На разбојишту
Застао сам био у Калотини, селу пред Драгоманским Кланцем, неким службеним послом, па се сад упутих сам кроз кланац ка драгоманским хановима, ниже којих се јуче завршила борба и војска остала на одморку.
Ноћ ме ухватила код оне разваљене ћупријице од прилике на средини самога кланца. Месец красно осветлио, небо ведро као девојачко чело. Високе стене бациле своје сенке, па у кланцу тама, а где је месечева светлост нашла измеђ’ стена пролаза осветлила на грудима левог зида кланчева по какву стену или оцртала пространо светло поље. Јежевица, која тече друму са десне стране, забеласка овде онде, и пријатно а монотоно простире се њено шуштање кроз мирни кланац, као оно кад прислониш шкољку на ухо. Пројури и по која птичурина, па се вине у висину, лупа њених крила јекне кроз празан кланац као звиждање и ударање ветра или као топот копита.
Моја сенка голема, час је нестане у мраку, а час се опет појави преда мном, час блеђа а час тамнија. Крајеве мога дугачкога шињела подвио ја и заденуо за појас, обесио десну руку о погон, а левом носим цигару, која ми је, у овој дивљој тишини, још једини друг.
С деска и с лева од друма по какво гариште, поцрнео пепео исквашен снегом или кишицом. Ту се грејали ваљда прозебли пролазници. Горе на стени, погде и где видиш као неку белу тачку, а то се пропела преплашена и одбегла коза, те брсти заостало лишће са сухих и голих трњака. Све до те ћупријице, где ме ноћ ухвати, кланац је узак, једва мало нешто простора са десне стране друма, а на четврт сата иза ћуприје простире се лепа пољана испресецана јежевицом, што се ту разлила у неколико рукава и прави читаву бару, да се затим међ брдима изгуби.
Ту се јуче, 3 новембра, био жесток бој. Борба се најпре водила по десној и левој греди Драгоманскога кланца, и девети пук, који се борио дуж леве стране, морао је овде да сиђе. Отворила се јака ватра, јер је ту била и нека бугарска посада, која је извесно имала опредељење, да задржи наше трупе, које би се насипом драгоманским упутиле. Девети пук није одмах напустио узвишење, јер и непријатељ заузе противно и осу ватру, коју укршћаваше седми пук, тукући у томе непријатеља. Непријатељ не мога да одоли укрштеној ватри, те пође да напусти своје своје положаје и растури се насипом и левом страном ка Чепњу, гоњен нашом војском.
А на овом пољу ено и сад још трагова побеђене непријатељске посаде. Преврнут казан, из којега се разлио читав поток војничке чорбе; погашене и поливене ватре; нека парчад од хаљина, овде фишеклија, тамо нож, дрвена војничка кашика или мањерка, крпе, муниција. Све то лежи растурено овамо или онамо, а усред тих остатака, тамо крај потока и једна од многих жртава јучерање борбе, бугарски пешак, на чијим је палетушкама исписан број 9. Тане га је ударило испод леве сисе, у само срце, и живео је ваљда још неко време али у тешким мукама. Левом је руком рашчупао сву рану, мучећи се, ваљда, да извади олово, које му се дубоко у груди зарило; десну руку опружио више главе и стиснуо је у песницу; помодреле очи отворио, а уснице све изгризао. Од ране, па преко груди, пустила се крвава лента до земље, а ту се усирила барица модре крви. Снег и киша, што су јутрос падали, оквасили му ретку косу, а у дупљама упалих му очију задржало се пуно воде од истопљеног снега.
Кад сам му пришао ближе, загракнуше и дигоше се у вис два три гаврана, који су, ваљда већ окрвавили своје кљунове. Месец је јасно осветљавао целу ову пољану и огледао се у оној барици, што је тако сјактала, испуњена сва месечевим ликом, као да је у њој растопљено злато. Пољану уоквирила висока брда, њихове тамне сенке их везале једно за друго, те ти изгледа као једноставан зид, а низ једно се од тих брда спушта други, који тамо далеко изгледа као танак бео кончић, а што ниже овамо, све се јасније црта и вијуга. Далеко, још врло далеко види се на друму једна мрачна пега, која постепено слази, а што више слази, све већа бива. Најзад се виде јасно једна гомилица људи. Сачекаћу их, јер у овој рупи ограђеној планинама, крај тужне оне слике, и боље је, топлије је око срца, кад има још кога.
