Чин 2, Сцена 17: КАПЕТАН, ПРЕЂАШЊИ
КАПЕТАН (улази обазриво, тргне се кад се сретне са Ђокиним погледом, па кад виде да нема никакве опасности, упадне и устреми се право на Ђоку. Застане спазивши га и посматра га): Је л’ то тај? А? То си ти, је ли, голубе мој? Дакле ти си? А изабрао си овуда, кроз мој срез, а? Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо?
ВИЋА: Јесам!
КАПЕТАН: Је л’ казао име, презиме, године?
ВИЋА: Јесте!
КАПЕТАН (спазивши Миладина и Спасу): А шта ће ови овде?
МИЛАДИН и СПАСА (једновремено): Грађани, господине!
КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани, него шта ће овде?
ВИЋА: Па мора, присутници.
ЖИКА: Сами сте ви наредили.
КАПЕТАН (сети се): А јест, боме! А јеси л’ ти, господине Вићо, казао овим грађанима да држе језик за зубе?
ВИЋА: Рекао сам им!
КАПЕТАН (грађанима): Обесићу вас за језик, разумете ли, ако чујем да ову државну тајну крчмите у чаршији! (Опет гледа Ђоку). Дакле ти си то, голубе мој, а? (Вићи). Признаје ли?
ВИЋА: Признаје!
ЂОКА: Не признајем ја ништа!
КАПЕТАН: Ђут’! Реч да ниси казао. Гле ти њега! Признајеш, него шта! А ако не признајеш, ти ћеш признати, јер ја сам већ телеграфирао Министру да си признао. Не можеш ти ваљда сад мењати наводе власти. (Вади из џепа депешу и даје је Вићи). Прочитај му, господине Вићо, како сам телеграфирао господину Министру да би се могао у својим исказима држати тога! (Ђоки). А ти слушај, па тако од речи до речи да ми кажеш на саслушању!
ВИЋА (чита): „Господину министру унутрашњих дела Београд. Уложивши нечувен труд и пожртвовање, успео сам ухватити лице о коме говори ваш телеграм Пов. Број 4742. Приликом хватања изложио сам лично живот опасности, јер је зликовац насрнуо на мене и тек после очајне борбе успео сам савладати га…“ (Буни се). Ама, господине капетане…
КАПЕТАН: Па шта је, брате, ко је био центар? ’Ајд, ко је био центар?
ВИЋА: Знам, ’ал нисте ни били на лицу места.
КАПЕТАН: То нема никакве везе са кривицом, био ја на лицу места или не био. Главно је, власт је била на лицу места.
ЂОКА: Ал’ ја се нисам бранио.
КАПЕТАН: А ти што ниси, брајко! Ко ти је крив што се ниси бранио! Читај, читај само даље!…
ВИЋА (чита): „Из признања окривљенога излази да је он нихилиста, у вези са највећим иноземским револуционарима…“
ЂОКА: Ја нисам зликовац, ја нисам ни за шта крив, ја протестујем!…
КАПЕТАН: Ђут’, кад ти кажем! Гле ти њега, он мисли звао га неко овде да говори!
ВИЋА (чита): „… и да му је намера била како династију. тако и целу државу бацити у ваздух. Из списа нађених при њему виде се јасно те његове намере… Молим за даља упутства.“
КАПЕТАН (Ђоки): Ето, јеси чуо? Па сад не можеш ти друкче говорити но што сам ја већ јавио Министру! (Милисаву). Јеси л’ ти записао, господин Милисаве, да је признао све?
ВИЋА: Нисам га још све питао.
КАПЕТАН: Јеси л’ га питао шта је по занимању?
ВИЋА: Апотекарски помоћник.
КАПЕТАН (разочарано): Шта? Апотекарски помоћник?
ВИЋА: Па тако он каже.
