Спровод
Почетком примирја преместише мене однекуд у 15. пук, где ми беше у почетку тешко међу незнанцима. Али куд се не бих брзо привикао на ту најмању тешкоћу у војсци. Први, који легне с тобом под једно ћебе; први, који ти позајми пола свога тајина и свој чанак, да заједно из њега кусате оно мало чорбе, што је ручком зову; или први, који ти помогне да упртиш ранац, постане ти нераздвојни друг и пријатељ; он ти се јада и ти њему, он тужи заједно с тобом и ти брзо осетиш, да не можеш без њега.
15-ом пуку беше тада одређено, да кантонује у Јагодини, где и остасмо за све време примирја. Како је кога допало, неко се сместио у високе и простране господске домове, а неко у оне крајње сиротињске избице, али — не дај, Боже, горе! — крова свакоме над главом.
Сећам се тих дана: беху мочарни и влажни. Оно утрнуло зимње сунце просијава силом, а преко магличастог, сигавог неба прелећу ситни, сиви облаци као расуто перје. Са широких и ниских кровова цуре поточићи од устајалог, прљавог снега и пућкају у кривудаве олучиће, где се разлиле читаве баре, текући неким пријатним, голичавим шумом.
Каљужа већ догрдила, влага нас све редом испила и мало који дан да пред болничким вратима не чекају читаве гомилице прозеблих и изнурених.
Јуче су двојица умрла, а и данас су двојица умрла.
Једног дана промиче баш досадна кишица, а спустио се неки тежак загушљиви ваздух, као онај у позних јесенских дана. Груди ти се са теретом надимљу и подилази те нека грозничава језа.
Требало је да идемо на учење, а не можеш ни да понесеш пушку, тако те изломила ова мочар и влага.
Седим тако у својој мрачној собици и припалио нечисту лојаницу, а оборио тешку главу на руке.
Дође мој један војник, чини ми се, није из моје десетине, али је из истог вода. Дао сам му био покислу пушку да ми избрише.
— Капларе, — рече, — опет умро неко.
— Је л’ из нашег батаљона?
— Не знам, кажу Београђанин.
Ко ли је то опет, премишљах у себи, а у том баш допро и туп, танак глас маленог звонцета, који оглашаваше ову смрт. Ја махнух руком, као оно кад хоће човек да растера дим око себе, изведох своју десетину и одосмо на широко и блатњаво Јошко поље, да прокиснемо и да се веџбамо.
Мислите ли, да смо говорили са сажаљењем о смрти нашега друга? Не, за време вољног збисмо се, као обично, у гомилице и већ отпоче онакав разговор, какав се води међу људима, који су већ навикли, да смрт, мало гору смрт, и очима виде.
Приђе нам један из четврте чете, мало разрок и плавкаст момчић, и зацени се од смеха. Вели:
— Људи, замислите, од онога, што је јутрос умро, ја сам обично куповао тајин, кад ја данас да му однесем дваес пара, а он умро.
— Хахаха… платићеш му на оном свету! — додаде други са уфитиљеним брковима и подераним опанцима.
— А замислите, — узеће реч каплар Срејић, — био је механџија. Тога би требало у бурету сахранити а не у сандуку!…
Договорисмо се нас неколико, и да се користимо смрћу тога непознаника; изађох ја пред командира и замолих, да нас петорицу пусти са учења, ради смо да идемо на пратњу, јер нам је „друг“ и „добар пријатељ“. Командир нам дозволи и ми упртисмо пушке, весели, да одемо где у механу.
Киша баш почела јаче да ромиња и један повећи танак облачак пожури ниско, близу земље. Допираше као промукли глас звонцета, које је огласило спровод.
Па опет се ја реших, да одем у болницу.
Пред вратима су већ стајали десет прокислих војника са капларом, који су имали да сачињавају целокупну параду при спроводу. Окренули уста цеви к земљи, натукли шајкаче преко очију и поигравају с ноге на ногу, псујући све што им падне на памет, што су баш они одређени. да граде параду.
По дугачком и мрачном болничком ходнику шета зловољно неки млад поп, са прљавом побледелом читом на глави, која је већ добила облик презреле воћке, и са огромним ратним чизмама, са каквим су ваљда Скобељевљеви војници прелазили Балкан. Бахат његових огромних чизама се разлеже испод мрачног свода дугачке и ниске просторије. И он псује све што му падне на памет, што су баш њега одредили. да сахрани јадника.
Дођоше и нека прљава кола, налик на таљиге; са разликом само. што се звала „општинска“. На њима старчић неки држи дизгине, биће ислужени војник, са блузом старога кроја и чизмама, које нису ни имале кроја. Па и он псује све. што му падне на памет, што је баш он одређен да однесе овога незнанца.
Изнеше из собе неки јадан зелен сандук, а преко њега превучене две беле пруге, као да крст означавају, па изгледају као две кривудаве реке, које се пресецају у току своме.
Поп промрмља, нешто и спровод се крете. Киша се као јаче осу и поче да туче право у очи, а спусти се и тежак, мутан ваздух. Упутисмо се гробљу.
Онај напред војник упртио крстаче, као ашов, под мишке и гегуца преко каљуге; поп задигао мантију и пребацио је преко главе, а свећу турио у џеп; а за њим прљаве „општинске“ таљиге тандрчу и спотичу се сад о један сад о други камен; мршаво и изнурено кљусе оборило своју тешку главу, ја клопаве му уши као оборена крила, оно једва гега застајкујући сваког часа, да га кочијашева псовка и бич поново крену. Старчић се зловољно затурио у кола, огрнуо се преко главе неком старом поњавицом и кад би му било кљусе послушно, хтео би да се што пре отараси терета, па да сврне у механицу, по овом злом времену.
Киша чисто запљушта и са недобојеног мрчева сандука разливају се зелени и бели потоци оне танке боје, коју је скоро већ испрала киша. За колима се, као бајаги у реду, упутила она десетина војника. Каплар упртио пушку о раме, а војници заденули шињеле за појас и окренули наопачке шајкаче, а спустили ону ивицу преко очију да их брани од кише.
Ја сам завршавао спровод. Можда под небом није било тужнијега спровода.
Ишли смо сви тако ћутећи, нико ни речи, тек по који пут поп промрмља што, или старчић узвикне и оспе псовку на своје лено кљусе.
И још једанпут јекну онај промукли глас маленог звонцета, које нас дочека на гробљу својом тужном добродошлицом, а нека повелика залутала птичурина гракну и прелете преко наших глава, залупивши крилима, да стресе ваљда кишу, која је поквасила.
Застасмо код једне неправилне и дубоке раке, а из ње се појави коштуњав гробар, мргодећи се, што смо се тако дуго задржали.
⁂
Нисмо ни један знали, а не верујем да је и поп знао, ко је то био, што га сахранисмо.