Позив
Било је у првој половини септембра. Топлота постојана, и тек погдекоје јутро што нас је мало оштрији и студен ветрић опоменуо на скору јесен.
Једнога дана изиђоше у свима београдским новинама неки телеграми крупним словима, штампани. Настаде и нека журба, прво као тихи и поверљиви шапат, док то поче да расте и расте док се не попе до гласнога надвикивања и надлагивања.
Пред кафанама, око свакога стола, као мушице око капље меда, пуно света, већ нема више места. Ту се читају телеграми и објашњавају, а ти се телеграми сваког дана све крупнијим и крупнијим словима штампају.
Била је онда наша резерва на окупу и једнога се дана распростре намах глас, да се са дваестодневног вежбања неће ни разилазити.
Неколико је дана било све још неизвесно, а седмога од тих дана већ смо знали, шта је са нама. Тога јутра освануше по угловима велике листине и на њима, црно на беломе, позива се сва резерва од 1875 године и још први позив и прописује се, шта ко да понесе собом, колико пари опанака и ланене крпе и лоја и т. д. Једном речи, јасно се читало из тих позива, да сваки обавезник, осим друге опреме, треба да понесе и своју главу, за коју му се у овој прилици не гарантује да ће је вратити кући. А то је све било написано познатим тугаљивим и дирљивим стилом наше окружне команде.
Сад је тек настала права врева. Око тих позива су се скупљале гомиле од јутра до мрака, читало се и објашњавало.
Пред сваком кафаном, управо око сваког стола, други свет и друго мишљење и други начин, на који се то мишљење казује. Тамо ђак уз мермерни кафански сто, око њега ситни трговчићи, бакали, и остали сиромаси, који са кафанских столова очекују мрвице политичких вести. Ђак сриче какве пештанске новине и црта писаљком по мермерном столу границе берлинске или сан-стефанске и тумачи речи „офанзива“ и „дефанзива“. За другим опет столом седи господин, чиновник министарства, око њега професори и чиновници и трговци, и он објашњава међународни положај Румелије и саопштава последње вести о привременој пловдивској влади и опасност српских интереса од супарнице појачане Румелијом. Тамо опет за трећим столом Фединанд шнајдер са класичким ликом, дигнутим десним раменом и жмиравим очима, и касапин Марко са крвавом кецељом и благим, доброћудним очима, и конзисторијски практикант Љуба са тихим калуђерским тестовима и прождрљивим мирским очима. А око њих још вазда познатих и непознатих, и они сви у један глас говоре и сви у један мах ударају песницом о сто и сви су једнога мишљења, да ће на крају крајева Рус ући у Цариград.
То тако пред кафаном, а пођеш ма којом улицом, среташ овамо или онамо гомилице од три и четири лица. Једни забринуто шушкају, други гласно разговарају, трећи се препиру, а четврти шале. А већ било је и шала, које су и кроз целу варош прошле од уста до уста: како је тај и тај професор одређен за трубача, а не знам опет који поштар за добошара. Па онда већ и музике су ту, које пред свима кафанама свирају ратоборне песме; ту се збирају и одушевљени, који већ пију за ратну срећу; ту су и неодушевљени, који четвороношке доказују, да не спадају међу оне који се позивају; па онда једни, који и сувише опширно разумеју ону наредбу, и други, који је, поред свих објашњења, не могу никако да разумеју.
Па све тако. Пођем кући, па уз пут све исто, жене се са капија и преко сокака препиру за мужеве, деца за оцеве, а оцеви за децу, а дечица, те невине злослутнице, већ припасале место сабаља штапиће, свирају у песницу марш и егзерцирају се и играју рата.
Сретнем уз пут и господин Јакова пензионера. Дигао шешир више чела, чело му се продужило ћелом и ознојило се, а миче рукама у лево и у десно, доказујући нешто сам себи. Он забринуто жури кући, да саопшти својој жени новост о сазиву. Немају никог рођеног, нити ког да опреме, нити ког да испрате, нити за ким да се заплачу; па ипак господин Јаков забринут жури кући, а кад ме спази, махну штапом, да му пређем преко улице.
— Јес’ читао?
— Јесам, — рекох.
Он хукну и обриса чело великом плавом марамом, па онда скиде и наочаре, те и њих убриса једним крајичком мараме.
