Чин 2, Сцена 16: ЂОКА, ПРЕЂАШЊИ
ВИЋА (при уласку Ђокином општи покрет. Вића се искашљује и почиње строго): Приђи ближе!
ЂОКА (млад, улизан, удешен. Прилази преплашено): Молим лепо.
ВИЋА: Како ти је име и презиме?
ЂОКА: Ђорђе Ристић.
ВИЋА: Одакле си родом?
ЂОКА: Из Панчева.
ВИЋА: Пишеш ли, господине Милисаве?
МИЛИСАВ: Пишем, пишем!
ВИЋА: Какво ти је занимање?
ЂОКА: Апотекарски помоћник.
ВИЋА (бајаги у томе назире нешто): Аха, дакле апотекарски помоћник? Запиши му тако, господине Милисаве, како он каже, па ћемо видети већ. (Ђоки). А колико ти је година?
ЂОКА: Двадесет и шест.
ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?…
ЂОКА: Нисам.
ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли био кој пут осуђиван и зашто?
ЂОКА: Нисам!
ВИЋА (Милисаву): Запиши, господине Милисаве! (Ђоки). А знаш ли зашто си ухапшен?
ЂОКА: Не знам!
ВИЋА: А можеш ли ти мени казати зашто си уопште и којим послом дошао у ову варош?
ЂОКА: Не могу… то је тајна!
ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу! Пиши, господине Милисаве: „Упитан зашто је дошао у овосреску варош, изјављује: да је дошао по извесним тајним пословима о којима власти не смеју знати.“
ЂОКА: Нисам тако казао!
ВИЋА: Него како си казао? (Грађанима). Је ли тако казао?
СПАСА, МИЛАДИН (једногласно): Тако је, господин-Вићо!
ЂОКА: Молим вас, ја сам казао да је то моја тајна.
ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад, кад смо те уловили, сад је наша. Пиши ти само, господине Милисаве, како сам ти казао.