Петар Дабић
Било их је четири заробљеника, а нас тројица што смо их терали. Ја и два редова.
Један од њих, заробљеника, мали, гојазан човек, ниска чела и ситних очију, разговоран, али неповерљив и плашљив. Прича о својој кући, како има једну сестру неудату и два пара волова и велику њиву и једанаест коза; како му је отац био коџабаша у селу и скоро, пре годину дана, умро. Па се брине за сестру, како ће сад сама код куће.
И други омален човек, дугачких руку близу до колена, и некако млитав и опуштен. Трупа у ходу и једнако климата главом, и равнодушан је, нити се брине, што га водимо, ни да л’ ће што зло или добро бити с њим. Кад га запитам што, одговара брзо и весело, као да се с војне враћа кући својој.
А трећи је повисок човек са несразмерном главом на раменима, високим сухим вратом и јаком јабучицом на врату. Све ми се чини, кад је јео хлеб успут, да сам му видео сваки залогај кад је прошао кроз грло. Он је имао највише дувана уза се, и то добра дувана, и сваки је час нудио и нама и својима. Окрене живо оном главицом на рамену, а полако неспретно завлачи ручекање у џеп од мундира, извади кесу отуд, па нуди све редом. Другови му никад не даду реч да проговори, ама чим зине, повичу као из једног грла: „Молчи, Тонче, молчи, не се каз’вај!“ онако, као да ће он нешто лудо да каже. А он их, сирома, слуша покорно и не вређа га њихово задиркивање.
Четврти осредан човек, плав и мало као разрок. Рањен сиромах у бутину, па не може да ходи, а његови другови, добри другови, подмећу му своја леђа, па га носе по двадесет минута, по пола сата, па кад хоће да га пусте, да се смене, а они сви повичу: „Носи, носи; можеш, ти још, Тонче!“ И он се не противи сиромах, продужи и даље.
Идемо тако један, идемо два — и три — и четири сата. Час, час па станемо, да се мало одморимо и разговоримо коју и припалимо по једну цигару, па хајд’ лагано.
Месец већ избио. Сунце, колико га је било, истопило снег, па се спустиле баре и цакле се и овде и онде поља према месецу, а ваздух сух и студен, као да ће бити мразна ноћ. По блату се хватају звездице и оне светле стаклене цртице, што тако лепо играју пред очима. Брда у лево, у дну, тамна и модра, а по врху где жута и црвена где је окопнео снег, а где бела. Дан још није ишчезао, а већ се осећа и дах ноћи и она тишина и чује онај лавеж паса из даљине. До мало час и прошао би ко мимо нас, а сад већ никог, Цариброд далеко пред нама, треба нам још два сата, а, како полако идемо, три, и четири.
Од мојих војника Данил, који иде, пред заробљеницима, већ мрзовољан, што ће да нас ухвати ноћ, а Петар, који иде са мном позади, безбрижан, као што је и целог дана био. Данил је, готово да се каже, бољи војник од Петра, али тако, увек мрзовољан. Врши своју дужност и ништа преко ње. Он, на пример, мисли, ако је спроводник заробљеника, да не сме са њима ни речи проговорити, па чак да треба и попреко да их гледа. Кад му они понуде дуван, а он неће, изгледа му то као да би био подмићен и поткупљен. А нема дувана и пуши му се. Честит војник.
Петар, међутим, мали окрупан човечић, плавих, великих и племенитих очију, разговара једнако са заробљеницима, па их чак и теши. Ономе што прича како је оставио неудату сестру и велику њиву и два пара волова и дванаест коза, Петар вели: „Е, нек ти Бог сачува мал’, док се ти опростиш ове беде што те је снашла, па, ако је што и оронуло, подићи ћеш ти то, док се својој кући вратиш!“ Оном Тончи, кад га је већ и по пети пут понудио дуваном, Петар вели: „Ама чувај ти то, брате. Ко зна, хоћеш ли сутра имати дувана. Ја моје знам, а ти твоје не знаш: ја ћу наћ’ и сутра дувана, имам у кога да се и замолим и запросим, а у кога ћеш ти!“ Па кад год тако штогод каже, окрене се мени и дода: „Је л’ тако, капларе?“
Ишли смо тако још један сат, али су нам кораци бивали све заморенији, а ноћ се све брже спуштала. Стали смо најзад, да учинимо један подужи одмор, јер је ваљало још добра два сата ићи. Сироти заробљеници нису могли ни корака даље; њих је заморио силан терет, њихов рањени друг, кога су најпре носили сваки по по сата, па после се мењали сваки петнаест, десет и најзад пет минута. Кад је требало сад опет да пођемо, не мога више нико да га понесе. Натераше Тончу, да опет он подметне леђа, и он, сиромах, учини, како су казали, али није макао ни двадесет корачаји, па стаде и изјави да не може ни он више. Стали смо опет да се одмарамо. Данил се мрштио, што ћемо сад још лакше ићи, и готов је био, да војнички, као спроводник заробљеника, заповеди, да се мора ићи, па ма ком и душа на нос излегла. Данил ме је два три пут погледао испод очију, да ја то кажем. А Петар ми се два три пут приближавао и као хтео ми нешто да каже, а није смео.
Пошли смо још педесет корачаји, па опет одмор. Данил сави цигару, запали је, па је часком, пун неког нестрпљења, испуши, све подигравајући с ноге на ногу, а Петар ми приђе и поче неодважним гласом:
— Ја к’о велим, капларе, нису ни ови људи криви, ни пред Богом ни пред људима, — па ту погледа испод очију Данила. — Оно јест, то су наши непријатељи и, може се рећи, наши душмани, ама и њима је то наредба. Је л’ тако, капларе?
— Јесте, тако је баш, Петре!
— Па видиш, могли смо и ми тако да будемо робље, па они нас да терају. Могли смо, зар не? Па онда ето, један је рањен. А кој га ранио? Ми, ми смо га ранили. Тако му је ваљда било и писано, али тек ми смо га ранили, ми смо му дужни крв. А зар није тако, капларе?
— Тако је!
— Дабоме! (И ту већ значајно и поуздано погледа у Данила.) Па зар они нису људи, а, капларе? Ето погледај, како, као браћа рођена, не остављају овог рањеног, већ га сви носе. Баш су прави људи, је ли, капларе?
— Тако је, Петре. Ама шта ти хоћеш да кажеш, па си толико развезао?
— Ја велим, није стид, да им ја помогнем, па ви кажите, како хоћете, ето ти!
Кад то рече сасвим одрешито, без устезања и одлучно, скиде пушку с рамена и додаде је Данилу.
— Узми ово, — рече, па онда приђе гомили заробљеника.
— Дајте мени тог брата на леђа!
Зачудио ме је, али он узе рањеног заробљеника, попе га себи на леђа и пође напред снажно и мушки.
И ми за њим.
Скоро један сат није скидао заробљеника са својих леђа, а није реч успут проговорио. Дотле су се и другови његови одморили и са Петрових леђа пренеше рањеника на Тончева леђа.
Петар приђе најпре Данилу и узе пушку, а затим мени и чисто поносито узвикну ми, и ако пре тога читав сат није проговорио ни речице:
— Је ли тако, капларе, Бога ти?
— Тако је, Петре! — рекох му.
За мало и стигосмо у Цариброд.
⁂
Тај честити човек звао се Петар Дабић.