— Прочитао сам и ја, — додаде, — дабогме да сам прочит’о кад ме се највише и тиче. Лако је дабогме, вама младићима. Шта?… ранац, један пексимит, двајс пара сланине, чарапе, пушку, па хајд’ пут под ноге све певајући, а?! Нит’ ком из џепа, нит’ коме у џеп, а?! Зар није тако? Али, господине мој! Ја кола, па коње, читава комора, брате мој! И то комора са два коња. Чудо није да три или четир’ на пример. Па добро, са колико било, ама одакле да дам, одакле, брате!… (Ту господин Јаков лупи штапом о земљу и погледа ме значајно и одмори се мало). Они ти то, а и не питају: можеш ли, имаш ли, како ћеш да даш; него тек онако преко колена: Господин Јаков комору, комору са два коња! (То изговори неким туђим гласом, као ваљда гласом окружне команде). И знате ли, шта је најгоре у овој држави? Господине мој, (па одатле попе гласом изговарајући све реч по реч) то је то, што, како мисле они доле, тако мисле и они горе! Био сам код самога господина министра и кажем му: Тако и тако и тако тако, два коња, господине министре, да је један хајде де, али два коња… И знате ли, господине мој, шта ми каже господин министар (Ту господин Јаков поче као поверљивијим тоном да говори, те ме ухвати за капут и поче да ми тура, онако уз реч, прст у рупу од дугмета). Министар кобајаги учен и паметан човек и генерал, највеће звање у држави, па знате, шта ми он каже: „Можете, можете ви, господине Јакове, можете!“… (И то изговори туђим гласом, па онда настави својим али јачим тоном). Ето, то ми каже, господине мој, један министар! И сад ја питам вас, може ли то да буде још у којој држави, а? Јок, Бога ми, не може: у другој, уређеној држави министар би казао: „Је л’ не можете, господине Јакове; па лепо; ви дајте комору са једним коњем.“ (И то изговори опет туђим гласом, као да представи, како би казао министар друге „уређене државе“, па затим још једном узвикну, али не више поверљиво). Кад тако каже један министар, господине мој, онда шта нам је остало?
Како је последње речи господин Јаков изговорио врло високим тоном, те се загрцнуо, то ја уграбих прилику, док он кашље, и рекох му збогом. А тек што сам десет корака учинио, а пред капијом своје куће — пета кућа од моје — госпа Јуца, повезана угасито-зеленом шамијом и опасана црвеном кецељом са црним бобицама:
— Јесте ли видели, Бога вам, гдегод мог Перу?
— Нисам, госпођо.
— А, Бога вам, да ли ће по том позиву да иде и мој Пера!
— Е, па сви ћемо.
— Јух, забога! Лако је вама да кажете тако, па сви ћемо, али моје дете већ три месеца има тежак кашаљ. То не може бити, силом се ништа не може. Он има, знате, и докторско уверење.
— Ја мислим, да му то неће ништа помоћи; њему ће, знате, бити дозвољено и у рату да кашље.
И да ми је знати само, ко ме то повуче за језик да кажем. Извуче се из капије сва госпа Јуца, повезана угасито-зеленом шамијом и опасана црвеном кецељом са црним бобицама, и препречи ми пут, а ослони руке на кукове.
— Шта кажете, шта кажете? — и то најпре рече неколико пута. — Сви сте ви једнаки, и ви и окружна команда и мајор и комесар и министар, сви сте ви једнаки. Па зашто су онда доктори у Србији, ако њихова уверења не вреде, а! Зар болесна човека да вуку по граници код толико здравих здравцатих… (Ту хтеде да рекне неку ружну реч, па је задржа међ’ зубе). Ето, идите ви, дабогме, а што ви не идете? —
— Па и ја ћу ићи.
— Ићи ћете, јест, и т. д.
Већ сам и збогом казао и одмакао журно, и госпа-Јуца залупила врата и увукла се заједно са угасито-зеленом шамијом и црвеном кецељом са црним бобицама; али се за вратима још једнако чуо силан протест, што ће њен Пера морати ићи, кад је очевидна ствар, да он има кашаљ.
Успут сам срео још и једно шегрче, носи нечије чизме на оправку за пут. А срео сам и Благоја, мога комшију и пријатеља, с којим ћу већ сутра заједно стајати у фронту. Бледа лица и добродушна погледа, Благоја, који је имао стару мајку и кога смо сви волели. Он се најпре одушевио позивом, који ће га одвести у рат, у славу, а сад ево стао пред својом кућом и не сме да уђе. На лицу му оцртана тешка борба и неодлучност.
— Зар жалиш, Благоје? Што си такав?
— Не жалим, — вели, — страх ме је само да уђем у кућу.
— Што, болан?
— Страх ме, да кажем мајци.
Он је сиромах јединац, а мајка му је стара и престара. Гледа га као зеницу у оку и не да ни трун да падне на њега. Она је њега хранила с муком и невољом, док га није одгајила. Он сад њу храни с муком и невољом, док је не опхрва старост. Никад се нису растајали, ово ће им први пут бити.
— Реци мајци, бићемо заједно и пазићемо се!
— То је мало! — одговори Благоје и метну руку на кваку и опет је трже.
Улазећи у своју капију освртох се још једанпут и спазих господина Јакова где иде, објашњавајући нешто сам себи; и спазих госпа-Јуцу, како је извирила опет на врата; и спазих Благоја, који је још стајао пред вратима своје куће, немајући храбрости, да спусти руку на кваку…