Под шатором
Још на Медошевцу, широком и пространом пољу изнад Ниша, отпочела је наша војска своју борбу. То беше борба с многим тегобама и ружним временом: с другом и силном кишом, која нас је често у поноћи поплавила и дизала испод наших ниских шатора.
Сећам се добро једне таке ноћи. Необична киша пљуштала је цело после подне, па се тама спустила још за дана… Ми се забили сви, као мишеви, под ниске шаторе, па провирујемо само кроз рупицу на платну.
Поднаредник и мој „десни друг“ прекрстили ноге, прилепили неку прљаву воштаницу на преврнуту цокулу, метнули преда се ранац место стола па се коцкају. Иза њих легао налеђице мој друг у фронту „из задње врсте“, па метнуо на трбух порцију, јер прокапљује шатор над њим; капљице му полако пућкају у порцију, а он, не мичући се, пуши и задовољно се смеши, што сутра неће бити учења. Неко се тамо из ћошка тужи, како осећа да поточић већ мили испод њега.
Напољу лије киша као из кабла. Из суседног шатора чује се песма: „Катарина материна“ и „Мајка Мару, хоп, хоп, хоп!…“ Из другог неког шатора опет очајничка вика: неки каплар био у вароши, па, бежећи од кише, не може у мраку да погоди свој него залутао у туђ шатор, а тамо му нема места; људи га и моле, да изађе, а и силом га терају.
Киша све јача и јача, а помрчина густа, гушћа но што си је икад видео. Изишли трубачи да свирају „сопрошај“, па им кроз шуштање оне страховите кише чујеш тек по који глас, као кад окисао петао промукло кукурене.
Пожарци се посакривали под шаторе, а како ли је јадној логорској стражи, Бог ће свети знати!
Ја огладнео, пушим цигару за цигаром, а вадим полако из суседова ранца неке сухе кобасице: опазио сам их још после подне, па ме ето доведоше у искушење!… До мене лежи један малишан чак са левога крила у фронту, па чисто жалостиво погледа у моју цигару.
— Ама, баш да ми даш једну цигару, немам ни трунке! — проговори најпосле левокрилни малиша.
— Па да ти дам. Него имаш ли ти у чутурици мало воде, ја баш ожеднео!
— Е, нема!…
И припали цигару, па стаде распитивати све унаоколо: да ли има ко воде. Хоће да ми врати зајам. Нико нема ни капи, а напољу се толика вода пропева.
— Ух, ала сам ожеднео!
Хтедох да докопам ону порцију с трбуха мога друга из задње врсте, која се већ напунила кишнице; али ме заустави левокрилни малиша.
— Немо’! Имам једну јабуку у ранцу; оно нисам баш хтео да је једем, али баш да ти угасим жеђ… —
Извади лепу и повелику јабуку, расече је на две поле, те ми даде једну, а другу стрпа у ранац.
— А што остави то, болан! Што не једеш? Хоће да ти иструли…
Он ме погледа неким погледом, као да би рекао: „Е, да знаш!…“
— Дао ти је неко од куће, је ли?
— Није. Ово сам добио, знаш… онако… онако… онако од другог!
Левокрилни је здрав и леп момак, само што је мали. Очи му мале, бистар поглед, а ведро чело, мали брчићи. Брије се кашто и по двапут на недељу, а шајкачу носи мало на еро. У свој нашој чети нисам видео, да је когод лепше обувао опанке него он; а кад нам празником засвира војна банда, нико није лепше преплетао него он. На смотри је његова пушка била свакад најчистија и добро је радио пушчане радње, ама „равнање“ би увек он покварио, па га је за то много брусио командир.
Кад му ја понудих и другу цигару, већ је сматрао за дужност, да буде поверљивији спрам мене.
— Знаш, ја сам из Миријева. То је тамо преко брда, где смо ми у Београду логоровали. Па има, знаш, у мом селу нека девојка, име јој Ката; али није да кажеш да се ми волимо, није Бога ми, брате, него тако…
Па ту прекиде причу и осврну се да види, да нас не слуша ко.
Није нас нико слушао. Поднаредник баш изгубио три гроша, па се буни и виче: „На талону је био мак поп!“ А из десног буџака неко почео да певуши. Напољу киша чисто хуји, а и ја осетих, што каже онај иза ћошка, „како ми мили већ поточић“ испод ногу, па тргох ноге и са слашћу почех да једем ону полу јабуке.