КАПЕТАН: Па дабоме да он тако каже. Он може рећи и да је певац у цркви Светога Марка, ал’ смо за то ми ту да ценимо његов исказ… Апотекарски помоћник. Откуд апотекарски помоћник може бити револуционар?! Пиши ти њему, господине Милисаве, машински шлосер, или бивши руски официр, или, ако хоћеш, бивши шпански морнар. (Ђоки). То си ти, брајко, погрешио; него признај људски и поштено да си бар машински шлосер, ако нећеш да признаш да си бивши руски официр или шпански морнар?
ЂОКА: Ја сам апотекарски помоћник.
ЖИКА: Па што, господине капетане, може и то.
КАПЕТАН: Па оно, јес’ што кажеш, господин-Жико, ти апотекари мешају отрове, шпиритусе, бенгалске ватре и друге опасне ствари. Ал’, брате, не личи ми некако: апотекарски помоћник па револуционар. Баш ми некако не личи! (Ђоки). Па добро, ’ајде нека си апотекарски помоћник, ал’ ти признајеш да си носио антидинастичке списе?
ЂОКА: Не признајем!
КАПЕТАН: Како не признајеш? А шта је ово? (Вићи). Где су хартије нађене код њега?
ВИЋА (даје му): Ево!
КАПЕТАН: А шта је ово, а?
ЂОКА: То су моје хартије, узели су ми их из џепа.
КАПЕТАН: Твоје хартије, дабоме да су твоје хартије! Ал’ то је оно! Ово те коље, мој брајко, па боље ти је, признај све поштено.
ЂОКА: Ја не знам шта да признам.
КАПЕТАН: Ако не знаш, ја ћу те већ научити шта ћеш признати. (Вићи). Јеси л’ прегледао ове хартије, господине Вићо?
ВИЋА: Нисам, господине капетане.
КАПЕТАН: Е, ’ајде, то прво да свршимо. (Дреши пакетић који је везак канапом).
ЂОКА: Ја то не дозвољавам, то су моје сасвим приватне ствари.
КАПЕТАН: Гле, гле, приватне ствари. А што хоћеш да бациш државу у ваздух, је л’ и то твоја приватна ствар? Све ово мора да се прочита.
ЂОКА: Али, молим вас…
КАПЕТАН (не слушајући га): Пиши ти, господине Милисаве. (Диктира). „Затим се прешло на читање списа и хартија нађених код оптуженога у… (Вићи). Где је држао ово?
ВИЋА: У унутрашњем џепу од капута.
КАПЕТАН (наставља диктирање): „… нађених код оптуженога у нарочитом унутрашњем џепу од капута“. Јеси л’ записао? Дедер господине Вићо, по реду. (Даје му хартије).
ЂОКА: Али ја вас лепо молим, господине капетане!
КАПЕТАН: Немаш ти мене, брајко, шта да молиш; ни ти мене, ни ја тебе. Зар теби није јасно то да си ти у рукама власти, а кад је неко у рукама власти, он има да ћути. Разумеш? Читај, господине Вићо!
ВИЋА (отворио је први листић хартије). Ово је неки рачун, шта ли?
КАПЕТАН: Читај ти само!
ЂОКА: Али забога!…
КАПЕТАН (Ђоки): Пст! (Вићи). Читај!
ВИЋА (чита): „Веш дат баба-Сари на прање.“
ЂОКА: Ето, видите!
КАПЕТАН (Вићи): Ама, читај кад ти кажем! Ко зна шта се ту крије, јер ти револуционари имају тако неке шифре, па једно пишу а оно му друго значи. Господин-Жико, молим те обрати и ти пажњу.
ВИЋА (чита): „Дванаест марама за нос“…
КАПЕТАН: Хм! Хм! „Дванаест марама за нос.“ Ко бајаги! (Ђоки). ’Ајде реци ти нама поштено шта си тиме хтео рећи?
ЂОКА: То што пише.
КАПЕТАН: Читај, господин-Вићо, даље!
ВИЋА: Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа.
КАПЕТАН: Хм! Хм! „Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа.“ Зар му то не дође, господин-Жико, као неки распоред војних јединица? А?
