Трубач
Дан или два логоровасмо на левој страни друма књажевачког. Време мочарно, земља натопљена, а кроз ваздух сипи нека маглица и влага, помешана са суснежицом.
Сваки час се тек протегнеш јуначки, па се осврнеш на све стране, не би ли нашао где мало сухоте да се одмориш.
Цео дан тако, а пред вече нанели однекуд моји људи мокро грање, те дувај отуд, дувај одовуд, распири се нешто мало пламена и ми се начичкасмо около.
Наредник набави и мало сена, легао потрбушке, узео мањерку, па лупа по њој прстима као у добош и свира устима нешто налик на неки бугарски марш, који је сад у рату научио.
Каплар Цакић причврљио уз ватру порцију, надробио у њу мало хлеба, стрпао и мало овчјег лоја, па то тако чвари, а он се надуо и душе у оно нешто мало жара.
Један из предње врсте, биће трећи четврти од левог крила, легао поребарке, окренуо леђа ватри, да га греје, а главу завукао под ћебе, па бајаги добро му, те певуши: „Еј, да сам газда!“
Петорица шесторица њих нашли на друму напуштена нека кола, довукли их отуд, па сад хоће да се покрве ко ће под колима да спава. И таман се људи с удесили, ал’ наредник примети да наша ватрица већ догорева, а нема дрва, па заокупио и тражи један точак од кола за ватру.
Неки резервиста, чини ми се није из мога вода, нашао негде у Пироту женску хаљину, искићену чипкама и машлијама, покрио се њоме преко главе, стао крај ватре на једној нози, па кад се умори, он промени, те дигне другу ногу, као оно петао на дрвљанику.
Онај се пламен на нашој ватрици вијуга као на каком сиромашком огњишту; мрак се спустио густ, те наша лица, осењена пламеном, дошла црвена као жар.
Паоци и наплате од точкова сагоревају, каплар Цакић одмакао већ своју порцију, и почео да куса, дувајући у врелу попару.
Само се трубач нешто замислио, сео насред ледине, неће ни да дође да се огреје, баш, о мај, чудно, а он као бајаги познат као највећа шаљивчина у чети.
Зивка га и наредник, а он се вајка, вели, није му ни зима. Неће то бити да му није зима, него има нешто код њега. Иначе је то весео човек, наплав а омален, има као нешто мало бркова, по две три длачице, што му поникло од краја усана, а испод носа чиста ледина. Наникло нешто стрњике и по образу, те би он хтео, да му је то брада, али му лице пре изгледа као попасена ливада. Умео је чапкунски да намигне, па бивало је, да га који пут у весељу и старешине гоне да намигне. Кад надују усне па засвира „збор“ или „сопроштај“, а оно, мислиш, напела се она уста као бубањ, па ништа неће да свира како треба, него увек дода и извије понешто. Кад седимо увече, а он узме трубу, скине јој дулац, знаш, онда тање свира, а Милисав узме ћемане, па кад засвирају Острољанку, под ранцем би човек играо.
Не ваља му само што се збуни пред старешином, па се као ђаво запетља. Ама нека је најмањи старешина, па нека му што подвикне, е онда, нит’ зна где гледа, нит’ зна шта говори. Једанпут наиђе пуковар, викну изненадно на њега да свира „узбуну“, он се узврда, те опљуј трубу, те намештај дулац, па цврц одовуд, цврц одонуд, те поче, место узбуне, да свира Острољанку. Ето ти на!
Али никад се није тако забринуо као сад, биће то ваљаде повећа брига.
Нуди га Цакић:
— ’Ајде, Миладине, попаре!
— Нека, — вели, па му се то „нека“ тако отегло, као да се решава, хоће ли неће ли.
И ватра већ поче да догорева, растури се пухор и од последњег наплатка; наредник се умори лупкајући онај марш, подметну мањерку под главу, преврну се на кук те захрка; Цакић облиза порцију, тури је на страну, наслони главу на наредникове ноге, па поче и он да склапа очи. Онај из предње врсте већ престао одавно да певуши, те боље навуче ћебе на главу; онај са сукњом одмакао некуд, а и они се под колима ућутали, не свађају се више, ваљда добио сваки помало места, те све поспало оним полусном, којим се обично зими, на ледини и у опрези, спава.
Ја остао сам и осврћем се, не знам шта ћу под главу да подметнем.
И трубач још није легао, него се тек примаче ватри, седе уз мене, погледа прво у очи нареднику и Цакићу, да л’ спавају, па ће онда мени;
— Да ми прочиташ, капларе, једно писмо; има три дана, како сам га добио, а нема ко да ми прочита.
