На одсуство
Јеси л’ се враћао који пут из даљине, из претрпљених неприлика, твом родном месту, кући својих родитеља, који су те сузама испратили, а сузама ће те и дочекати?
Опомињеш се, како ти заигра срце, кад ти се иза каквог брежуљка укаже прва кућица, кула црквена или пут, који води тамо; како ти онда брзо прелете мисли: ено онде, онде од прилике је твоја кућа, чисто је гледаш, оне прозоре, онај стари кров, она вратаоца?
Па како ја тек журим, пушку узео „непрописано“, а ранац већ отпртио са једнога рамена. Имам ову улицу да прођем, па онда још једну малу, па одмах у лево, трећа четврта кућа. —
Ала су ми дугачке ове улице, а некад сам их, без бриге, тако брзо прелетао!
Стигао сам већ са мислима, видим све; видим мој кућерак, како се прибио уз ону велику зграду; видим она четири прозорчића и на оном левом уз капију разбивено горње окно; видим у прозору ону саксију са жутим шебојем, у којој је отврднула земља, откако се сестра удала; па онај чађави кров, на коме леже, већ четири пет година, оне две укрштене тршчице, од неког старог змаја, који се ту деци закачио; па вратаоца и на њима оно бледо парче хартије, на коме је некад пис’о оглас за издавање, а киша га и снег испрали. Све, све ми је то пред очима.
Па журно пролазим познате куће, мимоиђем и по ког познаника, само што пре да стигнем, да пољубим руку мајци, оцу, да се ижљубим са браћом… Они сви сад мисле на мене, а и не знају, да сам им тако близу.
Мајка седи крај огњишта, на маленој се жеравици подгрева већ вечерица, она замишљена споро плате, а онај бели мачак, што га нађосмо онде у кући, кад се доселисмо, чвари се испод огњишта, час по час опружајући се. Сећам се оне троножне столичице; па оних старих подртих чизама, што висе више огњишта уз оџак, и оне одрте и шантаве вране, коју је мој мали брат хтео да научи говорити, па јој секао испод језика; видим је чисто како кљуцка заостало зеље и мрвице по кухињи.
Пред очима ми је и оно старо наше огледало у соби на орману, што га је мајка, као млада још, добила од девера; па онда она „дедина столица“, што стоји иза ормана, на којој је покојни деда и умро; па ми чисто изгледа, као да сам већ тамо и слушам наш округли сат и његову дугачку шеталицу, како чини „тик так“…
Па онда и икона св. Ђорђа, тамо у ћошку, у старом златном оквиру, испод ње малено црвено кандиоце. Ту се моја мајка топло молила Богу за мој живот и за моје здравље, и ево јој се враћам и жив и здрав, враћам се „на осуство“.
Још ми остаје она уличица, па, одмах у лево, трећа, четврта кућа. Ено, онде седи мој кум. Већ су припалили свеће; да л’ да им куцнем на прозор? Ал’ би ми се његова деца зарадовала! Хајд’ нећу, доћи ћу му сутра. А ова кућа одмах до кума, ту седи Благојева мајка.
Сирота Благојева мајка! Ни кучета ни мачета није имала у кући сем њега; па како га је пазила, а како опет он њу!
Сећам се, кад смо полазили из Београда, он је стајао до мене у фронту. Дошла сиротица, још пре зоре на Бањицу, нама баш деле пексимит и сланину. Грунуше јој, старици, сузе, кад дадоше њену јединцу оно парче тврда хлеба. А кад се заори пуковарова команда и груну музика, старица, мислиш, посрте, хоће чисто да шчепа јединца из редова. На станици се сакупио свет; то се прашта брат с братом, отац са сином, мати, сестре, познаник, пријатељ; а старица пригрлила Благоја, не пушта га од себе, љуби га, облива га сузама, загледа га, као да је знала, да јој се више — неће вратити.
Сахранили смо јој јединца, али далеко; његов гроб неће овлажити мајчина суза; нити ће на њему замирисати мајчина душица или ружа мајчином руком засађена.
Да ли да се навратим ка њој? Не, не смем!
Ено, видим је кроз прозор, у црнини, очи јој усахнуле, дубоке јој бразде ишарале старачко лице. Пред њоме над вијугавим плавим пламеном ври у џезвици вода, ваљда за кафу, а она ослонила главу на руке, а руке налактила на сто. — Да ли мисли? Не! Сирота, усамљена, уморена, склопила очи и спава, а вода већ преврила и прска у пламен, како се прелива.
Ено испод сата, у маленом оквиру, Благојева слика; гле, стоји онако исто мало најерена, као кад сам оно дошао био да кажем старици збогом. Ено му више кревеца виси његов стари капут и сламни шешир. То је одело скинуо, кад му дадоше мундир.
Сирота старице, колико си ти ноћи бесано провела, гледајући у то одело, што виси над кревецем твога сина, и гледајући у ту слику, на којој је исликано оно ведро чело, оне густе веђе и онај топли осмејак на уснама твога јединца!
Сутра ћу ти причати, како је погинуо, како је умирући споменуо тебе, тебе само.
Хајд’ да журим! Ено је, она велика зграда, ено је и моја кућица; ено га, оно разбијено окно, и ено, у прозору, увенуо стручак некадањег мирисавог шебоја. И код мене већ гори свећа, а завесе застрле прозоре.
Куц, куц, куц!
— Отварај, мајко!…