Чин 1, Сцена 1: ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА
ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце).
АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао?
ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши!
АНЂА: Ала лепо мирише!
ЈЕРОТИЈЕ: На шта?
АНЂА (досећа се): Чекај!… Мирише на проминцле.
ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила!
АНЂА: Него?
ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку.
АНЂА: Каквог Ђоку, богати?
ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог!
АНЂА: Говори, човече, шта је; ништа те не разумем.
ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли каквог Ђоку у фамилији?
АНЂА (домишљајући се): Немам!
ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има.
АНЂА: Ама, шта говориш, богати?
ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он!
АНЂА: Ама ко?
ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока!
АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем!
ЈЕРОТИЈЕ: Је л’ хоћеш да разумеш? Е, па на, прочитај ово па ћеш разумети! (Даје јој писмо).
АНЂА (чита писмо): „Ђока“.
ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега па почни озго.
АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!“
ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л’ ти сад мирише на проминцле?
АНЂА (наставља читање): „Примио сам твоје слатко писмо и изљубио сам га стотину пута.“
ЈЕРОТИЈЕ: Чудо није изљубио и писмоношу и управника поште и…
АНЂА (чита даље): „Поступићу тачно по упутствима која си ми у њему изложила“
ЈЕРОТИЈЕ: Дивота! Твоја ћерка шаље упутства! Ако тако потера, може почети још и да шаље расписе; може чак да заведе и деловодне протоколе па да почне посао под нумером…
АНЂА (чита даље): „Једва чекам срећан час да притиснем…“
ЈЕРОТИЈЕ (престрави се): Шта да притисне?
АНЂА (наставља): „Пољубац на твоја уста.“
ЈЕРОТИЈЕ: Чудо не каже: да ударим печат на твој распис.
АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.“ (Згранута).
ЈЕРОТИЈЕ: Ђока. Ето ти га с мисли и с персоном! Сад знаш ко је Ђока.
АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио! Прсте ћу јој исећи, да га мајци никад више не напише писмо.
ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће.
АНЂА: Откуд ти ово писмо?
ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар.
АНЂА: За њу?
ЈЕРОТИЈЕ: За њу, дабоме!
АНЂА: И ти га отворио?
ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме.
АНЂА: Боље да ниси. Боље, богами, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо?
ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје! Отварао сам ја писма мало веће господе, па нећу Ђокино.
АНЂА: Отварао си, ал’ си због тога и службу изгубио.
ЈЕРОТИЈЕ: Изгубио, па шта? Поседео мало, колико да се заборави, па после опет добио службу.
АНЂА: Па јесте, ал’ немој сад опет да отвараш писма.
ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма. У мојим рукама, гледам га, а не знам шта у њему пише. Не можеш да издржиш, па то ти је. Слађе је мени прочитати туђе писмо но појести три порције сутлијаша са циметом, а ти, Анђо, знаш колико ја волим сутлијаш са циметом. Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине. Кад, једно писмо мирише. Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина… можеш мислити већ!… Узмем ово писмо, погледам, кад… „Госпођици Марици Пантићевој“. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, помиришем, кад… замириса Ђока. Ето ти!
АНЂА: Ја не знам, богами, шта ради ова држава! Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду.
ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им. Да читају ваљда из „Кувара“ како се праве пуслице и мушкацоне. Ту је муж, па ако му се једу пуслице, а он нека прочита жени како се праве.
АНЂА: Право кажеш!
ЈЕРОТИЈЕ: А ниси ни погледала одакле је писмо?
АНЂА (загледа): „Прокупље“.
ЈЕРОТИЈЕ: Кажем ја теби, Анђо, не шаљи дете у госте тетки, али ти: нека, нека се дете проведе мало. Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш.
АНЂА (размишља): А опет, шта знаш, Јеротије, можда је ово каква добра прилика?
ЈЕРОТИЈЕ: Хм, добра прилика; Ђока, добра прилика! Иди, богати! Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!“
АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли.
ЈЕРОТИЈЕ: А па чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали? Него реци, ниси ти много наваљивала на њу?
АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице. Рекох, нек се то сврши, па онда нека проси.
ЈЕРОТИЈЕ: Ама каква кривица, побогу брате! Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао је он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице. Не може му министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он? Скрцао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима. Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу.
АНЂА: Ама зар истина тај човек има толико пара?
ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеца како је у овоме срезу, а дошао је го к’о пиштољ. Ал’ уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал’ овај, јок! Неће да се прља за ситницу; не воли чак ни да прими на рад продаје, процене, лицитације и такве ствари; вели: „Нека то господин Жика.“ Он само накрупно хвата. Његова је струка политика, и на њој боме добро зарађује. Највише зарађује на династији. За њега је династија крава музара. А музе, брате, вешто! Тек видиш, притвори каквог газду, вели: „Лајао против династије!“ и натовари му оволика акта… седам, осам, дванаест сведока… пет година робије. А једног дана тек, нестала акта, или искази сведока сасвим друкче гласе него кад си их први пут читао и онај… тек видиш, у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е, то је, видиш, домаћин човек, таквог ми зета дај, а не Ђоку.
АНЂА: Шта ћу, шта могу кад га она не трпи, каже: личи јој на петла.
ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела! И ја сам личио на петла кад сам тебе узео, па шта ти фали?