Ја погледам у ватру, она већ сасвим догорела, остао још један мали жарак, па и тај се мучи да догори.
— Да ти прочитам, Миладине! Па што ми, болан, не рече раније, док беше мало пламена?
— Знаш, — узе да увија, — рек’о би’ ти, ја би’ теби каз’о… него… наредник, није, знаш, био засп’о.
— А од куће ти писмо?
— Оно… од куће… из села, није ми, знаш, нико у кући писмен, нисам ни ја, него из села, дабо’ме!
— Ваљда ћата писао?
— Па оно… ћата, — па се опет надвири над наредником, да се увери, да ли баш спава, — а можда и није ћата, знаш, сека-Јелин Миленко је писмен… — па онда поче поверљивијим гласом, — знаш, није ово баш од куће писмо, то је пис’о сека-Јелин Миленко!
— Па дај да ти прочитам, док се није и ово мало жара погасило.
Он ме погледа у очи, раскопча мундир, завуче руку у недра, те извуче једно прљаво писмо и хтеде да ми пружи, али се у том промешкољи наредник, нажуљила га ваљда мањерка, прогунђа нешто, и Миладин трже писмо, наредник опет захрка, и он ми поново пружи писмо, те га ја пажљиво отворих.
Он и по трећи пут погледа у очи наредника и Цакића, па се наднесе и над оним испод ћебета, те ће ми онда тихо:
— Деде, читај, молим те! —
Али од ватре не беше више ни трага, само она последња жеравица жмиркаше из покислог и поцрнелог пепела. Он је узе у руке и донесе је до писма и стаде свом снагом да дува и присветли колико толико, те ја почех да читам:
Љубезни Миладине,
Поздравље ти од мене и од твоје нене и од твога оца, од моје нане, и од Миленка, што ти ово писмо пише, и од Богослава, а пишемо ти, да су сви здрави, хвала Богу, и пишемо ти, да нам ти, на милост Божју, будеш здрав и жив. Твоја нена…
Жеравица се мало утули и Миладин узе јаче да дува, те опет осветли, да ја могох, колико толико, да назирем слова, те продужих:
… брине, трају ли још оне чарапе и јеси ли добио 9. гроша, што ти је послала по Живка кметовог, да ти се нађу на трошак.
Миладине, имам да ти кажем, и да ти јавим да се вратио из војске Коле мејанџијин, па…
Жеравица се сасвим угаси, и бадава Миладин дуваше свом снагом, она се полагано утули.
— Не виде ли, шта је даље? — упита журно, а глас му нешто мало задрхта.
— Баш ни беле!
Он узе писмо, сави, тури у недра, не рече ми ни речи, него се ућута.
— Је л’ ти што свој Коле? — запитах, као велим да видим, шта га то мори.
— Свој, хм, откуд свој. Вратио се из војске, дабо’ме, кад код мејанџије пије кмет бадава пије ћата бадава, ја…!
Овај испод ћебета крикну уједанпут: јаој! Ја се тргох, рекох, шта му је, али он продужи да хрче, ваљда нешто ружно уснио. Наредник мрдну, Цакићева глава лупи о земљу, али он продужи и тако да спава причајући нешто.
— А, је и ти тај Миленко што ти пише род неки?
— Оно… дабо’ме… Знаш, кућа нам до куће, па он има сестру, па се наши лепо живе, моја се нена и њена већ одавно пријакају па и мој отац по који пут; идемо заједно у коло. Па, ето ви’ш, пише ми, да се Коле вратио, вратио се, ја, и то је правда, да је и мој отац мејанџија, и ја би’ се вратио! — Све то изговори поверљивим тоном па јако уздахну, као кад хоће да засвира, те увлачи ваздух у себе, ућута, не проговори позадуго, нити га ја штогод питах.
Мало после, тек ће опет сам почети:
— Ама бар да виде шта даље пише, јербо знаш, да теби кажем, и мејанџија би хтео Стаку за Колу, па некако…
Па опет ућута. Ја прилегох главом на леђа Цакићу, па се и мени придрема.
Чини ми се, да је Миладин још нешто говорио, али сам ја заспао па нисам чуо.
Кад се у јутру пробудисмо, а Миладина нигде! Нема га, нема га целог дана, а ја се, некако, одмах присетих на оно писмо и на оног Кола, што код његова оца кмет пије бадава, па ме нешто штрецну, да није што Миладин учинио.
Нема Миладина ни другог дана, нема га ни трећег, па и не дође, док бесмо на граници.
⁂
Сад је трубач на робији: осуђен је три године дана, што је напустио дужност и побегао без дозволе својој кући.