Капетан Милић
На дан два, пре но што ћемо прећи границу, имао сам да одем у канцеларију треће чете, другог батаљона, не знам ког пука, да се распитам о неком залуталом аманету.
Посилни, омален неки момчић, стојао је у ходнику, зевао и крвожедно хватао муве по прозору. Све особине посилних красиле су и њега: није добро чуо, био је прљав и неочешљан, а лено је одговарао. Измеђ’ осталих особина посилничких показао је да му не изостаје ни та: што није фермао моју капларску звездицу.
Кад га запитах: је ли ту командир, он ме погледа (кад сам ушао, није се ни осврнуо), притиште једну повећу муву уз окно, намигну од задовољства, што му она поче очајно да зуји; и пошто је угњави, окрете ми се, почеша се за ухом, погледа ме још једанпут одозго до доле, и поче изнова разговор:
— А… шта питаш?
— Је л’ ту командир?
— Јес’!
— Пријави ме!
Он пође па застаде и поче ме поново одмеравати, док ме не издаде стрпљење, те се набрецнух:
— Ама ко ти је командир?
— Па капетан Милић — одговори лено посилни.
Милић, помислих ја, мој добар познаник, наш кућни пријатељ. С ким се све човек не сретне у таквом метежу, као што беше тих дана у Пироту!
Сећам га се врло добро, зар је мало пута долазио нашој кући. Као да сад гледам цело оно друштво. Долазили су скоро свако друго треће вече: господин доктор, господин писар из штедионице, капетан, и још неки господин, који је имао такво некакво име да се не може упамтити, а и такав је некако по изгледу био, да се не може описати.
Господин писар из штедионице, помлађи човек са сухим лицем, обичним цртама, кратком косом и малим мрким очима, ама човек онако узет мало. Који га боље знају, кажу, да је некад писао песме и носио дугачку косу, сад више нити пише песме и носи дугачку косу. Једанпут само, о некој илуминацији, написао је за општински прозор неке стихове, који се сви свршаваху на „хој!“ и „хеј!“, па их и сад знају деца напамет.
Женске су га сматрале за досадна, а мушки за понесеног па упуштеног, али зато нема куће и породице, с којом се он није познавао, и којој није одлазио. Погдекад направи какву малу сплетку, али се то брзо сврши тиме што га сви редом изгрде, а он се обично свима редом извини, па и даље код свих редом иде. Једанпут је тако причао начелниковици, како зна насигурно да апотекарица „шурује“ с марвеним доктором; начелниковица то каже ђумругџиници, џумругџиница докторици, а докторица није могла да отрпи, него кресну у очи апотекарици. Направи се галама измеђ’ жена, те биће, те неће бити, те биће, неће бити, напослетку ко је казао — господин писар из штедионице. Било је и повуци и потегли измеђ’ њега и апотекара, ал’ опет једног дана дође он њему и вели: да је зато казао, да само „уједе за срце“ начелниковицу, јер она нешто „погледује“ на марвеног лекара; па се то тако и сврши, и он је и даље ишао и код начелника и код апотекара, још понајгрђе је с њим, што је за чудо расејан. Ма где отишао, или у госте или у кафану, никад не изађе са својим шеширом или штапом, тако, да је код нас већ постало обично: чим коме нестане шешир, отрчи прво у штедионицу: „Ама, г. Стево, ви сте сигурно однели мој шешир?“ — „Може бити, не верујем, али може бити, ено на чивилуку!“ — „Јес’, шта не верујете, то је мој шешир!“
Е, а капетан већ био други човек. Човек, што кажу, боља срца но памети. Омален, са широким маљавим лицем, неким меланхоличним ушима, кратким и пуним брковима и обријаним вратом. Кад га погледаш са стране, личи на слово „Ф“, а и ако није био старији од 45 година, имао је некако тип старих казначеја каквог надлежателства. Имао је још, као особите знаке: широке ноздрве, велики трбух и добру нарав. Кад год је доктор био оран за разговор, окупио га и задиркује шалама, па се и самом њему затресе трбух, а не љути се. Мало је био војник, о војничким стварима нисам га никад чуо да говори. Једанпут нам је само причао, сећам се, да је снивао Наполеона, као да му је сео на трбух и клацкајући се изговорио му ово: „Ја, кад сам у капетанском чину помишљао на генералски, нисам имао толики трбух. Само стрпљење, и мали трбух а велики стомак услови су ти, да дођеш до генералског чина!“ То нам је причао, па се слатко смејао, а и ми се сви смејали.
