Чин 2, Сцена 6: ЖИКА, МИЛИСАВ
ЖИКА (задубио се у акта): Никако не могу да му ухватим ко је овде побацио? Ови практиканти још не умеју људски да саслушају. Из овога, брате, излази да Љубица Пантић доставља Гају Јанковића да је насилно побацио.
МИЛИСАВ (попео се на сто те оставља фасцикулу на своје место): Да не буде Каја Јанковић?
ЖИКА (загледа): Богами, тако ће и бити… јест, тако је, Каја Јанковић. Јесте! Али, брате, ово К и не личи на слово него на ђерам, или на весло, или на општински фењер… Ђаво ће га знати на што личи. А нека ситна слова к’о драмлије.
МИЛИСАВ: И играју ваљда?
ЖИКА: Па играју, дабоме. Читава она газда-Митрова двокатница па ми игра одјутрос, те неће слова.
МИЛИСАВ: Докле сте пили?
ЖИКА: До шест јутрос. И толико сам се пута заклео да не пијем врућу ракију на вино, па не можеш. Што ти је живот, мајку му, човек није кадар ни заклетву да одржи а камоли што друго! (Из практикантске собе излети лењир, зати њ упијач и чује се отуд граја). Хеј, шта је тамо! Они се практиканти опет туку! Иди, тако ти бога, Милисаве, па им ти мало војнички подвикни!