Чин 2, Сцена 3: МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ
МИЛАДИН (улази понизно гужвајући шубару у руци).
ЖИКА (мрзовољан): Шта је?
МИЛАДИН: Дошао сам, господине!
ЖИКА: Видим да си дошао. ’Ајд казуј, шта хоћеш?
МИЛАДИН: Па ти знаш, господине Жико!
ЖИКА: Не знам ја ништа.
МИЛАДИН: Па… дошао сам за правду, господине!
ЖИКА: Дошао за правду. Као да сам ја пекар па печем правду. Ти мислиш тако то, дођеш само на тезгу: дај правду, а ја отворим фијоку па: извол’те, молим лепо!
МИЛАДИН: Па ја велим… закон.
ЖИКА: Остави ти закон на миру; закон је закон, а ти си ти. Је ли ти што род закон, можда кум, стриц или ујак?
МИЛАДИН: Па није, господине!
ЖИКА: Па што га потежеш као да ти је рођени ујак?! Закон није написан за тебе, него за мене да знам колико да ти одрежем. Је л’ разумеш?
МИЛАДИН: Разумем! Ал’ велим…
ЖИКА: Је л’ имаш ти кантар у дућану?
МИЛАДИН: Имам, господин-Жико!
ЖИКА: Е, видиш, имам га и ја. Закон, то је мој кантар. Метнем на кантар твоју молбу, ја ли тужбу, па с друге стране метнем један параграф. Ако је мало, ја метнем још један, ако је мало и то, ја метнем једну олакшавну околност, па ако нагне језичак на другу страну, ја додам једну отежавну околност. Ако опет неће да превали на твоју страну, а ја, пријатељу си ми мој, ударим мало језичак малим прстом, а кантар хоп, па превали на твоју страну.
МИЛИСАВ (развио је за то време фасцикулу и тражио по њој нешто љутећи се што не може да нађе. Уређује опет фасцикулу, везује је и пење се на сто па је ставља на своје место, а скида другу те њу развија на столу и тражи).
МИЛАДИН: Па то, знаш, ја и мислим.
ЖИКА: Шта мислиш?
МИЛАДИН: Да удариш малим прстом.
ЖИКА: А, то би хтео? Па знам те онда, птицо, и зашто си дошао. Хоћеш по други пут да наплатиш од некога дуг!
МИЛАДИН: Није, богами, него први пут.
ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст.
МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико!
ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог?
МИЛАДИН: Немам. Ал’ ја највише на тебе рачунам, господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим…
ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л’ тако радиш ти у твом дућану? Дође неко па каже: „Дошао сам, газда Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе!“ А ти му даш, је ли?
МИЛАДИН: Па оно је еспап.
ЖИКА: А наука није еспап, је ли? Ко ће да плати мени моје школовање? Десет година сам ја провео у школи. Да сам на робији толико година провео, ја бих научио какав занат. И то, нисам ја учио као што данашња младеж учи — годину дана, па хајд у старији разред. Него се ја, господине мој, нисам мицао из разреда, по годину, две, па и три ако хоћеш, све док нисам испекао науку. А ти сад хоћеш тако?… ’Ајде, господин-Жико, макни малим прстом!…
МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје а… ја већ знам моје. Има, знаш, она, она твоја хартија код мене…
ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар. Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене, она хартија код мене…
МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам поменуо досад.
ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони).
МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико!
ЖИКА: Дедер, говори, зашто си дошао?
МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице…
ЖИКА: Знам Јосифа. (Опет звони).
МИЛАДИН: Па тај Јосиф тако чешће увраћао до мене у дућан па…
ЖИКА: Она стока Јоса опет није пред вратима! Слушај, пријатељу, изићи напоље на бунар па ми укваси ову крпу, па после натенане да те саслушам.
МИЛАДИН: Хоћу, господин-Жико. (Узме крпу и пође).
ЖИКА: Ал’ извади свежу воду.
МИЛАДИН: Хоћу, господин-Жико!