Мој ђак
Прошла је ратна хука, а дошло време да се мало одморимо у сувоти, под кровом.
По наредби, којом је размештена војска на станове, требало је да се моја трупа настани у селу Малчи, на Књажевачкоме друму.
Стигосмо тамо увече, уморени дугим пешачењем, а прозебли; хаљине на нама влажне од снега, који нам ваздан није дао ока отворити. Зауставили смо се пред сеоском школом; школу су конагџије унапред одредили за штаб. Ту су нас дочекали са запаљеним лучем. Ту је кмет објашњавао нешто нашем капетану, а нас су пребројали на десетине, па све десетину по десетину упућивали с домаћином ка његовој кући.
У том приђе нашој десетини неки повисок старчић, мутна погледа, поздрави нас све као своје госте, па како је већ научио да се свакој десетини одређује старешина, што ће бити и старешина од собе, запита:
— А који ће од вас да буде главешина на моју собу?
Уморни гости, што се већ кретоше за њим, показаше руком на мене. Он ми приђе, загледа ме чисто зачуђено, — јер сам био најмлађи у мојој десетини, па рече:
— Имам на таван и мало сламе, ће да вам дам, и све ће да вам дам; ма само имам деца по кући, — да пазиш, молим те, главешино!…
Умирио сам чичу, и ако ми тад није било ни мало до разговора… Газио сам уморан најлак за њим по дубоком снегу, што беше покрио и брда и равнине, по којима се раширило то велико село, с ниским кућама, покривеним трском.
У том се беше изведрило. Месец се, мислиш, спустио до самога брда; снег се према месечини пресјајује неким чаробним блистањем, а за нама се вуку наше дугачке сенке — продужене још и нашим пушкама на рамену.
И тако стигнемо до старчеве кућице.
Ту нас дочека голем, матор рундов са својим промуклим лајањем. Наш домаћин лупну својим замашним штапом у ниска кутња врата, и зовну:
— Анчо море, искочи са гасарче! Аде!…
Врата се брзо отворише и помоли се на прагу нека старица; у својој уздрхталој старачкој руци држаше лимену купицу, из које се повијаше смрдљиви гасни пламен.
Уђосмо у кућу. Старица нас гледаше чисто плашљиво и одговараше некако кроза зубе на наше поздраве. Насред куће светлуца још помало пепелом загрнута ватрица испод широка оџака, а око огњишта две три сеоске столичице и понеки пањић. Одмах отпртисмо своје ранчеве, па их сложисмо заједно с пушкама у један кутак, затим заседосмо око огњишта и стадосмо разгртати ватру. Старица спусти гасарче на пањић, па оде напоље, да донесе мало сувади. И домаћин изиђе некуда с једним зеленим бокалом.
Почесмо се открављивати у тој сувоти и поред ватре. Настаде разговор, који смо обично за подевали, кад смо год уграбили макар мало времена, да заборавимо своје војничке тегобе… један се сећа куће; други се жали, да је гладан; трећем опет криво, што је нашој трупи одређено село за становање; четврти се јада, како је назебао, — и тако даље, и тако даље…
У том се собња врата полако отшкринуше и радознала чељад поче извиривати — једно по једно. Свако је чудно мерило ове многе туђине, што им заузеше њихово огњиште.
Старица се врати са сухим грањем, па га наслага на ватру и пропири мало. Домаћин донесе бокал пун вина и спусти преда ме, рекавши:
— Нека ви је на здравје!
Затим се окрете собњим вратима и зовну:
— Пејча! Пејча!
На вратима се помоли босоного дете, од својих шест седам година, теглећи се и трљајући сањиве очи.
— Аде, сине, море на таван, скини ораси!
Малиша прогунђа нешто, па се, као мало зазирући, попе на таван, и брзо нам скиде пун сахан ораха, што је у њих најлепше мезе уз вино.
Разгревали смо се тако до поноћи, крцкајући меке орахе и пијуцкајући вина.
Домаћин, као стар човек, оде раније да спава, Старица стала до врата, прекрстила скромно руке, па, не говорећи ни речи, — дворила нас тако до поноћи. Мали се Пејча припитомио и приђе мени; поче ме запиткивати којешта и диркати прстом час у моју избледелу капларску звездицу, час у жуту дугмад на мундиру. Кад малиша виде, да су ови туђини питоми људи, посади се између нас, па радознало гледаше у сваког редом.
Кад нас већ савлада умор, а и у бокалу нестаде вина, захркасмо сваки на свом ранцу, око већ догореле ватре.
Тек смо се сутрадан познали с добрим укућанима. Беше то читава задруга у оној ниској, тамној, са два уска прозорчића собици, где смо се и ми сутрадан сместили. Ту су неке снахе, чији су мужеви такође у рату, па младе и девојке, па дечице толико колико и нас војника у кући. Пејча је сад већ био сасвим „мој човек“. Дете необичне бистрине. Сваку ми реч пажљиво прати; за сваку ме ситницу запиткује врло разборито и паметно.
