Број 23
Док сам лежао у болници у Нишу, ја сам, од дуга времена, записивао погдешто, и то онако преко реда. Нисам имао ни књижице, већ на ситне хартијице, ил’ докторски рецепт, на полеђини једног очева писма. Нисам те хартијице ни ја сам читао од тога доба, јер сам их тек доцније нашао у џепу од мога мундира, који сам бацио у један ћошак, очекујући каквог сиромаха, да му га поклоним. Хајде сад заједно да прочитамо то:
⁂
27 новембра — Није ми болест толико несносна, колико ова болничка тишина и мртвило. И кад који болесник говори, говори тихо, меко, шапће и после прве реченице закашље се, па онај сухи кашаљ звони кроз високу и пространу болничку одају. Или неко нешто каже или врата зашкрипе или кола протрче крај прозора или болесник јекне, то је сав немир. Иначе пролазе сати лагано, врло лагано. Док велика казаљка на сату једанпут обиђе онај круг, ух — колико је то!… Вечност, један замашан део вечности!…
Па онда онај болнички задах и она многа лица, што се виде испод покривача и тек погдекоја жута као восак, коштуњава рука, која се извукла испод покривача и маша се за чашу воде или стакло са леком са сточића, што стоји крај сваке постеље. Па сва та лица бледа, сва једнака; очи у свих усахнуле; поглед суморан, усне сухе… И зрак, што продире кроз велики болнички прозор, блед… Само доктор, који свако јутро долази, да нас прегледа, црвен, задригао, дебела врата и снажних руку. Изгледа међ нама као свеж летњи кукурек међу јесењим лишћем.
Над мојом постељом стоји број 23, исписан кредом на једној црној таблици. Другим речима, ја и не постојим, постоји просто број 23, који је болестан од те и те болести. Болничар ми и не зна име. „Тај лек је за број 23!“ виче он момцима. Помоћник ми пипа руку, па вели: „Овоме је данас боље!“ — „Коме?“ пита доктор. „Овоме, броју 23!“ ја се буним и хтео бих да им кажем, да нисам ни овај ни 23, хтео бих да им кажем своје име; али ко те слуша и шта их се тиче моје име
⁂
28 новембра — Буни ме, баш ме буни то и чини ме нервозним, што ја не постојим, већ постоји просто број 23. У први мах нисам ни приметио, али сад сасвим лепо примећујем то.
Но шта има ту да ме буни, зар нисам воз и навикао на то, да ја не постојим?!
Најпре, док је твоја десетина одвојена тебе, још знају, знају ти име, знају те, ко си, одакле си, кога имаш. Кад десетине образују вод, не виде те толико, али те знају; а кад се водови приберу у чету, а ти се опет осећаш изгубљен, преплављен, твоје је ја само једна честица нечег већег, општијег. И кад се већ и чете приберу у батаљон, онда се сасвим јасно осећаш, да више не постојиш; постајеш само једна бројка, довикују ти: „Ти, ти четврти у задњој врсти друге чете с левог крила, усправи се!“ То си ти, и ти се усправља. О, па кад се слију и зберу сви батаљони, те образују пукове, дивизије, масе, грдне велике масе; кад се поставе силни они фронтови један за другим; кад се саставе груди једне до других па се начини зид велики, непрегледни зид… где си ти онда? Те масе носе једно једино име, крећу се једним јединим кораком на једну једину реч… па где си ти онда? Она капка, што је пала са зелена дубова листа у горски поточић, па њиме отпловила у речицу, са овом у реку, а са реком у море, зар се у мору може да запази?!
Погинем, на пример, у рату, и то нисам погинуо ја, то је погинуо онај трећи с десна из прве десетине другог вода, треће чете, другог батаљона, четвртог и т. д. Ја, моје ја, сасвим је споредна ствар.
Само мојима, онима што ће плакати за мном, погинуо сам ја,само ја и нико други…
⁂
30 новембра — Познао сам се и с онима што леже око мене, без представљања. То је лако: онај с лева, то је број 22; а овај с десна, то је број 24. Број 22 рањен је у десни кук, па не сме да лежи на ту страну, те ми је окренуо леђа и разговара тамо са бројем 21. Број 24 напротив окренуо ми се и врло је разговоран човек. Олово му је разбило једно ребро и зарило се негде у груди. Ово дана ваљда ће почети доктори да му чепркају по грудима, да траже олово; сад још не смеју, јер је врло слаб: много је крви отишло од њега, па док се мало опорави. Причао ми је цео свој живот, неки врло обичан и досадан живот. Био је прво шегрт, па после калфа, па је најзад отворио сам бакалску радњу и том се приликом задужио; после се оженио и том се приликом одужио. Па је онда изродио много деце, има их четворо, те није могао много да економише. Како је сад отишао у рат, опет се задужио — и све такве ствари. Кажем сасвим обичан неки живот, који ми је било врло досадно слушати. Мало му је било, што ми је причао цео досадањи живот, већ је наставио и о својој будућности.
— Чим одем кући, казаћу жени: „Анка, сад да се мало попритегнемо“ Морамо, богме! Продаћу и коња; имам једнога коња и треба ми, али протераћу и без њега. Имам седамнаес и… пет ше… имам свега тридесет и три дуката дуга: али имам и да примим око три четири дуката. Тако, тридесет дуката чистог дуга да кажемо. Морам још ове године да се одужим, јер ми већ до године стиже једно дете за гимназију. ’Оћу да га пошљем у Београд, скинићу и кошуљу, продаћу и хаљину и кревет, али, пријатељу мој, ’оћу ја да моја деца изађу људи, да ме благосиљају, а не да ме куну. А имам четворо, све мушки, па свакоме треба изабрати свој пут. Треба, треба, богме, све друго, све, али за ту децу, пријатељу мој, ја би’ све учинио, све би’ дао. Итд.
Написао сам „и тако даље“, јер сам ја увелико спавао, а број 24 и даље је говорио.
⁂
Кад сам се јутрос пробудио и кад су се отворила врата од ходника, осетио сам, да је отуд замирисао тамњан. Питам болничара, да није ко умро. Вели: „Јесте, умро је ноћас број 24.“ Погледам, истина, нема никог у оном кревету до мене, а јастук и покривач и душек све новим, чистим преобукама превучени, као да нико није ни лежао у њему.
⁂
4 децембра — Јутрос ми рече болничар, да је умро и број 47. Ко ли је то опет?
Боже мој, и ја да сам нешто умро, то ни за доктора, ни за управника болнице, ни за болничара не бих умро ја, но просто број 23. Али мени је, хвала Богу, данас сасвим добро и доктор ми је казао, да ће ме већ сутра пустити из болнице.