Бела застава
Синоћ уђоше наше трупе у Цариброд, а данас их већ ено на висовима Видена. Ми смо остали у освојеној вароши.
Улице прљаве, врата позатварана, прозори застрти, Пуне улице војника, ал’ ипак мртва варош изгледа ти као варош коју је јуче покосио пожар, или још боље, кроз коју је провала облака разлила. силну реку, па се сутрадан искупило и звано и незвано у расељену и опустелу варош.
Болница пуна, механа пуна; кроз улицу пролећу коњаници, пролазе коморџијска кола са храном, коњи натоварени муницијом; гегуца крајем по који рањеник, или се одмара група заробљеника, а око ње се искупили наши и разговарају. Виши официри, нижи официри, интенданти, комесари, полицаји, доктори, и механџије, и све што се усељава у освојену варош већ се уселило. Наш механџија, који је са нашим колима и буренцетом ракије ишао за пуком, стигао је међу првима, лупио ногом у врата једне механе и врата му се отворила. Он снео ту своје буренце, извадио из пећи један угарак, па над вратима исписао крупним правилним словима: „Српска кафана код ослобођења“ и додао још један велики знак дивљења и лепо отпочео ту човек радњу. И одмах се прикупило ту све што је прозебло и ожеднело. И њему већ нестало ракије, па послао кола са буренцетом у Пирот да напуни, а он лепо сео, газда, на туђу тезгу, клима ногама и равнодушно пева: „Што је некад било наше, опет мора бити наше!“
Комесар полиције трчи по улици и издаје неке наредбе: вуку се пртљази неки; тамо на крају се вароши већ и неки мост поправља. На једној се клупи, пред механом, успела два три млада официра и преко кровова гледају узвишење Драгомана и објашњавају се. Сеизи стали пред механска врата, раскорачили се и тресу кроз решето јечам, поносити, што су већ нашли кров својим коњима. Комесари вуку однекуд са војницима пет шест овнова; посилни воде три официрска коња пред једном великом кућом; пред болницом стоварају се једна кола сламе, ваљда за постеље; негде се у авлији чује правилно играње чекића, поткивају коња ваљда; једна фуруна већ помирљиво дигла ћепенке и вади хлеб, а густ јој и црн дим се спустио па загушио целу улицу; у оном малом сокаку оправљају једна коморџијска кола, на којима се точак скрхао; а на крају вароши дуг низ кола, иду или по муницију или носе рањенике?
И све то комешање и сав тај неред изгледа ти као да је управо одвајкада и био у овој вароши, те ваљда си ти једини, који си овде као гост дошао, па ти је то мало необично.
Погде и погде што заостали становници застрли прозоре густим застором, иза којега са страхом извирују да виде непријатеље. На по којој кући истакнута бела застава, бели пешкир на штапићу уденутом у кров, и то значи, предају се, само да им непријатељ не би кућу разорио.
Тако у једној кривудавој уличици, на једном јадном кућерку, без димњака и без честита крова, који се једним својим крајем већ ослонио на земљу. И у тај сламни кров уденут прутић, а о њему парче прљаве крпе — и то је бела застава, знак предаје. Мала врата добро припрта, двориште прљаво, по њему још шета по једном диреку висок и вижљав петао, као да неће да сађе доле да гази у мочар, јер тога дана беше духнуо топао ветар па раскаљужио. Тамо и овамо по дворишту по једно парче блатом умрљане бундеве, и једно разлупано сито, и крај барице оне звездице од пачјих ногу. Један поврнут кош и једно мршаво изгладнело псето, које се до тога увукло у прокислу сламу од крова што се наслонио на земљу, и не миче отуд ни толико колико је потребно било залајати, бар реда ради на непријатеље.
Врата су ми се сама отворила и на први мах, кроз полутаму, која је владала у унутрашњости ове куће, спазио сам само једне узневереле, светле очи, а тек затим једног постаријег човека, који је дршћући прибрао око себе двоје троје деце на једној асурици и одмах скочио и притрчао да нам целива руке и колена.
Колибица сва почађала, те се она чађ чисто сјакти; у ћошку једном мало корито и једно парче поњавице и још неке ситне ствари; у другом ћошку као мала барица и неке трске и једна секира. Тежак задах и смрад и нека влага.
Он бос и подрт; дубоко упалих очију које сузе и покорно моле; неког покајничког лица, које ме опомињаше на једну икону, а руку крупних и жилавих. Једно девојче голо као од мајке, опаљене коже а лепих влажних очију; оно друго огрнуто једним ћилимцем дршће од студи и страха.
Упитасмо га, јесу ли му та дечица унучићи; а он нас тупо, престрављено погледа; пригрли чвршће ону дечицу уза се, наиђоше му сузе на. очи, а доња вилица поче да игра и промукло одговори:
— Ја се предајем!
Он је истакао и белу заставу као знак предаје. Бедник! Мислио је зар, да сем његове судбине има и већих непријатеља на свету. Бедник!…