Свако смо се готово вече окупљали у кући око оне ватрице. Ја бих седео на највишој столици. Према мном стоји бокал доброг малчанског вина, и мени се додаје жарач да чаркам ватру, јер се у њих то задовољство уступа најстаријему, а ја бејах „главешина“. Уз мене обично седи Пејча, до мене деда Минча, наш домаћин. Он нам прича приче из турског времена. Из полутаме вире дечје и женске главе, што непомично стоје иза нас, а старица доноси бокал по бокал, што смо ми плаћали на „ревену“.
— А знаш ли, капларе, књигу? — запита ме тако деда Минча.
— Знам, — одговорих му. — Учио сам многе школе!
— Ех… — заусти старац да рекне нешто, па ме тек погледа и ућута; чарну ватру, опет ме погледа, па рече: — Не знам, а ево ’тедо’ да дајем и мога Пејчу да учи, ама отиде учитељ у војску, тако млад као ти!
— А хоћеш ли ти, Пејча, да учиш књигу? — упитах ја малишу…
Дете ме погледа радосно, као да ми хтеде одговорити: „Што ме питаш? Како не бих?“
— Ја ћу да те учим, Пејча; хоћеш ли?
А дете тек скочи, па старици, па редом осталој чељади, све радосно:
— ’Оће каплар да ме учи књигу! ’Оће каплар да ме учи књигу!
⁂
Сутрадан сам баш рано отишао у Ниш, својим службеним послом. Кад сам свршио посао, свратим се у књижару, те узмем један буквар.
Био је несретан мраз. Ниси могао ни три минута подржати узду, а да ти се рука не скочањи. Токорсе огрануло и неко сунце, па се према њему беласка и светлуцка снегом покривена равница, а танке телеграфске жице бацале сенку преко тог мора од снега, па ти све играју пред очима. Друм мислиш да се усијао, тако се углачао; а тврда се парчад угажена снега одваљују од коњских копита и прелећу ти преко главе.
Кад стигох у Малчу, Пејча ми беше већ узварио медљану ракију. Утувио зар, како сам пре неко вече казао, да волим попити чашу варене ракије, кад год дођем с пута озебао.
Кад сам му дао буквар и показао слике у њему, малиша је све поскакивао од радости. Одмах се спремисмо да почнемо.
Пејча ми донесе столицу, метну је крај малог прљавог прозора. — Ја седох, метнух буквар на колено, а мој малени ђак скиде лепо капу и пољуби ме у руку, па стаде уз моје колено.
Напољу почео опет да веје снег, а оштра устока диже с кровова читаве сметове. У прљави прозорчић куцкају ситне снежане иглице, а кроз пукотине свира ветар. У авлији тужно шкрипи стари отрухлели ђерам, а онај се матори рундов сакрио од зла времена под неке ниске саонице.
Све се живо збило у собу. Све се начетило око мене с необичном радозналошћу. Старица ме гледа у очи, и баш ми се чини, — мисли, да сам неки мађичар. Деда-Минчи играју очи, час погледа у мене а час у књигу, као да пита: „Ама зар си ти кадар све то прочитати?“
Његов помућени старачки поглед прича ти читаву прошлост и свак је може лако прочитати из његових очију. Видиш у томе погледу неку тајненост, нешто што те може чудно ганути.
Али ваља почети учење.
— Хајде, Пејча! Видиш, ово је око. Је ли то око?
— Јесте!
— Е, ово је о. Видиш о, о, око! Де, сад ти то кажи!
— О, о, око!
— Упамти, како је о!…
И преврнем му други лист:
— Е, нађи ми сад овде о!
Бистрина детиња није много тражила; нађе о одмах у једној речи.
Деда-Минчи се скупише борице око очију, а заигра му брада. Старица ме погледа некако изненађено, збрчка јој се лице, наводнише јој се очи и кану јој једна суза.
— Да ли си имаш мајку?
То беху прве речи, што сам чуо од те ћутљиве старице.
— Имам, бако!
Па и мени се нешто наводнише очи.
— Да те пољубим, синко, као мајка!…
И старица ме пољуби с пуно осећаја, а ја сакрих сузе, које ми измами тај матерински пољубац.
⁂
Трајало је то тако три недеље. Пејча је добро напредовао. Већ је знао толико, да је могао сричући прочитати сав буквар. Научио је, да напише своје име.
Једне ноћи дође наредба, да се сутра зором кренемо, и још је доста било до зоре, кад нас је зборна труба пробудила.
Деда Минча је устао први, припалио гасарче и турио џезву уз ватру, да нам узвари мало ракије.
Снег је опет вејао и његове крупне кокице наслагале читав слој и по земљи и по крововима.
Кад сам упртио ранац на леђа, приђе ми Пејча и пружи лепу, велику јабуку. Малиша се тешко растаде са мном.
Добио дам јабуку у награду… Али мени беше највећа, најмилија и најдрагоценија награда — онај матерински пољубац.
Кад смо се кренули, стајали су сви кућани пред кућом и дуго, дуго гледали за нама, док већ нисмо далеко одмакли…
Снег је све жешће вејао. Ми натукли шајкаче преко ушију, обесили пушке о раме, руке стрпали у џепове, па марширамо полако преко дубокога снега…