Чин 2, Сцена 7: ТАСА, ПРЕЂАШЊИ
ТАСА (утрчи и скупља бачене ствари): Молим те, господине Жико, да ми опростиш!
ЖИКА: Ама шта да ти опростим, како да ти опростим! Је л’ ово државна канцеларија или није, и треба ли овде да влада ред или не треба? На вашариште, па се рвите, а не овде! Ко се то гађао државним стварима?
ТАСА: Ја, господине Жико!
ЖИКА: Бре, матори магарац, па…
ТАСА: Ја те молим, господин-Жико, да ми опростиш, али ово се више не може издржати. Пре три дана су ми метали иглу у столицу па сам рипнуо три аршина увис; прекјуче су ми намазали шешир мастилом изнутра, па сам се сав умрљао, — ето, још се нисам испрао као човек. Јуче су ми опет метли на столицу четири ђачка јексера за цртање, окренули вршкове нагоре, а ја сео и опет се искрвавио. Не, богами, господин-Жико, ово се не трпи више! Ја могу слободно рећи да крваво зарађујем свој хлеб.
ЖИКА: Ништа то није! Сипај у лавор хладне воде, седи мало па ће да прође. Практикант си, брате, па мораш и да трпиш. Мислиш ти, ја кад сам био практикант да нисам патио? Још како! Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било мило иако ме сврбило десет и више дана.
ТАСА: Па не марим ја кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико! Ето, пре, хад си ми регистром разбио главу, ја сам се искидао од смеја. Али не трпим оне, млађи су од мене.
ЖИКА: Шта ћеш, брате, нема канцеларије у којој то не бива. Како би друкче прошло време? Дођеш ујутру у осам па до подне, па онда у три по подне па до шест, не избијаш из канцеларије. Па како друкчије да се убије време ако се старији са млађима и друг са другом не пошали. Али зато, брате, не мораш да се гађаш државним стварима.
ТАСА: А данас, господин-Жико, уквасили обланде па наређали по столици, а ја сео па се сав улепио. Ево да видиш ако не верујеш. (Нагне се према господин-Жики и дигне пешеве од капута те му се види задњица сва улепљена црвеним канцеларијским обландама).
ЖИКА (плане, скочи са столице и гађа га актима која му се затекла на столу): Покажи ти то својој жени, магарче матори!
ТАСА: Извини, господин-Жико, молим те! (Скупља са пода акта којима га је Жика гађао и загледа их). Гле, па ево их, акта Перићеве интабулације. Откад их тражим, човеку прошао рок за жалбу због тога што се изгубила акта.
ЖИКА: А ти други пут, ако хоћеш да коме не прође рок за жалбу, немој да мећеш акта на мој сто. Не мећи ми на сто ништа што има рока, разумеш? Не волим рокове, упамти то! ’Ајде марш!
ТАСА (одлази са скупљеним актима).