвртаста кула, на чијем се врху налази и црквица. ↩︎
32. Псалам (37, 4). ↩︎
33. Цитат Јеванђеље по Матеју (19, 29). ↩︎
34. Алузија на библијску причу по којој је Јаков, користећи се слепилом очевим, добио од оца благослов и старешинство уместо свога старијег брата Исава (Прва књига Мојсијева, гл. 27). ↩︎
35. Праведни Јов (кога је Бог кушао), и поред беде у коју је запао, није се одрекао Бога. (Књига о Јову, гл. 3). ↩︎
36. Немилосрдна и камена срца. ↩︎
37. Псалам (46, 1). ↩︎
38. Парафраза Псалма (133, 1). ↩︎
39. Тј. вични да га проведу по Св. Гори. ↩︎
40. Пут, од старословенског пльть — тело. ↩︎
41. Тј. Богу. ↩︎
42. Тј. када је Адам сагрешио у рају. ↩︎
43. савладани (сном) ↩︎
44. Ревновање, угледање, подражавање. ↩︎
45. Опште житије, заједнички живот калуђера у манастиру. ↩︎
46. Парафраза одговарајућег места у Јеванђељу по Матеју. (5, 15). ↩︎
47. хаљину ↩︎
48. Цитат Књига о Јову (1, 21). ↩︎
49. Један од дванаесторице Христових апостола, који је касније проповедао хришћанство у Индији, и ту умро мученичком смрћу. ↩︎
50. Чаробњак. ↩︎
51. Псалам (59, 2). ↩︎
52. Псалам (124, 7—8). ↩︎
53. Јеванђеље по Матеју (10, 37, 38). ↩︎
54. Поглавља, тј. јеванђелског поглавља које је цитирао. ↩︎
55. Јеванђеље по Матеју (16, 24). ↩︎
56. Добар. ↩︎
57. Псалам (46, 10). ↩︎
58. Иночки, калуђерски. ↩︎
59. Алузија на јеванђ. стих: Али тешко вама богати… (Лука 6, 24). ↩︎
60. Тисућник и сатник, заповедник над хиљадом (тисућом) и стотином војника. ↩︎
61. Покоран сам Богу. ↩︎
62. Псалам (44, 6). ↩︎
63. Посведочавам вам, јамчим вам својим примером, собом. ↩︎
64. Цитат. Јеванђеље по Луци (22, 42). ↩︎
65. Црква у Расу, у којој је Немања био по други пут крштен. ↩︎
66. Чрноризица, калуђерица. ↩︎
67. Посни канон, правила о посту. ↩︎
68. Према св. Сави, Немања је провео у Студеници скоро две године. ↩︎
69. Поређење са дрветом које шири гране. ↩︎
70. Тј. Бога. ↩︎
71. Благочестиви, побожни. ↩︎
72. Адрфат, аделфат (грчка реч), врста поклона манастиру у виду трошкова за исхрану и одећу оних који нису из самог манастира. ↩︎
73. Палицу, потпору. ↩︎
74. Бљуда или бљудо, здела, посуда. ↩︎
75. Тј. Немања је живео од раније стеченог моралног капитала. ↩︎
76. Тј. Немања је ноћна клањања Савина поредио са мукама Христовим на крсту. ↩︎
77. Метохија, манастирско имање. ↩︎
78. Алексије Анђел (1195—1203), византијски император. ↩︎
79. Алексијева кћи Јевдокија била је удата за Стефана Првовенчаног. ↩︎
80. Тј. твоје царско величанство. ↩︎
81. Тј. тим даром цар је спасао своју душу. ↩︎
82. Алузија на библијску причу о доласку Јакова и његовог племена из Израела у Египат, где му је син Јосиф био доглавник и саветодавац фараонов. ↩︎
83. Парафраза одговарајуће реченице из Прве посланице Тимотеју (2, 3). ↩︎
84. Алузија на сродство Стефана Првовенчаног са грчким царем. ↩︎
85. Прота је старешина Свете Горе. ↩︎
86. Тј. имате могућности да то учините. ↩︎
87. Tj. начинио је носиљку између два коња. ↩︎
88. Ова повезаност између Ватопеда и Хиландара огледа се и данас у томе што сваке године на дан славе Хиландара (21. новембар, Ваведење) у Хиландару врши дужност игумана ватопедски игуман, док на дан славе Ватопеда (Благовести) у Ватопеду је старешина хиландарски игуман. ↩︎
