Ко је то?
Прекинула се паљба, непријатељ се повукао, а скоро ће већ и вече. О, кад ли ће већ вече, за којим толико чезну сви, и они што су храбри били, и они што нису били храбри, јер једни су изморили снагу, а други — душу.
Командиру довели коња. У борби је био на ногама, ишао је по редовима, храбрио је војнике, узимао је и сам пушку у руке. Узјаха коња и стаде на једну узвишицу преко друма, маше сабљом и даје знак, да се онде збере чета.
Ветар силно хуче; коњу се повија грива, мекинтош се у командира издиже, па га чак преко лица покрива, а он га муком скида, подмеће под ногу, закачи за седло и опет маше сабљом.
Прибирају се. Сад већ и поднаредник маше пушком и дозива, а већ их има дваестак око њега. Придолазе један по један лено, тромо, попустили; фишеклија откопчана, овом се опанак одврзао, онај се мучи с пушком, нешто му се искварила; онај завукао прст у опанак, вади неки трн; један се крсти; други распитује нешто; трећи изручио из чутуре оно мало воде, па се попљуснуо по лицу и као умио се мало; четврти се потпасује; пети чисти од блата, како је лежао у ланцу. Сабраше се сви и погледају се задовољно, као да би хтели рећи: „Е, сви смо ту, изнели смо и данас главе, хвала Богу!“
Поднаредници стављају у ред, а војници се довикују поједини и поздрављају се, а командир погнуо само главу, брани се од ветра и притискује шаком капу на глави и нешто ћути и не обазире се на фронт. Кад диже главу, сиђе с оног узвишења, приђе ближе чети и рече, без команде, без. оштрине, да се преброје.
Поче с десног крила: „Први, други, трећи, четврти…“ Па оде на лево крило.
— Је ли последњи беспаран? — пита командир.
— Јесте, господин поручник! — одговори левокрилни каплар.
— Сто шесет и три, то једног нема?…
Сви ћуте.
— Водници, вама кажем, — осече се мало поручник, — једног нема.
Водници се згледају, војници се промешкоље, прегледају се, прошапуташе нешто, али — нико ништа не одговара. Ветар све бешњи, хоће да понесе поручника са коња, он нестрпљиво и љутито осече:
— Водници напред!
Изиђоше четир поднаредника. Он се окрете првом, оном са десног крила, који уједно заступа и четног наредника.
— Поднаредниче, колико је јутрос људи било?
— Сто шесет и четири, господин поручник!
— Е, где је један сад?
— Један је погинуо, господин поручник — писну један глас из задње врсте.
— Погинуо? Ко је то?
Сви ћуте, нико не одговара. Командирово стрпљење дође до краја.
— Водници, одвојте водове и пребројте сваки свој вод.
Одвојише се водови и отпоче опет: „Први, други, трећи…“
Приђе поднаредник другог вода:
— Господин поручник, у моме воду нема једног.
— Ко је то?
Поднаредник ћути. Командир натуче мало јаче капу на чело и подиже десном руком браду до уста, па поче да је гриска. Мора да је био као ватра љут. Не рече поднареднику ниште, али га тако љутито одмери од главе до пете, да поднареднику задрхта горња усна. Командир приђе сам другом воду.
— Војници, ко је тај што је погинуо из вашег вода?
Војници се згледаше; мере један другог; питају се очима, па почеше и гласно да се питају: „Ко је то?“ Знали су добро, да је један погинуо, али се нико није могао да сети, ко то беше.
Командир љутито ободе коња, па пође напред и довикну за леђима чети: „Вољним кораком, напред!“ А поднареднике и не погледа, нити им рече, да оду на своја места. Они отрчаше на своја места, чета се крену у нереду, и сад се просу општи шапат, пропитивање, жагор, свађа, а кроз све то чујеш само овамо и онамо питање: „Ама, ко је то?“
Водник другог реда покуњен, зна, шта га чека, па све и да се сад сети, кога му од људи нема. Он је, дабогме, сву кривицу просуо на капларе, каплари на редове и тако, иде се понајлак са свађом, са лармом, са препирком, али се нико не може да сети, ко беше то што је погинуо.
Целу ноћ није водник проспавао, био је као убивен.
⁂
Сутрадан ме пљесну поднаредник по рамену.
— Па знаш ли, болан, ко је то што је погинуо?
— Ко?
— Па Срећко, болан, онај из друге врсте, онај мали.
— Ааа… јес’, Бога ми! — учиних ја.