ВИЋА: „Две јегерке.“
КАПЕТАН: Две јегерке, а? И то ми као нешто сумњиво дође. Две јегерке. (Ђоки). Дедер ти, младићу, реци искрено, шта си мислио под тим „две јегерке“?
ЂОКА: То што пише!
КАПЕТАН: Слушај, младићу, да ти дам један сасвим родитељски савет. Теби, видиш, за ову твоју кривицу не гине куршум у чело, па признавао ти или не признавао. Е, па онда, што не би лепо све признао, јер кад би признао, ти би имао једну олакшавну околност за себе. Не кажем да би ти та олакшавна околност помогла да те не вежу за колац, ал’ опет, одужујеш се некако својој савести. И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал’ имам једну олакшавајућу околност!“ Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје будућности, јер ти си још млад човек па треба да мислиш на своју будућност.
ЂОКА: Ама шта ви говорите, господине? Какав колац, какав куршум, нисам ја ништа крив!
КАПЕТАН: Добро, синко, ја сам покушао лепим да те приволим, но кад не пристајеш, кајаћеш се, ал’ ће доцкан бити. (Вићи). Читај даље!
ВИЋА: Нема више на овој хартији. Сад има овај нотес.
КАПЕТАН: Има ли што у њему?
ВИЋА (загледа у нотес): Прва страна празна, само један датум написан. На другој страни нека песма.
КАПЕТАН: Аха, песма! Оружје, крв, револуција, слобода… То, то, читај, богати, Вићо!
ЂОКА: Ја бих вас молио!
КАПЕТАН: Је л’ хоћеш да признаш?
ЂОКА: Ама немам шта да признам.
КАПЕТАН: Читај!
ВИЋА (чита).
Сваки, душо моја,
Сноси љубав разно,
Ал’ мен’ је без тебе
Увек срце празно!
КАПЕТАН: Цврц! Па то, бре, нешто као из лире! (Ђоки). Имаш ли ти, брате, што опасније?
Ово није ништа! (Вићи). Има ли још?
ВИЋА: Има! (Чита).
Ја те волим, душо,
Жаром срца свога,
Ти си мени звезда
Срца млађанога!
КАПЕТАН: Свирајте ми, тамбураши, један, два! Је л’ тако, господин-Жико?
ЖИКА: Па личи помало.
КАПЕТАН (Ђоки): Срам те било, и ти си ми револуционар! Дванаест марама за нос, пешкири, гаће. Камо ти пушке, бомбе, а не „четири пара гаћа“. Па онда, место да си написао какву људску прокламацију да је полицији чисто мило да ти метне букагије на ноге, а ти „Душо моја, жића млађанога, један два!“… Има ли још што, господине Вићо?
ВИЋА: Има на овој страни неки запис.
КАПЕТАН: Читај!
ВИЋА (чита): Противу затвора.
КАПЕТАН: Како рече?
ВИЋА: „Противу затвора“.
КАПЕТАН: Аха, аха, ту може још да буде нешто. Наслов је сасвим политички: „Противу затвора.“ Јер ти нови људи су за то да се укине војска, да се укине чиновништво, да се укину затвори. Што се тиче војске, не разумем се у војничким стварима, али што се тиче чиновништва, како може да се укине, питам ја вас? Ти си за то да се укине, ал’ ја, брате, нисам, јер имам тридесет и две године указне службе. Почекај још осам година, да напуним године за пуну пензију, па укидај после. А хоћеш да се укину и затвори? Па добро, питам ја тебе: (Ђоки) где бих ја тебе од јутрос ухапсио да су укинути затвори? ’Ајд, реци ми, где бих те држао у апси? (Вићи). Дедер да га чујемо, шта каже противу затвора?
ВИЋА (чита): „У једну чашу вруће воде метни једну кашику горке соли, раствори то, испиј и шетај мало затим.“
КАПЕТАН (разочаран): Па ово је оно… због стомака…
ВИЋА (чита): „Најподесније је средство рицинус, који се може узети у пиву, млеку или…“
КАПЕТАН: Јест, то је за оно. То ти, господин-Жико, да препишеш. Ти патиш од тих ствари. (Вићи). Па је л’ то све?
