Свети Арханђел Михаило
Били смо у резерви. Борба још не беше отпочела; шћућурили се иза једног узвишења, не познајемо ни где смо, не знамо ни куда ћемо. Забрањено нам да говоримо, па или се очима питамо или тихо шапћемо. А сви једно исто питамо: где је непријатељ, с које ће нас стране напасти?
Час по час збирају се командири и нешто шапћу међ собом и показују руком овамо или онамо. По неки од официра успиње се на брдо и разгледа нешто, па онда слази и дуго обавештава и показује прстом на длану, шири и скупља руке, и објашњава положај данашње борбе.
А леп зимски дан. Сунце расуло хладне зраке преко беле зимске коре; тамо и амо се прелива кроз снег дуга; зрак се ломи у сићушна снежна огледалца и боји се час зелено, час плаво, час златно. Небо прозрачно. Кроз зрак пролети и весело зацвркуће по која тица, преварена да је то пролетњи дан.
У даљини се диже маглица, а где се отопило, овамо и онамо, пожутела и угажена травица и пољски цвет, као да се отима да дигне главу; земља се пуши и, ослобођена покрова, тражи ваздуха и дише.
Кроз процепе, видиш, промиче поточић који се под кором топи, а суха, ниска сламчица, што је под косом заостала на ливади, сише воду.
Нешто свеже, нешто свечано, нешто празнички у природи — као да је овај дан наменило покоју.
У даљини се, кроз чист и светао ваздух, брда јасно цртају, пољане покривене малим слојем магле што се дигао над загрејаним снегом, а из те се магле, хеј, тамо докле једва око допире, уздиже једна мала звонара. Село је под маглом, а сељани се извесно иселили, јер ће преко њихових кровова заиграти кроз који час смртоносно коло неколиких хиљада, што су покрили брда и шанчеве.
Гледам непрестано у ону звонару, која ми изгледа да се све више ближи мени, и светао дах постаде ми светлији, свечанији; а зрак ми сунчев топлије заигра пред очима и ваздух, неки пролетњи лаки ваздух, опколи ме, у том ваздуху замириса ми босиљак и тамјан, и ја га почех снажно и лако да дишем, учини ми се, да на звонари удараху тихо звона и оглашаваху службу божју.
Осетих неку лакоћу у души, и ноге лакше, и пушка и ранац и све на мени лакше, и поглед ми одморан и више снаге у мени, и ја бесвесно скидох капу и погледах весело око себе, а све око мене беше ведро. Нисам ни запазио пушке, већ само весела усхићена и побожна лица у мојих другова, а небо благо и милостиво. Први пут ми је изгледало, као да сам се мало час умио и очешљао, и сви моји другови изгледаху, као да су се тек умили и очешљали, и чисто ми дође, да приђем командиру и да га пољубим у руку.
До мене Петар Томић. Окренух се, да га весело ословим, али, видим, и он скиде капу и крсти се. Ја га погледах, а он се као мало застиде, па вели, и ако га не питам:
— Гледам, гледам већ поодавно у ону звонару, тамо доле у белу, па ми се у један мах учини, као да зазвони службу, а данас је Св. Аранђел Михаило, па се, знаш, прекрстих.
— Св. Арханђел Михаило! — те замолих Петра, да ми придржи пушку, да се и ја прекрстим, али се у том часу зачу команда, мирна и студена:
— Мирно, у фронт!
— А затим дође „Напред!“ — и за брдом чусмо тешку рику плотуна и топова…