На привијалишту
Најзад ми се, после дугог лутања на коњу, по тамној ноћи, указа грдна ватруштина, распрострта, у ширину као какав рит кад гори. То је привијалиште данашње борбе.
Војска далеко напред измакла и остала на одморку испод драгоманских ханова, завршивши победно крваву борбу, што ју је Ђенерал пратио све донде, храбрећи борце у самим редовима развијеног ланца, па се вратио, да на влажној земљи, крај јаука и писке прозеблих и рањених, одмори своје старачко тело.
Све на пет ил’ десет корачаји послагано по четири по пет пањина на гломачу, па их прешао пламен, а ужариле се, те се само диже јара из грдних ватруштина и зарудело, кад се издаље гледа, читава два копља у вис. Уоколо мала трњава шумица, из ње шушти тихи ветрић, те растерује усијан ваздух око пространог привијалишта.
Око сваке ватре полегали рањени и прозебли, неки јаучу и превијају се, а неки тврдо захркали и паре се под ћебетом пребаченим и преко главе.
Са доње стране привијалишта, на мало прострте сламе застрте ћебетом, спава полусано Ђенерал. На једном војничком ранцу седи крај њега шеф штаба, ослоњен на колена рукама, а у руке сањиво спустио главу, до њега на земљи доктор, седи један пуковник, који живо нешто шапће шефу штаба. Затим још два три старија официра, од којих један стоји на ногама, један прилегао, а онај трећи такође уз њ. Доле мало ниже два три се млађа официра врло тихо нешто објашњавају; а још ниже оседлани коњи штабских официра климају сањиво главом и око њих прљави посилни и сеизи полегали на голу земљу и као преклани спавају.
Ту у крају, укосо убодена у земљу, једна танка мочица и на њој се лагано њише покисла бела застава са црвеним крстом.
Умор савладао све, па се и сама природа уморила. Онај меки ветрић као заморен дах планинскога шума; месец се негде сакрио, а пламенови над ватрама чисто посустали и једва се њишу тамо и амо. Изван ватре густ мрак унаоколо свуда; стазе, које од овог места одводе, видиш пет и десет корачаји, па их после нестане као да у какав лагум одлазе. Ни птица да пролети, ни пас да се издалека чује, и једино што прекине ову мртву тишину, кад сами рањеник јаукне или коњ рзне, или шушне болничар, обилазећи ватре.
Док сам сачекао одговор, који ћу понети моме командиру, сео сам на један пањић крај прве ватре и почео да градим цигару, не бих ли дограбио два три дима.
Рањеник, који је лежао ту, промешкољи се мало, па отшкрину шињел, којим се беше преко главе покрио; разгледа свуд уоколо изненађено, као да не вероваше јави, па онда мени у очи.
— Да те нисам ја нешто пробудио?
— Јок, — вели.
— Хоћеш један дуван?
— Хоћу, баш ти хвала!
— А где си рањен, пријатељу?
— Ево, овде, — вели, — баш у бутину, ево видиш, Не знам, да л’ ми је осакатило кост, ал’ истекло је много крви, много. Ех, Боже, Боже, баш ме оштети!
Омалено, младо момче, колико сам могао да га промерим, светлих и живих очију. Вукао је са задовољством димове из цигаре, што му је дадох, и гледао ме још једнако у очи.
— А јес’, Бога ми! — учини тек одједаред, па завуче руку у јанџик, извуче отуд једну киту босиљка и поче је мирисати.
— Шта то? — рекох.
Он заћута мало, заћута, па тек додаде…
— Е, баш ћу ти казати, па да причаш ово свакоме.
— Дедер!
— Снивао сам, мало час, као нека велика болница, велика колико начелство, још већа. Па ја као лежим у кревету овако исто рањен, и као тешка ми рана, па све јаучем; а гледају ме доктори, многи доктори, сто, двеста, кој зна, колико их је било. Сви око мога кревета, па се извирују један преко другог и машају се рукама, те ми гледају рану, а руке им студене, студене, Боже, као лед ледени. А сви имају дрвене ноге, нико нема своје рођене: па трупају, трупају око мога кревета са оним ногама, да Бог сачува! Па онда спремили као неке справе, тестере, секире, пиле и још ваздан неке справе. Сваки држи по једну. А мени Боже, о’ладило срце, па се све обзирем овамо те онамо, да видим, да л’ нема ту ког мога да ми се нађе… — Ту престаде са причом, те улепи мало цигару, која му се била разлепила, и придиже главу, те разгледа около.
— Да ти се теби нешто не хита, те те ја држим? — запита ме онако узгред.
— Не, брате, не хита ми се, сео сам да се одморим.
— Нисам ти ни казао, — додаде, — као још има рањеника у тој болници, али ови се само око мене окупили. Питам их ја: „Што ћете, што се не макнете од мене?“ А они сви у један глас: „Е, хоћемо ногу да ти одсечемо!“ Па сви као радосно трупају оним дрвеним ногама. „Ај, Боже, Боже,“ као вајкам се ја, „зар баш нема никога да ме одбрани од ових напасти са дрвеним ногама?“ А у то као замириса из друге собе босиљак, замириса. Замириса као у цркви тамњан. „То је моја мајка!“ рекох им ја, а они, кад то чуше, побацаше све оне справе, па побегоше сви, те се искупише око једног другог рањеника, па ми отуд као довикују: „Е, добро, ако ти имаш мајку, овај овде може бити нема!“ А моја мајка као и не дође, осећам само, неко ми топлим рукама превија рану и глади ме по челу и намешта ми косу. Топла нека, сасвим топла рука, као мајчина рука, али њу не видим, већ само што ми мирише босиљак, и ја као по томе знам, да је то моја мајка крај мене…
Па ту заћута и узе онај струк босиљка, те га поче опет да мирише.
— А је л’ ти жива мајка? — рекох.
— Није, — вели, — умрла пре четири месеца.
— Бог да је прости!
— Видиш и овај босиљак откинуо сам са њенога гроба, кад пођосмо овамо, те сам га метнуо у јанџик —
За тим ућута, замисли се, замисли, па ће опет сам додати:
— Он можда замирисао, кад сам спавао!
— Ваљда, — рекох, па се ућутах и ја, и учини ми се мирис онога стручка, који и до мене допираше, заиста као мирис материнске душе.
У том ми и посилни донесе једно писамце, те га метнух у недра, оставих мало дувана оном рањенику, појахах коња, те хајде опет кроз густи и тешки мрак, низ Виден, оној ватрици, око које су се моји другови већ одморили ваљда.