Шињел
На плочи, више Моралије, таман нас стегао мраз, који хтеде да нам досади више него пушка непријатељска. Онда сам разумео, зашто наши кажу, да хоће који пут и душа да замрзне од студи. Груди се тешко дижу; капци на очима отежали; зглавци по телу скочањени; руку или ногу једва крећеш, а прст, изгледа, пребиће се, ако га савијеш. Онај ваздух, што га дишеш, као да гуташ кришке леда.
А Плоча пуста и гола. Што било трња и суварка, почупали смо и побрали за један дан. Мука голема док се дође до мало дрва.
Свако јутро кола сносе у Ниш, у болницу, по неколико промрзлих. Нема дана да стока не липше.
Толико дана нисмо видели сунца ни светла дана, као да нам је Бог одрекао милост.
А мој друг Алекса није имао ни шињела. Кад дође вече, а он се, јадник, нуди час једном час другом под ћебе, али рекох, где и душа почне да мрзне, ту нема ни милости ни пријатељства, Ко би онда на Плочи и своме рођеном уступио пола ћебета? Нико. Једне је ноћи нудио и паре једном, да га пусти, а онај није хтео ни да отшкрине ћебе, у које се завио, већ онако стресе једном ногом и довикну му: „Макни!“
Комесар, који је сваки дан силазио у Ниш за храну, донесе једног дана један искварен, стари шињел. Умро у болници неки рањеник, а болничар му продао шињел за двадесет гроша, онако испод руке. Комесар се сетио јадног Алексе, купио за њега и, Бога ми, Алекса му се као дете зарадовао. Добро му дошло да се загреје и он једанпут, ако се на Плочи може под шињелом да загреје когод.
Шињел још добро здрав, по крајевима мало искрзан, а под пазухом, близу кука, опрљено место и рупа, кроз коју је, ваљда, прошло тане, од којега је умро у болници онај што га је пре Алексе носио.
Обукао га Алекса, па се и радује и поноси као дете о Велик-дану. Намешта га, удешава, чисти, пипа се по џеповима, па тек, у оном џепу изнутра, на грудима нађе и једно писмо.
— Дај га, — рекох, — из њега бар можемо видети, чији је шињел био.
Прочитали смо на глас.
Драги сине!
Месец дана већ немамо од тебе никаква гласа. Распитивао сам се, па чујем, да сте на Пироту. Јави нам се, болан, где сте и, нарочито, како си са здрављем. Овде је велика зима, а тамо мора да је још горе. Чујемо, да неће више бити рата, да је већ примирје. Благодарим Господу Богу, само кад си изнео читаву главу! Да знаш, како твоја мајка једнако мисли на тебе; сваку ноћ те сања и свако јутро ми прича свој сан, те не знам ово, те не знам оно, а, хвала Богу, све на добро сања. Јоште и сада мајка ради, као што сам ти оно пре писао: дели с тобом сваки залогај; намешта крај стола и треће место, за тебе; вади јело и теби у тањир; све, као да си и ти овде за столом. Кад јој заигра око или забриди образ или ма шта тако, она каже: то ти мислиш на њу. Знаш је, ваљда, женска посла! Моли се сваки дан за тебе и сваки дан пали кандило, и ја се, синко, молим сваки дан Богу.
Знаш шта је радила мајка пре неки дан. Готово ти запросила девојку. Били код нас после вечере гости, господин учитељ и госпа учитељка, Стева бакалин са женом и Јова туфегџија са женом и са свастиком. Сви ме баш молили, кад пишем, да те поздравим. Па тако то вече, како сам ти казао, били они сви код нас по вечери. Па твоја мајка узе одмах разговор о теби, како смо оно јесенас били на берби код Исајла, па тек рече свастици Јовиној: „Кажи ми право, Анђо, је ли да си ти онда, о берби, много облетала око мога сина?“ Анђа сирота побеже из собе, а твоја се мајка окрете Јови: „Нека да Бог, само да ми се жив и здрав врати, па, Бога ми, комшија, ’оћу да ти дођем једног дана, и кад ме не чекаш!“ А Јова каже: „Па нека да Бог само живот и здравље свима нама и нашим и овима на дому и онима на путу, па све ће бити!“ И тако ти пописмо и једну чашу у твоје здравље.
Тежак сам мало на перу, а имам још много, много да ти пишем. Кад седнем да ти пишем, а мајка седи крај мене, па ми све не да да свршим, него би хтела све и сва у једно писмо. Каже твоја мајка, да знаш, да те овде чекамо са девојком, и кад нам пишеш, а ти у писму да поздравиш Анђу.
Мајка те твоја љуби у оба образа и у чело и у уста и грли те и сви те поздрављају, а твој отац највише и моли те, да му одмах на ово писмо одговориш.
С поздравом
твој отац
Ђорђе
Кад сам дочитао писмо, погледасмо се ја и Алекса испод очију. Нисмо ни речи проговорили, само Алекса узе оно писмо, сави га лепо и понова метну у џеп.
— Шта ћеш с њим?
— Хоћу да га чувам, — рече.