А били су заробљеници, петоро, и два наша војника, који су их спроводили. Један омален, гологлав, јер у борби изгубио капу, о лево раме обесио ону белу торбу, што бугарским војницима служи као ранац и као торба, о каиш опасач обесио порцију и заденуо, као у силав, две три кашике. Она друга четворица, натоварена такође торбама, као издвајају се и забринути, а само овај иде слободно и ћаска успут са нашим војницима. На палетушкама и у њих број 9.
Одведох их доле, да виде, познају ли свога мртвог друга; а онај гологлави, кад га спази пљесну се рукама, па му грунуше сузе кано у малога детета, клече крај лешине, обриса јој крајем свога шињела крваво и влажно лице и целиваше га жарко.
— Знаш га, је ли?
— Како да га не знам, из истога смо села, — одговори заробљеник својим језиком. Заћута затим, па ћути и тужно гледа у мртва друга. — Нема никога — вели, — сиромашак је, убог, служио је у другога.
Поседасмо ту, да се одморимо, а сваки се од нас удубио нешто и далеко размишља. Седе и онај заробљеник, обриса рукавом сузе са својих очију, па узе и он да савија цигару. Кад припали, а он узе да нам прича о своме мртвом другу и наприча нам много, много. Нисам све ни упамтио, али јесам оно што је главно.
Име му је (ономе мртвом) Мане Зотов, сиромах је, убоги сиромах, а добар, све га је село волело. Добар на послу, добар у друштву. Служио је најпре у некога (заборавио сам му име), па онда у воденичара. А загледао се у кћер Горче Сидова, коџабаше сеоског и најбогатијег сељака. А она је лепа девојка, најлепша у селу. Горче неће ни да чује. Једанпут је тукао кћер своју, те су је једва комшије одбраниле. Хтео је да је убије, све је ногама газио само зато, што му је у очи казала, да она неће другог осим Мана. Па шта ти се још није говорило по селу, као да је хтела Зака (Зака јој је име) да избегне од оца у град, па онда као да је хтео и отац једанпут да је отера и свашта још. Једанпут Мане хтео и да је отме, сакупио друштво, а договорио се са Заком. Горче то напред чуо, па ухапсио Мана, послао га у град у суд, те тамо одлежао неколико месеци хапса. Три године су се тако носили Горче и Мане. Горче је чак писао и суду, да се протера Мане из села као неваљалац. И од суда било дошло, али скочило све село, па јемчи да Мане није неваљалац. А цело село волело је Мана и држало му страну; нешто што је имало инат са Горчом као са коџабашом, а нешто, богме, и што су сви држали, да је право да Мане узме Заку, кад већ девојка неће другога. Многи су и говорили Горчи и саветовали га, да не буде какво веће зло, да да Ману девојче, па да га узме у кућу. Мане је добро дете, добар радин, а Горчина је кућа голема, сваки који уме да ради добро је дошао толикој кући. Али Горча не трпи ни да му се говори; ко му помене, посвади се с њим, а са једним се и потукао. Још, то му био много добар пријатељ, па сад већ година дана, како се гледају као душмани. Кад би сад да се пође на границу у рат са Србијом, а Зака да пресвисне. Заклела се, да учини нешто, па макар и образ метнула под ноге. Цело је село већ знало, шта је Зака наумила. Сутра ће се искупити сви који ће на војску, искупиће се и цело село, род рођени и нерођени, а туда ће да прођу још два села, па ће се сви искупити и одавде поћи. Па онда пред толиким грдним светом наумила била Зака, да искочи, па да обисне рукама око врата Ману, па онда Горча, хоће неће, мора му је од срамоте дати, јер је нико после неће у селу. Кажу, тако су је научиле жене да учини, па макар метнула образ под ноге. И Горча је, дабогме, то чуо. Ујутру рано почеше да се збирају, дођоше већ и друга села, набраше се људи и жене, деца, читав панађур. Они који полазе на војску искитили се цвећем и лишћем, а натоварили их њихови погачама, сиром и другим јестивом и пићем. Ту је и Мане, али сео на праг црквени као убивен. Нема ни ко да га испрати ни ко да га понуди чим, али га то не пече толико, ваљда, колико што није видео Заку, да јој каже збогом, а поручио јој по једној жени, па нема одговора. У један мах се међу сакупљену светину растури глас, да је Горче затворио Заку у подрум, да ју је целу ноћ тако држао затворену и неће је пустити, док не оде војска. Неко махнит рече: „Хајд’ да разбијемо подрум! Како сме да хапси мирна роба!“ Па то прихватише сви и очас се искупи грдна гомила са батинама и пушкама око Горчине куће. Ама само мало је још требало, па би било чудо. Него Мане изађе на среду пред сав тај народ, па вели: „Што ћете? Немојте да чинимо зло. Ја сам се и Зака верили пред Богом, а ево то и вама сад кажем, нека буде и пред људима. Може јој Горча, ако хоће, метнути и девет катанаца на подрум!“ Сви се обеселише и повикаше: „Тако је, ево смо сви сведоци. Три села ће да сведоче, да си се ти верио са Заком!“ Па се вратише сви ка цркви. А кад би да се пође, запеваше сви веселе песме, припуцаше и пушке, опрости се сваки од својега, па хајд’ друмом. А ваља опет да се прође поред Горчине куће, туда је пут, а он, Горча, стао на капију, па маше руком: „Станите, браћо, станите, једанпут!“ Истина стадоше сви. „Изнеси, Зака, ракију,“ рече Горча и окрете се главом у двориште, „а ти, Мане, оди, оди овамо; љуби руку!“ Шта му би, сви се скаменише. Ваљда му препуче срце од стида и од муке, или ко зна, што се то тако деси. Зака сама изнесе ракију, а Мане пољуби руку Горчи, те припуцаше пушке, сви почеше да се љубе са Маном и са Горчом, сви, сви. Увукоше жене Мана у кућу, те се он и тамо позабави, али замало па се морало на пут. Зака заплака и запишта, и Ману наишле сузе, али је весео, није корачао него све поскакивао идући, Ето тако се то сврши.
Кад је приповедач све то испричао, ми се сви заћутасмо, заћутасмо подуже.
— И сад у рату — додаде мало после заробљеник, — био је једнако весео. Понеки пут би нам казао онако у шали: „Ви ћете сви погинути, много ће да изгине, ал’ ја ћу да се вратим, срце ми нешто тако каже, да ће да се вратим!“
И нехотице нам се свима искраде поглед на лешину, којој се прокисла коса светлела као свила под месечевом светлошћу, а очи, или боље оне две јамице, пусто гледале у светло небо.
— Па сад… ето! — додаде мало после заробљеник и показа главом на Мана и диже се опет, те га целива у чело, а рукавом убриса себи нову сузу.
— Јест… ето му, Бога ми! — учини и један од наших војника што спроведе заробљенике.
Мене беше јако тронула цела прича, можда не би инако, али ту крај нас лешина онога, који је толико срећан пошао у рат и толико нестрпељиво изгледао свршетак рата, и не мислећи, да ће на овој пустој пољаници једно олово раздробити му оно срце, које је он поклонио. Па онда устадох и ножићем разрезах прамен косе са мрчева чела.
— На, — рекох заробљенику, — на, чувај ово. Ти ћеш се вратити, ако Бог да, скоро твојој кући и твоме селу. На, носи ово Заки!
Заробљеник ме благодарно погледа, извади из недара једну прљаву мараму и завеза у њен крајичак прамен косе, па је опет тури у недра.
Дигосмо се затим, те заробљеници одоше доле кланцу, а ја се упутих сам својим путем. Месец се баш сакрио иза једног облачка, неки студен ветар духну отуд од Чепња као весник сутрашњег магловитог дана, и ја изиђох на друм, који се извијаше према мном као дугачка змијурина.