Чин 2, Сцена 4: ЖИКА, МИЛИСАВ
МИЛИСАВ (који је расуо сву фасцикулу): Е, ово је страшно; ово је већ превршило сваку меру!
ЖИКА: Које?
МИЛИСАВ: Па, брате, ја не знам каква је ово земља кад у самој полицији могу да покраду полицијског писара.
ЖИКА: Ама кога покрали?
МИЛИСАВ: Ја држим, знаш, свој веш овде, у фасцикули, па ето нема ми нових новцатих чарапа.
ЖИКА: А што у фасцикули?
МИЛИСАВ: Овде ми је згодно, нико не зна. Па, ето, опет украли!
ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет.
МИЛИСАВ: Ама код куће још горе, зато га и не држим тамо.
ЖИКА: Поткрада те газдарица?
МИЛИСАВ: Не поткрада, него знаш, ја и Таса практикант седимо у истој соби.
ЖИКА: Па хоће ваљда да макне?
МИЛИСАВ: Неће, али навуче, па кад испрља опет остави, а ја плаћам прање. А кад навуче нешто, не скида по месец дана. Ето и сад, дохватио ми нове новцате гаће.
ЖИКА: Што му не скинеш па да иде го!
МИЛИСАВ: Не могу, немам то српе! Видим нема, па ми га жао!
ЖИКА: Е, па тако ти је то! Кад имаш срце… не можеш да имаш гаће.