Опроштај
Прегледао сам чизме и ранац и опрему. Све је у реду, може слободно затрубити још овога часа.
Дозволили су да вечерас останем код куће, а сутра рано, пре но што збор затруби тамо, на Бањици, у фронту. Вечерас треба провести са својима у кући, утешити оне, са којима се растајемо, опростити се, па у зору ранац на раме а пут под ноге.
А то је вече врло брзо ишло. Док се покрпио ранац, док се очистиле чизме, док ово док оно, а ево га већ и вече. Као да је сунце журило тог дана.
Вече лепо, ведро, а месец велик и пун; захладнело врло мало, те нека голичава језа прожима ти тело.
У нашој ниској собици малени сто. На њему дршће свећа бледом светлошћу, те сенка свакога од нас око стола игра по зиду. На столу ољуштене јабуке, печени кестени и још неки слаткиши и све, све што ја волим да једем, као да то ове ја волим у један мах. Горе за столом отац, под белом му косом наборено чело; ћути и обрће међу прстима кутију дуванску и по њој једнако нешто црта и урезује. До њега мајка; нуди ме час овим а час оним, а промукао јој глас и уздржава се, да јој не навале на уста и на очи осећаји, који јој се буне у души. Па онда сестра са пуним очима суза и мали брат весео и љубопитљив. Док старији забринуто ћуте или говоре о далеким стварима, које се најмање мене, одласка и рата тичу, дотле мали брат распитује најстрашније ствари.
— А, је ли, мора ди то сваки погинути?
— А је л’, то ви лежећи пуцате?
— А да ли, кад ко погине, после га лепо сахране?
Бадава са стране опомене да ћути, бадава забашуривања каквим другим разговором, он је своја питања понављао, ако није добио одговора.
Па је најгоре још, кад је настао тајац. Чуло се само убрзано и загушљиво дисање моје мајке, иначе је била тишина по читавих пет и више минута. Отац је брзо вукао димове из цигара; мајка је гледала ма какву забаву да нађе: или је љуштила јабуку или усекњивала свећу; сат је у другој соби одмерено откуцавао; бледо-жута светлост свеће заигравала је по брижним лицима, а сенке су по дувару трептале. Мало, мало па преко прозорских завеса, види се, прође нека сенка и чује се бат тешких стопала уза саму кућу.
А чудо да у таквим приликама нико не уме да се досети, о чему да разговара. Срца само и душе што међу собом разговарају; а кад они разговарају, угодна је тишина.
— А хоћеш ли да нам пишеш? — вели сестра и узима моју руку у своју.
— Писаћу, дабоме да ћу писати.
— Пиши, — додаје мали брат, — пиши, кад год ко погине, и јави нам, како је то било и где га је ударио куршум: у груди, у руку, у ногу, у главу, у чело, у уста или…
И он настави да ређа све страшније могућности, тако да и мене заголица нека студ по души.
— Ћути, кад старији говоре, — прекиде му реч отац, али тоном, из којега се видело, да том примедбом није мислио да му даје лекције из васпитања, већ да прекрати оно лакомислено набрајање, које је старцу косу у вис дизало.
Па настаде опет тишина. У ћошку дрвени кревет најпре као застења, па затим нешто пуче као суха грана под коленом. Свећа задрхта бледилом и дуги јој се пламен пови. Сви се окренуше, а мајка претрну и пребледе, а затим поче да се крсти и баци поглед на икону, па узвикну:
— Господе Боже, Господе Боже, грех нама на душу, грех нама старима на душу, опрости деци! (И скочи брзо и припали кандило, што је била вечерас заборавила, те се прекрсти још пет и шест пута пред нашом славом светим Ђорђем.)
А што се казаљка на сату више напред кретала, то сам осећао све већу промену на лицима мојих. На тим се лицима све више оцртавао осећај а у сузним очима мајчиним све сам јаче осећао жудњу, да ме се што више нагледа. У последњим часовима ја сам већ почео да се плашим њених очију и нисам их смео више отворено и дуже да гледам.
Морао сам и да прилегнем макар сат два; а кад сам се пробудио, на улици још беше тешка ноћ. На столу у собици већ је догоревала свећица и за столом мој седи отац остао је још од синоћ. Пред њим је гомила испушених цигара и дим и као неки облачак испунио сву собицу па се колута и лелуја.
Поче већ да се бори и ноћ са зором и светлост свећице све блеђа да бива. Између завеса улеже танка светлост с поља и кандило под иконом запршта, те га на ново долише.
Дође и једна комшика са децом, а мало после још једна и… не знам већ, набраше се ваздан. Дође и чича-Сретен, јер он је још синоћ поручио да ће доћи да се опрости. Он је пре четири месеца изгубио сина, мога вршњака, који је са мном заједно ступио у војску, па после једнога марша прозебао, разболео се и умро на очевим рукама. Од тог је доба чича-Сретен напустио и радњу и пријатеље, по цео дан седи код куће затворен а само недељом иде на гробље и одседи крај синовљева гроба по четири и пет сати. Седи тамо и разговара са сином. Носи који пут и књиге, па му их чита. Он би сад свога сина испраћао, да тако не беше божја воља.
Ја сам се спремао, мајка, и сестра су криле по ћошковима очи пуне суза, брат ме је оптрчавао и цупкао с ноге на ногу, отац је брижно али мирно пушио; комшике су ћаскале гласно, а чича-Сретен је сео у један ћошак и ћутао, ћутао као нем.
А кад је било време да се пође већ, седоме оцу заигра брада а задрхташе усне, а његове студене усне осетих по челу и по образима. А затим, као оно први убод ножа што заболи, а после утрне месо и може се колико хоћеш сећи, тако и ја већ нисам више ни разазнавао, чији су пољупци и загрљаји, ни чије су сузе влажиле моје образе.
Па ипак још један пољубац, један врло снажан пољубац осетих, јер ми ошину лице као студен ветар. Несрећни чича-Сретен, он је испраћао свога сина у рат. Његов загрљај беше снажан као загрљај дављеника, а његов пољубац дуг као онај пољубац, којим се над гробом праштамо. Рекао бих чисто, као да га и сад осећам, пољубио ме је ево овде, измеђ’ оба ока, и ево овде по десном образу…
И већ ничега се више не сећам!… Знам још, да ми мали брат поможе, те упртих ранац и отргох се силом из мајчиних руку, па, не осврћући се, одох брзо, врло брзо…