89. Празник Ваведења. ↩︎
90. Евергетидски манастир у Цариграду, посвећен Богородици. ↩︎
91. О овим даровима Немање и Стефана Првовенчаног сачуване су одговарајуће повеље из 1199. и 1200—1202. ↩︎
92. Ова похвала Симеону узета је из тропара и стихира посвећених св. Симеону, и због тога Теодосије говори о Симеону час у другом, час у трећем лицу. ↩︎
93. Парафраза реченице Друга посланица Тимотеју (2, 7). ↩︎
94. Мисли се вероватно на самосталност српске цркве, коју је Сава касније добио. ↩︎
95. Ово Теодосијево тврђење о преносу Немањиних моштију не слаже се са оним што о томе говори Сава у Немањиној биографији. ↩︎
96. Препрата, задњи део цркве. ↩︎
97. Образ, икона. ↩︎
98. Псалам (150, 6): Сваки створ да хвали Господа. ↩︎
99. Супруг, у духовном смислу: друга половина једне духовне целине. ↩︎
100. Псалам (62, 10). ↩︎
101. Тј. они који гину душом, грешници. ↩︎
102. Стих који се често понавља у Псалмима.Стих који се често понавља у Псалмима. ↩︎
103. Књига пророка Аreja (2, 8). ↩︎
104. Јеванђеље по Луци (16, 12). ↩︎
105. Посланица Филибљанима (3, 20). ↩︎
106. Мучање, ћутање. ↩︎
107. Тј. самоћом, постом и молитвом. ↩︎
108. Заборављање на самог себе. ↩︎
109. Друга посланица Коринћанима (12, 10). ↩︎
110. Дела апостолска (10, 4). ↩︎
111. Парафраза из Јеванђеља по Матеју (16, 19). ↩︎
112. учењу. ↩︎
113. Псалам (37, 29). ↩︎
114. Тј. више вреди него старозаветно приношење жртве, спаљивањем заклане стоке. ↩︎
115. Скраћено препричавање јеванђелске параболе о пет мудрих и пет лудих девојака које су у поноћи са жишком у руци чекале своје женике. Пет мудрих девојака понело је уље за жишке, док пет лудих није то учинило, и због тога су остале неудате. (Јеванђеље по Матеју, гл. 25, 1–12). ↩︎
116. Јеванђеље по Матеју (25, 34). ↩︎
117. Посланица Јаковљева* (2, 13). ↩︎
118. По причи о страшном суду, на левој страни стајаће грешници-јарци. ↩︎
119. Посланица Јаковљева* (2, 13). ↩︎
120. Скраћен цитат из Јеванђеља по Матеју (гл. 25, ст. 41—43). ↩︎
121. Беспутни, бестелесни. ↩︎
122. Из прича Соломонових (3, 3). ↩︎
123. Књига о Јову (42, 2). ↩︎
124. Парафраза Псалама. ↩︎
125. Прота је, као Грк, служио на грчком језику. ↩︎
126. Тј. сви су се, весели, ућутали. ↩︎
127. Прва књига о царевима (2, 30). ↩︎
128. Парафраза Псалама. ↩︎
129. Тј. да Немању прогласи за свеца и да му напише биографију ↩︎
130. славље, свечаност ↩︎
131. Друга књига Самуилова (7, 18). ↩︎
132. Јеванђеље по Луци (2, 30). ↩︎
133. Треба допунити: царства божјег. ↩︎
134. Јерусалимљанин, онај који је посетио Христов гроб у Јерусалиму. ↩︎
135. призивање Богу. ↩︎
136. Благочашће, права вера. ↩︎
137. почасти ↩︎
138. Манастир Филокал су после оснивања Латинског царства држали католички темплери, и чудно је да је Сава живео у манастиру којим су владали католици (в. о томе више: Михаило Динић, Доментијан и Теодосије, Прилози за књижевност, 25, 1—2, ст. 7). ↩︎
139. То је у ствари познати Константин Месопотамит, који је у два маха био архиепископ Солуна: први пут око 1198—1199, када је збачен, побегао је на запад, придружио се крсташима, око 1203. постао опет солунски архиепископ. ↩︎
140. Пророка Исаија (14, 14). ↩︎