ВИЋА (разгледао је нотес): Нема овде у нотесу ништа више.
КАПЕТАН: Ама баш ништа? Јеси л’ добро прегледао?
ВИЋА: Нема.
КАПЕТАН: Има ли још какве хартије?
ВИЋА: Има једно писмо.
ЂОКА (скочи бесно): То не дозвољавам! (Хоће да шчепа писмо).
КАПЕТАН: Де! (Побегне иза Милисављевог стола. И сви остали поскоче преплашено).
ЂОКА: Пре ћу погинути но што ћу дозволити!
КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (Дочепа звонце и звони) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! (Појави се Јоса на врата). Има ли још кога ту?
ЈОСА: Алекса!
КАПЕТАН: Зови га, дођите обојица!
ЈОСА (мане главом те улази и Алекса).
КАПЕТАН: Држите овога!
ЂОКА: Али, господине капетане!
КАПЕТАН: Држите га, кад вам кажем! (Тек кад га ухвате, капетан се ослободио и приђе му) Држите га чврсто, тај прети! Запиши, господине Милисаве, да је хтео насрнути на мене! Видиш ли, господине Вићо, да сам тачно известио господина министра да сам с опасношћу живота вршио истрагу! Али не марим, не марим, господо, ни свој живот да дам кад треба послужити држави! Дедер, читај, читај, богати, господине Вићо, јер изгледа да сад тек наилази оно што је главно. (Ђоки). Је л’ тако? То писмо те боли је ли? Е, онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам. Само молим те слово по слово, сваку реч да чујемо.
ВИЋА (чита): „Душо моја.“
КАПЕТАН (разочаран): Опет „душо моја!“ (Ђоки). Ама, ти си, бре, нека шушумига!
ЂОКА: Молим вас, ја не дозвољавам да ме вређате!
КАПЕТАН: Е, богати! Пази, молим те, шта ми наказива! Да те не вређам, је ли? А ти што вређаш државу, то ништа, је ли? Читај, богати, господине Вићо!
ЂОКА: Ја вас преклињем, господине капетане, да не дозволите читање тога писма. Ако већ мора бити, прочитајте га ви сами!
КАПЕТАН: А, не! Овако, јавно! Немам ја с тобом ништа па да насамо читам твоја писма. Овако јавно, сви да чују. Не слушај га, господине Вићо, него читај! Слушајте!
ВИЋА (Чита): „Да би ти било све јасно, морам ти изнети целу ситуацију овамо код нас…“
КАПЕТАН (задовољан): Тако, брате, једва једанпут нешто револуционарно. Ситуација, дакле, а? Дедер да чујемо ту ситуацију? Слушајте сви пажљиво да ниједну реч на испустимо!
ВИЋА (чита): „Мој отац, иако је срески капетан, старовременски је човек или, ако хоћеш искрено да ти кажем, глуп је и ограничен. Он је пре био поштар, па је тамо нешто забрљао, те су га најурили из службе па је доцније прешао у полицију“…
КАПЕТАН (најпре је са радозналошћу, затим са запрепашћењем слушао почетак писма, прелазећи испитујућим погледом све редом. Најзад му се на лицу изражава јасно сазнање и он очајно дрекне). Чекај! (Збуни се, не зна шта ће). Овај, како да кажем… Чекај, молим те! Ко пише то писмо?
ВИЋА (загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане!
КАПЕТАН: Шта кажеш? То не може бити! Откуд моја ћерка може бити тако писмена?
ВИЋА: Ето, видите потпис ако не верујете. (Даје му писмо).
КАПЕТАН (загледа потпис): „Марица!“… (Поражен, сломљен, хукће и шета узбуђено. Најзад застане пред Вићом и више поверљиво). А овај… Шта би ти рекао, господин-Вићо, на кога се као односи ово што она пише?
ВИЋА: Па на вас, изгледа.