— Њена је кућа до попине куће, — настави левокрилни, — а наша чак иза суднице… Па тако куд год пођем, све ме тамо нанесе пут… те прођем. Не играм никад у колу до ње, ама опет све. њој гледам у очи. Ала да је нешто видиш о благдану у колу… Е, не знам, брате, шта ми је! Кад је видим, овде ми нешто дође, па се сав запламим. Нисмо, да кажеш, ни речи проговорили једно с другим, али тако, све ме нешто обузме кад је угледам, не знам ни сам зашто и како. Момци по селу мисле да се ми волимо, а није, Бога ми, него тако, све ме нешто вуче да је видим, све бих волео да сам поред ње; а и она, видим, све у мене гледа, па кад се погледамо, а она тек обори очи, па се зарумени. Оно, млади смо обоје, могли би се и волети, а није, Бога ми, нит’ је она мени казала да ме воли, нити ја њој!…
Мој друг из задње врсте диже мирно порцију с трбуха, отшкрину шаторско крило и просу је, па опет леже онако исто на своје место, метну опет онако порцију и настави задовољно да пуши.
„Левокрилни“ се окрете на десни кук, па настави своју причу:
— Па кад нас оно позва кмет, сву резерву, морао сам и ја. И баш ми дође тешко, ето, нит’ волим ту девојку, нити она мене воли; ама баш ми би тешко, што ћу да идем. Све обилазим око њене куће, обилазим, обилазим, па је тек угледах: сакрила се иза коша, па извирује за мном, а ја јој приђем: „Като“, велим јој, „хоћеш да ти кажем збогом?“. Ето, то сам јој први пут проговорио, а она мени: „Па збогом, Нико!“ Баш се, видим, застидела. „Од, од ближе, Като, ја опет идем у војску, у резерву!“ А она и хоће да приђе а и неће, па тек отрча горе у вајат и донесе ову јабуку. „Ево ти, Нико“, вели, „а је ли ти жао села?“ „Жао ме је, Като.“ Па ми дође тешко, а и усне ми почеше да горе, а очи ми наводниле, па не могу чисто ни да гледам, као да сам гледао у сунчеву зраку… „Жао ми је, Като, и нане,“ велим јој, „и Јеле, и стрина-Соке.“ „А је л’ те још кога жао?“ пита ме и гледи у земљу. „Па жао ме је и тетка-Станије, па деда-Ристе.“ „Ама још, још“ „Па жао ми је, жао ми је и тебе, Като, и тебе,“ — па је дохватим за руку… Не знам шта ми би, као да ми је сестра, а ’ајд’, ’ајд’ бар да се волимо, али, Бога ми се не волимо.
— Па баш је ухвати за руку, је ли? — упитах га ја, — а јамачно си је и пољубио?
— Нисам, Бога ми! — отеже „левокрилни“.
— Признај, признај!…
У том баш засвира труба код нашег шатора „узбуну“ другој чети првог батаљона. Лом, чудо! Цокула се са свећицом преврте, и свећица се угаси; ранац са картама, што се затекоше на „сону“, излети из шатора чак напоље. Онај, из задње врсте: скочи и претури порцију пуну кишнице на поднаредника. Поднаредник псује, што га је полио. „Левокрилни“ кука, не може да нађе шајкачу. Она се свећица угасила, густ мрак под шатором, а гурање и метеж. Неко те пита: „Јеси ли напипао моју шајкачу?“ Врева, комешање, гурање под шаторима наше чете, а напољу киша још једнако пљушти. Труба свира узбуну, а пожарци лупају штапићима по мокром платну: „Устај, узбуна!“
Моје једне чизме нема; навукао је поднаредник, па истрчао. Ја навучем ону цокулу покапану сву воском од воштанице, упртим нечији ранац и истрчим.
Киша, као што Бог хоће, густа помрчина и напољу. Командир се увио неким поњавицама. Трубач стоји уз њега и држи један фењерчић. Ту се брзо искупи наша друга чета: људи махом санани а изненађени узбуном.
Мислили смо, Бог зна шта је… Кад тамо, а пук, што је био на дворској стражи, морао је сутра рано одмаширати, па је ваљало сменити стражу усред ноћи.
⁂
„Левокрилни“ ми није хтео ни после никако признати, да је пољубио Кату, а погинуо је сиромах на Три-Ушима…