141. Јеванђеље по Јовану (8, 44). ↩︎
142. По Библији, Каин, први син Адама и Еве, убио је из зависти свога брата Авеља. ↩︎
143. По библијској легенди, Јаков је, коpистећи очево слепило, успео да лукавством добије од свога оца првенство над старијим братом Исавом. ↩︎
144. Прва књига Мојсијева (27, 29 и 49, 8). ↩︎
145. Тј. када отац умре. Прва књига Мојсијева (27, 41). ↩︎
146. Вукан је заиста после Немањине смрти збацио Стефана и завладао читавом Србијом (1202), али је Стефан помоћу Бугара успео да поврати престо (1203), а затим се, посредством Савиним, измирио са братом. ↩︎
147. Парафраза Псалам. ↩︎
148. Јеванђеље по Матеју (21, 22). ↩︎
149. Псалам (68, 35). ↩︎
150. Псалам (116, 12). ↩︎
151. Тј. не могу му се одужити. ↩︎
152. Псалам (112, 2). ↩︎
153. Сава се није вратио у Св. Гору, већ само његови пратиоци. ↩︎
154. Јеванђеље по Матеју (21, 22). ↩︎
155. Псалам (88, 1–2). ↩︎
156. Без почетка, онај који нема почетка. ↩︎
157. Тројички служиоци, они који служе св. Тројици. ↩︎
158. Псалам (63, 1, и др.). ↩︎
159. Светиња над светињама, олтар. ↩︎
160. Посланица Ефесцима (2, 4). ↩︎
161. Посредништвом св. Саве. ↩︎
162. Псалам (68, 38). ↩︎
163. Да усклади певање се црквеним појцима. ↩︎
164. Алузија на библијску причу о Мојсију, који је, када су Јевреји пролазили кроз пустињу из Египта у Ханан, ударио палицом по стени, из које је одмах потекла вода (Друга књига Мојсијева гл. 17, 5—6). ↩︎
165. креч, зид. ↩︎
166. Псалам (118, 23). ↩︎
167. Псалам (118, 24). ↩︎
168. Алузија на јеванђ. причу (Лука 16, 20—31) о сиромашном Лазару, који се за живота хранио мрвицама са богаташког стола, а после смрти га је праотац Аврам примио у своје рајско насеље. ↩︎
169. Јуче, не треба схватити буквално, већ: пре кратког времена. ↩︎
170. Псалам (73, 1). ↩︎
171. Посланица Јеврејима (6, 10). ↩︎
172. Тј. приликом Страшног суда, када ће сви мртви оживети. ↩︎
173. Прва посланица Коринћанима (2, 9). ↩︎
174. Псалам (73, 25). ↩︎
175. Псалам (68, 35). ↩︎
176. Псалам (139, 16). ↩︎
177. Посланица Јеврејима (10, 30–31). ↩︎
178. Друга посланица Коринћанима (13, 11). ↩︎
179. Јеванђеље по Матеју (13, 54). ↩︎
180. Јеванђеље по Јовану (3, 8). Смисао је: да је дух свети над њим. ↩︎
181. Студеница је била подигнута око 1190. године. ↩︎
182. Парафраза стиха из Јеванђеља по Матеју (5, 15). ↩︎
183. Пре него што је постао архиепископ. ↩︎
184. Посланица Ефесцима (2, 20). ↩︎
185. Тј. претио је божјом казном представницима власти који су рђаво поступали с народом. ↩︎
186. Јеванђеље по Луци (1, 68—69). ↩︎
187. Стефан Првовенчани и Сава подигли су Жичу између 1210—1216. године. Када је постао архиепископ, Сава је прешао из Студенице у Жичу. ↩︎
188. Алузија на познату јеванђ. причу о милостивом Самарјанину (Лука, 10, 30—35). ↩︎
189. Врачевским, чаробним. ↩︎
190. Оквасио. ↩︎
191. Алузија на слично исцељење које је Христос учинио у бањи код Овчих врата у Јерусалиму (Јеванђеље по Јовану 5, 1—9). ↩︎
192. Јеванђеље по Луци (7, 12—15). ↩︎
193. Четвородневни Лазар, алузија на јеванђ. причу (Јован 11, 1—44) о Лазару из Витаније, који је четири дана лежао мртав у гробу, а после тога га Исус, на молбу његових сестара, оживео. ↩︎
194. Тј. чим је то Сава изрекао. ↩︎
