Први плотун
Одјутрос се кренуле наше трупе из Пирота ка Сувом Мосту. Речено нам је, да је рат објављен; и девети пук, који је био на пограничној стражи, сигурно је већ упао у непријатељску земљу.
Од јутра па до мрака пиротски свет стајао је по улицама, пратећи нас са саучешћем. Старци су махали зловољно главом за нама, бабе брисале сузе, моме нас испраћале нежним погледима, а деца пристајаху уз нас, дувајући у песницу марш, или вичући „бум! бум!“…
Са лица војника — не, тек са лица оних који су нас испраћали, могао си да прочиташ, камо се то иде.
У пушчаној цеви сваком читава кита цвећа, из шајкаче вири жути шебој, шимшир или јеловина; шајкача јал’ на око, јал’ наерена — преко уха; ранац утегнут, шињел тврдо савијен, а чутурица, ударајући о тесак, чини по кораку оно своје једновремено „цингара“ „цингара“…
Војници хитри и весели, свачији ти поглед нешто каже, сви иду кораком, сви као на свадбу. Хиљаду се разних гласова укрстили; онај напред утањио „Јова Ружу кроз свирале зове“; они опет помешали гласове, па токорсе певају „Онамо’ намо, за брда она“; један опет сам себи запевао „Ала ј’ леп овај свет“, неки ђаци опет „Чашо моја, чашице!“ А час по час заори се смех; какав ђак добровољац нема ранца, него испразнио јастук, па га напунио стварима, те му се вуче и удара га по ногама; или каквом резервисти наишле сузе на очи, те му се сви смеју и пружају прст на њ.
Томе, некако природно, следује оно командирово: „Мирно, у корак! Ти, ти, други, теби кажем, што ме гледаш, промени ногу!“ — Па као настане за један час мир, а затим тек један, за њим други, па онда сви, те се наново настави она стара вика. Чујеш механске, варошке песме, оне равне сеоске, док тамо какав поднаредник или каплар, отпоче, као бајаги, убојну песму „Радо иде Србин у војнике“; па се то све тако смеша, укрсти са другим узвицима, са каквом избаченом шалом, са смехом, џевом и разговором.
Са неба пржи сунце, друм прав и бескрајан, на њему лежи читав слој прашине, који се за нама као облак диже. Прах те обасипа, те ти брада, бркови и обрве све више беле, а сунце ти умара очи. Али је још све весело и хитро.
По какав млади резервиста не зна, шта је то борба, како то почиње, како се свршава, па пропитује; а поднаредник, са златном споменицом из Српско-турског рата, пошао уз њега, па му прича чудне приче, као да се борио за време Краљевића Марка, а не пре осам година.
Други се опет покуњио, као дете кад га силом вуку у школу, а зна, да га тамо чека учитељско „миловање“, све распитује: да ли то баш сваки да погине, да ли сме и да се сакрије, па ово, па оно… Један из „сталнога кадра“, кршан момак, силан на очи, са танким вратом али снажном руком, — вели, како ће да зове Бугаре на мегдан.
Један каплар прича, како је то најлепша смрт на бојном пољу; други се вајка, како има жену, па децу, па род; један опет вели, да му је баш свеједно, погинуо или не; трећи додаје и да погине, али да му је, да га уједанпут састави са земљом, да се не мучи; пети каже, како би најволео, ако је већ да се гине, да погине од гранате; шести вели: „Аја, лакше је од куршума, кад у срце удари“.
Погдекоји се већ и уморили, неком се узица одрешила, другом ранац спао; а трећем се шињел одвио. Изостају да наместе, па их ево трче, а у фишеклији им залупају метци.
Жега… жеђ… прашина… па је ипак још све весело.
Од прашине већ сви бели, мислиш, човек оседео, прах по бради, прах по коси, прах по хаљинама и праха пуна уста, Готово у свима чутурицама нестало воде, у погдекојој се још ракија задржала, јер се ова штедљивије гуцка. Суморна жеђ опет, оно цвеће што вири из пушчаних цеви оборило главе, руке поднадуле, очи чисто сањиве, капци на очима малаксали, не мож’ лако да их крећеш, па још је све весело, још траје песма, још се укрштају шале, још се иде „у ногу“.
Код поднаредника Јове и не мож’ друкчије, не да он никоме да буде „буба“. Није то био рђав човек, могао си код њега све да „забушиш“, али само не смеш да му не идеш у „ногу“. Лепо је певао, увек је он почињао, а, Бога ми, сам је и састављао песме. Још у прошлом рату певале су се две три његове песме, па и сад, целим већ путем, пева само своју песму:
Ново жито, цео џак!
Еј, ја сам мајкин баш пешак,
Чекај, Буго, мајкин сине,
Еј, док те Срби стигне!
Уједанпут прекиде песму, те викну чисто радосно:
— Граница!
А одмах затим командир строгим гласом: „Мирно!“
И заиста, с леве стране друма беше један каменчић, на њему две стрелице, под једном пише „Србија“, а под другом „Бугарска“.
Сваки редом загледа у тај камен, после кога је свако стао ногом на непријатељско земљиште. Сваки је као приморан прочитао оно, што је писало на камену, а који нису писмени, дрпали су час једног час другог за мундир, да им кажу шта то пише.
Али до границе беше друкчије, а од границе богме друкчије. Нешто се ћутало. Онај напред, што певаше Јова Ружу, ама ни да се чује; на и она гомилица, што певаше Онамо ’намо, умуче намах. Подскочица нестало, шале још мање, као да је свако заборавио поскочице и шалу. Тек се погдеко још држи, шали се, пева, рекне што, па видиш неки усиљени смех, али га тек још траје.
Поднаредник Јова подвикује као и пре и пева своју песму.
Онај поднаредник са златном медаљом још једнако прича резервисти читава чуда из рата; онај опет „стајаћак“ као вајка се, тргао би чисто што је казао да ће Бугаре да позове на мегдан.
Не иде се више ни у ногу, покварили. Поднаредник Јова се задубио, саставља песму за прелазак српске војске преко границе, па и не пази да ли се иде у ногу. И таман да нам отпева што је саставио, а отуд — груну плотун.
То беше први непријатељски плотун!
Поднареднику се пресече песма у грлу, и наста. нека свечана тишина, ућутасмо као неми и згледасмо се. Поднаредник, са споменицом из прошлог рата, умуче; онај „стајаћак“ заборави да позове кога на мегдан; каплар, што причаше како то није ништа погинути, ушуњи се некако, па све гледа преда се; ономе, што се вајкаше целим путем, како има жену и децу, наиђоше мало сузе, али се брзо охрабри; онај опет, што причаше, како му је свеједно: погинуо или не, увијаше сад некако, те додаде: „Баш би то добро било, кад би човек знао напред, ’оће л’ погинути или не!“
Али командирово свечано „Мирно!“ ућута сад баш све, прибрасмо се некако убрзо у редове и лица нам добише други израз.
Сунце још једнако жеже, пред нама није више онај прави друм, има где да се заустави око. И ако се, уморни од жеге, заклопци на очима тешко крећу, свако звераше на ону страну, одакле дође пуцањ.
Увеле ките цвећа из пушчаних цеви попадаше у прашину, баци свако из шајкаче онај жути шебој, шимшир и јеловину, сваки притеже јаче пушку уз раме, и опет настаде свечан мир… још само поднаредник Јова по који пут подвикује и тера у ногу да се иде, а чутурице, ударајући у тесак, чине оно своје једновремено „цангара“ „цангара“…