Чин 1, Сцена 13: ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ
ЈОСА (уноси једну посетницу и даје је Вићи).
ЈЕРОТИЈЕ: Шта је?
ВИЋА: Алекса.
ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визит-карте, а Алекса их има.
ВИЋА: Па знате како је… био жандар у Београду, био пред министарским вратима.
ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита). „Алекса Жуњић, срески шпијун.“ (Говори). Па је л’ он луд? Откуд се јавно каже да је шпијун?
ВИЋА: Он каже, пре док је крио није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другога.
ЈЕРОТИЈЕ (Јоси): Где је он?
ТАСА: Ево га чека.
ВИЋА: Он је процуњао кроз варош; мора да је наишао на какав траг чим се овако брзо вратио.
ЈЕРОТИЈЕ (издере се на Јосу): Па шта чекаш, брате, пусти га нека уђе.
ЈОСА (оде).
ЈЕРОТИЈЕ: И ти, господин-Вићо, место одмах да га зовеш, заподео си неке разговоре: те био жандар у Београду, те штампао визит-карте! А време пролази и сваки је тренутак изгубљен за отаџбину.