Дуња
Сутра ће бити крвава Пиротска борба. Моја се трупа још данас повукла од Сукова Места, а предвече, лево од Софијског друма, на неко орање спрам Бериловца.
Пролете баш друмом из Пирота један мој познаник на коњу, те се окрену брзо, махну руком и довикну ми, да ми на пиротској пошти лежи аманет.
Сад ми господин потпуковник дозволи, да узјашем једног сакатог резервног коња из коморе, те да идем пред вече у Пирот, а зором да се вратим, ако би се трупа задржала на истом месту.
Узјахао сам кљусе онако голо, без седла и без ћебета, па тромо каскаше поред свих мојих буботака, за које ми се грозно осветило својом сухом грбином, што ме натера да покушам све могуће начине јахања, па чак и онај, како се магарци јаше.
Како тако, стигосмо ја и кљусе позно увече у Пирот, и ја га привезах за ступце од скеле једне куће, која се тек градила; с тим уверењем, да неће нико присвојити овако кљусе, да храни.
Првог сам, на уласку Робенове кафане, срео мога пријатеља Лазу, човека увек весела, који је имао неко „опредељење“ у Пироту. Он ми хладнокрвно причаше, како се на Сарлаку, више Пирота, дижу утврђења за скору борбу преко кровова пиротских становника, од којих су многи већ измакли пут Паланке.
Свратисмо унутра на једну кафу, где не беше више тако живо, као пре рата, кад се сва војска беше слегла око Пирота.
Чудан беше мој пријатељ. Он беше кадар да у часу створи предлог, како да се потроши време, а још пре, ако је то ноћ. Задоцнео сам да извадим аманет, а вратићу се тек пред зору, те је сад његово било да мисли, шта ћемо са овом ноћи, која ми беше на располагање.
Брзо је нашао и он једно кљусе, са свим оним врлинама које имађаше моје, па се тако обојица упутисмо преко Тије Баре поред маленог неограђеног гробља, Књажевачким друмом.
Ближе нешто нег’ на половину пута измеђ’ Пирота и Темске, с десне је стране једна осамљена и запуштена механима. Ја је се сећам, свртао сам често тамо, јер за прљавом и умољаном механском тезгицом стајаше увек лепо, здраво и једро девојче — Дуња.
Знате је ви сви, који сте се тамо када навратили. Она се на сваког од нас по који пут осмехнула, да јој се при том на руменим образима појаве две примамљиве јамице.
Месец се сакрио за облаке, који су тих дана носили кишу, са влажнога се друма није дизала прашина, при касу наше лене кљусади. Пријатно нас је разговорило успут јесење шуштање високих јабланова, и украј друма мали сметови од жутог попалог лишћа, које је снео ветар.
Издаље још опазисмо слабу светлост, која продираше кроз мали прљави прозорчић ниске механице, те изгледаше као кандиоце, које већ пршти и гаси се.
Коњи ће зловољно гристи ступ, за који их привезасмо, кад до механице стигосмо, као што ћемо ми задовољно пити красно вино ове оклине.
Уђосмо кроз ниска вратаоца. У механици дршће чкиљава светлост прљаве и малене лампе, што виси на средњој греди ниске таванице.
Не беше никог. На једном столу само, око маленог тањирића, из кога је можда какав уморени путник вечерао, зврји лена јесенска мушица, па ти изгледа, као да чујеш прељу и тупи зврк њена вретена. Ослоњена челом на прљаву механску тезгу, тврдо спава Дуња, а спустила руке са плетивом у крило.
— Дуњо, о, Дуњо!
Девојче се прену и чисто застиде, што је тако спавало.
— Ти си уморна?
— Несам, несам… ’Оћете л’ бела јал’ црна вина?
— Дај црна и испеци нам по једну кафу!
Видим, није више онако весела, као што беше пре рата. На сваку је шалу отшалила, на свако је питање весело одговарала тада. Ми дођемо тамо по који пут. Баба Јагда метнула тигање за кајгану и прегрће црепуљу жаром, а ми чекамо у механи с Дуњом, па јој причамо, како смо ми добри људи; питамо је, би л’ пошла за кога од нас, а она неће, за Бога, да нам верује да смо момци. А верена је, па кад је дирнемо за драгана, а она одмах беж’.
Пили смо то вече врло дуго, а Дуња је само ћутала, није нас ништа ни упитала, а мало је одговарала.
Погрешили смо. Да је то она Дуња, лепо би провели, а овако ћутимо ми, а ћути она.
Мени се већ и задремало. Мој пријатељ као да је овог вечера заборавио да се шали, све ми нешто озбиљно, све нешто важно приповеда, а мени се тек заклопе очи, па спустим главу на груди, те и он ућути. Сви ућутимо. Напољу тишина, чисто чујеш, како се ударају иглице на плетиву Дуњину, или како наша кљусад грискају ступ, за који смо их везали.
— Хајд’, да идемо, хоћеш ли?
— Па готово!
Он изиђе да одреши кљусад, а ја остадох да платим. Приђе ми Дуња, па сад тек примети у мени старог познаника, с киме се толико пута нашалила. Насмеши се онако лепо, онако како сам ја увек плануо, кад се насмешила, и на њеним се руменим образима указаше оне две дражесне јамице.
Кад јој спустих паре у руке, она ми задржа руку и погледа ме поверљиво.
— Јеси ли био тамо? — запита брзо, гледајући ми право у очи.
— Где тамо?
— Гди се бију?
— Јесам!
— Је л’ много изгинуло из петнаести пук[fn:1]?
— Изгинуло… изгинуло доста…
Она ми испусти руку, преко лица јој прелете таман облачак, измеђ’ веђа јој се исцрта једна танка борица, обори неспретно поглед доле, а на грудима кошуљица поче да се растеже и бори од силног дисања. Оде затим на своје место, узе плетиво и поче као да ради.
Отвори баш мој пријатељ врата, држећи уларе наше кљусади, и ја не могах ништа више но да пожелим „лаку ноћ“ Дуњи, па изиђох напоље и попесмо се на наше ленивце, који опет побоше својим тромим касом.
Месец се негде изгубио, али небо ведро, као листина чисте хартије. Ја дремљиво јашем свог ђогата, а мој пријатељ певука нешто, ни сад се не могу да се сетим шта.