Чин 1, Сцена 6: ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА
ЈЕРОТИЈЕ (на вратима, из којих је дошао): ’Оди, господине Вићо.
ВИЋА: Јесте ли сами?
ЈЕРОТИЈЕ: Сам. Не можеш у целој кући да нађеш места где можеш поверљиво да разговараш. Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа). Дедер сад, молим те, господине Вићо, прочитај ми још једанпут ту депешу, али полако, реч по реч. (Метне шкољку од шаке на уво).
ВИЋА (обзирући се да ко не слуша): „Строго поверљиво. Према сазнању и трагу досада уоченоме“…
ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха!
ВИЋА (наставља): „… У томе се срезу сада налази извесно сумњиво лице“…
ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице“.
ВИЋА (понавља): … „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма“…
ЈЕРОТИЈЕ: Прочитај то, молим те, још једанпут! (Метне на оба ува шкољке).
ВИЋА (понавља): … „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма“…
ЈЕРОТИЈЕ (узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита). „Које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма“… (Враћа депешу). Читај даље!
ВИЋА (чита): „Са намером да их пренесе преко границе“…
ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха! Дедер даље!
ВИЋА (чита): „…Тачан опис овог сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек. Учините све што је могуће да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом спроведе у Београд. Удвојте пограничне страже да би му се спречио прелазак преко границе и, ако вам затреба помоћ, обратите се у моје име суседним среским властима.“
ЈЕРОТИЈЕ: Аха, господине Вићо, ово није плава риба и свастикин бут? Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину). Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша?
ВИЋА: Боме!
ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша?
ВИЋА (слеже раменима).
ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо.
ВИЋА: Вама, господине капетане!
ЈЕРОТИЈЕ. Па мени, дабоме! Уосталом ти, господине Вићо, и не мариш много за класу. Па јес’, шта ће теби?
ВИЋА: Не кажем да ми треба класа, али бих волео онако да се средим, да се одомаћим…
ЈЕРОТИЈЕ: Знам шта хоћеш да кажеш. Не брини, господине Вићо; ако овај посао свршимо, мени класа, а теби невеста у кућу.
ВИЋА: То тако ви кажете, а девојка?
ЈЕРОТИЈЕ: Девојка има да ћути и да слуша родитеље, само ако ми помогнеш да ухватимо ово лице.
ВИЋА: Ако само мени поверите ствар, ја ћу га ухватити.
ЈЕРОТИЈЕ: Добро, да ти поверим, ал’ како ћеш да га нађеш? ’Ајд, кажи ми, како ћеш га наћи…?
ВИЋА: Па ја мислим, овај, на основу ове депеше да ухапсим газда-Спасоја Ћурића.
ЈЕРОТИЈЕ: Да ухапсиш газда-Спасоја?! Уха, куд ти заошија, господине Вићо. Честит човек и миран, најбогатији трговац…
ВИЋА: Па баш зато!
ЈЕРОТИЈЕ: Ама откуд то иде?
ВИЋА: Не би му баш ништа фалило. Одседео би два до три дана у апсу, а ја бих га после пустио.
ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек“, а газда Спасоје има шесет година. Па онда, и да га ухапсиш, камо ти код њега револуционарни и антидинастички списи? Ако и претуриш хартије газда-Спасојеве, шта ћеш наћи? — Признаницу твоју, признаницу моју, а то, брате, нису сумњиви списи.
ВИЋА (буни се): Па, оно…
ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш. А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем. Доста он зарађује од овог народа, а ми смо, као власт, позвани да узмемо у заштиту народ од таквог глобаџије. А како ћеш га заштитити друкче до ако закинеш по гдешто од газда-Спасоја. Али, господине Вићо, ако су наше признанице сумњиве, нису антидинастичке. Не можеш тек узети наше признанице па их послати господину министру као антидинастичке списе! Је л’ тако? Него слушај ти мене, господине Вићо. Ово је велика и важна ствар, од нас зависи спас државе, те се морамо озбиљно узети у памет. Јесу ли сви чиновници овде на окупу?
ВИЋА: Сви су, само је г. Жика „отишао у срез“.
ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад, шта ће у срез?
ВИЋА: Није отишао, него напио се јуче, а наши чиновници, кад се ко напије па не дође цео дан у канцеларију кажу обично „отишао у срез“.
ЈЕРОТИЈЕ: Тај ми често иде у срез. Разумем кад се напије при каквој већој лицитацији, при каквој процени за зајам код Управе фондова или тако што; али је он почео у последње време да се напија и код најситнијих услуга које врши грађанству. Изда неком лажан сточни пасош, напије се; натера неког да плати дуг који не признаје, напије се. Е, па, брате, то не вреди тако за ситне ствари. Због тога пати држава, а треба и о томе који пут водити рачуна.
ВИЋА: Па треба, дабоме!
ЈЕРОТИЈЕ: Кажи пандуру Јоси — у њега је добар расол — нека му однесе једну тестију, па кад се растрезни, нека дође овамо. А остали?
ВИЋА: Остали су овде.
ЈЕРОТИЈЕ: Чим дође господин Жика, нека дођу сви овамо. Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво. Наслоне они практиканти уши на врата, па сваку шифру цела варош одмах сазна. И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа. ’Ајде, господине Вићо, чим дође господин Жика, дођите сви овамо да се разговоримо и посаветујемо, јер ствар је озбиљна и важна.
ВИЋА: А како би било, господине капетане, да још сад одмах пошаљем повереника Алексу да мало процуња по вароши?
ЈЕРОТИЈЕ: Не верујем да је то лице у вароши; оно се крије негде у срезу. Али опет, нека види. Кажи му нека завири где год се може завирити. По свима кафаницама. Нека оде и до оне Кате код горњега бунара, и она издаје собе за самце. Нека сврати и код онога газда-Јоце малога, — и то је канда некакав револуционар; могао га је и он сакрити.
ВИЋА: То онај кројач женског одела?
ЈЕРОТИЈЕ: Јесте он! Пре једном, кад је долазио да му платим неки рачун, па га ја избацио из канцеларије, дигао је такву дреку против власти да сам одмах приметио да је револуционар. Нек види и код њега.
ВИЋА: Не брините, уме то Алекса. (Полази).
ЈЕРОТИЈЕ (испраћајући га). ’Ајде, па пожури, господин-Вићо.