Имао је капетан и ту добру страну, што никад није читао новине. Кад је изишао у „Српским Новинама“ његов капетански указ, он је тај број прочитао од краја до на крај. Или по који пут, тако кад седи узалудан, па види какве новине од Бог те пита кад, он седне па их прочита од наслова па до потписа уредникова. Једанпут је, сећам се, рекао: „Измеђ’ жена и новина нема никакве разлике; и једно и друго и кошта те, и лаже те, и опет волиш да их имаш!“ А није ни жењен био, никад није ни покушавао да се ожени. Готово све жене по вароши накане су да га жене, ама тако, човек чудо плашљив од женидбе. Све га некако туга, све нешто не верује, не може никако да се одважи, па то тако кроз толике године.
Једанпут је то већ била скоро свршена ствар. Остала удовица Анка, покојног Лазаревића, некаквог трговчића, па добра пријатељица са секретарицом, те није избивала из њене куће, па тако, по вечери, био капетан код секретарове куће, па ће она ту Бог зна како да га служи. Елем, сутра се капетан сретне пред поштом са секретарицом, па ће, човек, онако уз разговор, да рекне неку добру реч за удовицу Анку. То секретарица прими за готове паре, те окупи капетана; Бога ми, ту помогну јон неке комшике, те скоро готова ствар.
Баш се сећам једном по вечери, а дошли сви, доктор, капетан, писар из штедионице, а и онај што му је тако некакво име да се не може упамтити.
А доктор шаљивчина човек, повисок, сухоњав са великим очима и плавкастим брковима. Био је наш кућни лекар и долазио је увек после вечере. Па тако, кажем, били сви, те се доктор нешто распричао, а повела се реч о женидби, те смо то вече, сећам се, подуже остали.
— Ама није да се не бих женио ја, — поче капетан, — али ко зна на каквог ђавола могу да наиђем, па после, не знам, конзисторија, па судови, па ово, па оно…
— Ех, којешта, — додаће доктор, — ти ако почнеш вечито с тим, онда се, разуме се, нећеш никада оженити.
— Управо… да… — додаде писар из штедионице и у расејаности стрпа у уста цигару место кришку од јабуке.
Доктор се притворно насмеја и понуди писара да сркне мало вина.
— Што се тиче госпође Анке удовице, то је таман за вас прилика, — додаће онај, што му се име не може упамтити.
— Ја… управо — узе реч опет писар из штедионице, — ја… управо, ето, примам се за девера.
А чудо што је писар из штедионице био наметљив човек.
— Море, лако је за девера, — рећи ће капетан устежући.
Али је његово устезање било узалуд. Секретарица је већ све удесила. Као, у недељу после подне, ићи ће удовичиној кући секретарица, капетан и, не знам како се ту умешао и писар из штедионице, па да се сврши званично ствар.
Јест ал’ у суботу пре подне, разнесе по вароши глас писар из штедионице, како се судија Радивојевић раздваја са женом и да је ствар већ пред конзисторијом. Пљеснуше се све жене рукама: „Ама зар они, па тако добро живели!“ Чу то и капетан, па прекрха човек са собом, одјури брже боље секретару, па га бесомучан спопаде:
— Нема ништа од онога, аја, нећу да се женим!
Доказује секретар ово, те доказује оно, аја, све то ништа не помаже, човек остаде при своме. И од то доба нико му више није смео да помене женидбу.
И нисам га од тога доба видео, чини ми се, има година дана. Како ме то изненади, кад ми посилни рече, да је он командир чете, којој сам се упутио да распитам за залутали аманет.
Нисам ни хтео више да чекам на пријаву ленога посилног, већ рупих сам у четну канцеларију.
