Птичице Божје
Прве вечери како пређосмо у туђу страну, преноћили смо у Жељуши, селу на догледу нашој граници.
Први плотуни прегрмели су преко тршчаних кровова овога сеоцета, а затим је војска наша одмакла у дубоке кланце и оставила сељане узверене и преплашене.
То је можда било последње, заостало јесење вече, Ваздух је развејавао неки студен ветрић, али је небо било чисто и сунчеви су зраци тихо се гасили.
Ми каљави и прљави отпртили са себе ранчеве, прислонили пушке, мислим, уз општински плот; на се или стресамо, трљамо очи, потпасујемо, или неки већ посустао па легао на оно мало травице, што остало уз плот; који захватио у порцију воде, па се прска по лицу, а који остао јон наслоњен на пушку, па не уме да се реши шта ће.
Село пусто, нигде живе душе. На прозорима ниских кућица дрвени капци или поњаве, и никог да се отуд помоли. Свега се на једној кућици димњак пуши, али и то танак, магличаст дим, ваљда са већ догореле ватре. Само под клупом у општинској авлији једно незграпно псето, које се лено диже, кад наиђосмо, и залаја два три пут, као по некој општинској дужности, па онда зави негде иза куће. Из потока опет зацангара једанпут двапут звонце на врату једне белуше, а она диже главу, мукну, па пошто остаде још неколико тренутака у томе положају, да види, ваљда, какав је то утисак учинило, продужи опет равнодушно да брсти један малени дуд.
Невини становници посакривали се и прибрали под кров, мисле, наишла сила, која ће да пљачка и убија.
Један од наших, који се баш много бринуо о томе, да не преноћи на рудини, удари кундаком у једна врата, и она се, колико шале ради, иставише. Многи му замерисмо што тако уради, ама се из кућице нико живи не појави. Ваљда се и раселили људи.
Неки већ подложише и мало ватрице насред села, јер командир беше наредио да не улазимо ни у чију авлију. Многи се искупише тамо, неко да припрљи парче прљаве сланине, што га је извукао из торбе, неки да просуши пешкир, којим се мало пре брисао, а многи, колико обичаја ради, око ватре, јер сунчеви зраци још су нас топло грејали, и ако прохуја неки свежи шум, који носаше жуто јесење лишће и обрташе га у ковитлац, а танким млазевима друмске прашине посипаше пожутелу траву и покошене ливаде.
Ја прилегох мало крај плота, те раскопчах блузу, да ме тај свежи ветрић проголица по грудима, а мој друг, Миљан Ђокић, поприлегао уз мене, наслонио главу на моје раме, па богме и заспао.
Командир се попео на једну клупу пред општинском капијом и гледа негде далеко на дурбин; наши се искупили у гомилице, па неки ћаскају, а неки озбиљно разговарају. Па већ мало доцније, кад увидеше сељаци, да ми нисмо баш тако крвави гости, почеше и они да се мире. Прво провирили иза оних поњавица на прозорима, па онда се, Бога ми, и ослободише мало.
Кмет који је био сакрио своју кметску тојагу, бојећи се, ваљда, да ће Срби од њега као старешине села почети, изишао однекуд на среду; и механџија, који је покупио оно мало прљавог бакра, бојећи се, да ће се и од њега као најбогатијег у селу почети, кад виде кмета, опаса поново кецељу. Па тек видиш: један отуд, други одовуд, помаљају се из кућа, најпре плашљиво, узверено, па онда лепо, слободно. Видиш, приступили и да разговарају с нама, па онда живахнуло цело село. Скидоше се оне поњавице и капци са прозора, па се отворише вратаоца, па измилело и погдекоје женскиње, стало на вратнице и гледа онако издалека у нас. А кмет већ сад и друге почео да слободи, па по старешинству он се упустио у разговор са нашим капетаном, и ми већ увелико са осталим сељанима. Они нама „браћо“, а ми њима „браћо“; и то се баш развио разговор и нашироко и надугачко и све је већ оживело и све је у селу као што је и било, још само, место веселе песме јутром и вечером, носио је ваздух тупу песму плотуна из дубоких кланаца.
