Чин 1, Сцена 7: ЈЕРОТИЈЕ, сам
ЈЕРОТИЈЕ: „Плава риба“… Ја, плава риба, ал’ треба је упецати. Треба вешто натаћи мамац, спустити удицу у воду, па, мирно… ћутиш, не дишеш… а тек пловак заигра, а ти, хоп!… Искочи удица а кад погледаш: на удици — класа! Класа, дабоме! Прошлих избора ми измакла, али ми сад мајци неће измаћи. Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј. Што је чисто, прође кроз решето, а што је сумњиво, остане па се праћака као рибица у мрежи. А ја само бирам: (Тобож вади из решета једно лице). „’Ајде, голубе, најпре тебе!“ Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре. Мора да призна и ако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?“ — „Јесам, господине, како да нисам!“ — „Тако те хоћу, голубе мој!“ па отрчим одмах на телеграф. (Покрет као да куца у тастер). „Господину Министру унутрашњих дела. У мојим је рукама ваше сумњиво лице, у вашим је рукама моја класа. Молим за хитну размену!“ Ја, тако уме Јеротије, него!