195. Отрок, роб, човек из најниже друштвене класе. ↩︎
196. Светодржац, владалац. ↩︎
197. Теодосије се труди да примерима из Библије (Прва књига о царевима, гл. 18, 40; Друга књига о царевима 1, 9—14; Друга књига Мојсијева, 14, 26–28, и др.) оправда Саву због Стрезове погибије. ↩︎
198. Јеванђеље по Јовану (15, 5). ↩︎
199. Тј. мукама. ↩︎
200. Псалам (32, 10). ↩︎
201. Добромир Стрез живео је у Просеку на Вардару, био је најпре васал Стефанов, а после тога се одметнуо од њега и спремао се да, заједно са бугарским царем Борилом и грчким деспотом Михаилом, нападне Стефана (1214). Сава је покушавао да га склони на мир, али у томе није имао успеха. Ускоро, међутим, Стрез би убијен од својих људи који су били Стефанове присталице. ↩︎
202. Бугарска се код наших старих писаца назива каткада и Загорје. ↩︎
203. Или Калојан, бугарски цар (1196—1207) из династије Асена, освојио је те земље између 1204—1207. Умро је опсађујући Солун, и његова смрт се приписивала интервенцији св. Димитрија, заштитника Солуна. ↩︎
204. Франци, Латини, оснивачи Латинског царства. ↩︎
205. Библијска личност (Трећа књига о царевима гл. 19, 32—37). ↩︎
206. Торба за стреле. ↩︎
207. Наследио је Калојована 1207. године. ↩︎
208. Бугаре су понекад називали и Готима. ↩︎
209. У Бугарској. ↩︎
210. Пета књига Мојсијева (32, 15). ↩︎
211. Мера за дужину (шест стопа). ↩︎
212. Књига Пророка Авдије (1,2—4). ↩︎
213. Приче Соломонове (9, 8). ↩︎
214. Цела молитва Стефанова је проткана стиховима из Псалама (70, 1, 109, 5, 41, 10 и 109, 26). ↩︎
215. Самуило, старозаветни првосвештеник, који је крунисао за краљеве Саула и Давида, и на тај начин спасао Израел од напада Филистињана. ↩︎
216. Псалам (37, 35). ↩︎
217. Приче Соломонове (16, 24). ↩︎
218. Пророк Захарија (5, 1—2). ↩︎
219. Змија, гуја. ↩︎
220. Обајник, чаробник, мађионичар. ↩︎
221. Пророк Јеремија (11, 20). ↩︎
222. Псалам (25, 2). ↩︎
223. Псалам (79, 1). ↩︎
224. Пророк Исаија (49, 26). ↩︎
225. Псалам (34, 18). ↩︎
226. Псалам (91, 9—10). ↩︎
227. Псалам (136, 23–24). ↩︎
228. Јеванђеље по Луци (16, 25). ↩︎
229. Распети живот, тј. мученички, налик на Христов. ↩︎
230. Приче Соломонове (14, 30). ↩︎
231. Одлазак св. Саве из Србије неки историчари објашњавају незадовољством Савиним политиком Стефана Првовенчаног, који је, оженивши се по други пут унуком млетачког дужда Дандола, подлегао римском утицају, и године 1217. добио круну од папе. Даље Теодосијево причање о престанку точења мира и Стефанова забринутост због тога може бити у вези са овим Савиним незадовољством. ↩︎
232. Судећи по овом јаком изразу, Сава као да је заиста био љут на Стефана због његових веза са католичком црквом. ↩︎
233. Од дела Стефана Првовенчаног сачувани су само његов Живот св. Симеона и Повеље манастиру Хиландару и Мљету. ↩︎
234. Свештеник који чисти од грехова. ↩︎
235. Јеванђеље по Јовану (14, 12). ↩︎
236. Јеванђеље по Луци (8, 54). ↩︎
237. Јеванђеље по Јовану (11, 43). ↩︎
238. Посланица Римљанима (11, 33—36). ↩︎
239. У Цариграду није владао Т. Ласкар, већ је било Латинско царство. Теодор Ласкарис (1204—1222) био је тада цар у Никеји. ↩︎