И невина дечица, коју су сакрили по таванима и виноградским колибама, прибрала се опет, окупила се око нас, ослободила се, оптркују нас, запиткују нас, доносе нам воде и тако радосно подскакују, као да су им весели гости дошли… А кад из кланца загуди тупи топовски метак, те проломи ваздух и над Жељушом, одмах притрче једно другом, сабију се у гомилице, ослушкују онај тутањ, па кад мине грмљава, а они својим танким гласићем понављају: „Бум… бум… бум“…
И мени је приступио један Жељушанин. Прича ми, како су заплашени, али како видеше да смо ми добри људи, како смо ми „браћа“, како он има у својој кући место само за двојицу, али ће примити тројицу, а волео би, кад би могао све, све нас да угости, ех, да му је те среће, вели, па све нас да угости!…
Вече, красно вече, почело да мрачи. Месец, још блед, лагано проходао преко неба. Вечерњача заиграла, а кроз ваздух осећаш како се провлачи сутон као магличаст вео и прожима те нешто, протегнеш руке и загледаш се негде далеко…
Миљан се раздремао, дигао главу с мога рамена, али не слуша, што говоримо ја и Жељушанин, него се загледао у гомилицу деце, која се туда играла, па се ућутао и не мрда жив. Повуче ме једанпут за мундир, као да ми ваљда нешто каже, ама се ја и не окретох, да не пресечем реч. После, кад га случајно погледах, а оно му се лице смежурало, очи видиш да мислено гледају негде, а отворене и не крећу се, и кад загледах мало боље, а оно засјактале и у њима се суза прибира.
Он ме опет повуче за мундир и показа ми постом на дечицу. Она се прибрала и играју пратње. Нашла једну мртву тичицу, која је можда испала из гнезда, или је занео топовски тресак, који је мало час заиграо ваздух у овом сеоцету. Напред иде једно детенце и на прутић обесило пешкир, а друга четворица узели прутиће, укрстили их, положили на њих мртву птичицу, те је тако носају и као нешто певају, па се тако упутили ка потоку, да је тамо баце.
И мени се нешто пресече у грлу. Ја не знам, та толико сам пута и ја сахрањивао птичице, правио сам им чак и сандук од дрвених кутија; копао сам и мале раке, облачио сам мог малог брата у поповско одело, и ено, у башти код моје куће, у којој сам пола мога детињства провео, има много, много гробова, где смо посахрањивали птичице. Ама сам ја то увек весело гледао, то ми је била игра… а ово сад што дечица играју као и ја, не изгледаше ми игра, нешто ме стезаше у грлу, нешто ме немило прође… Па онда, зашто у поток да је баце, зашто јој не ископају раку, као што сам ја чинио, кад смо играли пратње; па онда, зашто су ускрстили прутиће, зашто јој нису направили сандучић, као што сам ја чинио, кад смо играли пратње?!…
Миљан гледа за њима, ама ни речи да ми прослови. Месец се већ високо дигао, у кланцима престала тутњава и само тамо далеко, ваљда је то Виден, засветлуца нека ватра… Миљан опет наслони главу на моје раме, обрте лице ка плоту и некако немарно, несвесно прошапута:
— Шта ћеш, тичице божје, сви смо ти тичице божје!…
Тим вала баш ништа није рекао, па му ја ништа и не одговорих, него се и сам наслоних назатке на плот, опустих пушку низ ногу, па ме поче да хвата први сан…
⁂
Није нас пробудила зора, нисмо је тог јутра ни сагледали. Засвирала нам је узбуна и ми смо је одмах разумели. — Са Видена се дигао грдан облак дима, а нешто потмуло, једноставно тутњи отуд из кланца.
Кад се кренусмо, никог од Жељушана нисмо видели, тек из погдекојег кућерка провири неко лице, или из каквог плота заарлуче какво псето, исказујући своје човекољубиво незадовољство, што му крај ушију свира убојна труба.
Ја нисам био у тој борби. Није их много из нашег одељења ни пало, али кад умукоше пушке, кад се разгали дим, донеше нам, на укрштеним моткама — Миљана Ђокића, бледа и крута.
Нисам умео да плачем. Стајао сам тако немо, неспретно и, ни сам не знајући шта сам мислио, гледао сам дуго, дуго у Миљана Ђокића. Чини ми се, да је у његову оку још била она суза, што сам је синоћ спазио…
А кад понеше да га сахране, мени се нешто загрцну у грлу и учини ми се, као да ми је опет казао:
— Шта ћеш, тичице божје, сви смо ми тичице божје!…