Четна канцеларија у рату то је обично ниска и јадна собица, без патоса и са избушеним таваном, соба, до које се човек једва прогура кроз ходник од силног ђубрета, пушака, тестија, порција и кревета посилнова, где он у „неканцеларијско“ време спава и хвата муве. Тако је бар изгледала четна канцеларија капетана Милића. Ту један сточић, који ти на први мах личи на ногаре од корита; на столу неколико парчета хартије, једна ракијска чашица, која служи место дивита, неколико службених акта која јасно сведоче, да служе посилноме место чаршава кад руча; затим једно парченце црвенога воска, један шраф од пушке, кутијица са палидрвцима и лојана свећа у грлићу неког стаклета од медицине, са ког још није отпала сигнатура са натписом „три пут на дан“.
У ћошку канцеларије повелики бео сандук, у коме је извесно смештена сва четна администрација, каплар-писаров ранац, и командирова. пушка, и седло с коња. На сандукову капку мрљотине од креде; ту су рачуни од „була“ при сансу, ту израђени квадратићи, у којима почетним словима стоји забележено: „Дама“ „Краљ“ и т. д. На сандуку су још набацане неке прљаве чизме, четке од викса, кашике и тесаци. По поду растурена слама, кости од печења, ситне хартијице и друге за овако друштво пристојне ситнице.
А за столом мала троножна столица, на којој седи капетан онакав исти, каквог сам га последњи пут видео.
Са мало повише труда, скочио је са столичице, чим ме је опазио.
— Дакле, ти си! — рећи ће ми смејући се и стаде ме окретати, да ме са свију страна разгледа, тако сам му необично изгледао као војник.
— Ја, господине капетане!
— Седи, седи, молим те, ево, овде, — и посади ме на онај сандук, у коме стоји четна администрација. — Па јесу ли ти скоро писали од куће, шта раде? Кад пишеш, поздрави их.
За овим су отпочели и обичнији разговори између нас; питао ме: је л’ ми тешко под мундиром; казао ми је, да ће добити команду над батаљоном. Причао сам му ја опет, како сам се баш јуче прекјуче сетио његова сна, како му се Наполеон, клацкао на трбуху, па сам се слатко смејао итд.
Тако ме и понудио. Изнео из сандука, где је била смештена администрација, један завијутак у неким старим новинама, са мало слаткиша. Ја узео да једем, а он узео оне старе новине, па по својој старој навици поче да их чита одозго до доле (а новине од Бог те пита кад), па му се поглед зауставио на једном огласу, прочита га још једанпут, па се загледа у мене, а прстима стаде добовати по том огласу. Ама први пут сам тада видео на његову лицу пуно некаквог смешног израза, који баш не би’ могао да определим.
Прочита још једанпут оглас, па ће ми тек додати новине:
— Прочитај, је ли да је дивно састављено?
Беше то неки посмртни оглас, још у староме „Истоку“, у коме је жена оплакивала свог мужа, некаквог поручника, који је погинуо у Српско-турском рату. Ја нисам увидео, да је то баш Бог зна како лепо, али опет из учтивости рекох да је врло лепо.
Он се почеша по полућелавој глави и некако махну руком.
— Ето, то ме жао, мене неће имати ко да ожали, ако случајно погинем.
— Па… — заустих ја, да му приметим: што се није женио, кад је све било готово, али он у тај пар скочи са столице, повуче чакшире на више, закопча доње дугме на мундиру и некако, као да је отпочео какву команду, рече ми одлучно:
— Седи, пиши доктору, нека сврши ствар, ’оћу да се женим, чим се вратим одавде. Нека је проси… Њу дабо’ме… ону удовицу… што, честита је жена… нека је испроси. Пиши му, а писаћу му и ја!
У том уђе посилни, унесе неку хартију. Он је разгледа и остави, а нареди посилном, да скупља ситнице у онај велики сандук, да је сваки час спремно за полазак.
⁂
Ја сам писао доктору из Цариброда, не знам, да л’ је и капетан писао. Шестог новембра видео сам га још једном, али на носилима, — мртва.