240. Овде је Теодосије погрешно разумео свој извор, Доментијанову биографију св. Саве. Доментијан на одговарајућем месту каже да је Сава отишао на исток ка пријатељу своме цариградском цару кир-Теодору Ласкару. Теодосије је из тога погрешно извео да је кћи Ласкарева била удата за Радослава. Т. Ласкар јесте био у сродству са Стефаном, односно Савом, али на тај начин што је жена Ласкарева, Ана, била рођена сестра првој жени Стефана Првовенчаног, Јевдокији. Радослављева жена, међутим, била је кћи Теодора Анђела, епирског деспота. ↩︎
241. Извор овог цитата је непознат. ↩︎
242. Патријарх је у то време био Манојло Сарантен. ↩︎
243. Оне који заједно са царем обедују. ↩︎
244. Удовиштво, за цркву се каже да је удова после смрти архиепископа, све док се нови не постави. ↩︎
245. Западна, на западу од Грка. ↩︎
246. Тј. да српски архиепископ може са̂м себи да постави наследника. ↩︎
247. Tj. труд који ће уложити да као архиепископ управља српском црквом. ↩︎
248. Читаво ово Теодосијево излагање о постављењу Саве за архиепископа прилагођено је стању после пропасти Латинског царства. У доба када је Сава добио овај чин, седиште цариградског патријарха је било у Никеји. ↩︎
249. Чатац, онај који чита у цркви апостол и псалтир. ↩︎
250. Дела апостолска (2, 46). ↩︎
251. Ово поређење Богородице с гором узето је из акатиста Богородичиног. ↩︎
252. Књига Пророка Данила (2, 45). ↩︎
253. Ово бављење Савино у манастиру Филокалу није сасвим сигурно, пошто је овај манастир све до 1224. био у власти католичких темплера. ↩︎
254. Стајалице иконе, које се не вешају о клин, већ се прислањају на зид. ↩︎
255. Мисли се вероватно на црквени законик (Номоканон), који је старањем Савиним преведен са грчког и прилагођен потребама српске цркве. ↩︎
256. Марија и Марта, сестре убoгoга Лазара, кога је Христос оживео. ↩︎
257. Јеванђеље по Марку (16, 17—18). ↩︎
258. Са благородницима, са властелом. ↩︎
259. Прва посланица Коринћанима (14, 22). ↩︎
260. Псалам (16, 3 и 68, 35). ↩︎
261. Вероватно је ово старији назив за село Жича, у коме се налази познати истоимени манастир. ↩︎
262. У првим вековима хришћанства епископи су били обични људи, и могли су бити жењени. Касније, када су установљени монашки редови, епископ је могао бити само калуђер. ↩︎
263. Све из Прве посланице Тимотеју (3, 1–3). ↩︎
264. Дела апостолска (20, 28). ↩︎
265. Друга књига Мојсијева (32, 32). ↩︎
266. Посланица Римљанима (9, 3). ↩︎
267. Царство, у ширем значењу: владалаштво. ↩︎
268. У ствари, Стефана је крунисао за краља папски изасланик, и то, изгледа, без Савиног присуства. Теодосије, међутим, из верских разлога прећуткује ту чињеницу и приписује крунисање Сави. ↩︎
269. Псалам (26, 8). ↩︎
270. Јеванђеље по Матеју (28, 19–20). ↩︎
271. Јеванђеље по Марку (16, 15). ↩︎
272. Јеванђеље по Матеју (28, 20). ↩︎
273. Јеванђеље по Јовану (17, 20–21). ↩︎
274. Посланица Ефесцима (4, 7). ↩︎
275. Прва посланица Коринћанима (3, 6). ↩︎
276. На страх његов, тј. на страх од њега. ↩︎
277. Дела апостолска (20, 29—30). ↩︎
278. Алузија на причу о краљу Саулу, који је када га узнемираваше зао дух послао по Давида да га свирањем, ударањем у гусле разоноди; Прва књига Самуилова (16, 23). ↩︎
279. Некада се писало на даскама превученим слојем воска. ↩︎
