Пусто огњиште
Била је трећег новембра врло тамна ноћ. Ниси могао ни на тридесет корачаји да познаш човека ни стазу. Далеко тамо на висовима виде се ватрице, па се и оне чисто чак убројиле у звезде које ретко тек погде и где засјакте.
Заостали смо испред самог уласка у Драгомански Кланац. Уз друм, на орању, налазили смо мале ватрице и ту се око пламена сабрали све један до другог и кравили се од превелике зиме.
Друмом пролети тек коњаник, па га видимо само кад прође кроз уску и слабу светлост што ју је пламен са наше ватре бацио до друма, а затим опет нестане у тмину и чује се тамо само брзи бахат коња. Мало после пролети други, па трећи.
Прође и по који рањеник из данашње борбе, који полако слази са висова и иде ка Цариброду. Сваки од њих наврати се, да загреје мало на пламену руке или да замоли за кап две воде. Они причају о данашњој борби и врте зловољно главом, кад чују од нас да до Цариброда има још дуго да се иде.
Ако и проговори ко од нас што, то се шапће, јер иза наших леђа на простом мекинтошу, тврдо спава наш уморни командир.
Једноме се по једном склопе тек очи те опусти руку, прислони главу на колена своја и заспи тврдим сном; други опет удесио ранац, и подметнуо два камена пода њ; а трећи се ослонио на раме другу до себе. Само будан стражар хода тамо и амо, у ватри помало пуцкара или цијуче сирово дрво, и тамо се далеко у тишини чује опет као неки бахат коњски.
Ја сам заспао био на колену другу до себе, али ме још није ни први сан утврдио, а пробуди ме нека журба око нас. Код ватре је стајао коњаник на уморну коњу и распитивао за нашег командира, вадећи из недара једно парче хартије. Командир се диже усплахирено, дохвати ону хартију, саже се крај ватре, па брзо прелете очима по хартији. Затим се исправи и нареди, да се један коњ оседла. Ја сам му ваљда био најближи очима, па ми рече:
— Узјаши коња, ићи ћеш да нађеш Ђенерала и да му јавиш, где се налазимо — Поћута мало па опет настави. — У данашњој борби био је као центар седми пук, он се борио овуда десно, Виденом; Ђенерал се мора ту негде налазити, иза седмог пука.
То је било све и он опет мирно леже на свој мокри мекинтош, да продужи прекинути сан.
Нисам знао пута, све објашњење било ми је „овуда десно, Виденом“. Виден преда мном голем, мрк.
Мучно смо ишли. Жалио сам оно марвинче, које се пузало са стене на стену и зо̂ром пропињало.
А као да је почео да душе студен ветрић, те се кроз целу планину диже неки потмуо тајанствени шум отуд са западне стране, а и месец се ваљда појавио, јер гола дрвета бацише тамне и нејасне сенке. Онај шум час као таласићи, кад се приближе обали па се ту разбију, измешају и зажуборе, а час нејасно, тупо шуште кроз густа стабла као бахат коњски, као ход човечји, као лупа крила птичијих, као нека неопредељена тајанствена сила, која гура снажним раменима кроз дрвета и гране и крчи себи пута, а час опет зазвижди звонко и јасно као врисак онога ђавола, о коме сам слушао у детињству да станује у устојалим барама.
У даљини, једва колико око да запази, појави се једна мала и слаба светла тачка и заигра као кандиоце кад трне. Да ли то није можда непријатељски логор или је ватра, крај које спава уморни, седи Ђенерал.
Било је некако и под ногу, те и коњ пусти веће кораке и очас се приближисмо тој светлости. Беше то једна кућица и око ње као да има још две три зграде и велики обор.
Викнем најпре споља, затим са прага, али се нико не одазва. Уђем опрезно, а водим и коња за собом. Ваљало ми је и одморити се и огрејати се, јер на огњишту дрхтао је још слабачак пламен, који је осветљавао унутрашњост кућице неком тајанственом полусветлошћу.
Мало развашарених ствари и једне наћве и котао и врећа са вуном и још неке ситнице овамо и тамо заостало је још у овој пустој кућици, у којој се не појави ни глас ни шум.
На овој се ватри можда последњи пут огрејао отац са својом дечицом, када их је пуцањ наших пушака нагонио, да са сузама у очима оставе своје мило огњиште?
До синоћ прексиноћ играла су се око ове ватре дечица. Старица мајка можда кувала је неку проју у гаравом бакрачу, који се њихао на очађавелим веригама, а „башта“ је седео озбиљно на троножној столици и радовао се радошћу своје одмене, чаркајући ватраљем разбукталу ватру. Можда је то ова троножна столица, на којој се ја сад одмарам са својим дугим прљавим шињелом, а крај огњишта, место оне љупке и миле чељади, мој коњ дремљиво жмирка и клима уморну своју главу.
Или је деда можда донео из поља сувади, а чељад се прикупила око њега, па помажу деди, да крха наситно гранчице, док старица душе у румен жар, из којега ће, кроз гомилу грања, да се извије сад меки, таласави пламен, а деца радосно да ускликну.
Или је можда старица прикупила ноге на малену асуру извлачећи из пуног повесма танак бео кончић, а њена будућа одмена, ослоњена на старичина колена, упрла поглед у хитро вретено. Док се мезимче на дедину крилу смеје слатко лудом пламену на огњишту, како се игра; час се прикрије и утули, а час букне и извије, кад га деда подстакне.
Преслица са повесмом ено је у једном буџаку, конац је на њој прекинут, а мезимче, можда и сад у загрљају дедину, лута далеко, далеко од свога огњишта?
Где ли сте ви сад? Да ли под ведрим небом, под каквим грмом или под стрехом крај туђе куће? Где си ти, старице упалих, брижних очију са твојом дечицом, да их на своме огњишту огрејеш, на огњишту, које је твој домаћин муком и трудом наложио, ревносно га жарачем подстицао, док ево ми ту ватру не угасисмо?
Паде ми на памет, када сам као дете растерао из гнезда ласте, које су под нашим кровом нашле биле себи мирно месташце. Прође ми кроз ухо онај крик ластавичин, када је сила нагони, да остави своје топло лежиште, које је она тако дуго и мучно спремала, да на њему однегује младунце. Ето, сад ми падоше на памет и мајчине речи: „Грехота је, синко, опустети кућу ластавичину!“
Грехота је опустети кућу… И шину ме неко осећање греха кроз душу, греха, којега је нисам учинилац, али сам га ипак осећао уједно и као свој грех, па сам се обазирао око себе погледом који иште утехе.
Напољу онај меки шум, час тиши а час јачи; на ватрици се све већма тули пламен и пањиће обузима седина белога пухора. На последњем се пању још задржао дрхтави плавкаст пламичак, као душа кад заигра у грлу, час изумре, па опет заруди и пење су дуж догорела пања. Чисто се осећа, како се споља увлачи све гушћи мрак кроз малено окно и кроз пукотине на вратима, све гушћи и гушћи, и још само онај последњи пламичак светли колико малено кандиоце у пространој гробници…