КАПЕТАН: И ја бих тако рекао. Одмах сам познао себе. (Грађанима). Не слушајте ви, бре, свашта! Нисте ви позвани овде да све чујете! (Метне писмо у џеп). Ово се писмо, господине Вићо, неће читати!
ВИЋА: Мора, господине капетане.
КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка?
ВИЋА: То је докуменат нађен у џепу код окривљенога, а ово је истрага. А пошто ја водим истрагу, то хоћу да се држим законских прописа.
КАПЕТАН: Ти да се држиш законских прописа? Е, благо закону ако се и ти прихваташ за њега!
ВИЋА (злобно): Из овога се писма види да госпођица воли неког и зато се према честитим домаћим синовима онако понаша. Па кад је тако, онда бар нека пукне брука!
КАПЕТАН: Је л’ то тебе боли?
ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо ради потпуности истраге!
КАПЕТАН: Јок! Овде се неће читати. Читаћемо га после ја и ти, кад останемо сами.
ВИЋА (шчепа капу): Онда, господине капетане, ја одох! (Пође).
КАПЕТАН: Куда, море?
ВИЋА: Напуштам дужност и идем на телеграф да поднесем господину министру телеграфску оставку и да кажем зашто је подносим.
КАПЕТАН: Па не мораш, брате, министру да кажеш, можеш и мени.
ВИЋА: Довде ми је већ дошло. Ја се мучим и хватам овога разбојника, а ви телеграфирате „с опасношћу живота ухватио сам га“. Ја гутам то и трпим, јер имам друга обећања, а оно — ево, госпођица пише љубавна писма. Па сад не дате још ни да се чита, иако то мора да буде.
КАПЕТАН: Чекај де! Чекај мало! (Грађанима) Ама, јесам ли ја вама казао да не слушате! Пази, немојте ви да ми платите за све! (Жики). Је л’ мора, господин-Жико, да се чита писмо?
ЖИКА: Па оно, мора!
ЂОКА: Боље немојте читати даље.
КАПЕТАН: Ти да ћутиш, јеси л’ чуо? (Милисаву). Је л’ и ти, господине Милисаве, велиш да се мора читати?
МИЛИСАВ: Па јес’.
КАПЕТАН: Добро! Седи, господине Вићо, па настави посао. А писмо читај ти, господин-Жико! (Даје му). Баш да га не ужива господин Вића. (Грађанима). А ви немојте слушати, јер ће да вас изеде ђаво!
ЖИКА: Је л’ испочетка?
КАПЕТАН: Ама како испочетка. Што смо чули, чули смо! Читај оданде где смо стали…
ЖИКА: „а доцније прешао у полицију.“
КАПЕТАН: Одатле, јес!
ЖИКА (чита): „Па он и мајка навалили да пођем овде за једног среског писара, једног преисподњег клипана који личи на петла, а и иначе је нитков и лопов првокласан, те цео срез пишти од њега“…
ВИЋА (плане и скочи): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо.
КАПЕТАН: Ехе!
ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам!
КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар? Заокупио ту: докуменат, закон, истрага, а оно ено што испаде! Ама чим теби падне на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту нешто наопако изаћи…
ВИЋА: То је срамота да једна госпођица, ћерка нашег старешине…
КАПЕТАН (наставља): Изгрди тог истог старешину.
ВИЋА: То је друго.
КАПЕТАН: Зашто друго?
ВИЋА: Оно је више ваша фамилијарна ствар. Али је ово увреда у званичној дужности. Ја ћу поднети тужбу за нанету ми увреду.
КАПЕТАН: Сасвим. Поднеси је мени!
ВИЋА: Знам ја коме ћу поднети! (Из капетанове приватне собе чује се тресак, као да се разбијају судови. Врата се нагло отварају и отуд лете у канцеларију: тањири, шерпење и саксије са цвећем. Сви запрепашћени скачу са својих места. Отварају се врата од практикантске собе, те сви практиканти нагрну на врата).
КАПЕТАН (скочи престрављен): Шта је то, море?