280. Посланица Јеврејима (4, 12—13 и 10, 31) и Посланица Римљанима (2, 16). ↩︎
281. Стасија, (грч.) став, део текста који свештеник чита, а верници за њим понављају. ↩︎
282. Оглашени, они који се припремају за крштење. Овде, у значењу одређен. ↩︎
283. Егзарх, изасланик. ↩︎
284. Поганик, неверник, јеретик. ↩︎
285. Кумани, Татари. Кумани нису могли у ово време учествовати у нападу на Србију, пошто су они тек 1239. прешли једним делом у Угарску. Најжешћи напад Кумана на српске земље био је тек у Теодосијево време (1290). ↩︎
286. Тј. хвала која ће пасти. ↩︎
287. Псалам (86, 17). ↩︎
288. Бљуда, посуда, здела. ↩︎
289. Псалам (68, 35). ↩︎
290. Ово преобраћање угарског краља из католичке у православну веру не одговара историјској истини. У ствари, Стефан се на састанку са угарским краљем у Ћуприји сам измирио са Угрима (1216). ↩︎
291. Савет који је пророк Данило дао цару Навукодоносору, када му је тумачио снове (Књига пророка Данила 4, 27). ↩︎
292. Овде брат у ширем смислу (брат по рангу краљевства). ↩︎
293. Посланица Римљанима (10, 15). ↩︎
294. Сабеспочетан, тј. Исус Христос је без почетка, као и његов отац. ↩︎
295. Јестaство, природа. ↩︎
296. Јеванђеље по Јовану (11, 38—44). ↩︎
297. Алузија на причу о томе како је Исус исцелио капетановог (сатниковог) слугу у Капернауму (Јеванђеље по Матеју 8, 5—10). ↩︎
298. Алузија на причу о исцељењу кћери жене Хананејке, која је заслужила то исцељење захваљујући само својој великој вери (Јеванђеље по Матеју 15, 28). ↩︎
299. Јеванђеље по Матеју (9, 18—26). ↩︎
300. Исцељење у Наину (Јеванђеље по Луци, 7, 11—14). ↩︎
301. Псалам (25, 2). ↩︎
302. Tj. причест. ↩︎
303. Посланица Јеврејима (13, 8). ↩︎
304. Витлејем, место у Палестини, у племену Јуда, где је рођен Христос. ↩︎
305. Сион, брдо у Јерусалиму, које се често узима као синоним Јерусалима. ↩︎
306. Светиња над светињама, црква у Јерусалиму у којој се налази гроб Христов. ↩︎
307. Гетсиманија, село близу Јерусалима, где се налазила Маслинова гора. ↩︎
308. Јелеонска гора, Маслинова гора, на којој се Христос молио уочи своје смрти. ↩︎
309. Галилеја, област у северној Палестини, близу Гетсиманског језера, где је Христос најчешће држао своје проповеди. ↩︎
310. Витанија, место у Јудеји, близу Јерусалима и Маслинове горе. ↩︎
311. Поница, ћелија. ↩︎
312. Највећа река у Палестини, У хришћанству сматрана као света река, пошто је по легенди у њој крштен Христос од стране Јована Крститеља. ↩︎
313. Јеванђеље по Матеју (3, 17). ↩︎
314. Ограда, (тј. у Манастир — манастир је обично ограђен високим зидом). ↩︎
315. Сава освећени, светац из 6. века, по коме је Растко Немањић узео своје калуђерско име, и коме је посвећен манастир (лавра) у Палестини. ↩︎
316. Содомско море, данашње Мртво море, близу којег се, према Библији, налазио стари град Содома, који је спаљен. ↩︎
317. Општежитељ, који живи у монашкој заједници (општежитије). ↩︎
318. Град у Палестини где је живела породица Исусова. ↩︎
319. Алузија на причу (Јеванђеље по Матеју 17, 5) по којој је Христос са својим ученицима изишао на брдо Тавор, када је божји глас из облака рекао: Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи и њега послушајте. ↩︎
320. Тј. за Малу Азију. ↩︎
321. Значи дошао је у Никеју, где је тада било седиште византијског императора. ↩︎
322. Латини. ↩︎
323. Теодор Анђел, епирски деспот, који је у битки код Клокотнице (1230) побеђен од Бугара. ↩︎
324. Понт, североисточна област у Малој Азији. ↩︎
325. Тј. у Малој Азији. ↩︎
326. Јован Ватац (1222—1254), византијски император. ↩︎
327. Катрга, лађа. ↩︎
328. Прва посланица Коринћанима (9, 25). ↩︎
329. Теодор Анђел, чија је ћерка била жена краља Радослава. ↩︎
330. Посланица Колошанима (4, 6). ↩︎
331. Цела реченица је парафраза одговарајућег места из Прве посланице Тимотеју (6, 17). Неки наши историчари, не знајући да је ово цитат из апостола Павла, закључивали су на основу овог места да је Теодосије пореклом из нижег друштвеног сталежа. ↩︎
332. Тј. да одевају наге. ↩︎
333. Псалам (32, 5). ↩︎
334. Далида и Сампсон, позната библијска прича о неверној Далиди, која је лукавством издала свога мужа Самсона Филистињанима (Књига о судијама, глава 16). ↩︎
335. Краљ Радослав (1227—1233), наследник Стевана Првовенчаног, био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора Анђела. Био је под јаким грчким утицајем и због тога је свргнут са престола. Побегао је после тота у Драч са женом, а када га је ова напустила, вратио се у земљу, где се закалуђерио. ↩︎
336. Јован Асен Други (1218—1241), бугарски цар, таст краља Владислава. ↩︎
337. у ћутању ↩︎
338. Дела апостолска (20, 26). ↩︎
339. Сава је у ствари пошао из Будве. ↩︎
340. Данас Ака, пристаниште у Палестини. ↩︎
341. Јеванђеље по Матеју (28, 20). ↩︎
342. Бриндизи, италијански град и лука на јужној обали. ↩︎
343. Алузија на причу о бекству Јевреја под вођством Мојсија из Египта: када су, наиме, Јевреји, гоњени од египатске коњице, дошли до обале мора, море се одједном раставило и пропустило бегунце, а затим се понова склопило и прогутало фараонову потеру (Друга књига Мојсијева, гл. 14, 16—26). ↩︎
344. Од неприродног у природно. ↩︎
345. хлеб. ↩︎
346. Кесарија, постоје две Кесарије: Кесарија Палестинска, која је сада у развалинама, и Кесарија Филипова (иначе звана Панеас, Баниас). Сава је вероватно био у Кесарији Палестинској. ↩︎
347. Данашња Јафа, град и пристаниште у Палестини. ↩︎
348. Голгота, брдо близу Јерусалима на коме је Христос распет. ↩︎
349. убоги. ↩︎
350. Мареота (Мареотис), покрајина у доњем Египту, код Блатног језера, западно од Александрије. ↩︎
351. Ливија, пустињски предео у доњем Египту. ↩︎
352. Тиваида (Thebais, Тива), предео у Египту где су настали почеци монаштва у хришћанству. ↩︎
353. Скит, пустињски предео у Египту. ↩︎
354. Црна Гора, област близу реке Нил, названа по црној, плодној земљи. ↩︎
355. Стари Каиро, или Мемфис, у Египту, где је, по предању, становала Христова породица када је бежала од Ирода. ↩︎
356. Јерихон, некадашњи стари град у Палестини, на западној обали реке Јордана, о коме се говори у Библији. ↩︎
357. Каламонија, стари манастир (Каламонос), који се налазио у области Јордана, и у коме се, по предању, одмарала Христова породица када је бежала од краља Ирода у Египат. ↩︎
358. Вероватно стари град Кир Моав (данас Кирхарешет), који се налази у источној јорданској покрајини. ↩︎
359. Ананије, Азарије и Мисаило су позната три отрока из Књиге пророка Данила (1, 6; 2, 17), који су по наредби цара Навукодоносора били заједно са пророком Данилом бачени у ужарену пећ, па ипак остали живи. ↩︎
360. Tj. вавилонски (каирски) султан послао га је египатском султану. Вавилонски султан у то доба био је Малек ал Камил (1218—1238). ↩︎
361. Тј. тиме што је Христос примио црни лик као Адам и човек, изједначио се с њим, и својим страдањем повратио је својој икони-лику, по чијем лику је и човек створен, њен пређашњи сјај. ↩︎
362. Андоније, Антоније Велики, чувени египатски пустињак, познат по својим бројним аскетским подвизима и искушењима. ↩︎
363. Арсеније Велики, познати хришћански светац, који се слави 8. маја. ↩︎
364. Синајска гора, или Синај, брдовито полуострво у Египту, између Суецког канала и црвеноморског залива Акабе. По библијском предању, на Синајској гори је Мојсије примио од Бога закон по коме су се доцније управљали Јевреји. У Савино време, па и данас, на Синају има много хришћанских манастира и светиња. ↩︎
365. Варсамојелеј, тј. помазаник балсамским пречишћеним уљем. ↩︎
366. Ксилалог, лековито и миришљаво дрво. ↩︎
367. Сахар, шећер од шећерне трске. ↩︎
368. Финик, палма. ↩︎
369. Или аримани, врста ратоборне секте. ↩︎
370. Друга књига Мојсијева (3, 5). ↩︎
371. Друга књига Мојсијева (33, 20—23). ↩︎
372. Оне која држи свет, васељену. ↩︎
373. Тј. време ускршњег поста. ↩︎
374. Андиохија, Антиохија, град у Турској (Александретски санџак), седиште четвртог православног патријарха. ↩︎
375. Вероватно је Сава ишао у Севастију (турски део Јерменске), где се налазе мошти четрдесет мученика. ↩︎
376. Тј. помишљам да би то помогло. ↩︎
377. Господар лађе, заповедник, капетан брода. ↩︎
378. Према Псалму (136, 25). ↩︎
379. Ово неће бити данашња Сирија, него вероватно Сурија, тј. пустиња Сур, која се помиње у другој и четвртој књизи Мојсијевој. ↩︎
380. То није садашња Персија, већ вероватно локалитет Персеја, на десној обали Нила, где се по предању одмарала Христова породица (Јосиф и Марија). ↩︎
381. Тј. Мала Азија. ↩︎
382. Чpнцима, калуђерима. ↩︎
383. Иван Асен Други (1218–1241), бугарски цар чија је кћи Белослава била удата за краља Владислава. ↩︎
384. Јесебар, Месемвриjа, град на црноморској обали у Бугарској, изнад Бургаса. ↩︎
385. Трново, ондашња престоница Бугарске. ↩︎
386. Купља, крстионица, нарочити суд с водом у коме се освећује, тзв. богојављенска вода. ↩︎
387. Тј. недеље. ↩︎
388. скупоцен. ↩︎
389. Тј. ради царства, да га св. Сава штити у невољама. ↩︎
390. тј. учини. ↩︎
391. Јеванђеље по Луци. (15, 18). ↩︎
392. смилуј се. ↩︎
393. Тј. уђе у двор. ↩︎
394. Тј. из унутрашњости земље. ↩︎
395. калуђер црквењак. ↩︎
396. У то време није још било звона на црквама већ су била клепала. ↩︎
397. Алузија на место из Библије о весељу краља Давида када је преносио божји ковчег (Друга књига Самуилова, 6, 12—16). ↩︎
398. Књига пророка Исаије (61, 10). ↩︎
399. Псалам (86, 12—13). ↩︎
400. славља. ↩︎
401. Скиптар, жезло, симбол владарске власти. ↩︎
402. излечења. ↩︎
403. Тј. онако како сте ви хтели и судили, а тако је хтео и судио Бог. ↩︎
404. који добро и милостиво суди. ↩︎